О Молитви

[Наташа]

Преподобни Силуан Светогорски о молитви


Ум који пребива у молитви не мисли, то јест, не расуђује већ живи. Дејство ума погруженог у молитву није баратање општим појмовима, него учествовање у бићу. Ум који истински пребива у молитви нема посла са категоријама рационалног мишљења, него са квалитативно другачијим категоријама. Те категорије су само биће у његовој стварности, које се не може стеснити у узане оквире општих појмова... Молитва напредује упоредо са ступњевима развитка човечијег духа. Први покрет ума усмерен је спољашњости, други је враћање самом себи, а трећи је стремљење Богу кроз унутарњег човека. Први облик молитве, услед још недовољне способности ума да се непосредно уздигне до чистог богомислија, карактерише маштање (замишљање). Други облик карактерише размишљање, а трећи удубљивање у сагледавање. Једино овај трећи вид молитве сматра се нормалним религиозним стањем, док су претходна два само прелазни облици и степенице ка њему. Трећи вид молитве или сједињење ума са срцем се човеку даје свише. Плач са умиљењем за време молитве, поуздани је знак да се ум сјединио са срцем и да се права молитва налази на првој лествици пењања ка Богу.
...
Православни подвижник решава све проблеме кроз веру и молитву.
...
Враћајући се, по окончању молитве, у грубост психо-физичког живота, душа осећа некакву сету због несавршености своје жртве и чак и некакав стид због своје лажности, како је казано: Сваки човек је лаж (Пс.115:2)... Молитва само из навике, без скрушености срца због учињених грехова није угодна Господу. Оног ко се моли, а мисли на друго, Господ не слуша. Ако желиш да се чисто молиш буди смирен, уздржљив, често се исповедај и заволеће те молитва... Код оног ко се моли из навике, молитва је увек иста, а код оног ко се усрдно моли, постоје многе промене у молитви: или има борбу са злим духом, или са самим собом, са страстима или са људима. А у свему томе треба бити одважан и чврст. Ако је наша молитва угодна Господу, имаћемо у души сведочанство Духа Светога. Он је пријатан и тих.
...
Ако твој ум жели да се моли у срцу, а не може, онда изговарај речи молитве устима и држи ум везан за речи. Временом ће ти Господ дати срдачну молитву без помисли, па ћеш се лако молити. Понеки су повредили своје срце, па су дошли дотле да се више нису могли ни устима молити. Знај поредак духовног живота: Дарови се дају простој, смиреној и послушној души. Ономе ко је послушан и у свему уздржан: у храни, у речима, у опхођењу, Сам Господ ће дати дар молитве и ова ће се лако вршити у срцу. Непрестана молитва долази од љубави, а губи се збод осуђивања других, празних разговора и неуздржљивости.
...
Душа која је изгубила смирење, изгубила је и благодат и љубав према Богу. Тада се гаси пламена молитва. Међутим, души која се умири од страсти и стекне смирење, Господ даје Своју благодат. Тада се она моли за непријатеље као за саму себе а за цео свет се моли са врелим сузама.

[Наташа]

Помаже Бог!

Ми се молимо Сведоброј и Свебеспрекорној Мајци Божијој и Она се моли за нас. Ми прослављамо Њу- узвишенију од сваке славе, и Она нама припрема вечну славу. Често јој говоримо :''Радуј се!'' И Она свог Сина и Бога моли:''Сине мој љубљени, дај им вечну радост зато што ме са радошћу поздрављају''

Сви који приступате служењу Господу у молитви, наушите се да будете слични Њему : кротки, смирени и са верним срцем; не гајите у души лукавство и дволичност, не будите хладни већ се постарајте да имате Духа Његовог, јер ''ко нема Духа Христовог он није Његов''(Рим. 8,9). Јер Господ тражи од нас оно што је слично и сродно Себи, на шта би могла да се накалеми благодат Његова. Знајте, да ни једна реч ни молитва не пролазе без трага ако се од срца говоре : сваку реч Господ слуша и сваку реч мери. Некада нам се чини да наше речи само узалудно лебде по ваздуху и да се резлежу као глас вапијућег у пустињи, али није тако. Треба да знамо да нас Господ на молитви разуме, ако је то могуће тако рећи, тј. разуме наше речи тачно онако како себе разумеју савршени молитвеници, јер је човек образ Божији. Господ одговара на сваку праву жељу срца, изражену у речима или чак не изражену.

Степени блаженства и мушења у будућем веку биће различити. Ово се потврђује садашњим стањем душа код разних људи или код једног истог човека у разним временима и околностима. Што је – једноставнији, племенитији и дружевнији човек, то је у себи блаженији, а што је лукавији, злобнији и самољубивији то је у себи несрећнији. Што су јаче у њуму вера и љубав, то је блаженији, а што су слабије то му је горе. Тако су људи маловерни и неверни и мржњом испуњени-најнесрећнији људи.Тако схватити и будуће муке.

[Наташа]

МОЛИТВА СРЦА


ПИШЕШ:'' Посетила ме је жена, са којом сам разговарала о духовним стварима.Дошла је на ред тема молитве, и била сам изненађена да чујем своју гошћу која да људи који живе у свету, немају довољно снаге за молитву срца, па чак и да она није прикладна за њих. Рекла сам шта сам могла, али бих желела да вас чујем реч од вас по овом питању.''
Ваша гошћа је погрешно расуђивала. Онај ко нема молитву срца, нема молитву, јер је једино молитва срца истинска молитва, угодна и прихватљива Богу. Треба да обликује душу и лична и црквена молитва, а чим се она изгуби, човек има само изглед молитве, али не и суштину.

