Дела апостолска, глава 22

1. Људи, браћо и очеви! Чујте сад мој одговор к вама.

2. А кад чуше да им јеврејским језиком проговори, још већа тишина поста. И рече:

3. Ја сам човек Јеврејин, који сам рођен у Тарсу киликијском, и одгајен у овом граду код ногу Гамалиилових, научен управо отачком закону, и бејах ревнитељ Божји као што сте ви сви данас.

4. Ја овај пут гоних до саме смрти, везујући и предајући у тамницу и људе и жене,

5. Као што ми сведочи и поглавар свештенички и све старешине; од којих и посланице примих на браћу која живе у Дамаску; и иђах да доведем оне што беху онамо свезане у Јерусалим да се муче.

6. А кад иђах и приближих се к Дамаску, догоди ми се око подне да ме уједанпут обасја велика светлост с неба.

7. И падох на земљу, и чух глас, који ми говори: Савле! Савле! Зашто ме гониш?

8. А ја одговорих: Ко си Ти, Господе? А Он ми рече: Ја сам Исус Назарећанин, ког ти гониш.

9. А који беху са мном видеше светлост и уплашише се; али не чуше глас који ми говораше.

10. А ја рекох: Шта ћу чинити, Господе? А Господ ми рече: Устани и иди у Дамаск, и тамо ће ти се казати за све шта ти је одређено да чиниш.

11. И кад обневидех од силне светлости оне, вођаху ме за руку они који беху са мном, и дођох у Дамаск.

12. А неки Ананија, човек побожан по закону, посведочен од свију Јевреја који живе у Дамаску,

13. Дошавши к мени стаде и рече ми: Савле брате! Прогледај. И ја у тај час погледах на њ.

14. А он ми рече: Бог отаца наших изабра те да познаш вољу Његову, и да видиш праведника, и да чујеш глас из уста Његових:

15. Да Му будеш сведок пред свим људима за ово што си видео и чуо.

16. И сад шта оклеваш? Устани и крсти се, и опери се од греха својих, призвавши име Господа Исуса.

17. А догоди се, кад се вратих у Јерусалим и мољах се у цркви Богу, да постадох изван себе,

18. И видех Га где ми говори: Похитај те изађи из Јерусалима, јер неће примити сведочанство твоје за мене.

19. И ја рекох: Господе! Сами знаду да сам ја метао у тамнице и био по зборницама оне који Те верују.

20. И кад се проливаше крв Стефана сведока Твог, и ја стајах и пристајах на смрт његову, и чувах хаљине оних који га убијају.

21. И рече ми: Иди, јер ћу ја далеко да те пошаљем у незнабошце.

22. А они га слушаху до ове речи, па подигоше глас свој говорећи: Узми са земље таквог; јер не треба да живи.

23. А кад они викаху и збациваху хаљине и бацаху прах у небо,

24. Заповеди војвода да га одведу у логор, и рече да га бојем испитају да дозна за какву кривицу тако викаху на њ.

25. И кад га притегоше узицама, рече Павле капетану, који стајаше онде: Зар ви можете бити човека Римљанина, и још без суда?

26. А кад чу капетан, приступи к војводи и каза говорећи: Гледај шта ћеш чинити; јер је овај човек Римљанин.

27. А војвода приступивши рече му: Кажи ми јеси ли ти Римљанин? А он рече: Да.

28. А војвода одговори: Ја сам за велику цену име овог грађанства добио. А Павле рече: А ја сам се и родио с њиме.

29. Онда одступише одмах од њега они што хтеше да га испитују; а војвода се уплаши кад разуме да је Римљанин и што га беше свезао.

30. А сутрадан, желећи дознати истину зашто га туже Јевреји, пусти га из окова, и заповеди да дођу главари свештенички и сав сабор њихов; и сведавши Павла постави га пред њима.