Манасија (Ресава) - Света Тројица
Адреса: Деспотовац, Ћуприја
Стање: Манастир, женски

Док је обнављао и украшавао Београд, деспот Стефан је размишљао да подигне цркву у којој би била његова гробница. У том циљу, по писању Константина Философа: "обилажаше горе и поља и пустиње, тражећи место где би могао подићи жељену обитељ, стан за ћутање. Нашавши најприкладније и најбоље место, где је требао бити дом (тј. Дом Божји = Црква), и помоливши се приступи делу и положи основ у име Свете Тројице сведржавног Божанства". Место се налазило на заравни десне обале реке Ресаве у клисури између брда Маћехе и Пасторка. Главна задужбина деспотова прозвана је Ресава по истоименој реци уз коју је подигнута. Касније се јавља име Манасија, по надимку деспотовом, кога су због благоглагољивости звали "втори Манасија", док се у народу и данас чује "Намасија". Темељи су ударени с јесени 1406. године, а радило се "са сваком журбом и најлепшим стварима и многочасним највештијим радницима, најискуснијим живописцима, ако их је где било, и многим златним и цветним шарама украси је. Јер шиљаше чак на острва и свуда".

Упоредо са грандиозном манастирском црквом, зидани су велика трпезарија, конаци и остале помоћне зграде и одбрамбени зидови. Због величине објекта и тешких прилика у земљи, радови су трајали, с мањим прекидима све до 1418. године, "и тако многим и неисказаним трошком сврши се и украси дом и град около, изванредни станови за општежиће. А сабра од свуда предумишљене, досточудне иноке и настани ту". Оснивачка повеља није сачувана, али житије пружа основне податке о даровима. Тако Константин Философ каже: "даде и приложи села и винограде, а још и по свим својим крајевима потписавши даде слободу. Ризнице овде из дана у дан полагаше". Даровао је и потребан богослужбени инвентар: "даде и драгоцене иконе украшене бисерјем и златом, снабдевши сваким књигама за служење, приложи службене одежде и црквене сасуде довољно са великим бисерјем и златом украшене, толико много да превазилази и изабране велике лавре Свете Горе". Освећење је извршио сам патријарх српски Кирил "са свим сабором српских првосвештеника, игумана и уз то и свију благородних", на дан Силаска Светога Духа на апостоле (Тројичин дан). У манастирској цркви "начини себи гробницу, где се мало после положи". О задужбини је бринуо до краја свога живота.

Деспот умире изненада 1427. године, а Србија постаје мета честих турских пљачкашких упада. Турци су први пут освојили Манасију 1439. године, а када је Србија обновљена Сегединским миром 1444. године, напустили су манастир. Записи бележе да је 1456. манастир паљен, а 1458. године "прими баша (тј. Махмуд паша Анђеловић) град Ресаву, маја 10, у среду, а сутра Вазнесење Господње беше". Јако манастирско утврђење Турци су искористили да у њега сместе своју посаду, чији су заповедници добили тимаре и читлуке по браничевском субашилуку. Овде налазимо и једну занимљивост: 1467. године, двојица монаха добили су један тимар који је доносио годишњи приход од 2.785 акчи, уз обавезу да врше војну службу у манастирској тврђави. Свештеник Никон добио је тимар који чине села Горња Сена од 22 куће и Доња Црвена Стена од 7 кућа, с тим да даје два члана посаде за службу у тврђави. У истом браничевском тефтеру, Манасија (манастир Светодухна), придодат је истом свештенику са напоменом "они су свештеници опроштени и ослобођени од давања". Укупан приход од манастира износио је свега 600 акчи. Године 1476, Турци су скинули и однели велика манастирска звона.