Јер шта је молитва? Молитва је уздизање ума и срца ка Богу - у хвалу, захваљивање и преклињање за добре стрвари, које су неопходне за дучу и тело.
Суштина молитве, дакле, јесте умно уздизање ка Богу из срца. Ум стоји у срцу свесно пред лицем Божијим и испуњен исправним и неопходним поштовањем, почиње да излива своје срце пред Њим. Ово је молитва срца ! И то треба да буде истина свих молитви. Читање молитви, било код куће или у цркви, даје нам само речи, облик; душу или суштину молитве свака особа носи са собом, у свом уму и срцу. Целокупни поредак црквене молитве, све молитве састављене за читање код куће, које су направљене ради умног окретања ка Богу.
У читању ових молитви, чак и уз минимум пажње, човек не може избећи умно општење са Богом, сем ако није у потпуности несвесан онога што ради. Нико не може чинити ништа без умне молитве . Ми се не можемо уздићи ка Богу, осим кроз молитву, јер то захтева наша духовна природа. И ми то не можемо чинити другачије него кроз делатност ума, јер Бог је ум.
Истина је, постоји умна молитва која се изговара, тј. спољашња - извођена код куће и у Цркви; али постоји и умна молитва која нема спољашњи облик или физичко стање; суштина и једне и друге је исто.Обе врсте су неопходне за људе који живе у свету .
Спаситељ је заповедио:'' Уђи у клем своју помоли се Оцу свом Који је у тајности.'' Ова клем, према тумачењу Светог Димитрија Ростовског, ознашава срце. Последично, заповест Господња нас обавезује да се молимо Богу тајно, умом у срцу. Ова заповест се односи на све Хришћане.
Шта заповеда Апостол Павле, када заповеда да треба да се молимо без престанка сваком молитвом и мољењем у Духу (Еф.6:1 ? Он нас подстиче на молитву срца - духовну молитву - и упућује своја подстицања свим хришћанима без разлике. Након свега, он подстиче све Хришћане да се моле без престанка (1.Сол.5:1 
Али молити се без престанка могуће је једино кроз молитву срца. Ово значи да је молитва срца неопходна за све Хришћане, а ако је неопходна, онда човек не може рећи да је немогућа, јер Бог не заповеда оно што је немогуће. Истина, тешко је, али рећи да је немогуће, погрешно је .
Након свега, све добро јесте тешко, а све ово још више се може рећи за молитву, која је извор свега доброг за нас и њихова чврста подршка.
Неко ће питати:'' Како се то постиже?'' Врло једноставно: стекни страх Божији. Страх Божији, као осећање, повући ће пажњу у свесност у срце, а као страх, примораће пажњу и свест да стоје у срцу са поштовањем према Богу. Овде имате умну молитву пред Богом; то је умна молитва! Док год је страх Божији у срцу, ово умно стање пред Богом неће напуштати срце. Овде су вам ефикасна средства за стицање молитве срца.
'' Али'', питаће неко, '' шта са пословима који одвлаче пажњу?'' Они те неће одвраћати: само стекни страх Божији. Нису ствари или послови, ти који ометају стање пред Богом, већ сујетна и будаласта занимања. Остави на страну оно што је испразно, лоше, остављајући само оно што је неопходно, не према свет, већ према Јеванђељу - у видићешда испуњавањетаквих обавеза, не само да не одваја од Бога, већ напротив, привлачи ум и срце према Богу...
Након јутарњег устајања, стани још чвршће пред Богом у срцу, у у твојој јутарњој молитви - који ти је Бог одредио - без окретања твојих осећања и пажње од Њега. И тако ћеш извршавати твој посао уз помоћ сила твог тела и душе, док будеш стајао пред Богом умом у срцу.Погрешно је мислити, као што неки чине, да молитва срца захтева да човек седи негде сакривен и да тако размишља о Богу . Не постоји нигде потреба сакривати се, сем у свом срцу, успостављајући тамо свој поглед ка Господом.
Истина је да је усамљеност неопходна у време молитве срца. Али постоје две врсте усамљеништва: једна је потпуна, стална, када особа одлази у пустињу и живи сам ; друга је појединачна, повремена. Прва сигурно не одговара мирјанима, али друга не само да им није немогућа , већ је они и поседују. Свако има неко време током дана, када је сам, чак и ако није свесно планирао да остави одређени период за усамљеност. Нађи такво време и повуци се у себе. Остави на све своје бриге, стани умом у срцу пред Богом и изливај своју душу пред Њим.
Поред спољашње усамљености, постоји и унутрашња усамљеност... свако је имао искуства, да када га боли срце због нечега, нема разлике да ли се налази з најрадоснијем друштву, не чује ништа, не види ништа; уместо тога, он седи сам у свом срцу. Ако је ово истина за земаљске бриге, зашто не би било могуће и у духовном животу? Када је неко повређен болом срца у односу на овај земаљски живот, шта га може омести од борављења у свом болу у усамљености свог срца ?
Следи да човек само треба да успостави ову (унутрашњу) усамљеност, да би био сам, и са ове тачке да подстиче страх Божији, и и осветиће најскрушенију бол срца, који ће ''цементирати'' пажњу и осећања на ''једино потребно'' и на овај начин ћемо доћи и појавити се пред лицем Божијим. Ето, дакле, усамљености !
''Постоји још једна недоумица: у бављењу молитвом срца, човек треба да има водича. Где да га нађе мирјанин?''
Тамо, у свету - међу духовним оцима и шак међу мирјанима. Истина је да их има све мање и мање људи, којима се човек може са поверењем окренути за свет о духовном животу.
Али они су увек тамо и увек ће бити, а онај ко жели да их нађе, милошћу Божјим наћи ће их ! Духовни живот је живот у Богу, а Бог показује посебну бригу за оне који Га траже. Само буди ревностан - и пронаћи ћеш све неопходно поред тебе .

[Наташа]

О МОЛИТВИ

Зашто човек 21. века треба да се моли Богу? И да ли уопште треба да се моли?


