- Овај славни светитељ родом би од
једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским
наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету
светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве
у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако
проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни
пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих
синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора окруживши
га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше
срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да
Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени
Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна
Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе
у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик
славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим;
и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао
све имање, он одговори: "Па ја сам пре њега умро, како му, дакле,
ја могу бити наследником?" Повучен у једну пустињску келију као
у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу
се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само
празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће.
Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: "Арсеније,
зашто си дошао у пустињу? Провео је педесет пет година као пустиножитељ,
и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште.
Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог
труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели
се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом
душом својом. |
