Жељко Которанин
БЕЗАКОНО АРХИЕПИСКОПСТВО У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
Устав Српске Православне Цркве познаје архиепископа. Али само једног - Пећког. Но, исти је истовремено и патријарх. Друге архиепископе овај Устав не помиње. Изричито их не забрањује.
Али, постоје чланови Устава СПЦ који се односе на рад Светог архијерејског Сабора и Светог архијерејског Синода у случају упражњености патријарашког трона, или спречености патријарха да руководи радом ових тела.
„Кад је Патријарх из ма ког узрока привремено спречен да врши своју председничку дужност у Сабору, односно Синоду, замењује га, по његовом овлашћењу, најстарији по производству митрополит члан Сабора, односно Синода, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ члан Сабора, одн. Синода.'’ /Устав СПЦ, цл.61./
„Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод,… Председничке дужности Патријархове у Сабору и Синоду врши тада најстарији по производству цлан Синода који је митрополит, односно чнајстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема….'’/Устав СПЦ, чл.62./
Ти чланови одређују да у реченим случајевима руковођење радом Сабора, односно Синода, преузме члан тих тела, најстарији по производству митрополит, или најстарији по посвећењу епископ, кад митрополита нема. Осим митрополита, односно епископа, Устав не предвиђа никога другога ко би преузео руковођење радом односних тела. Не помиње могућег архиепископа. Устав одређује најстаријег по производству митрополита, односно најстаријег по посвећењу епископа кад митрополита нема . Дакле, онога архијереја који је међу браћом у тим телима први по части. И то је у складу са канонским предањем /в. 87. правило Картагинског сабора/ и црквеном праксом.
Ако би Устав дозвољавао постојање још једног или више архиепископа у СПЦ поред Пећког, тад би ове одредбе морале другачије да гласе, морало би се одредити да руковођење односним телима преузима… архиепископ, или митрополит … кад архиепископа нема, јер је архиепископ виши по части од митрополита без обзира на дан његовог производства. Архиепископ је првенствујући епископ, он је архи - на челу, или у слободном преводу, први.
Док год Устав сматра митрополита за првог по части иза патријарха и дословно у његовој личности и архиепископа Пећког - постављање новог, другог архиепископа макар и само почасног у Српској Православној Цркви је противуставно.
Архиепископ Цетињски
Архиепископ Цетињски није једини архиепископ у крилу Српске Православне Цркве - поред архиепископа Пећког. Ту је још и архиепископ Охридски као предстојник аутономне архиепископије при СПЦ чије је обнављање у току. Но, појава архиепископа Цетињског изазвала је у црквеној јавности расправе, често неприличне и у неодмереном тону. Чини нам се да се томе узрок налази у нејасноћама везаним за ово архиепископство.
Високопреосвећени г. Амфилохије је до јуна 2006. године титулисан као митрополит Црногорско-Приморски, у свакој прилици, у складу са одлуком Сабора о његовом избору, и потом производству на трон исте Митрополије са седиштем на Цетињу. Као таквог су га познавали и признавали сви архијереји, свештенство, монаштво - као и верни народ наше Цркве, а тако су га познавали и државни органи.
Од јуна 2006. године он се титулише двојако, или као митрополит Црногорско-Приморски, или као архиепископ Цетињски и митрополит Црногорско-Приморски. Изнећемо неколико примера.
На сајту СПЦ
www.spc.yu/sr/sinod Високопреосвећени г. Амфилохије је као члан Светог архијерејског Синода званично представљен као митрополит Црногорско-Приморски, а на основу одлуке Светог архијерејског Сабора из маја 2007. године. Ово ћемо доцније приказати.
Информативна служба СПЦ је саопштила вест о посети Јерусалимској Патријаршији 25. децембра 2007. године. Високопреосвећени г. Амфилохије је и ту означен као митрополит Црногорско-Приморски. Ова вест се налази на сајту СПЦ.
Међутим, иста служба је пренела Саопштење за јавност свештеној мисији спасења Богоповереног народа Божијег у Црној Гори из децембра 2007. године. Ту се Високопреосвећени г. Амфилохије означава као архиепископ Цетињски митрополит Црногорско-Приморски. Ваља уочити да се ту ради само о преношењу вести чији је аутор Светигора прес. Ово Саопштење се такође налази на сајту СПЦ.