Онај ко нема у себи осећај Божијег присуства у свету, тешко да може да схвати зашто се неко Њему моли. Али онај ко осећа Бога, ко Га схвата као Личност која заиста постоји, тај по мери осећаја своје ограничености и грешности, покушава, опет по мери својих духовних снага, молитвом да се приближи Богу. Он неким својим унутрашњим чулом осећа и зна да ако се у овом свету и животу не приближи довољно Богу, а молитва је један од најефикаснијих начина за то, неће моћи ни да се нада да ће у оном свету и животу бити близу Њега. А не бити близу Бога(у духовном смислу), значи бити у паклу.

Молитва заиста јесте разговор човека са Богом. И то веома узвишен разговор. Али и опасан. Наравно, није Бог тај који чини да молитва може бити опасна, већ човек. Ако не стојимо скрушено пред Њим на молитви, свесни своје недостојности и истинске грешности, којом смо Га увредили, већ се још размећемо, као еванђељски фарисеј, таква молитва је огањ који ће нас прогутати. А ако на молитви стојимо као грешни цариник, који вапи Господу да му опрости(а ми смо далеко већи грешници него тај цариник, несумњиво), онда ће нам и Господ прићи, и све опростити. Наравно, не тражи Бог од нас да пред Њим понизно клечимо као робови, због тога што ужива у нашем понижењу, него зато што нам једино такав осећај душе омогућава исправан однос према Њему. Ко се понизи, узвисиће се. Можда је апсурдно, али је тако. Па ко од људи воли гордог човека? Нико. А кротког свако.

А како почети са молитвом? У почетку по мало, са кратким јутарњим и вечерњим правилом. Па ако се, и када се утврдимо у молитви, може се проширивати. У почетку се креће са пуно жара, али касније молитва може да постане и досадна, напорна. Међутим, одустајати се не сме. Баш за време молитве можемо да се уверимо да ђаво заиста постоји. Онда нам се зева, мисли лете на све стране, немамо снаге да стојимо на молитви ни тих десетак минута. А чим молитва престане, све постаје нормално. Искусни молитвеници кажу да морамо бити јако упорни и истрајни у молитви. А плод ће већ доћи једног дана. Јер не држимо ми правило, већ оно држи нас, да стално будемо у духовној кондицији. Наравно, мислити на Бога само ујутру и увече, није довољно да будемо духовно бодри. На Бога треба мислити цео дан, и молити Му се цео дан. Како? Исусова молитва је кроз векове и векове заиста најефикасније средство да будемо стално са Богом. Затим кратки молитвени уздаси попут: Господе, опрости мени грешном; Господе, помози; Пресвета Богородице, спаси нас- и слично.

Наравно, сама молитва без осталих еванђељских врлина неће нас спасити. Али, ко се истински моли, тај има и љубави према Богу, и према ближњем, тај онда заиста има веру која кроз љубав дела.

Међутим, некако најслађа бива молитва својим речима, тада заиста чисто и директно разговарамо са Богом. Са сузама најчешће. Тад можда најближе и будемо Богу. А и Он нама. Али, то бива понекад. Зато нам је Црква и прописала и оставила освештане и кроз векове потврђене молитве Светих отаца, које нам помажу да свекодневно будемо у молитвеном расположењу.

Јер молитва на чудесан начин преображава нашу у греху окорелу душу, омекшава је, чисти је, обожава је, и припрема за сусрет са Богом у вечности. Она већ овде отвара наше срце и пушта Господа да се у њега усели. А ко задобије Господа већ овде, тај ће мирно да се пресели у вечност, на место које је овде свеколиким трудом, па и молитвеним, заслужио.

У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА. АМИН.

[Наташа]

Кратко молитвено правило Св. Серафима Саровског


Уставши од сна нека сваки Хришћанин стане пред свете иконе и прочита ове молитве:

Молитву Господњу «Оче наш» (три пута)
Молитву Богородици «Богородице Дјево» (три пута)
Символ Вере (једном).

Извршивши ово правило нека се Хришћанин, дакле, занима послом на који је постављен или призван. А док ради у кући или путује, где год да се налази, нека тихо изговара Исусову Молитву:
«Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!»
или:
«Господе Исусе Христе, Сине и Слове Божији, Богородице ради, помилуј ме!»
Ако је пак окружен људима, нека, бавећи се својим послом, само умом произноси:
«Господе, помилуј!»

Пре ручка нека, такође, изврши горе описано јутарње правило.
После ручка, обављајући свој редовни посао, нека тихо изговара:
«Пресвета Богородице, спаси ме грешног!»
или:
«Богородице Дјево...»
И нека тако настави до самог починка. Одлазећи на спавање нека опет очита горе указано правило, осењујући се крсним знаком. Затим, нека тихо или само у уму изговара Исусову Молитву, док не заспи. Држећи се тога правила могуће је достићи меру хришћанског савршенства, јер су назначене три молитве темељ Хришћанства:
-прву нам је дао сам Господ, и она је образац свију молитава;
-другу је донео са Неба Архангео Гаврило, као поздрав Пречистој Дјеви Марији, Мајци Господњој;
-Символ Вере садржи у себи укратко све спасоносне догмате православне хришћанске вере.
Поред овог молитвеног правила, Свети Серафим свакоме је саветовао и чудотворну молитву "Богородице Дјево"- да сваки дан пажљиво прочита одједном сто педесет пута.
Неки су питали зашто се православци не моле на круници, као што то раде римокатолици, или неки други неправославни. Други замерају православцима који се на њој моле да је то, по њиховом мишљењу, православни начин молитве, карактеристичан искључиво римокатолицима.
Да би мало разјаснили ову забуну, показаћемо следеће писмо оца Александра Гурмановског, духовног чеда оца Зосиме, који је сам био духовно чедо Светог Серафима Саровског. Отац Александар почиње своје писмо цитатом оца Зосиме:

Заборавио сам да ти дам један савет врло важан за твоје спасење. Реци ,,Богородице Дјево'' сто педесет пута, и ова молитва ће те спасти. Ово правило је дала сама Мајка Божија у осмом веку, и једно време су је сви хришћани испуњавали. Ми православци смо на то заборавили, и Свети Серафим ме је подсетио овог правила. У мојим рукама имам ручно исписану свеску из келије Светог Серафима, у којој су описана чуда Мајке Божије, а посебно мољењем сто педесет ,,Богородице Дјево''. Ако, пошто ниси навикао, ниси способан да одједном кажеш цело правило, кажи прво педесет. На сваких десет молитава реци ,,Оче наш'' и тропар ,,Отвори нам двери милосрђа...''* Коме год је он причао о овом чудотворном правилу, остао му је захвалан...

