Новотарије у СПЦ

[грешник]

RELIGIJA, AKTUELNO, SRBIJA | 21. jul 2010.
Odbeglom monaštvu
Епископ Артемије упутио је, сагласно одлуци светог Синода СПЦ, позив монаштву које је напустило Епархију рашко-призренску да се врати у своје манастире.

извор: Црноречко братство у Егзилу; среда, 21 јул 2010 04:54

+++

Позив је прослеђен инфо-служби СПЦ као и Епархији рашко-призренској. Сајт Епархије пренео је следећу вест о томе:

Епископ Артемије упутио је, сагласно одлуци светог Синода СПЦ, позив монаштву које је напустило Епархију рашко-призренску да се врати у своје манастире. Позив је прослеђен инфо-служби СПЦ као и Епархији рашко-призренској. Сајт Епархије пренео је следећу вест о томе:

http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/saopstenje-crkvenog-suda-eparhije-rasko-prizrenske-i-kosovsko-methijske

У наставку достављамо целовити текст позива упућеног од стране Епископа Артемија.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
ОДБЕГЛОМ МОНАШТВУ ИЗ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ

Одлука Светог архијерејског синода Број 593/, 663 и 673/ зап. 421 од 20. маја 2010. године, између осталог садржи и следећу одредницу без икаквог ближег одређења:

„Умолити Преосвећеног Епископа Г. Артемија да је, самим тим што је разрешен дужности и обавеза у Епархији рашко-призренској, престало и његово право и обавезе духовног руковођења (духовништва) монаштвом Епархије рашко-призренске“.

Наше монаштво, следујући Нашем примеру, прихватило је све одлуке СА Сабора и СА Синода којима смо уклоњени и разрешени управљања ЕРП, иако се са њима нису слагали (као и Ми, уосталом), горе наведену одлуку СА Синода доживели су као покушај насилног прекида нераскидиве духовне везе са њиховим духовним родитељем. Ипак, поштујући црквено-канонски поредак у СПЦ, обратили су се редовним путем надлежном Епископу (Администратору) ЕРП за канонски отпуст, који, нажалост, нису добили. Тиме су били принуђени да и без канонског отпуста напусте своје манастире и потраже себи ново место где би наставили свој монашки подвиг у крилу и послушности СПЦ.

Такав поступак једног дела монаштва (мушког и женског) ЕРП изазвало је многе непотребне и нежељене коментаре у нашој СПЦ и нашем српском народу. Ради решавања новонасталог проблема, а у циљу очувања мира и јединства у СПЦ, Свети архијерејски синод у својој седници од 9. јула ове 2010. доноси одлуку Број 864 којом Нас „умољава“ да одбегло монаштво званично и јавно позовемо да се врате у своје матичне манастире, што Ми овим јавним саопштењем и чинимо.

Остајући доследни себи, како Ми тако и наше монаштво, да нити желимо, нити стварамо РАСКОЛ у СПЦ, зашта нас неки упорно оптужују, Ми и овога пута, извршавамо Одлуку СА Синода, коју, ради детаљнијег упознавања нашег одбеглог монаштва, овде у целини доносимо, а која гласи:

„Умолити Његово Преосвештенство Епископа умировљеног рашко-призренског Г. Артемија да званично и јавно позове одбегле свештеномонахе, монахе и монахиње из више манастира Епархије рашко-призренске, који су своје манастире напустили без благослова и канонског отпуста да се сместа врате у манастире свог покајања и монашког пострига, у сагласју са добровољно датим монашким заветом послушности.

Умолити, пак, Његово Преосвештенство Епископа сремског Г. Василија, чије гостопримство у богоспасаваној Епархији сремској ужива Преосвећени Епископ Г. Артемије, да се придружи горе наведеном позиву Његовог Преосвештенства Епископа умировљеног рашко-призренског Г. Артемија“.

У наставку своје Одлуке, СА Синод додаје:

„У исто време, умолити Његово Преосвештенство Епископа умировљеног рашко-призренског Г. Артемија да својој досадашњој деци у свештеномонашком и монашком чину забрани било какво публиковање или посредно учешће на сајтовима „Борба за веру“, „Ихтис“, „Новинар.де“, „Истина је само једна – Владика Артемије“, „Пастир добри“, и другим сличним антицрквеним сајтовима“.

У овом задњем одељку Одлуке СА Синода крије се једна логичка недоследност и једна стварна немогућност. Ако су одбегли монаси тек само „наша досадашња деца“, а не и „садашња“, како се може очекивати, или чак захтевати, да им ми нешто „наређујемо“ (повратак у манастире), или нешто „забрањујемо“ (јавно изражавање или учешће у појединим медијима)?

