Раваница - Вазнесење Господње
Адреса: Ћуприја
Стање: Манастир, женски

Манастир Раваница је задужбина Србског цара Лазара и подигнута је између седамдесетих и осамдесетих година XIV века. О подизању овог манастира сачуване су две ктиторске повеље, обе као каснији преписи. По такозваном болоњском препису, раваничка повеља је била издата 1376/77, а по врдничком препису - 1381. године. (У непосредној близини будућег манастира живео је преподобни Ромил све до своје смрти 1375. године. Сахрањен је у Раваници, што указује на то да је раваничко властелинство већ тада постојало).
После погибије цара Лазара на Косову 28./15. јуна 1389. године и преноса његових моштију у Раваницу, манастир постаје место ходочашћа и националног опредељења. Посебно је значајна улога Раванице у неговању преписивачке делатности и развоју Србске књижевности и писмености све до краја XVII века. Због те своје улоге манастир је често био на удару турских хорди: паљен је 1396, 1398. и 1436. године. После коначне пропасти Србске државе турци су, према сведочанству архимандрита Георгија, разорили Раваницу и из ње однели све сребро и злато. У турским пописима помиње се 1467. године заједно са имањем. Око 1516. у манастиру је 25 монаха, а средином XVI века у манастиру је поред игумана још и 32 калуђера. Године 1686/87. и крајем XVIII века, у време Кочине крајине. Раваница је поново страдала. Углавном су уништене манастирске зграде, конаци и утврђења.
Највећа разарања била су 1686/87. године, када је побијено и доста калуђера, док су се други преживели монаси, са моштима Светог цара Лазара прикључили Великој сеоби Срба под Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. У тој Сеоби стигли су до Сентандреје, а после неколико година су, носећи и мошти, дошли у фрушкогорски манастир Врдник, који је потом, по раваничким монасима, прозван Нова Раваница.
Године 1717. у манастир Раваницу враћа се даскал Стефан, једини преживели раванички монах. Манастир је затекао опљачкан и пуст, а црква је толико зарасла у шипражје да се ни врата нису познавала. Припрата је била до темеља срушена, а у цркви је расло дрвеће. Јеромонах Стефан обнавља страдалу цркву, зида разрушену припрату и обнавља порушене манастирске зграде. Убрзо се повећава братство и отвара школа за монахе и свештенике. Даскал Стефан остаје у манастиру све до своје смрти 1729. године.
У време Првог Србског устанка Раваница је више пута паљена и рушена. Средином XIX века, у време игумана Дионисија Поповића, извршени су обимни радови на обнови манастира. Године 1850. је подигнут нови конак који и данас постоји. У инвентару манастира Раванице који је сачињен у време архимандрита Дионисија 1860. године, речено је: „Црква са тенећком покривена, у добром стању, с једним у торњу малим звоном и са три повећа, на дрвеном поред ње торњу. Дом манастирски нов од камена и цигле зидан постојано, са 13 соба, једном великом трпезаријом... дом старији у добром стању са више одаја." Године 1875. у Раваници је било 95 богослужбених књига међу којима и „једна рукописна књига, роман Светог Лазара".
Манастир Раваница страдао је током Другог светског рата од окупатора, а архимандрит Макарије, игуман раванички је после мучења стррљан 24. фебруара 1943. у Јајинцима.
Црква манастира Раванице представља први споменик у развоју Србске средњовековне уметности познате као моравска школа. Основа цркве је у облику развијеног триконхоса са централном деветостраном куполом и четири мање осмостране куполе које су распоређене изнад угаоних травеја. Црква има 62 прозорска отвора Зидана је каменом и са три реда опеке. Посебну вредност представља декоративна пластика која је на неки начин симбиоза домаће обраде камена и византијских облика, и романоготског обликовања.
Манастир Раваница је, с обзиром на време када је подизана и опасност која јој је стално претила од турских хорди, грађена као утврђени град. Хронолошкп. најпре је започета градња пирга, а затим је формиран одбрамбени појас који је био повезан са седам снажних кула, рачунајући и пирг.
Као у архитектури и декоративној пластици, тако и у ликовној уметности са фреско-сликарством, манастир Раваница представља почетак моравске школе у Србском сликарству. Живописање је завршено, судећи по изгледу ликова и ктиторској композицији, између 1385. и 1387. године. Све фреске нису завршене исте године, а ни аутор није био исти. Најстарије су у тамбуру кубета, а најмлађе су из времена од 1385. до 1387. године у доњим зонама, где су представљене стојеће фигуре. Највећу уметничку вредност у цркви манастира Раванице представљају средње зоне, где су фреске радила двојица изванредних мајстора. Један од сликара раваничког живописа био је Константин, који је оставио свој потпис на фресци светог ратника. Фреско-сликарство манастира Раванице својом тематиком опонаша у једном делу живопис манастира Сисојевца, који се налази у близини и који је био метох Раванице. Посебно се издвајају композиције Причешће Апостола и поклоњење Агнецу у олтарској апсиди и циклус Великих празника у горњим зонама храма.
У припрати која је преправљена у XVIII веку видљиви су остаци ранијег живописа на источном зиду. Остале површине прекривене су зидним сликама из 1721. године, међу којима је и портрет обновитеља манастира Раванице јеромонаха Стефана.
У саставу манастира Раванице је и манастир Света Петка (адреса: 33255 Доња Мутница), са Храмом посвећеним Преподобној Параскеви. Сестринство овог манастира брине се о хендикепираној и напуштеној деци. Манастир има две капеле: једну на јужној страни цркве и другу на извору код Свете Петке. Црква је настала у средњем веку. Рушена је и обнављана у време турака. Генерална обнова била је 1971. године.