Старац Зосима је врло ценио и волео епископа Серафима Звездинског, и увек је о њему говорио као епископу-свецу. Епископ Серафим Звездински је сваког дана извршавао Богородичино правило, молећи се за цео свет, јер је правило обухватало цео земни живот Царице Небесне. Он је дао једном од своје духовне деце да чини ово правило, које овако изгледа:

Прва десетица: Поменимо рођење Богородице. Помолимо се за све мајке, очеве и за сву децу.
Друга десетица: Поменимо Ваведење блажене Богородице. Помолимо се за све оне који су се изгубили и отпали од Цркве.
Трећа десетица: Сетимо се Богојављања Мајке Божије. Помолимо се за ублажавање туга и утеху оних који тугују.
Четврта десетица: Сетимо се сусрета Дјеве са праведном Јелисаветом. Помолимо се за уједињење раздвојених, за наше вољене и децу који живе далеко или су нестали.
Пета десетица: Сетимо се Христовог Рођења. Помолимо се за препород наших душа, и нов живот у Христу.
Шеста десетица: Сретимо се празника Сретења Господњег, и речи које је изрекао Св. Симеон: ,,Да, и мач ће пробости и твоје срце'' (Лука 2:35). Помолимо се да Мајка Божија сусретне душе наше у часу смрти, и да удеси са се причестимо у последњем даху, да би се извавили од ужасних мука.
Седма десетица: Сетимо се бега Мајке Божије и Богомладенца у Мисир. Помолимо се Мајци Божијој да избегнемо саблазни и да нас избави од искушења.
Осма десетица: Сетимо се нестанка дванаестогодишњег Исуса у Јерусалиму, и туге Мајке Божије због Њега. Помолимо се Мајци Божијој за непрекидно изговарање Исусове молитве.
Девета десетица: Сетимо се чуда и Кани Галилејској, када је Господ претворио воду у вино на речи Мајке Божије: ,,Немају вина'' (Јован 2:3). Помолимо се Мајци Божијој да нам помогне у нашим пословима и да нам да све што нам је потребно.
Десета десетица: Сетимо се Богородице код Крста Господњег, када је туга пробола срце Њено као мач. Помолимо се Мајци Божијој за јачање душа наших, и за уништење сваке овисности.
Једанаеста десетица: Сетимо се Васкрсења Господњег. Помолимо се Мајци Божијој да васкрсне душе наше и да нам да нову храброст за духовне подвиге.
Дванаеста десетица: Сетимо се Вазнесења Христовог, током кога је Мајка Божија била присутна. Помолимо се Мајци Божијој да уздигне душе наше од забава овога света и да нас окрене ка духовним стварима.
Тринаеста десетица: Сетимо се горње собе и силаска Духа Светог на Апостоле и Мајку Божију. Помолимо се: Срце чисто саздај у мени, Боже, и прав дух овнови у мени. Не одбаци ме од Лица Твога, у Духа Твога Светог не одузми од мене (Псалм 50).
Четрнаеста десетица: Сетимо се Успења Мајке Божије. Помолимо се за мирну и безболну кончину.
Петнаеста десетица: Сетимо се славе Мајке Божије којом ју је Њен Син почаствовао при Њеном одласку са земље на Небо. Помолимо се Царици Небесној да не напушта верне на земљи, и да их одбрани од сваког зла, чувајући их од сваког зла Њеним часним и заштитним покровом.

После сваке десетице, епископ Серафим је додавао своје молитве које никоме није откривао, и само су их Господ и Царица Небесна знали.
Дакле, као што се може видети, круница је потпуно православан начин поштовања Богородице.
Они који поштују западно предање би требали да се моле на стари начин: Прекрстити се, рећи ,,Оче наш'', ,,Господе, отвори уста моја и она ће говорити славу Твоју...'', ,,Слава...'', ,,Оче наш'', три Ангелска поздрава, а после тога, пет или петнаест декада, пре којих се најави одређена тајна. После сваке декаде се каже ''Regina Coeli"**.
Они који се моле моле на источни начин би могли да користе исту форму, само да заврше са ,,Достојно је уистину''.
Врло је важно молити се свакодневно Богородици, да би приближивши се Њој пришли Њеном Сину, нашем Спаситељу Исусу, са Којим Она вечно влада на Небу.

*Пун текст ове молитве иде: ,,Отвори нам двери милосрђа, благословена Богородице, да не пропаднемо ми који се у Тебе надамо, но да се избавимо Тобом од беда, јер си Ти спасење рода хришћанскога.''
Српски:
Царице Небесна, радуј се, алилуја: јер је Онај Кога си Ти носила у утроби устао, као што и рече, алилуја. Моли се Богу за нас, алилуја.
Радуј се и срећна буди, Дјево Маријо, алилуја.
Јер Господ ваистину васкрсе, алилуја.
Помолимо се: Боже, Који си Васкрсењем Сина Твога, нашег Господа Исуса Христа, целом свету радост даровао, молимо Те, да молитвама Дјеве Марије, Његове Мајке, да добијему сву радост вечног живота.
Кроз истог Господа Исуса.
Амин.
МОЛИТВЕ ПРЕПОДОБНОГ СХИЈЕРОМОНАХА САМПСОНА СИВЕРСА
"Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешну!",
или: "Помилуј ме по великој милости Твојој!",
или: "И мене помилуј!",
или: "Не остави ме, не одступи од мене!",
или: "Не осуди ме по делима мојим!",
или: "Спасе мој и Боже мој, поштеди, помилуј!",
или: "Милостив буди мени, грешници!",
или: "Опрости, опрости, помилуј мене, грешну!"
Богородици - молитву "Достојно јест": 10-20 пута, без журбе, с умом , не механички, са срцем.
Или моју: "Свемилостива Владичице моја, Пресвета Госпођо, Свепречиста Дјево, Богородице Маријо, Мати Божја! Не гнушај ме се, грешника, не одбаци ме, не остави ме, не одступи од мене!"