Било како било, Ми учинисмо што смо били дужни чинити: Упознасмо наше монаштво, нашу духовну децу, са одлуком Светог архијерјског Синода, позивајући их да љубави ради, мира и јединства СПЦ ради, прихвате синодску одлуку и по њој поступе, полажући сву наду на Подвигоначалника Господа Исуса Христа, живећи у Цркви Светој Православној, следујући духу и примерима Светих Отаца и Светих подвижника.

Епископ сремски                       Епископ умировљени ЕРП
+ВАСИЛИЈЕ                               + АРТЕМИЈЕ
извор: Црноречко братство у Егзилу; среда, 21 јул 2010 04:54

Формат текста и илустрација -новинар.де

[грешник]

21. 07. 2010. 23:29 х | Срна   
Руси обнављају светиње на Космету

Коментара 4величина текста:+-
Влада Русије издвојила је два милиона долара за обнову православних светиња на Космету, саопштило је руско Министарство иностраних послова.


Грачаница, једна од православних светиња на Косову и Метохији која ће бити обновљена средствима које је обезбедила Влада Русије
 
Како преносе београдски медији, Русија је донела одлуку о издвајању два милиона евра за Унеско, намењених за обнову светиња на Космету током 2010. и 2011. године.
 
Одлука је, истиче се у саопштењу званичне Москве, донета у духу Резолуције 1244 иу оквиру међународне акције коју је прогласио Унеско ради пружања хуманитарне помоћи Србији за обнову и очување њених споменика културе, оштећених током војних дејстава.
 
Радови ће се, по усаглашавању са српском страном и Унеско, спроводити на четири споменика православне архитектуре, укључена на списак светског наслеђа Унеска - Пећкој патријаршији, манастирима Дечани и Грачаница и црква Богородице Љевишке.
 
Ова одлука биће и допринос Русије у спровођењу Конвенције Унеска о чувању светског наслеђа на плану помоћи очувању јединствених споменика православне културе који имају историјски значај за целу међународну заједницу, наведено је у саопштењу званичне Москве.
 Русија Унеско Србија Косово и Метохија Космет Грачаница Дечани Пећка патријаршија Резолуција 1244

[грешник]

Драго Жарковић: Комедија „На Западу нешто ново"
    
Wednesday, 21 July 2010
Драго Жарковић
НА ЗАПАДУ НЕШТО НОВО
-Комедија у 10 чинова -
Чин први: ЛИЦЕМЕРЈЕ
На сцену излази главни глумац са шиљатом капицом, зарозан, прљав, знојав. Подигавши руке навише, са упреподобљеним изразом лица, узвикну:
„Ах, добри, радни, вредни и честити књаз Арто.”
(Аплауз. Завеса пада.)
 
Чин други: СУДИЛИШТЕ
Исти глумац приподиже врх своје шиљате капице и узвикује:
„Све су то мирашевци, псевдозилоти, секташи, еврослинавци, трабанти, комуњаре, медиокритетски менталитети, скоројевићи, конвулзивни 'духовници' и њихови суфлери и епигони, духовни слепци који су веру учили по звездама и месечевим менама, новопечени 'типичари', зилоти, маловерни смућени и смушени људи окорелих савести, путујући циркузанти, дојучерашњи удбаши који срамоте храм Божији, црни магови, дозлабога срамне пропалице, неупућени и болесни људи са папистичком 'непогрешивошћу' који углас певају будибогзна шта и леже по патосу, људи који имају своје надимке, а не знају ни да бекну, велеучени 'канонисти', а уствари дилетанти и секташи, мутиводе и цркворушитељи, фамозни и неславни одметници, безаконици, бесавесници, антидуховници, несрећни народоразбијачи, заведени и незнавени богомољци, слични јеретицима, језуитски инквизитори, шпијуни, огавне уходе и жбирови, бескрупулозни лажљивци, клеветници и подметачи, фанатици који праве халабуку и брукају Цркву, хистерични људи неуротичне ускости, искључивости, незнања и бесловесја, инквизиторски, медиокритетски менталитети, штрајкачи, откачени попови…”
Прилази ивици бине, шкргуће зубима, кврчи прсте обе руке као да хоће да изгребе своје безличје и у трансу зарика:
,,Симо је смушен човек окореле савести, дозлабога срамна пропалица, дилетант, секташ, мутивода, шпијун, огавна ухода и жбир, лажљивац и лопужа. То треба у вериге!!!“
(Завеса пада. Из таме се чују гласови: Распни га, распни!)

