Поуке Светих Отаца

[Наташа]

                    ТЕОЛОГИЈА
             

                              отац Пајсије/color]


                              (Из књиге сузе за свет)


                 Теологија је реч Божија коју разумевају чисте, смирене и препорођене душе. Теологија се не састоји од лепих речи мозга које се стварају филолошком техником и изражавају правничким или световним духом.

            Вештаствене речи не могу да говоре људској души, као што ни један леп кип не може да говори, осим ако су слушаоци превише световни па се просто задовољавају пријатним разговорима.

            Теологија која се предаје као наука углавном испитује ствари историјски и природно је да их схвата спољашње, јер јој недостаје светоотачки подвиг, унутрашње преживљавање. Таква теологија је пуна сумњи и двоумица будући да се божанске енергије не могу схватити мозгом, него се човек мора претходно подвизавати и доживљавати их да би у њему почела да дејствује благодат Божија.

            Онај ко мисли да спољашњим научним теоријама може спознати тајне Божије личи на безумника који мисли да телескопом може видети рај.

            Они који се подвизавају у светоотачком духу постају практични богослови и бивају похођени благодаћу Духа Светога. А ако поред унутрашњег образовања душе имају и спољашње образовање могу боље описати и протумачити тајне Божије, као што су то чинили и Свети оци.

            Али ако неко не постане сродан са Светим оцима а жели да тумачи или пише, промашиће и оштетиће и самог себе и свет својим духовним сиромаштвом.

            С друге стране, није добро ни да неко богословствује на основу инославног богословља, јер то личи на неплодног човека који усваја туђу децу и после их представља као своју, а себе назива оцем многе деце. Свети оци су реч Божију произносили из свога срца, а своја искуства стицали у борби против зла и у огњу искушења. Све су то смирено исповедали или записивали из љубави да би нас, своје потомке, помогли. А љубав никада нису задржавали само за себе, а и све друге дарове су препознавали као дарове Божије.

            Они који дарове Божије представљају као своје су најбезочнији и најнеправеднији на свету, јер су неправедни према Богу и још више према себи будући да тако себи ускраћују божанску благодат.

            Они који непрестано и за све благодаре Богу смирено бдију над самим собом и са пуно доброте бдију над свим створењима и тварима Божијим, и постају најдоследнији богослови чак и ако су неписмени. Као што и неписмени чобани дан и ноћ пратећи време постају најбољи метеоролози.

            Они који живе просто, имајући доброте у себи и добре помисли, и тако постигну унутрашњу једноставност и чистоту, могу и натприродне ствари видети једноставно, као природне. Јер код Бога је све једноставно и Он не употребљава већу силу за натприродно а мању за природно, него једну те исту за све. А то зато што је у Богу све врло просто (једноставно) као што је и Он сам врло једноставан (несложен), и то нам је показао Његов Син својим светим једноставним животом на Земљи.

            Кад у човеку пре свега постоји чистота па онда дође и простота (простосрдачност) са топлом љубављу и побожношћу, тада је у нас усељена Света Тројица. Са таквим божанским просветљењем лако је пронаћи кључеве божанског промисла и протумачити Дух Божији на једноставан и природан начин без главобоље умовања.

            Аналогно чистоти или лукавости које неко поседује биће добар или неуспео тумач. И аналогно томе ће се окористити или оштетити. Много пута се човек превари немајући искуства (а има добре намере); примера ради, неко ко не зна да постоји и бело вино може у њега сипати црвену боју да би направио право (црвено) вино, и тако отровати свет. Али и без искуства и лукавости, ако се ослони само на људску правду и логику опет ће се огрешити о Духа Божијег, и тако огрешити о самог себе и друге.

            У Јеванђељу видимо раднике првог и трећег часа да се буне ослањајући се на људску правичност и логику, мислећи да су обесправљени (Матеј 20,1-5). А срцезналац Господ са својим истанчаним осећајем за правду платио је свима исто. Мада, опет, по Својој божанској правди која је пуна сажаљења и љубави, Он би највише платио радницима који су дошли у једанаести час јер су они јадни највише душевно патили и уморили се, за разлику од осталих радника који су се уморили само телесно. Али како ми бедни људи да својим ограниченим умом схватимо ову божанску правду, као што ни нашом ограниченом љубављу не можемо схватити Његову бескрајну љубав. Отуда се љубав Божија ограничила да свакоме да плату по договору, а то да се не би саблазнили они који су више волели себе него друге. И ако им је рекао: “Не штетим вас, толико смо се договорили”, мислио је: “ја сам господар племените љубави и божанске правде коју не можете да схватите”, а не:”ја сам господар и не уважавам никога”. Јер је Бог наш Отац а ми Његова деца, и Његову очинску љубав сви познају. То је љубав која се распела за нас, да би нас избавила и васпоставила рај.