Попис извршен 1516. године показује да у манастиру живе имам и хатиб, што упућује на закључак да у Манасији постоји исламска богомоља. То потврђује и извештај егзарха београдског митрополита Максима Ратковића из 1733. године, јер помиње "минаре турско". У прошлом веку било је људи који су памтили када је у манастирској тврђави живео "диздар с Турцима и булама". Током Бечког рата од 1689. до 1690. године, Манасију су кратко време држале аустријске трупе. Пожаревачким миром 1718. Аустрија је окупирала овај део Србије, и у манастир сместила своју посаду, која је искористила манастирску припрату за барутану и ту ускладиштила велике количине експлозива. Несрећним случајем дошло је до експлозије која је разорила припрату. Наредба аустријских власти из 1719. године забрањивала је Србима да поправљају своје цркве, па је одбијена молба да се поправи и кров манастирске цркве. Тих година аустријске окупације, једина дозвољена вера била је римокатоличка док је православље било само "трпљена вера". Године 1725. "начеше мирјани обнављати Манасију". То је због разних сметњи ишло доста тешко, па је припрата обновљена тек деценију касније, о чему сведочи натпис постављен високо изнад западних врата: "Обнови се в љето 1735. Октомврија 2, при архијереју Вићентију Јовановићу. Ктитори припрате сије биша господа Јоан и Јанићије Констандиновићи". Када су 1739. године отишли Аустријанци, поново се вратила турска посада у манастир, а диздар (заповедник) манастирске тврђаве помиње се 1800. године. Посада је остала у манастиру све до Првог српског устанка када је манастир ослобођен. Турци су у одласку уништили све што су могли, па игуман Јоаникије није имао где да се смести, те је прво подигао колибу себи за становање. Већ за време устаничких борби вршене су оправке - 1806. године "при владенију Кара Георгија Петровича", када је црква очишћена од стајског ђубрета и покривена ћерамидом; и 1810. године "при благовернаго и верховнаго господара Георгија, предводитеља народа серпскаго". У оба случаја игуман је био Јоаникије а ресавски кнез Милија Здравковић. Други запис начинио је мајстор који је изводио обнову, потписавши се као "мајстор Живадин". Обе су обнове биле на нивоу скромних оправки, изведене скромним средствима и у тешким временима. Опште прилике у земљи нису дозвољавале опсежне и дуготрајне радове. У манастиру се кратко време утврдио Милошев опонент Павле Цукић са својим одредом, док га Вујица Вулићевић није присилио на предају. Кнез Милош приступа обнови цркава са више труда и пажње, и у том циљу шаље 1839. године комисију да прегледа цркве и манастире и сачини предлог за оправке. По њиховом извештају: "манастир је у рђавом стању и за људе опасан", јер са свода пада камење угрожавајући људе и монахе. Уз све то кров прокишњава, а манастир је осиромашен и презадужен оставши без многих својих имања и прихода. Године 1844. кнез Александар Карађорђевић и Попечитељство просвешченија (тј. Министарство просвете) шаљу комисију да прегледа манастире Манасију, Раваницу и Раковицу. Комисија предлаже да се на цркви дотрајало и недостајуће камење поново постави и омалтерише како споља тако и у унутрашњости, али "у стари молерај да се не дира" остављајући "веће украшеније церкви за сгодније време". Радови изведени исте године стајали су државну касу 16.314 сребрних форинти. Због недостатка новца није успео покушај обнове трпезарије, који је за 10.256 сребрних форинти, само за рад без материјала, понудио 1856. године предузимач Јован Кригер из Београда. Тек септембра 1956. године започети су озбиљни конзерваторско-рестаураторски радови.

Поред духовног, Манасија је у историји имала и непроцењив културни значај, захваљујући широкој култури деспота Стефана и његовој способности да изабере праве људе за одређене послове. Доласком у Србију Константина Костењског зв. Философ, започела је интензивна књижевна и преписивачка делатност. Константин је својим делом Саказаније о писменех поставио темеље граматике и извео правописну реформу, која је служила као узор. Вековима су преписиване књиге "от старих преводника ресавских не имушчаго ничтоже порока". Циљ реформе био је да се створи јединствено правило писања као и да се исправе књиге и уклоне разлике настале услед лошег превођења и погрешног преписивања. Преписивачка и књижевна делатност у Манасији позната под именом "Ресавска школа" значајна је у српској књижевности све до XVIII века. Њене су резултате користили како у Србији, Старој Србији (Македонији), западној Бугарској, тако на Светој Гори и у Русији.