Чин трећи: СТРАТЕГ
Главни јунак, одсечним кораком, са поносно истуреним стомаком, шета по бини. Стисну песницу и узвикну:
,,Чим се окује и утамничи Симо, Арта кратнути за главу и то оштрим мачем из већинског потеза.“
(Завеса пада. Гробну тишину ремети Иродијадин плес)

Чин четврти: ПРВА ОФАНЗИВА
Главни јунак чита наредбу Врховног штаба Теоду и Савици:
,,Врховна команда је избрисала душе ваше из бројног стања па вам налаже:
Под један: одмах цео дечански батаљон пребацити на капије оног места, које због тајности операције не помињемо, с налогом да онемогуће његову децу да му приђу. Користите шамаре, песнице, чифта... Ако затреба стоје вам на располагању одани кордони шиптерске милиције и тенкови наших осведочених пријатеља који су нам своју љубав и искреност исказали преко милосрдног анђела;
Под два: користећи сва средства развалите одаје непријатеља и заплените све што се тамо нађе;
Под три: хитно конфисковати имовину, и исту распродати и поделити сиротињи пред камерама (што мора он да се вози, јер није он ни Гришка ни Игњо);
Под четири: одмах, затим, нека наш главни пијун стави шиљату капицу, мало поправи крагну и из истих стопа седне на његов трон;
Под пет: тронодржитељу ћемо одмах упутити помоћ од Студенице па нека приступи служењу како је наложио наш свети отац, а не како говоре њихови конзервативни и недоучени Свети Оци.“
Спусти на сто наредбу, оштро погледа Теода и Савицу и викну:
- Је л' јасно?
- Јасно!!!
- А сада сви на своје задатке.
(Завеса пада. Гробна тишина)

Чин пети: ЉУБИ БЛИЖЊЕГА СВОГА
Главни јунак чита у диктафон рапорт Врховном штабу који је саставио Савица, а који ће Теод одмах преко званичног сајта звучном поштом проследити:
,,Обавештам вам вас да смо злотвора стрпали у апс. Наш брат Зизјули ће потегнити своје моћне везе и чврсто ми је обећао да га неће мајци пустити док га не дотуре нама да га стрпамо у наш апс и протуримо кроз наше шаке. Стоп.
Арту смо развалили све, а његова кола продајемо пошто зашто како би народ осетио плодове наше победе. На Теодов предлог одлучили смо да га најуримо без звона. Спремили смо камион у који ћемо потрпати картонске кутије с његовим књижуринама; не вреде по луле дувана Гришкиног деде, све неки застарели незнавени старци. Али, сам чин утовара из тактичких разлога остављамо за мало касније када ће се уз медијско-психолошку офанзиву приказати да његово богатство не може лако да стане у камион. Стоп.
Ја сам са своје стране углавном свима утерао веру у чутуру па предлажем да сада пошаљете Рила да се и он мало ослади. Стоп.
Јер, ако ћемо поштено, без његове и Гришкине експертизе ми не би лако могли да отпочнемо ову мисију и да извојујемо ову муњевиту победу. Стоп.
Живео Врховни штаб! Стоп.
Смрт дозлабога срамним пропалицама - слобода унији! Стоп.
(Завеса пада. Уста Савица. Сви усташе. Завлада гробна тишина)

Чин шести: СИРАК ТУЖНИ БЕЗ ИЂЕ ИКОГА
На сцену ступа нови јунак. Иза њега се види опустела, полусрушена стара српска кућа. На брвнима кречом исписано: ,,Друмови ће пожељет монаха, ал' монаха ниђе бити неће.“
Нови јунак достојанствено поглади своју браду, пусти искрену сузу за блаженопочившим Павлом, отпева ,,Јечам жела“, прекрсти се с кажипрстом (три пута), а онда се окрете према окупљеним калуђерима и калуђерицама одлучно говорећи:
,,Слушај `амо! Има да вас нема! Је л' јасно?! Ја сам одавле до мора сињега поскид'о све што се српско звало. И вас ћу да поскидам, ови ми крст што се крстим с кажипрст, ако само писнете! Доста ми је вашег предања. Еве, довле сте ми дошли! Да ли сте нормални? Знате ли да ми је нож под гушу, чоче? Ћут, бре! Ја сам ти ође и акт и Бог и батина!“
(Завеса пада. Из даљине се чује песма: ,,Још не свиће рујна зора“.)

Чин седми: ХОДОЧАШЋЕ
Риле и Буле се пењу у фијакер. Иза главног јунака са шиљатом капицом седе у ложи Игњо, Теодо, Савица и ђетићи Ђома и Јоане. Задихани притрчавају Гришка и Фоте.
Уста главни јунак. Сви усташе!
Клањају се ходочасницима и машу им белим марамицама говорећи у хору:
,,Поздравите нам светог оца. И кажите му да је умро онај што је говорио „добро нам недош`о.“ И кажите му да ћемо га са поносом и љубављу чекати 13. До тада ће бити још одшколованих. А дотле ћемо се отарасити конзервативних митроносаца и недоучених калуђера“.
(Завеса пада. Гробна тишина.)