            Кад бисмо могли да изађемо из себе (из себељубља) тада бисмо видели све ствари онако како оне јесу у стварности, гледали бисмо божанским очима, чисто и дубоко. Зато је пре свега неопходно изаћи из света у пустињу и смирено се, покајнички и молитвено, подвизавати, направити пустињу од својих страсти, отерати духовну чамотињу и примити благодат Божију, и тако постати прави богослов.

            Ако неко не очисти своје духовне проводнике непрекидно ће имати “кратке спојеве” и биће пун светских теорија и сумњи са питањима. Тада више не богословствујемо, јер се налазимо у сфери овога света, него историјски истражујемо или законски испитујемо. Односно, да ли је ексера којима је Христос прикован било три или четири, и колико је војника било присутно при распећу. Тако запостављамо оно што је за нас важно: да је Христос распет због наших грехова и ради нашег спасења, и да је страдао више од свих светих мученика. Јер, њима је помагао Својом божанском силом, док ту исту силу није употребио за Себе него је страшне болове трпео из љубави.

[Наташа]

                        О РАЗЛИКОВАЊУ ДОБРА И ЗЛА

 

  (Архимандрит Софроније – Старац Силуан, Манастир Хиландар, 1998., стр. 114-115)  /color]


               Старац је сматрао да је друга заповест – љубав према ближњем, верно руководно начело за проверу истинитости нашег пута ка Богу. Исто тако, поуздан показатељ за разликовање добра и зла није толико свети и узвишени циљ у његовој спољашњој формулацији, колико средство које се бира да би се он постигао.

            Апсолутан је само Бог. Зло, пак, не може бити апсолутно, пошто није самостално биће, већ само противљење слободне творевине предвечном Бићу – Богу. Стога зло не постоји и не може постојати у чистом облику. Свако зло које врши слободна твар по неопходности живи попут паразита на телу добра. Зло неизоставно мора наћи себи оправдања, мора да се прикаже одевено у добро, често највише добро. Зло се увек и неизбежно меша са извесном мером тражења које је по спољашњој форми позитивно, и услед тога “обмањује” човека. Зло тежи да овај “позитивни” аспект прикаже човеку као вредност толико важну, да су ради његовог постизања – дозвољена сва средства.

            У човековом емпиријском бићу апсолутно добро се не достиже. У сваком људском подухвату постоји извесна количина несавршенства. Ово присуство несавршености у људском добру са једне стране, и неизбежно присуство елемента добра у злу, са друге стране, често веома отежава разликовање добра од зла.

            Старац је сматрао да зло увек дејствује помоћу “обмане”, прикривајући се добром. Добро, пак, за своје постојање не потребује помоћ зла. Због тога, тамо где се појављују рђава средства (лукавство, лаж, насиље и сл.), започиње област туђа Христовом духу. “Добро које се постиже рђавим средствима – није добро”. Овај завет остављен нам је од апостола и светих отаца. Премда добро често побеђује и својом појавом исправља зло, неправилно би било мислити, да његову пројаву омогућује зло, да је добро – резултат зла. То је немогуће. Јер, сила Божија је таква, да све исцељује тамо где се појави, будући да је Бог пунота живота и ствара живот ни из чега.

[Наташа]

                    О ТРАЖЕЊУ БОГА


                                        старац Силуан/color]


           Старац је имао једну посебну мисао, наиме, да Бога може истински тражити само онај ко Га је једном познао и затим изгубио. Био је убеђен да сваком тражењу Бога претходи извесно осећање Бога.

            Бог над човеком не врши никакво насиље, већ стрпљиво стоји код човековог срца и смирено чека док се оно не отвори.

            Бог сам тражи човека пре но што човек тражи Њега, и када се, ухвативши погодан тренутак, јави човеку, тек тада човек у извесној мери упознаје Бога. Тада он почиње да тражи Бога, Који се скрива од срца. Старац је говорио:

            “Како ћеш тражити оно што ниси изгубио? Како ћеш тражити оно што уопште не познајеш? Душа, пак, зна Господа, и зато Га и тражи.”

[Наташа]

                 О ПОЗНАЊУ ВОЉЕ БОЖЈЕ 


  архимандрит Софроније - "Старац Силуан"  /color]



            Старац је говорио: "Добро је увек и у свему тражити од Бога да нас уразуми шта и како да радимо и говоримо". Другим речима, треба за сваки поједини случај да тражимо да познамо вољу Божију и начин како да је остваримо.

            Искање воље Божије је нешто најбитније у нашем животу, јер се човек, пошавши путем који му указује Божија воља, укључује у вечни Божански живот.

            Постоје различити начини да се позна воља Божја. Један од њих је реч Божја, односно Христове заповести. Међутим, у јеванђелским заповестима Божија воља је изражена у једном општем смислу. То је тако и поред свег њиховог савршенства, или тачније речено, баш због њиховог савршенства. Услед разноликости животних околности човек веома често не разуме како би требало да поступи да би то било у складу са Божијом вољом.

