1. Мојсијева, глава 8

1. А Бог се опомену Ноја и свих звери и све стоке што беху с њим у ковчегу; и посла Бог ветар на земљу да узбије воду.

2. И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.

3. И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто педесет дана;

4. Те се устави ковчег седмог месеца дана седамнаестог на планини Арарату.

5. И вода опадаше све већма до десетог месеца; и првог дана десетог месеца показаше се врхови од брда.

6. А после четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који беше начинио;

7. И испусти гаврана, који једнако одлеташе и долеташе докле не пресахну вода на земљи.

8. Па пусти и голубицу да би видео је ли опала вода са земље.

9. А голубица не нашавши где би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још беше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.

10. И почека још седам дана, по опет испусти голубицу из ковчега.

11. И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који беше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.

12. Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.

13. Шест стотина прве године века Нојевог први дан првог месеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суву.

14. А другог месеца двадесет седмог дана беше сва земља сува.

15. Тада рече Бог Ноју говорећи:

16. Изађи из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;

17. Све звери што су са тобом од сваког тела, птице и стоку и шта год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.

18. И изиђе Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његових с њим.

19. Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изиђоше из ковчега.

20. И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свих птица чистих, и принесе на жртвенику жртве паљенице.

21. И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу свом: Нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човечијег зла од малена; нити ћу више убијати све што живи, као што учиних.

22. Од сада докле буде земље, неће нестајати сетве ни жетве, студени ни врућине, лета ни зиме, дана ни ноћи.