Високи Дечани - Исус Христос Сведржитељ (Христос Пантократор)
Адреса: Дечани
Стање: Манастир, мушки

Манастир Високи Дечани налази се у једној удолини поред речице Пећке Бистрице, испод планинског масива Проклетија, надомак истоименог места.
Изградња цркве Христа Пантократора почела је 1327. године, уз ктиторство краља Стефана Уроша III Дечанског. Главни протомајстор био је фра Вита из Котора, а радове је надгледао архиепископ Данило II. Краљ Стефан Дечански издао је још 1330. године ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти Стефанове, започето дело наставио је његов син Стефан Урош IV Душан и окончао га 1335. године. Он је уједно и потврдио повељу свога оца. Истовремено кад и црква, саграђени су конаци и монументална трпезарија, манастир је ограђен високим зидом с кулом над улазом, а подигнута је и манастирска болница у непосредној близини манастира. Ове послове обавили су протомајстор Ђорђе и браћа Добросав и Никола. Живописање храма почело је убрзо после завршетка градње и трајало је до 1350. године. Значајну улогу у довршењу ових послова имао је Ђорђе Остуш Пећпал, чији је гроб у припрати, заједно са гробовима његове жене Витосаве и Иваниша Алтомановића, нећака кнеза Лазара.
После Косовске битке, овај Краљевски манастир је у тешком положају. Кнегиња Милица је са синовима, 1397. године. посетила ову светињу, вратила је отета имања и богато је даривала. Почетком XV века игуман дечански је познати списатељ Григорије Цамблак, који је и аутор Житија Светог Стефана Дечанског. У време турског освајања Дечани опстојавају, али у врло тешким условима. Године 1485, у Дечанима је 12 калуђера. У време обнове Пећке Патријаршије, у другој половини XVI века, настају боља времена. Од тада, па кроз цео XVII век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања обогаћени су разним драгоценостима, а у манастиру постоји и преписивачка школа. У доба Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, манастир су опљачкали турци. Поново су настала тешка времена за Дечане и његово братство које се једва одржало. У тим тешким тренуцима, Срби који су прешли преко Саве и Дунава нису заборавили своју светињу. Током XVIII века, па и касније, пречански Срби свесрдно су помагали Дечане.
У другој половини XVIII века обновљена су нека манастирска здања, као и зидови око манастирске порте. Та активност настављена је и почетком XIX века, када (1814) поп Симеон Лазовић и његов син Алекса (сликари из Бијелог Поља), сликају иконе за иконостас у параклисима Светог Димитрија и Светог Николе. Учвршћивањем Србске државе јача и манастир Високи Дечани и помоћ стиже од Србских владара. Кнез Милош подиже (1836) један конак, а кнез Александар (1849) поклања ћивот за мошти Светог краља Стефана Дечанског. Током XIX века у манастиру су обновљена постојећа здања.
Дечански храм спада међу највеће црквене грађевине средњовековне Србије. Дугачак је преко 36 м, широк 24 м, а висина кубета досеже до 29 м. На источној страни средишњег простора цркве је већа полукружна апсида, док проскомидија и ђаконик имају мале апсиде. Централни део дечанске цркве састоји се од пет бродова, од којих је средишњи најшири. Над овим бродовима издиже се централна купола која се ослања на четири стуба. Бочни бродови дечанског храма засведени су ребрастим сводом. У бочним бродовима образовани су посебни простори, односно параклиси са апсидама на источној страни. Јужни параклис посвећен је Светом Николи, а на северној страни је параклис посвећен Светом Димитрију.
Дечанска припрата је тробродна и нешто је нижа и ужа од наоса. Сваки од бродова има три травеја. Ребрасте сводове, поред пиластра, носе и четири мермерна осмострана стуба у средини припрате.
Црква манастира Дечана грађена је од мермерних квадара у три боје, што ствара складну полихромију. По својој градитељској сложености, по томе што се романтичко обликовање масе и готички сводови и преломни луци прожимају са византијским Православљем, црква манастира Високи Дечани је заиста јединствен Србски средњовековни споменик.
Дечанска црква има најбогатију и најочуванију скулптуру рађену у духу романтичког схватања. Четири портала, на западном, јужном и северном зиду припрате, као и на зиду између наоса и припрате, сведоче о богатству дечанске пластике. Најраскошнији је портал на западној страни припрате, где је приказан патрон храма Исус Христос на престолу са два Анђела. У лунети јужног портала је Крштење Христово и уклесани текст о настанку манастира Дечана. На северном порталу приказан је расцветани крст. Довратници и капители портала украшени су флоралним преплетима, а западни и северни фантастичним бићима - кентаурима и аждајама. Изнад капитела западног портала постоје слободне скулптуре лавова и грифона. Богатство декоративне пластике посебно је исказано на дечанским прозорима са бифорама и трифорама, и то прозорима на западној фасади и олтарској апсиди.