            Да би делатност и поступак имали добар крај, није довољно само познавање заповести - "Љуби Бога свим срцем, свим умом, свом снагом и ближњега као самога себе". Потребно је такође да добијемо просветљење од Господа, како да у животу остварујемо ове заповести. И више од тога - нама је за ово неопходна сила свише.

            Онај ко је стекао Христову љубав у срцу, подстакнут њоме дела у складу са побудама које се приближавају вољи Божијој. Ипак, оне се само приближавају вољи Божијој, али нису савршене. Недостижност потпуног савршенства чини неопходним непрестано обраћање Богу са молитвом за уразумљење и помоћ.

            Није само савршена љубав недостижна човеку, већ и савршено знање. Једно дело, које изгледа да се чини из најбољих побуда, често може да има нежељене, чак рђаве последице, јер средство или начин на који је оно изведено, није био добар или је једноставно био погрешан за дотични случај. Често слушамо да се неко правда тиме да је имао добру намеру. Али, то није довољно. У животу видимо пуно оваквих грешака. Зато човек који љуби Бога, треба Њему и да се обраћа да га Он упути, и да непрестано у себи ослушкује глас Божији.

            Практично, то се овако врши: сваки хришћанин, нарочито епископ или свештеник, кад треба да донесе неку одлуку која би била у складу са вољом Божијом, треба да се најпре одрекне свога знања, претпоставки, жеља и планова, те да се, слободан од свега "свога", са будном пажњом у срцу помоли Богу. Прву мисао која му се јави у души после ове молитве он треба да прими као откривење свише.

            Овакво испитивање Божије воље путем непосредног молитвног обраћања Богу, нарочито кад смо у невољи и кад нас задеси каква беда, доводи до тога да ми, - по речима старца - "чујемо одговор Божији у својој души, учећи се разумевању Божијег промисла... Зато треба да се сви учимо познавању Божије воље. Ако се, пак, не будемо томе учили, никада нећемо упознати тај пут".

            Ако хоћемо да постигнемо још виши облик познања Божије воље, морамо се постепено навикавати на непрестану молитву, сабирајући пажњу у срце. Но, да бисмо што јасније чули Божији глас у себи, треба да се одрекнемо своје воље и да будемо готови на сваку жртву, попут Аврама, па чак и попут Самога Христа, који је, по речи апостола Павла, Оцу био послушан до саме смрти (Филипљанима 2,8).

            Човек који пође овим путем имаће успеха само ако кроз благодатни опит позна како Свети Дух дејствује у човеку, и ако се у његовом срцу укорени непоколебљиво самоодрицање, тј. ако се потпуно одрекне своје "индивидуалне" воље, да би познао и вршио свету вољу Божију. Тада ће му се открити у чему је прави смисао питања које је старац Силуан поставио оцу Стратонику: "Како говоре савршени?" Њему ће постати сродне речи и речи светих отаца: "Јер нађе за добро Дух Свети и ми". Боље ће разумети она места у Светом Писму Старог и Новог Завета, где се говори о сличном непосредном разговору душе с Богом, и приближиће се истинском разумевању начина на који су говорили апостоли и пророци.

            Човек је саздан по образу и подобију Божијем и призван је у пуноти непосредног богоопштења. Зато би сви људи требало да иду тим путем. Међутим, искуство нам показује да тај пут ни издалека "није за свакога". То је стога што већина људи нити чује, нити разуме глас Божији у своме срцу, већ се поводи за својим страстима, које живе у души и својом галамом заглушују кротки глас Божији.

            У Цркви постоји други пут за излазак из тог жалосног стања, наиме - распитивање код духовног оца и послушност према њему. И старац је волео тај пут, ишао њиме, указивао на њега и писао о њему. Он је сматрао да је овај смирени пут послушности најсигурнији. Био је чврсто убеђен да ће савет духовника, ако приступимо са вером, увек бити добар, користан и богоугодан. Његова вера у делотворност Тајни Цркве и благодат свештенства нарочито се учврстила након што је у Старом Русику, на вечерњу у току Великог поста, духовника, старца Аврамија, видео преображеног, "у обличју Христовом", како "блиста неизрецивим сјајем".

            Пун благодатне вере, он је живео у реалности светих Тајни Цркве. Сећам се да је сматрао да је послушност духовном оцу цеома корисна и у "људском" смислу, тј. на психолошком плану. Док врши своју пастирску службу, духовник пружа одговор на постављена питања као онај ко је тог тренутка слободан од утицаја страсти (под чијим утицајем се иначе налази његов питач), и зато јасније види ствари и доступнији је утицају благодати Божије.