Чин осми: ЉУБИМ РУКЕ СВЕТИ ОЧЕ
Фијакер стиже на западну страну позорнице. Риле и Буле устају и са страхом и трепетом прилазе особи која стоји у тами, љубе јој скуте, целивају десницу и левицу, праве велике метаније, па ће Буле, скинувши за тренутак наочаре, попут поносног Стипета во времја оно, рећи:
,,Свети оче, ево вам благовестимо: задатак је извршен: србске Цркве на Косову нема к`о што је нема ни у Црној Гори. Сатро је Риле к'о да није ни била. За остало ћемо се побрнути. Још има времена до 13.
(Завеса пада. Гробну тишину усталаса бруј оргуља.)

Чин девети: УГОЈЕНО ТЕЛЕ
Особа из таме, леђима окренута истоку, достојанственим гласом обрати се Булу и Рилу који подрхтаваху од милине неке падајући на колена:
,,Добре и верне слуге моје, не замајавајте се к'о онај кукавни псевдозилот Лазар царством небеским. Ево вам дарујем царство земаљско, јер ми се смерно поклонисте. Пијте, једите и веселите се. Душе ионако немате.“
И поче их засипати прстењем, ланчићима, напрсним знамењем... На сто изнесоше угојено печено теле.
(Завеса пада. Риле и Буле усташе. Наста гробна тишина.)

Чин десети: ЕПИЛОГ
Фијакер се упути преко седам брежуљака ка истоку. Разговарају Буле и Риле.
- Е мој Буле, ђе нам бише очи волике године. Да сам јуче умро, чоче, не би виђо ваки љепота. И не би имо волико блага. Могу за њ купит по Србије.
- Сад ти Риле дође оздо у главу. Откад ја вама причам о овоме. А шта мислиш како ће тек да буде 13.
- Вељу, да ми је још то виђет, не би зажалио умријет тако ми ови крст што се крстим с кажипрст.
- Мој Риле, што рек'о наш брат... Баш штета што га ушинуло у врат те није могао и он са нама. Што рек'о он, каким будалаштинама су нас училе дозлабога срамне пропалице, конвулзивни духовници, конзервативне старкеље...
- Јес, чоче. Онај рече да је екуменизам свејерес. Боже ме те прости, да се чоек прексрти с леви и десни кажипрст!
- Ја, па кад ти се умеша та безлична руља у духовне ствари. Тај народ. Па он почне нешто да туче. Сети се само оне Јевросиме. Каже: Боље ти је сине сагубити главу него своју огрешити душу. Чист зилотизам.
- Ма каки, горе од тога. Псевдозилотизам. Замисли ону будалаштину. Каже: О синови моји соколови не будите срца удовичка, но будите срца јуначкога. Не одајте... и тако то. Какав простаклук. Да не одаш, него, ко будали некој, да ти изломе и ноге и руке. Па то је за лудницу!
- Ма знаш шта ћу да ти поверим. Много сам вас паметно наговорио да ону двојицу прогласите за свеце управо сад кад смо у офанзиви. Јер народу треба бацити прашину у очи. Шта има он да гледа. Међу нама буди речено, њих два су посејали ово зло семе што нам сад прави проблеме. Кад завршимо посао, избацићемо ми њих из календара. Па поштено реци, могу ли они да стоје уз Алојзија? Не иде то, брате, ако ћемо поштено. Ево узми само Николаја. Замисли ти коју бламажу он баца на Европу у коју се сад кунемо нас двојица и наша браћа. Каже:
,,Браћо моја, смрт је прорасла кроз европско човечанство, као трава кроз оглоданог мртваца. Трагедија Европе је у томе што се приволела царству смрти, које сматра вечним, а одбацила Царство Живота вечнога. Ухватила је савез са смрћу. А чим се везала са смрћу она се везала са паклом и пакленим својствима, тј. са лажју и преваром, и грабежом и отмицом, и убиством и мржњом, и сујетом и сваком другом сујетом, и сваким другим гробним смрадом. Смрт, вечна смрт - то се може с правом написати на свим капијама кроз које се улази у Европу. А ви, Срби, сте потомци Косовских мученика који су погинули за Царство небеско и вечни Живот. Према томе, мислите сада: хоћете ли са Европом, савезницом смрти, или са Христом, Царем вечног живота. Амин.“
Ето ти шта он каже. Морамо ове његове књижурине склонити. У праву су твоји Савица и Џома. Помоћи ће им и Пахо. Нисам ја њега џаба турио да седи тамо и да повлачи моје конце.
-Ма он то рек'о онда. Ал' сад бар ћути. Да ако не прозбори до 13. Али ови је опасан, чоче. Ови што и мртав збори. Виђали ти како он на Благовести баци звоно кад ти уђе у порту?
-Што ја, где си ти био?
-Па добро, ајд кад смо ушли обадва. А виђе ли ти како те ономад, на његовије дан, увати за гушу? Једва претече, Богу ми. Мишља сам да ћеш на Летургију бацит кашику. Јеси личио на мејита, ови ми крст с кажипрст.
- Их, једва. Нападали су мене и гори од њега. Ал' доскочићу ја њему. И његове књиге треба дати Џоми и Савици да их баце на ломачу. Гле шта је написао:
,,Човек је велики једино Богом; - то је мото богочовечанске културе. Без Бога човек није друго до-седамдесет килограма крваве иловаче. Шта су људи без Бога, ако не – гроб до гроба; Европски је човек осудио на смрт и Бога и душу. Није ли тиме и себе сама осудио на смрт иза које нема васкрсења? Сведите искрено и непристрасно биланс европске философије, науке, политике, културе, цивилизације, и ви ћете видети да су оне у европском човеку убиле бога и бесмртност душе. Но ако озбиљно загледате у трагику људске историје, ви ћете морати увидети да богоубиство увек завршава самоубиством. Сетите се Јуде. Он је прво Бога убио, па затим себе уништио. То је неумитни закон који влада историјом ове планете.
Зграда европске културе, зидана без Христа, мора се срушити, врло брзо срушити, пророковао је видовито Достојевски пре 100 година, и сетни Гогољ пре 100 и више година... И на наше очи збивају се пророштва словенских пророка. Десет векова зидана је европска вавилонска кула, и нама је пала у дело трагична визија: гле, сазидана је огромна-нула! Настала је свеопшта пометња: човек човека не разуме, душа душу не разуме, народ народа не разуме...“
- У праву си, ал немој моји да пале. Виђе ће их, ома би се сјетили. Знаш каки је народ. Сад су ти и Савица и Џома под моју команду. Боље да ти то даш твом Паху. И он је добро чељаде. Можда да му припомогне Тихо. Оће он, он је од поверења. Виђа ли га у Приштину кад је иша како је бија ревносан. Служио ко ми што чињемо, а јок ко ови два непомјаника (Николај и Јустин).
Савлада их умор. Придремаше. Само се чује звекет прапораца и бат копита.
(Паде завеса. Из гробне тишине се чују јауци и шкргут зуба. Прену се Риле. Дрхтећи уста. Усташе обојица!)

