Борба за веру!

[Наташа]

Одбрана светосавља


Пишући о кованици светосавље,  др Најдановић примећује:
Многи су онда и данас ту кованицу прихватили. Као некад они је и данас употребљавају да се ограде од туђинског духа и утицаја ма са које стране долазили и да омеђе границе свега онога што би било својствено православљу светосавског кова.6
Међутим, светосавље је некима сметало не само за време живота др Најдановића, већ им смета и данас, управо зато што је оно заштита и наше верске  и националне свести. И пошто су у светосављу верска и национална свест неслитне и нераздвојне, оно смета онима који би хтели да ту свест избришу да би Србе асимилирали било верски било национално. Зато, како др Најдановић пише, Нама православним Србима, приговара се са више страна да смо изједначили православље са светосављем, а светосавље са српским национализмом.”7
Др Најдановић је побио и одбио овакве приговоре и указао на то да светосавље није одступањље од православља, већ исповедање, доживљавање и живљење истог међу Србима.
По овом питању су писали и блаженопочивши епископ Николај Велимировић и покојни др Ђоко Слијепчевић, а писао сам и ја. Бранио сам светога Саву и светосавље од њихових мрзитеља у књизи Биографија светога Саве8, у чланку Синан-Паше међу нама и у чланку Да ли губимо свој идентитет?9
Да би кампања противу светога Саве и светосавља била што успешнија, неки мудраци из једне, на жалост, сестринске православне цркве, убацили су крилатицу по којој је светосавље паганизам. Због верског и националног јединства у светосављу ми смо, по њиховом мудровању, тим јединством и православље и светосавље паганизирали и извитоперили.10

Др Најдановић је тачно знао ко је и где је сковао ту крилатицу. Није их именовао, али је довољно јасно на њих указао следећом изјавом: Има, на жалост, и данас неких учених православних теолога у Америци који нас укоревају због тобожњег светосавског паганизма (или томе слично), иако су сами жреци потајног наднационализма.11

Док су се овом крилатицом служили мудраци изван Српске православне цркве, није ми било пријатно, али нисам јавно реаговао. Али када је један свештеник, истина несрпског порекла, али у то време клирик Српске православне цркве и Епархије, и парох српске парохије, једном приликом у цркви, за време проповеди, изјавио да је свети Сава препрека између Христа и Срба, и да због њега Срби не нмогу да приђу Христу, прекипело ми је. Написао сам и у Американском Србобрану објавио чланак Синан-Паше међу нама, у коме сам бранио светога Саву и светосавље. После тога, на седници свештеничког братства, тај свештеник је, истина безуспешно, захтевао да будем због тог чланка изведен пред црквени суд и да будем кажњен.



Светосавље и родољубље

И овде сам, као и раније у овом чланку, избегао реч национализам, коју употребљавају као  погрдан израз не само идеолози и следбеници Новог светског поретка, већ и они на које указује др Димитрије Најдановић. Он најпре пита:Од кога долазе приговори светосављу да је свело православље на национални паганизам?12 На прво место ставља римокатолички универзализам, али додаје да иако је римокатолицизам за универзализам, то јест да је против национализма, римокатолицизам је током историје стварао нације и онде где никад нису постојале.13

На другом месту у списку именује комунизам и додаје да је под комунизмом српски народ поцепан у неколико нација,14 и напомиње: Од република стварају се националне псеудоморфозе у смеру дезинтегрирања српске нације.15

Уз остале за које национализам представља проблем, др Најдановић помиње и нацифашистички тоталитаризам који је родољубље изопачио у нациолатрију, обожавање нације.

Истинско родољубље, или национализам, др Најдановић налази у свето-савском национализму или родољубљу јер, како он истиче, У светосављу је народност замишљена као црквеност.“16

Да би појаснио шта је светосавско родољубље, др Најдановић износи карактеристике родољубља самога светога Саве:

Знамо да Савино родољубље, оно чисто и племенито осећање поникло у изванредној чедности душе, није никад, иако густо и живо, посрнуло у страст, у отмицу, у крв. Никад никоме није постало коб. То је родољубље - то је љубав, жртва, блаженство непрекидног давања.17

Завршну реч по питању светосавског родољубља, др Најдановић је дао сажето у идућем пасусу са којим би добро било да се упознају не само противници светосавља, него и његови следбеници:

Знамо да је Савино родољубље, Савин културни национализам, био постулат његовог наднационализма. Велика љубав нашег народа према родини, према родном тлу, никад није укључивала мржњу према народима.18

Припремањем и објављивањем ове изванредне књиге Жељко З. Јелић је многима открио као писца др Димитрија Најдановића, једног од наших савремених великана. Истовремено, он је Србима и, ако ова књига буде преведена и на друге језике, и другима, ауторитативно тумачење значења светосавља, православља и родољубља. Нека је Жељку Јелићу хвала за то.