            Одговор духовника у већини случајева носи печат несавршености. Но, то није стога што је духовник лишен благодатног знања, већ због тога што савршено дејство превазилази силе онога који пита, па му је недоступно. Иако духовникове поуке споља могу бити несавршене, оне ће, ако се приме са вером и ако се ревносно примене, увек довести до узрастања добра. Међутим, често се дешава да питач, видећи пред собом само "човека", почиње да се колеба у својој вери и не прихвата прву реч свог духовног оца, већ му се противи, износећи своја мишљења и сумње.

            Једном је старац Силуан о овом важном питању разговарао са игуманом архимандритом Мисаилом (умро 22. јан. 1940.), мужем духовним, коме је Бог јавно указивао милост и заштиту.

            Отац Силуан га је питао:

            - Како монах може да позна Божију вољу?

            - Треба да прими моју прву реч као Божију вољу,- одговорио је игуман. - Ко тако поступа, на њему ће починути Божија благодат. А ако се неко противи, ја се као човек повлачим.

            Смисао ових игуманових речи је овај:

            У случају да му неко постави питање, духовник се, као духовни отац, молитвом обраћа Богу да га Он упути. Али, будући човек, он одговара према снази своје вере, по речима апостола Павла: Ми верујемо, зато и говоримо (2.Коринћанима 4,13). Међутим, ми делимично знамо и делимично пророкујемо (1.Коринћанима 13,9). Духовник је свестан да се он, дајући савет другима, сам налази на Божијем суду, и зато, кад год наслути и најмање противљење питача, даље не инсистира на својој речи нити се усуђује да тврди да је она израз воље Божије, те се "као човек повлачи".

            Ова спознаја се снажно испољавала у животу игумана Мисаила. Једном је позвао код себе скоропостриженог монаха оца С. и наложио му да обави сложено и тешко послушање. Он то прихвати и, начинивши метанију, пође к вратима. Међутим, игуман га изненада заустави и, приклонивши главу грудима, мирно, али значајним тоном рече:

            - Запамти, оче С: Бог не суди двапут. Зато ћу ја, за послушање које обављаш по мом налогу, дати одговор пред Богом, а не ти. Ти нећеш дати одговор.

            Али, ако би се сусрео чак и са најмањим противљењем, игуман Мисаил би, без обзира на управни чин који је заузимао, обично одговарао: "Но, добро, урадите како хоћете". После тога није понављао своје мишљење. Тако би се и старац Силуан одмах повлачио кад би сусрео противљење.

            Због чега је то тако? Са једне стране зато што Дух Божији не трпи насиље нити препирку, а са друге стране зато што је воља Божија сувише велика ствар. Речи духовника увек носе на себи печат релативности и не могу савршено да сместе ни да изразе сву пуноту Божије воље. Само онај ко духовникове речи прима као угодне Богу, ко их не подвргава властитом суду, или како се то каже, ко их прима "без расуђивања", налази прави пут, јер истински верује да је Богу све могуће (Матеј 19,26).

            Такав је пут вере, упознат и утврђен хиљадугодишњим искуством Цркве.

 

                                                 *          *            *

[Наташа]

           

                          *          *            *

 

            Говорити о овим питањима, која сачињавају тајну хришћанског живота, и превазилазе границе лењиве свакодневице и обичног малог духовног искуства, није безопасно, будући да многи могу погрешно да схвате неку реч и да је неправилно примене на делу. Тада би се уместо користи имала штета, нарочито ако се ради о човеку који са гордом самоувереношћу приступа неком подвигу.

            Старац није волео и хтео да одговара "из свог ума" кад би му се неко обраћао за савет. Он се сећао речи преподобног Серафима Саровског: "Када сам говорио из свог ума, грешио сам". Он је још додавао да грешке могу бити мале, али и велике.

            Оно стање о коме је старац Силуан говорио оцу Стратонику, наиме да "савршени ништа не говоре сами од себе, већ само оно што им даје Дух", не даје се увек чак ни онима који су се приближили савршенству, као што ни апостоли и остали светитељи нису увек чинили чудеса, нити је пророчки Дух увек подједнако деловао у пророцима. Једном би то било снажно, а други пут би их Дух напуштао.

            Старац је јасно разликовао "речи из искуства", од оних које су му дате као непосредно надахнуће свише, тј. речи које "даје Дух". И оно прво је, додуше, драгоцено, но ово друго је сматрао узвишенијим и веродостојнијим (1.Коринћанима 7,25). Каткад би са великом снагом убеђења своме питачу говорио о томе шта је Божија воља и давао одређене савете, а понекад, опет - да не зна шта је Божија воља за њега. Говорио је да Господ понекад не открива Своју вољу чак ни светима, јер су им се људи обратили са неверним и лукавим срцем.

