Манастир: Хиландар
Адреса: Атос, Грчка
Стање: Манастир, мушки

Ходећи Светогорским стазама и даривајући Атонске Манастире, оцу и сину, Светом Симеону и Светом Сави, по Божијој промисли, како предање казује, јави се неки човек и јави им: "Ви не треба да се бринете само за спасење своје душе, већ да створите прибежиште свом отачеству, где ће и други људи из вашег племена моћи поћи истим путем". И тачно пре 8 бурних векова из руку Византијском цара Алексеја III Анђела, отац и син, Свети Симеон и Свети Сава добијају хрисовуљу (акт) којом им се додељује Хиландар и Милеја (област око Манастира) "Да Србима буде вечни поклон". Тај поклон је управо почетак нашег хоризонталног и вертикалног трајања. Историјски и духовни. Колевка душе, и ризница Србског памћења. Вечно кандило Небеске и кантар овоземне Србије. Мистична галерија тајни у чијим су Светим одајама пронашле спокој све Србске победе и порази. У Милутиновој Цкрви прогледале су Стефанове очи и Вожд је целивао радовањску секиру. Ту су једино сви Срби помирени, складно као у Рају, успавано а живо, мотре и опомињу. Хиландар је једина овоземна станица моћне Србије. У њему је и туга исмејана, а смрт узвишена и лепршава. Небеска станица на земљи, станиште ка непролазном, колевка наше свести. Прва учионица. Први Србски универзитет. Вековима је свом отачеству недрио писце, духовнике, сликаре,...
Хиландар највећи процват доживљава у време Немањића. Број Монаха се стално повећавао. На Гори Атонској, у том Светом времену, хиљаде Монаха стицало је и преносило знање, живећи у подвизима и осветљавајући непрегледна пространства душе, за васколику Васељену. Скоро сви наши писци, од Светог Саве до Константина Философа , изашли су из Хиландарске школе и све што су нам оставили у наслеђе, носи непроцењиви печат тог Небеског времена. Многи Србски средњовековни владари уклесали су своју душу у Свете зидове Хиландарске. Краљ Милутин, око 1300. године, на месту старе тесне Цркве, подиже нову саборну Цркву, украшавајући је фрескама и посвећујући Ваведенију Богородице. Она и данас, аутентично, попут многих Србских средњовековних Светиња, сведочи о моћи Србске средњовековне државе. Осим Цркве, Краљ Милутин је подигао трпезарију са мермерним столовима, доградио пирг Светог Саве, изградио Хрусијски пирг са пристаништем и недалеко од обале, на путу за Хиландар, снажан пирг за одбрану од пирата са мора. Милутинов пример следи и Цар Душан, изграђујући и утврђујући Манастир. Осамдесетак година 14. века најсветији Србски цар Лазар дограђује још једну припрату испред саборне Цркве. Минулих векова у Манастиру је изграђено јос 12 Црквица - параклиса. Конаци су грађени и дограђивани, преправљена је трпезарија, ницале цистерне за воду, подизана кухиња, улаз у Манастир,...Данашњи облик Хиландар добија почетком 19. века, када је у северном делу, на месту старог економског дворишта, изграђено ново здање, а порта формирана као јединствен простор окружен конацима. Данас Хиландар доживљава своје велико умивање, радови на сређивању древног му руха, захваљујући отаџбинским институцијама и дијаспори, теку великом брзином.