Свака подударност ликова и радње из наше комедије са личностима и догађајима из реалног живота је случајна.
На дан Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана 2010. г.
Драго Жарковић
_____________
Стране речи и изрази:
Николај = Свети Владика Николај Велимировић Охридски и Жички
Ови што збори мртав = Свети Јустин Поповић Ћелијски

[грешник]

 PISMO JEROMONAHA IRINEJA BULOVIĆA VLADICI LAVRENTIJU

Atina, 26. nov. / 7 dec. 1972

Vaše Preosveštenstvo, uvaženi sveti Vladiko.

Blagoslovite! Oprostite što Vam dosađujem ovim pismom, no povoda za njj, su dva. Prvi: videh negde lepe božićne čestitke u izdanju Vaše Eparhijske štamparije, te bih zamolio da izvolite narediti administraciji vaše Eparhije da mi pošalje 50 komada, razume se sa računom zajedno, da platim.

Drugi: oprostite mi, no iz crkvene štampe vidim, a i inače se čuje, da vi, vladiko sveti, kojeg inače i ja i toliki drugi uvažavamo zbog nesebične i bezrezervne predanosti delu širenja reči Božje, prilično “ekumenišete” po Zapadu na način koji ne predviđaju sv. Kanoni. Naime, može se, i treba biti prijateljski raspoloženi prema svakom, i biti otvoren za razgovor sa svakim i omogućiti svakom da upozna Sv. Pravoslavlje. No sve je to jasno Molitve, zajedničarenje s inoslavcima je drugo. Ono je, pod pretnjom raščinjenja i odlučenja izričito i nepopustlj
ivo zabranjeno svima nama, od Patrijarha do običnog krštenika (sr. Samo 45 apost. Pravilo a i tolika druga). Zabranjena je i privatna zajednička molitva s inoslavnim, a kamoli učešće, aktivno učešće inovernih u pravoslavnoj sv. Liturgiji, tom izrazu i pečatu crkvenog jedinstva u veri, a ne sredstvu za postizanje tog jedinstva.