Не верујем да ће ова књига доћи до руку многих Срба насељених по разним земљама Запада. Али надам се да ће доћи у руке што већег броја Срба у српским земљама.

_______
1 Странице се овде дају прма књизи Светосавље,
2 Неслитан   значи нешто што се не може слити, помешати са нечим другим.
3 “Светосавље”, Светосавље, 37-41.
4 Ибид., 38.
5 Ибид., 41.
6 “Светосавље”,  Светосавље,, 37
7 “Православље и светосавље”, Светосавље, 42.
8 Biography of Saint Sava, Columbus, Ohio, 1976
9 Дозивања, Београд, Рашка школа, 1996:3-16.
10 “Православље и светосавље”, Светосавље, 42.
11 Ибид., 55.
12 Ибид., 44.
13 Ибид., 45.
14 Ибид., 45.
15  “Светосвска паралипомена”,  Светосавље, 7.
16 “Смисао и снага наше историје”, Светосавље, 22.
17 Ибид., 23.
18 Ибид., 23.

[Наташа]

                 

Отац Симеон о новотаријама

[Наташа]

             

Ава Јустин - БЕСЕДА О СВЕТОЈ СРБИЈИ

[Наташа]

                             "Правда": Отац Ксенофонт - реаговање поводом писма еп. Теодосија у вези повлачења КФОР-а 
Tuesday, 15 June 2010

МАНАСТИРЕ БРАНЕ ВЕРОМ


                               





            Побуна монаштва на КиМ, које је напустло Епархију рашко-призренску, изазвала је бојазан у јавности да ће манастири који су остали празни, бити мета албанских вандала и рушитеља, али и да је СПЦ на опасној ивици раскола.

Верски аналитичар Мирко Ђорђевић сматра да албанској страни не би одговарало да у овом тренутку упадају у манастире и руинирају их.

- Не верујем да би Албанци упали у манастире, јер би то била агресија високог ризика. Уосталом, ово је унутрашње питање СПЦ. Ситуација у њој је врло компликована и неочекивано брзо се одвија. На КиМ имамо побуну монаштва које напушта епархију, солидаришући се са владиком Артемијем. Сада немамо притисак Албанаца, али овога пута сами напуштамо наше светиње. Ако се овим темпом побуне наставе, никако неће бити добро. Владика Амфилохије вуче одмерене и разумне потезе у духу политике патријарха Иринеја, али резултата нема. Још увек нисмо у расколу, али смо на опасној ивици њега - закључио је Ђорђевић. Зоран    Чворовић,    асистент Правног факултета у Крагујевцу, каже да одговорност за безбедност српских светиња на КиМ мора да преузме СПЦ.

- Они у СПЦ, који су уочи противуставног разрешења владике Артемија били опоменути његовом јасном изјавом да ће та смена бацити бомбу на КиМ, морају да преузму одговорност. Владичина изјава није плод никакавог самољубља, већ производ дугогодишњег управљања Епархијом рашко-призренском - рекао је Чворовић и подсетио да у време када није било државне власти, у појединим деловима Космета, манастири су били места окупљања и духовног окрепљења српског народа, а бројно монаштво плод духовног рада владике Артемија.

- Он је одбијао сарадњу са органима такозване државе Косово и наводним пријатељима у међународној заједници. Такве потезе СПЦ оценила је као политички штетне, а занимљиво је да сада своју забринутост исказује владика Теодосије, који је примао локалне представнике КиМ Шиптара и Џозефа Бајдена. Оно што је сигурно, јесте да српске светиње неће сачувати ни КФОР, ни КПС, ни Бајден, већ Господ и Свети Сава ако Срби буду достојни наследници свог православља - нагласио је Чворовић.

   
Велика сеоба братстава и сестринстава


Марко Павловић, професор Правног факултета у Крагујевцу, истакао је да напуштање манастира у Епархији рашко-призренској поприма велике размере.

- Сеобе српских монаха подсећају на Велику сеобу Срба под Арсенијем Чарнојевићем. Као што патријарх Арсеније није био одговоран за сеобу и њене последице, тако ни сироти монаси, чији је духовни отац протеран, не могу бити одговорни за судбину манастира који могу да запусте. Страха од могућег раскола не треба да се плаше чеда светосавске цркве, него они који се одвајају од народне цркве љубећи руку папи, као свемогућем шефу свеопште духовности - објаснио је Павловић.

