Милешева - Вазнесење Господње
Адреса: Пријепоље
Стање: Манастир, мушки

Манастир Милешева се налази у долини истоимене реке, недалеко од Пријепоља. Задужбина је Србског краља Владислава, сина Стефана Првовенчаног, између 1234. и 1236. године. Краљ Владислав је 1236. године пренео из Трнова (Бугарска) мошти свог стрица Светитеља Саве. У хијерархији Србских манастира Милешева је заузимала друго место, одмах после манастира Студенице. Игуман овог манастира 1264. био је Спиридон, а 1316. Гаврил. Године 1377. у Милешеви се крунисао за краља Србије и Босне Стефан Твртко.

Током XV века, па и касније, у овом манастиру је седиште Епархије дабарске, турци су запалили манастир 1459. године, али је убрзо обновљен. Иако под турцима, манастир је развијао богату културну делатност. Посебно је значајна штампарија, која је издала велики број богослужбених и других црквених књига. Упоредо са штампаријом у Милешеви делује и манастирска школа, једна од најстаријих код Срба.
У другој половини XVI века, у време патријарха Макарија Соколовића, била је велика обнова Милешеве. Том приликом подигнута је и живописана спољна ирипрата, а вероватно је тада пробијен зид између унутрашње припрате и наоса. После те обнове милешевска црква је поново страдала, посебно припрата. Над остацима Макаријеве припрате подигнута је лова, а извршена је и обнова целог манастирског коплекса. Генерална обнова манастира Милешеве била је 1863. године и тада је манастирска црква значајно изменила свој првобитни архитектонски облик.

У Милешеву су долазили бројни ходочасници због моштију Светитеља Саве, а своје дарове овој светињи поклањали су краљеви и цареви. Руски цар Иван IV Грозни Васиљевич поклонио је 1558. године једну сребрну чашу (кољивачу), а молдавски војвода Александар Лапушненау са женом Роксандом, такође је богато обдарио манастир. Поред прилога, ови владари су омогуђили милешевским монасима да у тешким временима сакупљају помоћ за свој манастир у њиховим земљама.
Италијански путописац К. Зено записао је 1550. године да у Милешеви има 50 калуђера и да 20 манастира у тој области потпада под управу милешевског игумана. Манастир Милешева је доживео највеђу трагедију 1594. године, када су турци из њега однели мошти Светитеља Саве и спалили их на Врачару. Током XVII века манастир су својим прилозима помагали влашки и молдавски владари, а велики број милешевских монаха у то време борави у Православној Русији ради прикупљања помоћи. Архимандрит Атанасије борави у Русији 1635. и 1638. године, архимандрит Василије 1647, Висарион 1652,1659. и 1668. године.

Црква манастира Милешеве по својим архитектонским одликама припада рашкој школи. Одређену архитектонску посебност чини једнобродна основа храма која се шири од запада ка истоку, и изостављање источног травеја, тако да три широке олтарске апсиде належу непосредно уз источни зид под кубетом. Кубе се уздиже, с унутрашње стране, на низу од неколико степенасто избачених лукова. Припрати, на западној страни, додата је око 1236. године спољна правоугаона припрата засведена полубочастим сводом, са две бочне мале капеле с кубетима. Припрата је изменила изглед приликом обнове у XIX веку, када је надвишена и када је добила кубе.
Као и остале грађевине рашког типа и Милешева је била украшена богатом каменом пластиком (посебно портали и прозори) која је с временом пропала.
Фреско-сликарство манастира Милешеве дели се хронолошки у две групе: у наосу и унутрашњости припрате живопис је рађен за време краља Владислава, тридесетих година XIII века, а живопис у спољној припрати потиче из турског периода.

Свети Сава (фреска) Бели Анђео (фреска)

Милешевске фреске из XIII века представљају највиши сликарски домет тог времена не само код Срба већ и у Европи. По својим уметничким одликама посебно се издвајају представе ар.хијереја у олтарском простору, светих ратника и мученика у наосу и монаха у припрати. Горње зоне припрате посвеђене су монументалним композицијама из земаљског живота Исуса Христа. Испод композиције Васкрсење, једног од најбољих дела Србског живописа, на јужном зиду западног травеја приказан је ктитор, краљ Владислав, кога Богородица приводи Христу. У североисточном углу припрате представљени су Немањићи: Стефан Немања као монах Симеон, Сава као први Србски архиепископ, Стефан Првовенчани као краљ, и његова два сина, краљеви Радослав и Владислав. Живопис спољне припрате и капеле уз њу, са илустрацијама Страшног суда и житијима неких светитеља, настао је вероватно у четвртој или петој деценији XIII века.
У другој половини XVI века милешевски храм је прекривен новим слојем живописа, од кога су до данас сачувани само фрагменти Тајне вечере у поткуполном простору и Четрдесет мученика у северној певници. Овај живопис који је страдао у пожару сачувао је далеко старије и вредније фреско-сликарство из XIII века, које се налазило испод овог слоја. Поткрај XVII века насликане су у ђаконику минијатурне фреске, невеште као цртежи али богате колоритом.
Од богате милешевске ризнице скоро да ништа и није остало у манастиру. Део тог наслеђа страдао је у честим нападима турака, а оно што је сачувано налази се у Музеју Српске Православне Цркве у Београду и Црквеном музеју у загребу. Чувена милешевска плаштаница из XVI века била је доскора у ризници Епархије славонске у Пакрацу.