A Vi. Preosvešteni, na žalost moju i svih Vaših poštovalaca ne držite mnogo do tog već razni protestanti i drugi pevaju, dok vi slušate, ili čitaju apostol, itd. (na pr.. Tako nešto čak i ne osećajući da je tu posredi nešto kanonski škakljivo, iznosi jedan člankopisac u poslednjem “Pravoslavlju”, od 1. 12.1972,

gde veli kako je pastor čitao Apostol u Vašoj Liturgiji. Ako se sećate, pre godinu, o. Atanasije i ja smo, mada s gorčinom i bolom u duši, bili primorani, po savesti, da odbijemo čast sasluženja s Vama baš zbog toga aktivnog prisustva inoslavnih u Liturgiji, dok u drugim prilikama, kada nema toga već je Liturgija samo za pravoslavne i od pravoslavnih, uvek rado prihvatamo čast sasluženja sa Vama.

No, molim, čujte i počujte najljući bol moj, i ljutu tužbalicu. Doznadoh naime, da ste učinili nešto što se jedva usuđuju da učine i najlevičarskiji “fanariotski ekumenici “ a to je, avaj, ne samo molitveno opštenje s inoslavcima, što se još možda može i pojmiti zbog prilika u kojima ste na Zapadu, već “svetotajinsko, pričasno opštenje, opštenje u Trpezi Agnecevoj. Konkretni podatak glasi da ste na službi u Ausburgu, juna 1971, pričešćivali “ ili počeli pričešćivati sve odreda, ko god je hteo: pravoslavne, Latine i protestante. Ako je to tačno, onda lele i kuku! Zao mi je što ovako zborim, no moje reči izviru iz bola moga srca i iz protesta celog moga bića, i kao monaha i kao čoveka koji pokušava da bogoslovstvuje iz Sv. Otaca i po njima. I to da učini ko? Naš omiljeni i poznati Vladika Lavrentije! Ako je gornja vest tačna (a one prethodne o zajedničkom moljenju su tačne, jer sam i sam video), ja Vas molim, ne u svoje ime, već u ime Svetog Save i Sv. Simeona, boraca za čistotu vere pravoslavne i za očišćenje srpskih zemalja od svake duhovne kuge, tj. Jeresi i krivoverja, u ime srpskih mučenika i ispovednika, a naročito u ime novomučenika naših iz poslednjeg rata koji u NDH padoše jer pretpo-staviše Pravoslavlje jeresi, u ime svih sv. Otaca i Učitelja Crkve; u ime Svetog i neizmenjenog Predanja Crkve; u ime svih prošlih i budućih vekova istorije crkvene, u ime samog Gospoda Hrista, Načalnika i Savršitelja svete i neporočne i savremene vere naše Pravoslavne; nemojte, Vladiko, Boga radi nemojte!

Dosad je Srpska Crkva vazda uživala veliki ugled među Grcima i među Rusima, i uopšte u pravoslavnom svetu, zbog svoga trezvenog i blagorazumnog stava prema jereticima, stava bezjevanđjelskoga, po reči: “Budite mudri kao zmije, i bezazleni kao golubovi!” Nemojte, preklinjem Vas, da preko Vas i za Vas nama jednoverna braća pomisle da se, eto i čeda Sv. Save utopiše u baruštinama punim mulja i žabokrečine duhovne, koje se zovu milozvučnim imenom “ekumenizam”, i da stanu naricati: “Kako padoše silni” (izraz ep. Dr. Danila).

Nadam se da ćete razumeti moje motive za ovo pismo i da se nećete ozlobiti niti pak oskorbiti zbog ovakvog mog priziva k Vama. Da Vam ne napisah ove reči i ne uputih ovu vapajnu molbu, smatram da mi to nebi oprostio sv. Marko Efeski, čije učenje izučavam i o kojem pripremam tezu, pomoću Božjom i svetih Vaših molitava. Oprostite i blagoslovite! Uz metanički pozdrav, ostajem Vašem Preosveštenstvu odani u Gospodu nedostojni poslušnik.

