- Мисирац, рођен око 250. године у
неком селу Коми близу Хераклеје. По смрти својих племенитих и богатих
родитеља он подели наслеђено имање са својом малолетном сестром,
збрину ову код неких рођака, свој део имања раздаде сиромасима,
а он се у двадесетој својој години посвети животу подвижничком,
коме је тежио од детињства. Најпре се подвизавао у близини свога
села, но да би избегао беспокојства од људи, удаљи се у пустињу,
на обале Црвенога мора, где као затвореник проведе двадесет година
не дружећи се ни с ким осим с Богом кроз непрестану молитву, размишљање
и созерцање, подносећи трпељиво неисказана демонска искушења. Слава
његова пронесе се по целоме свету, и око њега се сабере мноштво
ученика, које је он упућивао примером и речима на пут спасења. За
осамдесет пет година свога подвижничког живота само је два пута
отишао у Александрију, и то први пут тражећи мучеништва у време
гоњења цркве, а други пут на позив светог Атанасија, да би оповргао
клевету аријеваца као тобож да је и он присталица Аријеве јереси.
Скончао је у сто петој години свога живота, оставив иза себе читаву
војску ученика и подражатеља. Иако је Антоније био некњижан, он
је бивао саветником и наставником најученијих људи тога времена,
као што је био свети Атанасије Велики. Кад су га кушали неки јелински
философи књижном мудрошћу, застиде их Антоније питањем: - "Шта је
старије: разум или књига? и шта (од овог двога) би узрок другоме?"
Постиђени философи разиђоше се, јер видеше, да они имају само књижно
памћење без разума, а Антоније разум. Ево човека који је достигао
савршенство, какво човек може уопште достићи на земљи. Ево васпитача
васпитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдест пет година
поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге. Испуњен
многим годинама и великим делима Антоније се упокојио у Господу
335. године. |