            По старчевој речи, код онога ко се усрдно моли бива много промена у молитви: борба са непријатељем, са самим собом, са страстима, са људима, са маштом. У таквим случајевима ум није чист и много је нејасног. Тек када наступи чиста молитва, када ум, сјединивши се са срцем, безмолвно стане пред Бога, када душа опипљиво осети да у себи носи благодат и потпуно се, слободна од мрачног утицаја страсти и маштања, преда вољи Божијој, молитвеник у себи може да осети надахнуће благодати.

            Када ово духовно занимање - тражење Божије воље преко молитве - упражњава неко ко нема довољно искуства и који не може поуздано "по укусу" разликује деловање благодати од утицаја страсти, нарочито гордости, неопходно је да се обрати своме духовном оцу, и, све док од њега не добије савет, треба да се строго придржава правила: "Не примај и не одбацуј!".

            "Не примајући" - хришћанин осигурава себе од опасности да демонско деловање или наговарања узме за Божанска, и на тај начин навикне себе да "поклања пажњу духовима варалицама и демонским учењима", и да демонима одаје поклоњење које доликује Богу.

            "Не одбацујући", - човек избегава другу опасност, наиме да Божанско деловање припише демонима и на тај начин упадне у грех "хуле на Духа Светога", као фарисеји који су изгоњење ђавола од стране Христа приписивали "сили Велзевула, кнеза ђаволског".

            Друга опасност је већа од прве, јер душа може да се навикне да одбацује благодат и да је омрзне у толикој мери да усвоји стање богопротивљења, па да се тако определи и на вечном плану, услед чега се овај грех неће опростити ни у овоме веку, ни у будућем (Матеј 12,22-32). При првој заблуди душа брже увиђа своју неправду и спасава се покајањем, будући да нема неопростивог греха, осим непокајаног.

            О овом веома важном аскетском правилу, - "не примати и не одбацивати", као и о томе како се оно примењује у животу подвижника, требало би говорити опширно. Али, пошто је наш циљ да у овом делу изложимо само неке основне поставке, а не и појединости, вратићемо се на претходну тему.

            Способност савршенијег познања воље Божије кроз молитву је редак дар, који се стиче дугим трудом и великим искуством у борби са страстима, после многих и тешких демонских искушења са једне стране, и уз велику Божију милост, са друге стране. Но усрдна молитва за помоћ свише - подједнако је потребна свима нама, како старима тако и младима, ученим и неуким, онима који имају власт као и потчињеним, очевима и деци. Старац је упорно истицао да сви без изузетка, независно од свог положаја, друштвеног статуса и узраста, увек и у свему и по свом умењу, треба да се моле Богу да их Он уразуми, да би на тај начин што више довели у склад свој пут са путевима воље Божије, све док не достигну савршенство.

[Наташа]

Свете књиге

Свете књиге читај целим својим срцем јер ћеш из њих научити задобијање врлина и твоја душа ће бити испуњена радошћу и весељем. (Св. Ефрем Синајски)


Границе

Границе између православља и јереси су исписане крвљу. (Старац Јероним Светогорац)


Непријатељи

Живи у миру не само са својим пријатељима, већ и са својим непријатељима; али само са својим личним непријатељима, не и са непријатељима Божијим. (Св. Теодосије Кијевских пећина)


Вера - темељ

Вера је једини благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног. (Св. Николај Жички)


Слобода

Слобода која искључује сваку могућност да погазимо добро - јесте савршена и Божанска. (Св. Филарет Московски)


Слобода Златна

Као чисто платно даје се слобода људима; када је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Јер слобода или је чиста или никаква. Или Златна Слобода, нераздвојна од Часног Крста, или никаква. (Св. Николај Жички)


Слобода и зло

На питање како је постало зло? - Василије Велики одговара овако: оно је настало онако како настаје мрак када затвориш очи. Онај ко је створио око није крив што си ти зажмурио и што је за тебе наступила тама. Чему служи слобода? - Она служи томе да можеш да изабереш добро и да уживаш у блаженству, као Анђео и као човек, а не да само луташ по земљи као животиња, или да вегетираш као трава. (Св. Филарет Московски)


Слобода у Богу

Слобода у Богу а не од Бога - то је права слобода, непролазна, животворна, радосна, златна.'' (Св. Николај Жички)


Твој избор

Ко не верује Апостолима тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону - гонитељима Апостола и издајницима истине. Ко не поверује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима.