Jeromonah Irinej

P.S. Molim odgovor. Preosvećeni, po obema tačkama pisma


 
 
 

[грешник]

http://vimeo.com/12140840
 

[грешник]

http://vimeo.com/12719814
 

[грешник]

http://vimeo.com/svetosavlje/videos

[грешник]

Јереј Михаило В. Микић: Што год је човек већи - то више противника има
    
Monday, 02 August 2010
Јереј Михаило В. Микић

ШТО ГОД ЈЕ ЈЕДАН ЧОВЈЕК ВЕЋИ - ТО ВИШЕ ПРОТИВНИКА ИМА

       Христољубиви и слободољубиви Народ србски у цијеломе свијету постао је чувен, велик и славан, због своје велике љубави према  Богу и Божијој Правди и Истини, која држи земљу и градове. Он је заправо због своје велике љубави и оданости према Православној Цркви Христовој, због многобројних и великих жртава које су Срби до сада поднели због вере и имена свог, постао примјер многим народима широм земљиног шара, како се за правду и истину Божију живи, бори и страда.
Срби су многим народима били и остали примјер чојства и јунаштва, како може један мали по броју, али велики по духу народ Божији кроз своја страдања, прогоне и патње да у више вјековном робству очува уз Божију помоћ своју вјерску и националну свијест, свој језик и своју културу, и шта све може да постигне један народ када на своме челу има мудре народне вође: Архипастире и пастире који имају вјеру у Бога, вјеру у народ којег воде и представљају, и вјеру у сами себе.  У исто време Срби су народ који такође својим страдањем сведоче, како Бог „оног кога љуби, тога и кара да би био здрав у вјери“ и шта све један народ може да снађе када на своме челу има продане душе, који су и Богу и народу леђа окренули продајући Србство: веру и отаџбину своју, за лажна обећања и овоземаљске удобности своје!
Зато су  наше истинске духовне вође од самог почетка свог пастирског и архипастирског рада, па све до ових наших несретних дана, одувјек имали пуно противника којима није одговарало да се наш многострадални Народ србски: обожи, сложи и умножи, под србским барјаком, СРБСКОГ НАРОДНОГ ЈЕДИНСТВА И СПАСА, око наше Свете Помесне Православне Цркве Христове, Цркве Светога Саве, родоначелника и просветитеља Народа србског!
По неписаном правилу које влада у овом свијету „који сав у злу лежи“ увијек су прави и истинити слебденици Бога Свевишњега, и Цркве Христове коју су представљали имали непријатеље. Па нека, било их је и биће до свршетка свијета. Историја наше Свете Српске Православне Цркве Христове дијели хришћанске непријатеље у двије врсте: у спољашње и унутрашње. У спољашње непријатеље она је уврстила све оне, који су јавно устали и подигли се против Господа нашег Исуса Христа, и на Цркву Његову. Међу њима су сви они који се Бога не боје, а народа не стиде, који се Бога одричу, који на Бога хуле, и који у Православну Цркву Христову не долазе рушећи је са вана силом убојног оружја свога.  У наше несретне дане то су били богоборачки комунисти и њихове слуге, за које је религија по ријечима њиховог лажног спаситеља и учитеља Карла Маркса била и остала „опијум за народ“. Са њима су још многобројни и разноразни отпадници од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, на челу са савременим и модерним слебденицима Јулијана Отпадника, који своју борбу против Господа нашег Исуса Христа, у самртном часу своме заврши ријечима: „Галилејче, ти си побједио“!
На све стране, по цијелој комунистичкој империји која је обухватала скоро пола свијета, гоњења хришћана никада нису престајала, као што је то био случај и за време РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ, него су се увијек изнова разбукавала до коначне њезине попасти. Немилице се тада лила невина хришћанска крв.  У тој Светој крви хришћанских мученика, на крају су смрт своју нашли сви непријатељи и Божији и наши. Страдање благочестивих хришћана и свих оних који хоће побожно да живе, никада у историји Цркве нису ни престајсала. Ако би прогони хришћана престала на једноме мјесту, они би се тада разбуктавали на другом, претећи тако да униште дјело Христово.  Међутим и поред свих прогона, страдања и патњи Црква је увијек излазила исто као и сада – ПОБЈЕДИЛАЦ!
На једној страни одувјек је био цијели обезбожени, и антицрквени, и антинародни државни апарат, у чијим је рукама овоземаљска сила, закон и моћ, и затвори сваке врсте;  а на другој страни је вјерни Народ Божији, наоружан са КРСТОМ у руци и Св. Јеванђељем, пун милосрђа, љубави и праштања. Пред том силом Часнога Крста и науке Господа нашег Исуса Христа, падала су сва безбожничка царства овога свијета, и Црква Божија увијек је излазила из таквог рата као ПОБЈЕДИЛАЦ!