Исликавање монументалне дечанске цркве трајало је одзавршетка градње, око 1335. па до 1350. године. Радило је неколико сликарских група најбољих живописаца Душановог царства. Њихов задатак је био тежак, како због огромне површине храма, тако и због тематике и богословске сложености. У олтарском простору су уобичајене представе Поклоњење Агнецу и Причешће апостола. Најсложенији простор је средишњи део храма - наос, где је поред устаљеног распореда илустровано и неколико целина из историје Хришћанства. У вишим зонама поткуполног простора су велики празници, нешто ниже су представе из Христовог живота, његова чуда, поуке и страдања, а потом следе сцене из живота Богородице и Богородичин акатист и посебне целине посвећене Светом Јовану Претечи, Светом Димитрију и Светом Николи. У наосу су још приказане и пробране сцене из Дела апостолских, затим старозаветне теме: сцене из Прве књиге Мојсијеве, Прича Соломонових и догађаји везани за пророка Данила. У овом простору доминира монументално Јесејево стабло са Богородицом.
У припрати је посебно значајан циклус Седам васељенских сабора, који су представљени на сводовима, затим циклус о Светом Георгију, а на западном зиду је Лоза Немањића са Светим Стефаном Немањом као родоначелником. Остали простор дечанске припрате углавном је илустрован представама из Календара. Навише места у дечанском фреско-сликарству приказани су ктитори и чланови њихових породица, као и логотет Ђорђе који је заслужан за живописање припрате. Цар Душан је чак пет пута приказан, а лик Стефана Дечанског четири пута. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у Србском средњовековном сликарству. Овај живопис је дело више руку, па је уочљива и стилска неједнакост и разлика у ликовном квалитету. Од бројних сликара који су фреско-писали цркву Христа Пантократора, познато је само име Срђа грешног који се потписао на једном капителу.
Ризница манастира Дечана, по богатству предмета, уметничком домету и историјском трајању, јединствена је у укупном Србском уметничком трајању. Посебну вредност представља читава галерија икона од XIV до XIX века. Сачуван је један број икона са старог иконостаса, затим иконе монаха Лонгина и монументална икона Светог краља Стефана Дечанског из 1577. године. Међу бројним предметима издваја се игумански престо из 1335. године, као и кивот за мошти Светог краља из приближно истог периода. Посебна драгоценост манастира Дечана је крст цара Душана и крст краља Стефана Дечанског. Значајну целину чини и збирка рукописних и старих штампаних књига од XIV до XIX века.
Дечанске испоснице. На окомитим стенама, испод села Белаја, налазе се дечанске испоснице, које се простиру од манастира левом страном Бистрице, узводно, десетак километара, све до села Горње Белаје.
Испосница Светог краља Стефана Дечанског. Ова испосница се налази 5 км од Дечана, узводно уз Бистрицу. Има изглед утврђене четвороспратне камене куле без отвора и улазних врата. У њу се улазило највероватније лествама или кроз призидану приземну зграду на источној страни, која је била полубочасто засведена.
Испосница свете Јелене. Ова испосница је нешто западније од Краљеве испоснице и ближа је манастиру. То је грађевина састављена од два једнака дела, засведена полубочастим сводом, који се са северне и делом са западне стране ослања на стену. Ова испосница је по предању припадала Јелени, сестри Стефана Дечанског.
Средња испосница. Ова испосница се налази између краљеве и Јеленине испоснице.
Испосница светог Јефрема. Поуздано се зна да се у овој испосници (1335) подвизавао Јефрем Пустиножитељ, сабрат манастира Хиландара. После смрти цара Душана овај угледни духовник прелази у испосницу више Ждрела изнад Патријаршије. Као угледни монах и књижевник, два пута је био на челу Србске цркве: биран је за патријарха 1375-1379. и 1389-1392. године, када се захвалио на понуђеном патријарашком трону и поново се посветио испосничком животу и књижевном раду.
Белајска испосница - Храм Пресвете Богородице. Ова испосница се налази на 5 км од манастира Дечана, на левој обали Бистрице. Смештена је у скровитој и природној стени. Била је главна испосница манастира Дечана, где су се сакупљали на молитву и обед сви дечански испосници. У капели ове испоснице сачувани су остаци фресака из XIV века. Посебно је интересантна представа Свете Тројице у облику три Анђела, односно три голобрада лика у једном телу. У испосници цветала је током XV и XVI века преписивачка делатност. Два рукописа, написана у овој испосници, изгорела су 1941. године у Народној библиотеци у Београду. Један број рукописа и осталих црквено-уметничких драгоцености из ове испоснице похрањен је у дечанској ризници.
На жалост, све ове испоснице манастира Високи Дечани оштећене су и обесвећене од стране албанског живља овог краја.