[Наташа]

Молитва је - вода жива, којом душа гаси жеђ.



СВ. ЈОВАН ЗЛАТОУСТ


Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено - сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана.


Ако су демони преклињали Господа да их не пошаље у бездан и молба им беше испуњена, колико ли ће пре бити услишене молитве нас који смо се обукли у Христа, када се молимо да се избавимо од умне (духовне) смрти? Посветимо се стога, молитви, јер је велика њена сила.

Антиох Панд

[Наташа]

Протојереј Сергиј Четверников
УЧЕЊЕ СТАРЦА ВАСИЛИЈА
О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ
КОЈА СЕ УМОМ У СРЦУ ОБАВЉА
 
 
Од чистог и сталног сећања на
Исуса бива сладост у срцу и
Од Њега произилази неисказано
Просветљење.

Свети Марко
Митрополит Ефески
 /color]

...Учење о Исусовој молитви схимонаха Василија - учитеља и друга старца Пајсија Величковског у предговору књиге Светог Григорија Синаита, Блаженог Филотеја Синаитског и Блаженог Исихија Јерусалимског.
 
Свој предговор на књигу Светога Григорија, старац Василије почиње указивањем на неправилност схватања оних који мисле да умно делање приличи само и једино савршенима, онима који су достигли бестрастије и светлост: Размишљајући тако, они ограничавају свију молитву једино на спољашње вршење, на певање псалама, тропара и канона схватајући да је такво спољашње молење, које су нам Свети Оци одредили само привремено, у случају немоћи и младалачке наивности нашега yмa, с тим, да би ми постепено усавршавајући се, улазили на степен умног делања и да ниуком случају не би остајали само при спољашњој молитви. По речима Светога Григорија, једино је деци својствено, да обављајући устима спољашњу молитву мисле, како они чине нешто велико, и тешећи се количинoм прочитанога, да васпитавају у себи унутрашњег фарисеја. По речима Светога Симеона Новог Богослова, онај који се ограничава на спољашње вршење молитве, не може достићи унутарњи мир нити напредовати у врлини, јер је он сличан ономе који у ноћној тами води борбу са својим непријатељима, добија ране од њих, али не види јасно ко су они, откуда су дошли, како се и због чега они боре с њим? По речима Светог Исака Сиријанца и преподобног Нила Сорског ако би неко хтео без умне молитве, једино спољашњом молитвом и спољашњим чулима да одбије демонски прилог (предлог) и да се супротстави било којој страсти или лукавој помисли, тај би убрзо много пута био побеђен: јер бесови, одолевајући му у борби и поново му се добровољно покоравајући као да су побеђени, ругају се над њим и орасположују га за гордост и самопоуздање, објављујући га као учитеља и пастира оваца. Из реченога може се видети снага и мера како умне молитве, тако и спољашњег начина молења. Не треба мислити да Свети Оци, као задржавајући нас од неумереног спољашњег молења и упућујући на умну молитву, омаловажавају тиме спољашњу молитву. Никако јер све свештенорадње Цркве установљене су у њој Светим Духом и све оне одражавају у себи тајну оваплоћења Бога. Слова. И нема у црквеним обредима ничега човечанског, него је све дело Божије благодати, која се не повећава нашим достојанством нити се умањује нашим гресима. Ми: овде не говоримо о уставу (типику) Свете Цркве, него о посебном правилу и живљењу мохаха, то јест о умној молитви као таквом делању, које усрђем и праведним срцем (а не само речима које се устима и језиком произносе без пажње) обично привлаче благодат Светога Духа и тим умним делањем се може разумно бавити не само онај који је савршен него и сваки почетник и страстан, чувајући срце. Због тога Свети Григорије Синаит, расудивши благодаћу Светога Духа која живи у њему и размотривши до танчина житија и списе, духовне подвиге свих светих, више од свих заповеда да се сва брига посвети умној молитви.
 
Исто тако и Свети Симеон Солунски заповеда и саветује и архијерејима и свештеницима, и монасима, и световњацима, у свако време и на сваки час изливати ову свештену молитву и тако рећи дисати њом, јер нема јачега оружја ни на земљи, ни на небу, - говори он заједно са светим апостолом - као што је име Исуса Христа. Знај и ово, добри трудбениче овог светог дела, да су не само у пустињи или у усамљеном отшелништву постојали учитељи и многобројни вршиоци те скривене свештенорадње, но и у великим, лаврама па чак и у градовима. На пример, најсветији патријарх Фотије цариградски изведен је на патријараштво из сенаторског звања, али иако није био монах, он је још на свом високом положају био вичан умном делању и напредовао у њему до таквог степена, да је по речима Светога Симеона Солунског његово лице сијало благодаћу Светога Духа као у другога Мојсеја. По речима истога Светога Симеона, Патријарх Фотије написао је и запажену књигу о умном делању. Он говори да су Свети Јован Златоусти и Свети Игнатије и Калист као Цариградски патријарси написали своје књиге о том унутарњем делању.
 
