- Светих дванаест мученика, што пострадаше
у време цара Диоклецијана. Први из њих, Памфил, презвитер цркве
у Кесарији Палестинској, човек учен и благочестив, исправи текст
Новог Завета од грешака разних преписивача; сам преписиваше ову
спасоносну књигу и даваше онима који то жељаху. Други би ђакон Валент,
стар годинама и сед мудрошћу. Он би одличан познавалац Светог Писма,
и знађаше ово готово наизуст. Трећи би Павле, муж честан и угледан,
који једном пре тога би бацан у огањ за Христа. Уз то, још пет браће,
по телу и духу, родом из Мисира, враћаху се са осуде из рудника
Киликијских у своју отаџбину, но на капији града Кесарије рекоше
да су хришћани, због чега дођоше пред суд. На питање како им је
име, рекоше: "Незнабожачка имена која нам је мајка дала, одбацили
смо и назвали смо се Илија, Исаија, Јеремија, Самуил и Данило".
На питање, одакле су, рекоше: "Из Горњег Јерусалима". Сви ови бише
посечени, а с њима пострада и младић Порфирије, који потражи тела
њихова да сахрани. Овај у огњу изгори. Још и Селевкије, који приђе
и пољуби мученике пре него мач паде на главу њихову. Селевкије пре
тога би официр. Још и старац Теодул, слуга римског судије, који
при спроводу пољуби једнога мученика. Најзад и Јулијан, који мртва
тела мученичка целиваше и хваљаше их. И тако дадоше мало за велико,
и јевтино за драгоцено, и смртно за бесмртно, и преселише се ка
Господу 308. године. |