Манастирска црква одмах по изградњи добила живопис који спада у ремек дела српског средњевековног сликарства. Средњевековни летописац у допринос Срба светској културној баштини убраја и "ресавско писаније" тј. живопис урађен на око 2.000 м2. Време је много тога уништило, али је остало око 500 м2 добро сачуваног и око 140 м2 избледелог живописа. Његова лепота и данас, пет векова касније, узбуђује вернике и све посетиоце, пред које израња раскош боја: кармин, цинобер, азурно-плаво, плаво-зелено, плаво-сиво. Уметник сликајући библијске сцене, слика своје време и савременике. Тако су му у ликовном приказу прича из Јеванђеља О убогом Лазару (Лк 16,19-31) и Свадби царевог сина (Мт 22,1-14) као узор послужили људи из оновременог високог друштва. Ту је приказана српска властела у скупоценим оделима и пурпурним огртачима са златним тракама и златним украсима, златно и сребрно посуђе на столовима, пехари, кондири, зделе са печеним месом, воћем, маслинма и сл. У најнижим зонама обе певнице приказани су Свети ратници. Иако су насликани у натприродним димензијама, они указују на изглед оновремене деспотове пратње. То су представе витезова са оклопима, штитовима, мачевима, копљима, стрелама. Све приказане личности обучене су у богато украшене одежде, чак и аскете и великосхимници. Значајна Ктиторска композиција представљена је на западном зиду цркве, лево од улаза, на површини око 8,5 м2. Деспот Стефан је приказан као висок и мршав човек, црвенкасто-жуте косе и танких повијених обрва, изузетно достојанствен изгледа. На глави има златну круну, и одевен је у црвени горњи огртач, са златним круговима и двоглавим орловима. У десној руци држи владарски жезал - скиптар са крстом, а у левој модел своје задужбине коју приноси Светој Тројици. На истом зиду десно од улаза представљен је један великосхимник који држи свитак са текстом: "Братије и отци, ашче хошчете спасти се - љубите друг друга". У горњој зони јужне певнице илустроване су еванђелска сцена Дванаестогодишњи Исус учи у храму (Лк 2,41-52) као и Христове приче О Митару и фарисеју (Лк 18,10-14) и О Блудном сину (Лк 15,11-32). У пандатифима куполе приказани су Св. Еванђелисти а у куполи двасдесет четири фигуре старозаветних пророка и патријараха. У олтару су представљене уобичајене сцене Причешће апостола и Света архијерејска литургија (Поклоњење Агнецу).

Цео манастирски комплекс опасан је снажним одбрамбеним зидом са 11 петоспратних кула: 8 правоугаоних, 2 шестоугаоне, и 1 квадратна тзв. Деспотова кула, предвиђена за дуготрајну и самосталну одбрану. Североисточно се налазила још једна кула. Тако је добијена права тврђава неправилне основе јер се утврђење прилагођавало терену. Унутрашња дужина зида је око 330 метара. Око тврђаве је ископан шанац ширине 10 и дубине 6 метара. Тврђава је имала задатак да штити манастир али и да затвори клисуру кроз коју води пут.

Трпезарија је једна од највећих грађевина те врсте у Србији оног времена са димензијама 17х32м. Имала је приземље, спрат, дрвене тремове са оба подужна зида и кров на две воде. У приземљу, укопаном 1 м у земљу, на источној страни изведена је полукружна апсида, а једна нешто плића апсида видљива је и на спрату али на јужној страни. Укупна корисна површина објекта била је око 1.000 м2, па се сматра да је грађевина имала функцију трпезарије само у приземљу, док су на спрату били скрипторијум и библиотека.

Дуж свих зидова налазили су се конаци, али је тешко докучити њихов распоред. Манастир данас има мали конак, с десне стране улаза из прошлог века, са капелом Крста Господњег; велики конак из 1977. године уз источне зидове, са капелом св. Деспота Стефана; као и нови конак из 1985. године. Такозвана "Бела Црква" посвећена празнику Рођења Пресвете Богородице, у атару села Бељајке, метох је манастира Манасије.