    М. Карић



ЗАКАСНЕЛА ОДБРАНА СРПСКИХ СВЕТИЊА

У тешкој и ванредној ситуацији, која је последњих месеци задесила Епархију рашко-призренску и косовско-метохијску, још једну реакцију изазвало је peaГoвање епископа Теодосија, поводом најављеног повлачења КФОР-а. Оно је најављено најпре из манастира Гориоч и Будисавци, а потом из Пенке Патријаршије, Грачанице, Високих Дечана, Девича, Зочишта и Светих Архангела. Јеромонах Ксенофонт, из манастира Свети Архангели код Призрена, каже да епископ Теодосије најављује да „црква не може да прихвати да њене најзначајније светиње обезбеђује косовска полиција", и да то реаговање не би изискивало „тук на утук", да у њему није било могуће прочитати неколико, у најмању руку чудних, елемената, који можда захтевају и неко додатно разјашњење, имајући у виду да долазе из уста једног тако високог достојанственика СПЦ.

- Процес предавања безбедности почео је још одавно, а представници наше цркве били су готово неми када се КФОР повлачио из бројних српских енклава и села, препуштајући сигурност косовских, а поготово метохијских Срба, на „професионалну бригу" КПС-а - каже отац Ксенофонт, и додаје да човек мора да се запита откуда тек сада овако бурно реаговање из врха СПЦ. - Многе од светиња, које је обнављала комисија у којој је учествовао преосвећени Теодосије, предане су одавно на „чување" косовској полицији, а међу њима и Саборна црква у Призрену, са епископским двором, као и древна Богородица Љевишка, најлепша градска црква на Балкану, са јединствено сачуваним, оригиналним звоником. Зашто се још тада није реаговало на чињеницу да КФОР предаје Љевишку на чување КПС-у, и чиме је то манастир Гориоч важнији од Љевишке? Како то да срце Рашко-призренске епархије, Саборна црква и епископски двор, нису били вредни пажње да се од КФОР-а, још тада, затражи останак? - наглашава отац Ксенофонт.

Он подсећа да епископ Теодосије нити једном речју у свом обраћању не помиње Резолуцију 1244 СБ УН.

- Она је још увек једини општеприхваћени међународни документ, којим се дефинише статус Космета унутар Србије и предвиђа будући статус КиМ, као „суштинску аутономију", и тиме гарантује интегритет и суверенитет. Преосвећени Теодосије иде корак даље, тврдећи, попут неких кругова у међународној заједници, да је мандат КФОР-а статусно неутралан, што је апсолутно нетачно. Значи ли то да црква фаби корацима напред у следовању српским политичарима, а можда им даје и охрабрење, ка неком умекшаном   и   полуприметном признању Косова, или барем прагматичном и „добросуседском" приступу? Да ли у том правцу иде и најављено дељење Епархије рашко-призренске на њен рашки и косовски део? Чујемо да је тај план полузванично већ представљен многим представницима међународне заједнице на Косову при њиховим сусретима са новом управом епархије, а пре икаквог информисања српске јавности - забринут је отац Ксенофонт.

 

Превентивно затварање манастира

Јеромонах Ксенофонт сматра изузетно важном   својеврсну претњу КФОР-у, да ће бити извршено превентивно затварање манастира, уколико заиста одлучи да напусти Гориоч и Будисавце.

- Веома чудно и неразумљиво. Вероватно ће преосвећени Теодосије рећи да немам право на критику, јер због подршке владици Артемију и сам напуштам Светоархангелску светињу. То ситуацију чини још чуднијом, јер се прича о превентивном затварању манастира и гашењу монашког живота у њима, а монасима који траже канонске отпусте, да би удомљење пронашли у некој другој епархији, прете црквеним процесима и најстрожим казнама - закључује је отац Ксенофонт.

 

Епархија: Парохије раде редовно

Епархија рашко-призренска саопштила је јуче да „највећи део монаха и монахиња" и даље живи у својим манастирима и редовно обавља своје дужности.

- Сви парохијски свештеници су и даље на служби у епархији и редовно обављају парохијске дужности. Са жаљењем мора да се каже да је једна мања група монаха самовољно напустила неке од манастира епархије, како је то објављено у медијима, али ниједан манастир епархије није остао празан. Већим делом је реч о монашким лицима која су више пута и пре тога мењала своје место боравка и која су, како се сазнаје, сада одлучила да живе по приватним кућама или објектима, истиче се на сајту епархије.

 М. Карић

Извор: „Правда“, уторак, 15.јун 2010, стр. 10-11.