Дакле, ако ти не прихваташ умну молитву мислећи да се њоме може бавити само пустиножитељ, тебе побија патријарх Калист, који се обучио умном делању, обављајући куварску службу у Великој Лаври Атонској; и патријарх Фотије који се већ као патријарх обучио вештини старања о срцу. Ако си лен за бављење умним трезвењем, позивајући се на послушања, ти онда нарочито заслужујеш прекор, јер, по речима Светога Григорија Синаита, ни пустиња, ни усамљеност нису толико корисни при овом послу, као разумно послушање. Ако кажеш да немаш учитеља који би те научио томе делању, Сам Господ ти заповеда да се учиш из Светога писма говорећи: "Испитајте Писма, и у њима ћете наћи живот вечни." Ако си збуњен, не налазећи тихо место, тебе оповргава Свети Петар Дамаскин који говори: "Почетак Спасења човека, састоји се у томе да он остави своје жеље и схватања и да испуњава Божију вољу, и онда се у целом свету неће наћи.таква ствар или место који би могло засметати спасењу". Ако те доводе у забуну речи Светога Григорија Синаита који много говори о прелести (самообмани) која настаје приликом овога занимања, онда ће те исти свети отац исправити говорећи: "Призивајући Бога ми не треба ни да се бојимо, ни да сумњамо. Јер, ако су неки и скренули повредивши се умом, знај да су они то претрпели од самовоље и високоумља: Ако неко у покорности са распитивањем и смиреноумљем тражи Бога, он никада неће претрпети повреду чувану благодаћу Христовом. Јер ономе који праведно и непорочно живи и избвгава самоугађање и висoкоумље, по речима Светих Отаца, цео пук демона не може да нанесе зло, макар овај на њега подигао безбројна искушења. Само они који самопоуздано и самовољно поступају падају у прелест (самообману). Они пак који се спотичу о камен Светога писма, из бојазни од прелести клоне се умнога делања, преокрећу бело у црно и црно у бело: Јер, не због забране умнога делања уче нас Свети Оци о узроцима који воде прелести, него да би нас унапред сачували од прелести. Због тога и Свети Григорије Синаит, заповедајући онима који се обучавају у молитви да се не боје и не колебају, указује им и на узроке прелести: самовољу и високоумље. Желећи (нам) да не претрпимо штету од ових порока, Свети Оци заповедају изучавање Светога писма и руковођење њиме по речима Петра Дамаскина, брат брата имајући за доброг савезника. Ако се ти из богобојазни и по простоти срца бојиш да приступиш умном делању, и ја сам готов на страх заједно са тобом уплашеним. Но, треба се, према пословици, бојати празних прича: "Боје се вука - па не иду у шуму". И Бога се треба бојати, но не бежати од Њега и не одрицати Га се.
 
Као не мала препрека бављењу умном молитвом, код неких јавља се њихова телесна немоћ. Не будући кадри да поднесу напоре и пост какав су носили свети, они мисле да им је без тога немогуће започети умна делање. Исправљајући њихову погрешку, Свети Василије Велики учи: "Уздржање се одређује свакоме по његовој телесној снази". И ја мислим да није безопасно разбити снагу тела прекомерним уздржањем и учинити га неактивним и неспособним за добра дела. Када би за нас било добро да будемо раслабљени телом и да лежимо као мртви једва дишући, Бог би нас онда таквима и створио. А пошто нас Он није створио таквима, онда греше они који прекрасно Божје дело не чувају онаквим какво је оно саздано. Подвижник је дужан да води бригу само о једном: да се у његовој души није скрило зло лености, да није ослабило трезвење и усрдно обраћање мисли ка Богу, да се није у њему помрачило духовно освећење и просвећење душе које произлази из Њега. Јер, ако ово поменуто добро узрасте у њему онда неће бити времена да се у њему задржавају телесне страсти када је његова душа заузета небеским, нити ће телу преостати времена за буђење страсти. При таквом настројењу душе, онај који узима храну ни по чему се не разликује од онога који је не узима. И он је не само испунио пост него и потпуно неједење, и има похвалу за своју нарочиту бригу о телу: јер умерен живот не изазива распаљивање похоте. Сагласно тиме говори и Свети Исак: "Ако понудиш слабо тело више но што оно има снаге, двоструко смућујеш душу". И Свети Јован Лествичник говори: "Видео сам ту непријатељицу (утробу) умиреном и-како даје уму бодрост". И на другоме месту: "Видео сам је усахлу од поста како буди похоту, да се ми не би уздали у себе, него у Бога Живога". Томе учи и догађај који спомиње преподобни Никон: "Још у наше време нашао се у пустињи један старац, који тридесет година није видео ниједног човека, хлеба није јео, хранио се једино корењем, и признао је, да се он за све те, године борио против демона блуда. И оци су закључили, да ни гордост, ни храна нису били узрок те борбе са блудом, него што старац није био научен умноме трезвењу и супротстављању прилозима ђавола. Због тога и каже Свети Максим Исповедник: "Дај телу према његовој снази и сав твој подвиг обрати на умно делање". А Свети Диадох: "Пост има похвалу сам по себи, а не по Богу: његов циљ је да приводи целомудрију оне који желе". И стога не приличи подвижницима благочестија да о њему високо мисле него у вери Божјој да чекају исход нашега стања. У било којој уметности мајстори не суде о резултату дела према инструменту, него чекају да се оконча посао и по томе суде о уметности. Закључујући на тај начин о храни, не треба полагати сву своју наду само на пост, него умерено и по својој снази постећи треба да стремиш ка умном делању. На тај начин ти можеш и гордост да избегнеш, и да се не гнушаш добре Божије творевине, дајући Богу хвалу зa све.

