Беочин - Вазнесење Господње
Беочин
Манастир, женски

Први поуздан помен о манастиру Беочину забележен је у турским пописима из 1566/67. и 1578. године.
Почетком XVII века црква је у рушевинама. Због таквог стања манастира, беочински калуђери прикупљају милостињу по Русији. (Игуман Лонгин 1622/23, а 1629. године игуман Антоније.) Манастир је поново страдао крајем XVII века, у време аустро-турског рата. Године 1697, у Беочин долазе избегли калуђери манастира Раче, који га обнављају. Дотрајалу цркву руше и на њеним темељима граде нову од дрвета, која се срушила 1731/32. године. Нови храм који и данас постоји подигнут је, такође, на старом црквишту ктиторством Миливоја Милаковића и његовог сина Петра из Старог Футога, који су дали 9.000 форинти. Градња је завршена 1740. године.
Старији део храма манастира Беочина, који је завршен 1740, карактеришу одлике старог Србског градитељства са примесом готичке архитектуре. Црква је једнобродна грађевина са седмостраном олтарском апсидом споља и полукружном изнутра. Певничка апсида је правоугаона. Купола је споља осмострана. Са западне стране храма дозидан је 1762. године отворени барокни трем са високим звоником. Западни портал са извесним класицистичким одликама урађен је 1787. ктиторством Илије Поповића из Футога. Бакарни кров постављен је 1805. године.
Манастирске конаке, са јужне и западне стране, по-дигли су игумани Хаџи Стефан 1728. и Христифор 1741. годпне. Ова два крила конака спојена су 1765. Беочински конаци су добили коначан изглед 1815. године.
Манастирска капела подигнута је између 1734. и 1739. године.
На украшавању манастира Беочина је током XVIII века радило неколико сликара: престоне иконе иконописао је 1756/57. године Јанко Халкозовић, а приложник је оио Максим Петровић, „пургер новосадски". Остале иконе на иконостасу урадили су Димитрије Бачевић и Теодор Димитријевић Крачун, 1766. године. Певнице и столове сликао је 1768. зограф Георгије. Живопис у манастирској цркви је највероватније дело Јанка Халкозовића из 1777. Царске двери у беочинској капели сликао је Димитрије Јанић.
У другом светском рату опљачкана је манастирска ризница и вредне црквене драгоцености однете су у загреб. Сачувани део враћен је 1946. године у Музеј Србске цркве у Београду. Као посебно вредан литургијски и уметнички предмет, треба истаћи катапетазму (завесу за царске двери), рад монахиње Агније из XVI века.