Пресвета Богородица Тројеручица заштитница Хиландара

Свети Сава и Свети Симеон оснивачи Хиландара

Хиландар је српски манастир које се налази на северном делу Свете Горе - монашке републике са 20 великих манастира, смештеној на трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој. Манастир је неколико километара удаљен од мора. Манастир Хиландар је, споља гледан, сличан великом средњовековном утврдјењу. Опасан је дебелим зидовима високим и до 30 метара, док је читав комплекс зидина дуг око 140 метара, а широк скоро 75 метара. На јужној и источној страни манастирског комплекса уздижу се две велике куле – пиргови.
Крајем XИИ века византијски цар Алексије ИИИ Андјео дао је право великом жупану Стефану Немањи (у монаштву Симеон) и његовом сину монаху Сави (будућем Светом Сави), да на рушевинама некадашњег византијског манастира Хеландариона, подигну српски манастир у рангу царске лавре. Византијскии цар је 1198. издао повељу Симеону и Сави којим се манастир Хиландар и светилиште у Милејама дарују ‘’да Србима буду на вечни поклон.’’ Симеон и Сава су подигли, уз финансијску подршку жупана Стефана, будућег краља Стефана Првовенчаног, цркву посвећену Ваведењу Богородице, око које је образован читав комплекс градјевина: бедемски зидови, конаци, пиргови – куле (пирг Светог Георгија и пирг Светог Саве).
Сава је 1200. саставио Хиландарски типик којим је одредјен начин живота монаха у манастиру.
Српски краљ Урош И је 1262, да би заштитио манастир са копнене стране,  подигао велики пирг – кулу Преображења изнад манастира. У том пиргу ће 1264. хиландарски монах Доментијан саставити Житије Св. Симеона, пошто је две деценије раније, у Кареји (1243) саставио Житије Св. Саве Српског.
Краљ Милутин је 1303. на темељима старе, сазидао нову цркву Ваведења Богородице  која је сачувана до данас, утврдио је бедемске зидове, и подигао нове конаке у комплексу. У време Милутина подижу се нови пиргови - куле, једна на путу од Хиландара ка морској обали, тзв. ''Милутинов пирг'', друга на обали мора ''Хрусија'' са црквом Св. Василија, задужбином Стефана Дечанског. Главни храм је живописан 1321, а у исто време осликане су трпезарија и гробљанска црква.
У време цара Стефана Душана (1331-1355) Света Гора дошла је под његову власт, па су Хиландар, али и други светогорски манастири, били обасути богатим даровима. Цар Душан се у Хиландар склонио 1347-1348, од куге која је беснела на Балкану. Хиландар је, захваљујући даровима српских владара, располагао великим имањем – метосима у Поморављу, у Хвосну и око Пећи (данашња Метохија), у долини реке Струме, у околини Солуна и на самом полуострву Халкидику. Само на Светој Гори, посед манастира Хиландара захватао је петину њене укупне територије. Следећи примере владара, српска властела је такодје богато даривала манастир новим имањима (севастокреатор Влатко, велики војвода Никола Стањевић, деспот Дејан) или богато украшеним богослужбеним књигама и другим драгоценим предметима.
Кнез Лазар Хребељановић је ктитор простране спољне припрате која је око 1380. сазидана уз западну страну цркве Ваведења Богородице, чиме је главни манастирски храм из доба краља Милутина добио свој коначни изглед.
У комплексу манастира Хиландара, и око њега, зидали су, уз Немањиће, и други средњевековни владари, богати феудалци, црквени поглавари и многи приложници. Деспот Јован Угљеша је пред погибију у бици на Марици 1371, манастиру поклонио нова имања, а сматра се да је Тома Прељубовић платио око 1375, осликавање цркве Св. Архандјела. У Хиландар су се, узмичући пред Турцима, склонили многи световни и црквени великодостојници.
После привременог губитка самосталности (1387-1403), Хиландар је је, заједно са Светом Гором од 1430. до 1912. био под османском влашћу. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали и руски цареви и молдавски кнежеви у XВИ веку, а српски патријарси из Пећи (Антоније, Јован, Максим), херцеговачки митрополит Симеон и београдски митрополит Симеон у XВИИ веку. Хиландарски монаси су у XВИИИ веку успоставили живе везе са Карловачком митрополијом и српским црквеним општинама у јужној Угарској и у Босни, док су Бугари такодје значајно допринели очувању духовног живота у манастиру, посебно прилозима после великих пожара 1722 и 1776. У Хиландару је бугарски монах Пајсије написао чувену Историју славјано-болгарску (1762). У Хиландару је у зиму 1765-1766 боравио Доситеј Обрадовић, који је оставио сведочанство о спору Срба и Бугара око управе над манастиром. Од краја XВИИИ века, манастиром престаје да управља игуман, већ се игуманијом манастира сматра чудотворна икона Богородице Тројеручице. (Игуман се поново бира тек од 1991).

Хиландар је, после обнове Србије, повремено помагао и кнез Милош Обреновић (1820. и 1835), премда је већина монаха у манастиру била бугарске народности. Спор око управе манастиром решен је после посете краља Александра Обреновића Хиландару 1896. Краљевина Србија је платила манастирске дугове и монаси су поново могли да долазе из Србије и других српских крајева. Почетком XX века, манастир је поново имао већину српских монаха. Хиландар је, такодје, у пратњи премијера Николе Пашића, посетио и краљ Петар И Карадјордјевић.
У манастирском комплексу налазе се градјевине сачуване од оснивања манастира, затим градјевине које су обнављане после разних пожара и најзад оне које су подигнуте у новије време, углавном у XИX веку. Манастир се налази под јурисдикцијом Васељенске патријаршије у Цариграду (данашњем Истанбулу), а старањем манастирског братства, наше и грчке државе добро се чува,  одржава и обнавља.