[Наташа]

 
Умна молитва је моћно оружје којим подвижник побеђује своје невидљиве непријатеље. Међу Светим оцима, једни од њих дају правила монахујућима да заједно са испуњавањем заповести Христових врше у продужетку правило певања псалама; канона и тропара. Други оци, изучивши најтананије делање духовног разума налазе да је за почетнике недовољна само телесна обука, и, учећи их истовремено са испуњавањем заповести Христових и умереном певању и читању, установљују уместо дугог псалмопевања и канона, вршење умне молитве, додајући к томе, да ако Дух Свети наиђе у срдачној молитви, тада, не оклевајући, треба оставити спољашње правило, јер човека тада испуњава унутарња молитва. Трећи опет који имају и велико искуство и познавајући животе и дела светих, а нарочито као просвећени дејством и премудрошћу Светога Духа, установљују за почетнике, потпуну (а не делимичну) обуку у вршењу умне молитве; делећи је на два ступња - делативни и созерцативни: Ти оци захтевају да се потпуно обрати пажња умном делању; посвећујући певању мало времена, и то само у часовима унинија, јер су, по њиховим речима, службе у цркви и појања дати свим хришћанима, а не онима који желе да тихују. Уосталом, и путем дугог псалмопјенија и читања канона и тропара могуће је доћи до успеха, премда врло споро и са великим тешкоћама. Другим путем пак пријатније је и лакше, а трећим најбрже, и то са радошћу и честим посетама Светог Духа који утврђује и успокојава срце, поготово при усрдном старању и добрим жељама. У сразмери колико се света умна молитва стапа са држањем заповести Божијих она изгони бесове и страсти, док у супротном, страсти ће савладати онога ко не мари за заповести и не брине се о умној молитви, него само за појање. На преступање заповести Господњих сви једнако гледају, али људи томе различито приступају и тумаче; на пример, неко узме себи за правило да не преступа заповести, да се не одаје страстима, али му се деси да под одређеном околношћу или у смирености ума; или сплеткама ђавола неког ожалости, или осуди, или се разљути, или га надвлада сујета, или се препире и правда, или празнослови, или слаже, или се преједе; или се напије или ружно помисли, или нешто слично уради. Осећајући се кривим пред Богом, он ће тада почети да кори себе и са покајањем, умном молитвом од срца да пада пред Богом, да му Бог опрости и да му помогне да више не пада у таква сагрешења. И тако, он поставља у молитви почетак чувању заповести и пажњи свога срца од злих прилога, бојећи се и дрхтећи да због њих не изгуби царство небеско. Други пак живи просто, не водећи рачуна о томе да ли пада или стоји, мислећи да у данашње време нема људи који чувају заповести и који се боје да их преступе, и да свако вољно или невољно греши пред Богом и постаје крив за ове или оне мале грехе и страсти; и мада жели да их се ослободи, сматра ту ствар немогућом: Мислећи да је одговоран ако учини прељубу и блуд, убиство и крађу, тровање и сличне смртне грехе, но ако се уздржава од њих, он сматра себе, исправним. На таквога се односе речи отаца: бољи су који падају и устају, неголи који стоје и не кају се. С правом се чудимо како су оба та човека, крива за потпуно исте грехе, различити пред Богом; а мислим и пред духовним људима. Један уопште не зна за падове и устајања, макар њиме и владале страсти; а други пада и устаје, бива побеђен и побеђује, подвизава се и труди, неће на зло да одговори злом; али се не уздржава услед навике настоји да не каже зло, пати када га увреде, па једнако кори себе што пати.и каје се због тога или ако не пати због нанесене му увреде, сигурно се и не радује. Сви који се налазе у таквом положају противе се страсти, не желе да јој се покоре, пате и боре се. Оци су пак рекли, да је свака ствар коју душа не жели - привремена.
 
Желим још да кажем о онима који искорењују страсти. Постоје такви који се радују кад их вређају, али због тога што се надају да ће добити награду. Они искорењују страсти, али не са разумом. Други се радује кад га увреде, сматрајући да је требало да га увреде јер је сам дао повода за то. Такав разумно искорењује страсти. А постоји и такав, који не само да се радује што су га увредили и сматра самога себе кривим, него још и пати због узрујаности онога који га је увредио. Да нам Бог да такво стање душе! Ради јаснијег упознавања и овог и оног начина живљења, рецимо и овако: први, потчинивши се закону, врши само своје појање, други присиљава себе на умно делање имајући увек са собом име Исуса Христа да би искоренио непријатеље и страсти. Први се радује само ако доврши појање. Други пак благодари Богу ако се нађе у тишини творећи молитву неузнемираван злим помислима. Први је жељан количине, други - каквоте. Код онога који се жури да испуни меру отпеваног, убрзо се ствара радосна само - умишљеност о себи, и држећи до њега, ако не пази на себе, он храни и негује у себи унутарњег фарисеја. Код онога који размишља каква му је молитва рађа се познање своје немоћи и помоћи Божије. Молећи се, и, боље рећи, призивајући Господа Исуса против демонских прилога, страсти и злих помисли он,види њихову погибао од страшног имена Христовог и схвата Божију силу и помоћ. Са друге стране, савладани и узнемирени злим помислима упознаје своју немоћ, јер не може да се супротстави демону искључиво својим снагама. И у томе се састоји целокупно његово правило и сав живот. И мада враг може и у њему да подстакне радосно мишљење о себи и фарисејске мисли, ипак, ће се у тога подвижника сретати спремност да призива Христа на сваку злу помисао и, на тај начин враг неће постићи успех у својим ђаволским сплеткама. Али, рећи ће неко, може и први да призива, Христа против вражијих прилога: Да, могуће је, али свако зна из искуства да у садашње време они који врше спољашње правило немају обичај да се обучавају у молитви против злих помисли. Такви нарочито неће да приме реч изговорену или написану о унутарњој пажњи, у којој се састоји наука молитве против злих помисли, и не само да ту науку не примају него се још и противе, и наводећи своје учитеље тврде, да Свети Оци нису прописали почетницима умно делање, него само појање псалама, тропаре и каноне који се читају само устима и језиком. И мада је то што они говоре и уче неправилно, ипак их сви слушају, јер такав начин молења не захтева обучавање или одрицање од светске похоте, него свако, само ако му се прохте, може тако да се моли, био то монах или мирјанин. А скривено свештеноделање ума у срцу, та славна богоугодна уметност над уметностима, пошто захтева не само одрицање од света са свим његовим похотама него и много поуке, и вежбе она не налази међу монасима много присталица. При свему томе, треба се оградити од искушења на десно и на лево, тј. од очајања и од самоуверености. Примећујући да код оних који се обучавају умном делању бивају случајно а ненамерно невољни падови они се називају свакодневним гресима, не треба због тога западати у сумњу, јер по мери свакога бивају и успеси и падови. Са друге стране, слушајући о великој милости Божијој према нама грешнима; не смемо бити самоуверени, ни без страха и без великог смирења, но по мери испуњења заповести приступајмо овој умној свештенорадњи: Знајући да и самоувереност и очајање нашаптава ђаво, треба хитно побећи и од једног и од другог. И на такав начин, уз многа изучавања Светога писма, и користећи се саветом искусних; смирено се обучавајмо у овом делању. Свети Оци који уче да се вршењем заповести Христових побеђују страсти и чисти срце од злих помисли, указују подвижницима да треба да имају два најснажнија оружја, - страх Божји и сећање на свудаприсутност Божију, - као што је речено: "Страхом Господњим свако се уклања од зла", и: "унапред видим Господе крај моје кривице, да је не починим"; поред тога, саветује се увек сећање на смрт и пакао и, још, читање Светих списа. Све то добро је зa добре и богобојазне мужеве; код неосетљивих пак и окамењених, кад би се и сами пакао или сами Бог појавили, не би им се ни тада појавио страх. Поред тога и сами ум код почетника монаха брзо отупљује за сећање на такве ствари и бежи од њих као пчела од дима. Но мада је поменуто сећање на смрт и добро и корисно у време борбе, поред тога најдуховнији и најискуснији оци добро су указали на још једно веће и неупоредиво добро, кадри да помогне чак и сасвим слабима.
 