Дан сваки не свиће низашта друго него да се људи определе за једне или за друге. (Св. Николај Жички)


Злато

Ни један пријатељ злата никад није постао пријатељ Христа или људи. (Св. Јован Златоусти)


Жена

Жена својим врлинским животом морално чува целу нацију, али она је и уништава својим неморалом. (Св. Василије Велики)


Задовољства

Као што се разбојници крију по скровитим местима да би оробили пролазника, тако се и ђаво крије у задовољствима да би савладао нашу душу. (Св. Василије Велики)


Време лудила

Време долази када ће људи полудети, и када виде некога ко није полудео напашће га говорећи: ''Ти си луд, ти ниси као ми''. (Ава Антоније Египатски)


Вера и искварен живот

Исправна вера не користи ништа ако је живот искварен. (Св. Јован Златоусти)


Труд

Када је труд на нашој страни одсутан тада и Божија помоћ престаје. (Св. Јован Златоусти)


Ношење Крста

Само кроз драговољно ношење Крста познаје се важност Крста. Ко понесе Крст, тај и сазнаје, да је Крст - Пут, Истина и Живот. (Св. Николај Жички)


Претци наши

Ако ћемо да се хвалимо претцима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави - у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост. (Св. Николај Жички)


Воља Божија

Не напуштај вољу Божију да би испунио вољу људи. (Преп. Антоније Велики)


Не дешава се случајно да Божије Провиђење допушта догађаје који нас погађају. То се дешава или као казна, или као поука. (Св. Филарет Московски)



Тајне света

Нису паметни људи својом памећу открили многе тајне него су само својом жељом и трудом куцали на врата тајни, и Бог им је отворио. (Св. Николај Жички)


Безосећајност

Када душа бива рањена и пада она не лежи без свести као тело, него се овде мучи грижом зле савести, а када оде одавде баца се у вечно мучење. Ако неко не осећа бол од рана које наноси ђаво, тај својом безосећајношћу самом себи припрема још већу невољу. Јер ко није осетио прву рану тај ће ускоро задобити и другу а после друге трећу. Нечастиви видећи да је људска душа безбрижна и да не обраћа пажњу на задобијене ране, не престаје да је рањава све до последњег издисаја. (Св. Јован Златоусти)


Дарови

Без божанске љубави ми немамо користи ни од чега, чак и ако поседујемо све остале дарове Духа Светога. (Св. Василије Велики)


Подвиг

Велики је подвиг принети Богу на жртву све оно што нас, људе, у овоземаљском животу забавља и увесељава. (Св. Филарет Московски)


Дубона смирења

Истина је да се у току дана могу видети звездем али из дубине. Дубина мора бити уска и окомита, недоступна за сунчеву светлост. Што је човек дубљи у свом смирењу, то боље види Небо. (Св. Филарет Московски)


Братија

Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас. (Св. Јован Златоусти)


Знања

Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем. (Св. Николај Жички)


Будућност

Када би било корисно знати будућност, онда то Бог не би сакрио од нас. (Св. Јован Златоусти)

[Наташа]

Демонски напади

Због пет разлога, говоре, Бог допушта да будемо нападани од демона. Први разлог је, кажу, да будући нападани и бранећи се, дођемо у расуђивање врлине и зла; други - да би стекавши врлину борбом и трудом имали је чврстом и неизменљивом; трећи - да, напредујући у врлини, не мислимо високо о себи, него да се научимо смиреноумљу; четврти - да би, упознавши из искуства какво је зло, омрзли га савршеном мржњом (Пс 139,22); и пети поврх свих - да не би, поставши бестрасни, заборавили своје слабости, нити силу Онога који нам је помогао." (Свети Максим Исповедник)


Принципи добра

Ако непријатељу душе бива дозвољено да се поиграва људским животом, зар то није зато што раније у том човеку нису били чврсти принципи добра, без којег нема благодати која нас штити? (Св. Филарет Московски)


Христови људи

Свет је нешто што треба савладати. Чиме? - Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? - Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? - Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. Јн. 4,4). (Св. Јустин Ћелијски)


Док је душа жива...

Док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто. (Св. Николај Жички)


Власт

Дужни смо да се повинујемо признатој земаљској власти све дотле док она не захтева од нас оно што Бог забрањује, и до не забрањује оно што Бог заповеда. /Дела Ап. 5, 29/ (Св. Филарет Московски)



Дом

Направи твој дом Црквом, јер ти ћеш одговарати за душе твоје деце и свих оних који обитавају у њему. (Св. Јован Златоусти)


Доследност

Никада не ради ништа нечасно, макар се то многима допада, и не напуштај добро дело, макар да је оно мрско блуднима. (Св. Григорије Богослов)


Дуготрпљење

Храна за огањ су дрва; а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпљив... Дуготрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу. ... Не можеш да подносиш увреде? Ћути и смирићеш се. (Св. Јефрем Сирин)



Искушења и увреде

Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља - преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте.

Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозријети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успијеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима.

Не чини им никакве замјерке и не подсјећај их на учињену ти неправду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће прије. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човјека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља побиједимо своје фарисејско самооправдање.

Снага којом подносиш искушења јесте мјера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увриједио не опрасташ цијелог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увријеђен, па си увреду тек послије годину дана успио да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брзе моћи да опрашташ нанесене ти увреде: послије једног мјесеца, једне недеље или једног дана.