Архитектура

Данашњу главну манастирску цркву – Ваведења Богородице - саградио је почетком XИВ века краљ Милутин, на темељима првобитне цркве коју су подигли Симеон Немања и Свети Сава. У време кнеза Лазара, око 1380, уз цркву је саградјена припрата.
Комплекс је оградјен одбрамбеним зидовима који су појачани пирговима – кулама, Светог Саве и Светог Георгија уз које су подигнути висеспратни конаци, капеле, параклиси, болница и други пратећи објекти. Градјевине су зидане у византијској архитектонској традицији од тесаног камена са наизменичним редовима опеке, док су подови и балкони израдјени од дрвета. Поред главне манастирске цркве у Хиландару се налази  још 12 мањих цркава и капела са живописима из разних времена, са иконостасима из доба различитих уметничких школа, са иконама, утварима и другим предметима значајне уметничке вредности.
На главној цркви Ваведења Богородице има сачуване првобитне пластике, док је под у цркви  украшен мозаиком изузетне уметничке лепоте.

Живопис

Сачувани живопис у комплексу манастира сведочи о високој уметничкој вредности сликара из разних периода. Најстарији сачувани живопис је с краја XИИИ века у капели на пиргу Светога Георгија (завршни радови 1981. године). С почетка XИВ века је живопис у главној цркви (само у јужној певници очишћен од каснијег пресликавања из XИX века) и у тимпану изнад старе трпезарије. С краја XИВ века је живопис у цркви Светих Архандјела. У XВИИ веку исликана је манастирска трпезарија (сликар Георгије Митрофановић), црква Светог Трифуна, капела Светог Николе и неке од капела уз цркве. У XВИИИ и XИX веку живописан је већи број капела. Изван манастирског комплекса сачуван је живопис из XИИИ века у пиргу на ''Спасовој Води'' и из XВИИ века. С почетка XИВ века је живопис у гробљанској цркви. У XВИ веку настао је живопис у цркви Моливоклисији код Кареје, а у XВИИ веку у цркви Светог Трифуна поред самог манастира.
Иконопис
У ризници Хиландара сачувано је око 500 икона насталих од XИИ до XИX века. Антологијску вредност имају: мозаичка икона Пресвете Богородице из XИИ века, икона Христа, икона Богородице, из друге половине XИИИ века, икона Богородице Тројеручице из XИВ века и девет других икона из ''Хиландарског чина'' које потичу из шездесетих година XИВ века. Поред појединачних икона у свим црквама, параклисима и капелама, у комплексу манастира, као и ван самог комплекса, налази се већи број иконостаса насталиху XВИИ, XВИИИ и XИX веку.

Ризница

Ризница манастира Хиландара, библиотека и фондови садрже предмете непроцењиве уметничке и историјске вредности као што су рукописи, повеље, иконе, књиге, скупоцени предмети од злата, драгог камења, слоноваче, веза и др. Само рукописних књига у ризници које датирају из разних времена – од XИИ до краја XИX века, има преко хиљаду. Најзначајнији су Јевандјеље патриајрха Саве из треће четвртине XИВ века, Романово јевадјеље из 1337, Изборно јевандјеље војводе Николе Стањевића, Беседа Јована Златоустог, исписана у Смедереву средином XВ века, Апостол игумана Виктора из 1660. итд. Медју ретким штампаним књигама налази се неколико примерака из цетињске штампарије из доба Дјурдја Црнојевића: три Октоиха првогласника из 1494 и три Псалтира са последовањем из 1495, док из венецијанске штампарије Божидара Вуковића и његовог сина Вићенца, манастирска ризница поседује око тридесетак различитих издања. 
Велику уметничку вредност имају и друге драгоцености хиландарске ризнице: дуборезни диптих монахиње Јефимије, посвећен њеном рано преминулом сину Угљеши Деспотовићу, везена завеса за иконостас деспотице Јелене, у монаштву Јефимије (око 1400), завеса руског цара Ивана ИВ Грозног, са извезеним ликовима Христа, руских светаца, али  и Св. Симеона и Св. Саве, итд.

У манастирској библиотеци чувају се уз бројне рукописе на старосрпском и грчком језику, писани на пергаменту и хартији,  укупно 367 повеља, од којих 172 повеље византијских царева, 154 повеље српских владара, неколико повеља руских царева и молдавских кнежева, око 150 примерака првоштампане српске књиге, турска документа и исправе, велики број драгоцених архивских докумената, бакрорезне и дрворезне плоче са којих су отискиване графике у бакрорезу и дрворезу у XВИИИ и XИX веку.

Сачувани рукописи, богато украшавани и велике уметничке вредности, заједно са књигама и другим уметничким предметима представљају драгоцену градју за изучавање наше националне историје, историје уметности и културне историје српског народа

Помоћ за Хиландар

кликни на слику за више информација