Прво средство може се упоредити са тим кад својим рукама и свoјом сопственом снагом мељу жрвњевима, а друго - кад мељу млином помoћу воде и других средстава. Као што вода сама окреће Точкове и камен, тако и преслатко име Исуса, заједно са сећањем на Бога кoји свецело живи у Исусу, покреће ум на молитву, о чему велики у богословљу Исихије говори: "Душа кoја чини дoбро и која се наслађује Исусом, с радошћу и љубављу и исповедањем узноси хвалу дародавцу добра, благодарећи и призивајући Га у весељу"; и на другoме месту: "Као што је немогуће проводити овај живот без хране и пића, тако је немогуће без умнога храњења душе достићи било шта духовно и угoдно Богу, нити ослободити свoј ум од греха, чак и кад би неко приморао себе да не греши од страха од мука". И јoш: "Помисли - изникле у нашим срцима, акo их не желимо, и акo им се снажно супротстављамо, може растерати молитва Исусoва, произношена из дубине срца". Прво од горе описаних средстава без умног делања, чак и ако се постигне напредак, ипак не уклања спорост и тешкоће. Другим средством пак делатељ се брзо и лако приближава Богу. Пошто је тамо и молитва и поyка спољашња, и испуњавање заповести, овде је пак и једно и друго, и спољашње и унутрашње храњење. Када нови монах, одрекавши се света и чињења великих и смртних грехова, положи пред Богом завет да ће се уздржавати не само од малих грехова, свакодневних и опростивих, него и од дејства самих страсти и злих помисли, и ушавши свoјим умом у срце, пoчне при сваком искушењу и на сваку злу пoмисао да призива Господа Исуса, или ако по својој немоћи попусти пред прилогом (налетом) врага и наруши заповест Господњу, но опет припадне Господу са срдачном мoлитвом кајући се осуди себе, и у таквим стању остане до своје кончине, падајући и устајући, побеђиван и побеђујући, дању и ноћу молећи избављење од свог супарника, зар нема за њега наде на спасење? Јер, како показује искуство, није ни највећим мужевима могуће да се сасвим ограде од свакодневних грехова (кoји нису смртни), а чији су извори: речи, мисли, незнање, заборав, невоља, слобода, случај, и који се по речима Светог Касијана моле за свакодневну благодат Христову. Ако неко у малодушности каже да Свети Касијан под онима који се очишћују благодаћу Христовим од свакодневих грехова подразумева само свете а не почетнике и страсне, допустимo и такво мишљење, онда узми у обзир, расуђивање и решавање тих ствари у светим списима, по којима се сваки пoчетник и страсан чoвек осуђује тим свакодневим гресима, али понoво можс да добије опроштај благодаћу Христовом као и сви свети сталним пoкајањем и исповедањем Богу. Јер, како каже Свети Доротеј, постоји онај који служи страстима и онај који се супротставља страстима. Слуга страсти када чује једну реч, губи мир, или говори пет речи или десет у одговору на једну, и љути се и збуњује, па и доцније кад се смири oд узбуђења не престаје да мисли зло и ономе који му је рекао ону реч, и жалости се што му није казао више но што му је рекао, и са још више зла смишља речи да му их каже, и непрекидно говори: зашто му нисам тако рекао? - казаћу му још ти и то, - и све време се љути. То је једино расположење кад се зло стање јавља као уобичајено. Други, кад чује реч такође губи мир и такође изговара са пет и десет речи, и жали што није рекао још три увредљивије речи и тугује и cећa се зла, али не прође много дана и он се умири; један недељу дана остаје у истом расположењу, други се за дан смири, а трећи вређа, љути се, збуњује се, и наједном се смири. Ето колико има различних настојања, и сва ова подлежу суду док стоје на снази. По томе се може судити и о свим осталим случајевима зашто се страсни не може очистити благодаћу Христивим од свакодневних грехова који изгледају мали.