Тако је то некада било. Тако је то и сада, и тако ће бити до свршетка свијета. На мржњу људи отпалих од Бога, Црква је одговарала својим трпљењем, љубављу и праштањем, и пред том спасоносном силом Христовом, прије или послије устукнуло би свако зло, и све тамне силе Нечастивог. Невино проливена крв Светих хришћанских Мученика којима се кроз историју ни број незна, није било уништење хришћанства, већ напротив плодоносно сјеме за Нове и младе слебденике правде и истине, за Нове хришћане, у нашем случају за Нове Србе, Православце и Светосавце!
Тако Црква Христова расте из дана у дан у Царству Небеском, а земаљска се смањује, јер ће у последње дане превладати лажа црква, која ће имати обличје  Цркве Божије, али на њезином трону неће сједити Господ наш Исус Христос, као Искупитељ и Спаситељ света, већ лажни Христос или Антихрист.  Међутим, Праве Цркве Христове  никад нестати неће, јер Господ је саградио „Цркву своју, која ни врата паклена неће надвладати“. Светосавље као „врхунац хришћанске православне националне идеологоије, као врхунац свете умјетности, као врхунац етичности“ и најчистији вид Православља, расте сада и шири се обухватајући и препорађајући цијели Народ србски, изазивајући тако неспокојство и страх  код свих оних које се огрешише о Бога, Законе Његове и народ свој, јер непријатеља Божијих, непријатеља слуга Христових, непријатеља Народа Србског, нажалост још увијек није нестало!
Топови су давно умукли, бомбе са осиромашеним уранијумом давно су престале са неба да падају по нашој Светој земљи Србији, али борба против Господа нашег Исуса Христа и Његове Свете Цркве, и храбрих слебденика и истинитих вјерника Народа србског – није престала. Вукови су промјенили длаку али не и ћуд.
Мислећи да се поткопавањем изнутра у Цркви може да уништи дјело Христово, они су зато попут курјака у овчијој кожи увукоше у наше редове, у саму Цркву Божију. Тако се спољашња борба пренесе и распламса сада унутра у самој Цркви, јер баш онда када је наш христољубиви и слободољубиви Народ србски послије дугогодишњих ратова њему наметнутих, после бомбардовања србских земаља од силника и моћника овог свијета очекивао мир и предах, баш тада, у самом нашем крилу појавили су се „нови непријатељи“ Србства и Светосавља, који су против свега оног што је наш србски Народ тешком муком кроз крв и страдање својих најбољих србских синова и кћери, вековима  стварао и градио, чувао и пазио као зеницу ока свога.
Појавише се клеветници – опадачи који све оне који не мисле као они,  све оне који не желе римског папу да виде у Србији, који не желе да мењају вековима установљена богослужења и црквени ред и поредак, који се не слажу са правом са екуменизмом, глобализмом и другим заблудама и јересима овог свијета преко својих сајтова и новина клеветају наше Богу вјерне и Србству одане Архипастире и пастире, са очигледном намјером да тако што више забуне, пометње, неповерења и мржње унесу у наше борбене светосавске редове. Њих је одувјек било. Њих има и данас. Њих ће бити и сутра.  То су људи без савјести и одговорности којима је „отац ђаво, и који сласти оца својег хоће дачине“.  Сви су они гордељивци, јер у свом безумљу прогласише свој ум савршенијим од ума Цркве: Светог Предања и Закона Светих Отаца и Матери наших, и воље народне; иако је наш мудри Народ србски давно рекао: „Глас народа, је глас Сина Божијег“!
Богу вјеран, а Србству одан, христољубиви и слободољубиви Народ србски је осудио опадаче, све одреда, и њих и њихове подмукле лажи и клевете, јер је свјестан тога да ШТО ГОД ЈЕ ЧОВЈЕК ВЕЋИ, ТО ВИШЕ ПРОТИВНИКА ИМА!
Сви непријатељи Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, сви непријатељи наше Свете Помјесне Србске Православне Цркве Светог Саве, и спољашњи и унутрашњи, и јучерашњи, и данашњи, и сутрашњи, који се због „велике слободе“ коју сада уживају у нашој Светој на Крст разапетој земљи Србији, несметано се развијајући на нашем тлу, наводе нас зато на закључак да је заиста истинита ријеч и сваког поштовања достојна „да Бог и слуге Његове имају више противника, него ма који други човјек на овој зељи, јер и величина Божија надмашује сваку величину људску“. Но, сви они који су се дрзнули и усудили да устану против Цркве Божије и верних слуга Христових, кад – тад падају на колена као Савле на путу за Дамаск и вапију: „Господе, шта хоћеш да чиним?“ И чују Христов тихи глас са неба: „Покајте се, јер се приближава царство небеско.“ (Мат. 4:17) „И ево долазим ускоро и плата моја са мном, да свакоме дам  по дјелима његовим“. (Отк. 22:12) Амин. Боже дај, и дођи Господе, дођи нам што прије!