А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стријелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијиим као оклопом. Увреда се одбија од

њега и не оставља не најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу.

Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сјећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспио до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од себе.

(Преподобни Нил Сорски)


Сваког дана

Свакога дана ваља мислено исповедати грехе своје Господу, и уопште, сваку молитву поимати као молитву покајничку. Узмите, примера ради, прозбену јектенију. У њој се молимо за опроштај и остављење грехова и прегрешења својих, и као одговор на ту прозбу ваља нам се опоменути греха што их носимо на души, и са тим сећањем завапити: "Подај, Господи!"

Може се, чак, и свакодневно пити Богојављенска вода. У обитељи Светога Саве Освећеног, у близини Јерусалима, имао сам прилике да видим како братија после сваке литургије примају антидор и потом пију од свете воде, која увек стоји у једној посебоној посуди у храму, на своме месту. (Св. Теофан Затворник)



Сиромаштво

Није за осуду бити сиромах, већ немати храбрости у подношењу беде. (Св. Василије Велики)




Корист

Корисно ћемо ми за себе наћи тада, када будемо тражили корист за ближњег. (Св. Јован Златоусти)


Жртва усрећује

Није богат онај који поседује иметак и чува га, него онај који га дели. Жртва, а не поседовање нас усрећује. (Св. Климент Александријски)



Убоги и богати

Није убог онај који нема ништа, него онај који много жели; исто није тако богат онај који много има, него онај који ништа не треба. (Св. Јован Златоусти)

[Наташа]

              Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА

Поука ХХХ


О СВЕЗИ ДОБРОДЕТЕЉНЕ ТРИЈАДЕ ВРЛИНА,
ТЈ. О ЉУБАВИ, НАДИ И ВЕРИ
/color]


