|
04.мај (21.апр)
Недеља |
Свети свештеномученик Јануарије |
- Овај светитељ беше епископ у Кампанији
Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и
истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше.
Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик,
неповређен, стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаху
тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво
и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и
чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше,
па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише.
У истој тамници беху Христа ради и ђакони путеолски Прокул и Сосије,
и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише
сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све
мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело светог
Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега
безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих
чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше
умро јединац син, узела из цркве икону светог Јануарија и положила
на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе.
Чесно пострада свети Јануарије 305. године. |
|
Свети мученик Теодор, и други с њим |
- Пострада за веру Христову у Перги
Памфилијској у време цара Антонина. Беше Теодор млад и красан лицем.
Када га намесник те области изабра са другим младићима, који се
имаху послати на службу у двор царски, Теодор се успротиви и изјави,
да је он хришћанин. Беше због тога мучен разним мукама, па онда
бачен у огањ. Но из земље проври вода и погаси огањ. Намесник то
приписиваше неким мађијама Теодоровим. А мученик му рече: "Ово није
дело моје силе, него Христа Бога мога; а ако хоћеш да познаш силу
твојих богова, наложи други огањ и баци једног од твојих војника
па ћеш, надам се, познати силу њихову и свемоћ Бога мога". Хтеде
намесник, заиста, да баци једног од војника, но они га у страху
мољаху да баци жреца Диоскора место њих. Жрец, пак, мољаше, да баци
самога идола Зевса и остале идоле, па ако су богови, они ће се лако
спасти. А то Диоскор рече зато, што већ беше срцем обраћен Христу
пошто виде чудо са Теодором. Сазнав ово, намесник осуди Диоскора
на смрт и спали. Тако исто предаде смрти и Теодора и два војника,
Сократа и Дионисија, и још Филипу мајку Теодорову. Теодора распеше
на крст, на коме тек трећи дан издахну. Сократ и Дионисије бише
копљем прободени, а Филипа мачем посечена. Сви бише увенчани венцем
славе у царству Христовом. |
|