(1153) А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза (1156) која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај.
Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем.
Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима - по дејству озарења. Бог је љубав (1.Јн.4,16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну.
По својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења.
Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5).
Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Тако треба замишљати и те три врлине.
У сразмери са ишчезавањем љубави, у нама се јавља страх. Јер, човек у коме нема страха - или је пун љубави, или је душевно већ мртав.
Није ни најмање неприлично поредити чежњу и страх, ревност и преданост, служење и љубав према Богу с оним што се код људи обично да видети. Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесен љубавник воли своју драгану. Блажен је човек који се боји Бога, као што се осуђеници плаше судије. Блажен је човек који је постао усрдан у истинској преданости Богу, као што су благоразумне слуге усрдне према свом господару. Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревностан онако како су ревносни мужеви који, ради својих супруга, себе лишавају и сна. Блажен је човек који у молитви стоји пред Господом онако како служитељи стоје пред царем. Блажен је ко се подвизава да непрестано угађа Господу, као што се неки труде да угађају људима.
Мати тако није привржена свом одојчету, како је син љубави свагда привржен Господу.
Онај ко заиста воли, стално замишља лик вољенога, и са уживањем га грли у души својој. Он од чежње ни у сну нема одмора. И тада његово срце разговара са жуђеним. Тако је обично у телесној, али и у бестелесној љубави. Рањен том љубављу, неко рече о самоме себи (а за мене је то одувек било једно чудо): Ја спавам, по природној нужности, а срце моје бди, по великој љубави мојој (Пес.н.пес.5,2).
Запази, о, душо пуна вере: када као јелен истреби звери [тј. страсти], душа [почиње да] жуди и гине за Господом, захваћена огњем љубави као отровом.
(1157) Дејство глади је некако нејасно и неодређено. Дејство жеђи је, напротив, одређено и јасно, јер је свако може осетити по унутрашњем жару. Зато и вели богочежњиви песник: Жедна је душа моја Бога, Бога крепкога, живога (Пс.41,3)!
Присуство вољеног човека нас приметно мења и чини ведрим, радосним и веселим. Какву ли тек промену неће изазвати присуство Господа Христа, када невидљиво дође у посету чистој души?!
Када се осети у дубини душе, страх Божији обично истерује и прождире прљавштину. Прикуј, каже, тело моје за страх Твој (Пс. 118,120)! И света љубав прождире неке душе, по ономе који рече: Прогутао си ми срце, прогутао си га (Пес.н.пес.4,9), док друге чини озареним и радосним, по реченоме: Узда се срце моје у Њега, и поможе ми, и процвета тело моје (Пс.27,7).
Када је срце човеково весело, и лице му сија. Када је сав човек прожет љубављу Божијом, и споља се, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе. Тако се прославио Мојсије, боговидац (уп. Изл.34,28-35). Они који су достигли такав равноанђелски ступањ, често заборављају на телесну храну. Ја мислим да они најчешће не осећају ни потребу за њом. Није ни чудо: чак и људи које телесна жудња мучи често одбијају да једу. Сматрам да ни тело Ових бесмртника више није подложно болестима (противно свим природним законима). Јер, њихово тело је очишћено, и на известан начин (дејством пламена чистоте који је у њима пресекао пламен страсти), начињено нетрулежним. Мислим, чак, да и оно што једу, једу без икакве насладе. Јер, као што подземна вода напаја корен биљке, тако и небески огањ храни душу ових светих људи.
Са порастом страха Божијег, у човеку се јавља и љубав. Врхунац чистоте је основни услов знања о Богу. Сам Бог на тајанствени начин уводи у своје истине онога ко је осећања своја савршено сјединио с Њим. Јер, доклегод не дође до сједињења свих наших осећања са Богом, тешко се о Њему може говорити. Сјединивши се с човеком, Једносушно Слово усавршава чистоту, својим доласком умртвивши смрт. А када смрт буде умртвљена, ученик истинске теологије бива озарен Богом. Реч Господња, реч која од Господа долази, чиста реч Његова, пребива ва век века. Ко није познао Бога, говори о Њему са нагађањем. Чистота, пак, свог ученика чини теологом, који сам собом објављује догмате о Пресветој Тројици.
Ко воли Господа, најпре је брата свог заволео. Друго је доказ првога. Ко воли ближњега, никада не подноси људе који се баве оговарањем. Штавише, бежи од њих као од ватре. Ко каже да воли Господа, а на брата се свог љути, личи на човека који сања да трчи.
Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав. Нада је обогаћење невидљивим благом; нада је сигурна ризница пре ризнице. Она је одмор од мука, она - капија (1160) љубави, она убија очајање, она је слика будућих добара. Недостатак наде представља ишчезавање љубави. Са њом су везане наше муке, на њој се граде наши подвизи, њу милост Божија окружава. Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. Јер, ко дарове Божије није осетио, не може а да не сумња. Нада побеђује гнев: она не постиђује (Рим.5,5). А срдит човек није пристојан.
Љубав је дародавац пророштва. Љубав је извор чудеса. Љубав је бездан озарења. Љубав је извор благодатног огња: уколико више пламти, он утолико више распаљује жеђ жеднога. Љубав је живот анђела. Љубав је вечито напредовање.
Објави нам, о, најлепша врлино, где напасаш овце своје, где почиваш у подне (Пес.н.пес.1,6). Осветли нас, напоји нас, води нас, руководи нас, јер, ето, желимо да достигнемо висине твоје. Ти владаш над свима. Ранила си ми душу, па сад не могу више да издржим силину твог пламтења. Одакле да почнем с песмом у твоју част? Ти владаш силом морском, таласање валова морских у бури Ти укроћујеш и умртвљујеш. Ти као рањена војника обараш на тле горду помисао. Мишицом силе своје разбила си непријатеље твоје и љубитеље твоје чиниш непобедивим (Пс.88,10-11).
Горим од жеље да дознам како те је Јаков видео учвршћену на врху лествице (уп. Пост.28,12)! Како је, дакле, изгледао тај пут у висине, реци ми, молим те? Какав је начин и смисао ређања ступњева, оних стуба које постави у срцу своме љубитељ твој (уп. Пс.83,6)? Колико их је, желим да знам? И колико је времена потребно да се сви они пређу? Онај што те је видео и борио се с тобом, известио нас је само о анђелима који воде уз лестве. Ништа друго није хтео, или тачније - није ни могао да открије, ако баш треба сасвим тачно да кажем.
А љубав, та царица, јави ми се као са неба, и рече као да говори на ухо душе моје: "Докле год се, љубитељу мој, не ослободиш од дебљине тела свог, нећеш бити у стању да видиш лепоту моју, онакву каква јесте. А лестве Јаковљеве нека те науче да састављаш духовну лествицу врлина, на чијем сам врху ја учвршћена, као што и велики посвећеник моје тајне рече: Сад остаје ово троје: Вера, нада, љубав... Али од њих највећа је љубав (1.Кор. 13,13)".
 
 
Кратка поука која у себи садржи све што је у овој књизи опширно речено
 
(1161) Пењите се, пењите, браћо! Храбро постављајте лестве у срце своје, слушајући онога који је говорио: Ходите, попнимо се на гору Господњу и у дом Бога нашега (Ис.2,3), који усавршава ноге наше да буду као у јелена, и који стоји на висинама (Пс.17,34), да бисмо постали победници на стази Његовој! Трчите, молим вас са оним који је говорио: Потрудимо се, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), који је, крстивши се у тридесетој години видљивог узраста, достигао тридесети ступањ мислене лествице. Јер, Бог је љубав.
 
Њему приличи песма, Њему власт, Њему сила, пошто јесте, и беше, и биће узрок свакога добра у бесконачне векове. Амин.