Информативна служба СПЦ је објавила своју вест „Посета Цариградској Патријаршији“ од 7. фебруара 2008. године. Ту је Високопреосвећени г. Амфилохије титулисан као архиепископ Цетињски и митрополит Црногорско-Приморски. Занимљиво је да он у посету иде „у име Светог архијерејског Синода СП Цркве“. А Синод га познаје и представља као митрополита Црногорско-Приморског, не и као архиепископа Цетињског. Да ли је у питању нешто више од саме неусклађености, или потребе црквене дипломатије? Ова вест се налази на сајту СПЦ.
Високопреосвећени г. Амфилохије у различитим актима самог себе различито титулише. Дешава се и то да у једном истом акту буде различито титулисан. На пример, у Пресуди Великог црквеног суда, у опису већа које је одлучивало, означен је као - … митрополит Црногорско- Приморски, док је лично у својству председника Пресуду потписао као - архиепископ Цетињски и митрополит Црногорско-Приморски. Број Пресуде нећемо наводити.
Васкршњу посланицу 2007. године Митрополији Црногорско-Приморској упутио је као архиепископ Цетињски митрополит Црногорско-Приморски егзарх свештенога трона Пећкога + Амфилохије. Божићну посланицу истима 2007/08. године упутио је као АЕМ Црногорско-Приморски Г.Г. Амфилохије. Посланице се налазе на сајту МЦП.
Васкршњу и Бозићне посланице патријарха г. Павла у исто време је потписивао као митрополит Црногорско-Приморски, саборно са браћом архијерејима, по реду части како му као митрополиту припада према старини производства - као други по части митрополит, после митрополита Загребачко-Љубљанског г. Јована.
Питамо се, откуд то? Зар Високопреосвећени г. Амфилохије као архиепископ није дужан да се у свакој прилици и од свакога титулише као архиепископ, да у сабрању архијереја као такав заузме место које му по црквеном поретку припада? Зар га епископи не познају као архиепископа? Зар га епископи не признају за архиепископа?
Свети архијерејски Сабор и архиепископ Цетињски
Већ смо навели да је Сабор маја 2007. године Високопреосвећеног г. Амфилохија одлуком именовао као члана Синода називајући га митрополитом Црногорско-Приморским. На сајту СПЦ-
Саопштење за јавност са редовног заседања Светог Архијерејског Сабора - мај 2007. године
...Чланови Светог Архијерејског Синода у новом сазиву су: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско- приморски Г. Амфилохије, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Хризостом, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г. Хризосотом и Његово Преосвештенство Епископ милешевски Г. Филарет.
За Главног секретара Светог Архијерејског Синода постављен је протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић.
Саборска саопштења | English
http://www.spc.yu/sr/saopstenje_za_javnost_sa_redovnog_zasedanja_svetog_arhijerejskog_sabora_maj_2007_godine_0Отуда Синод приказује преосвећеног г. Амфилохија у свом саставу као митрополита Црногорско- приморског. На сајту СПЦ
-СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Председник:
Патријарх српски Г. Павле
Чланови:
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)
Епископ жички ХРИЗОСТОМ (Столић)
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ (Јевић)
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ (Мићевић)
Генерални секретар Светог Архијерејског Синода
протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић
Питамо се, како је при свему овоме Високопреосвећени г. Амфилохије архиепископ Цетињски још од јуна 2006. године? Како, ако га наредне године Сабор титулише као митрополита Црногорско-Приморског? Да ли је Високопреосвећени г. Амфилохије задобио архиепископство без одлуке Светога архијерејског Сабора? У том случају не би могао имати грамату, јер је патријарх без одлуке Сабора не би могао потписати /в. 34. правило Апостолско/. А без грамате како би се могао назвати архиепископом Цетињским?
Наводимо саопштење, документ који би требало да разјасни нашу дилему. Са сајта МЦП-
МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ И ЕГЗАРХУ СВЕТОГ ТРОНА ПЕЋКОГ Г.АМФИЛОХИЈУ ПОТВРЂЕНА ПОЧАСНА ТИТУЛА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ
ЦЕТИЊЕ, 08. Јун 2006.г.- Титула архиепископа цетињских, раније зетских, а у исто вријеме митрополита црногорско-приморских, је почасног и литургијског карактера.
Први Митрополит Црногорски и приморски са почасном титулом архиепископа био је Ромил Први из 1530.г. за вријеме турске окупације Црне Горе. Његов наследник, Митрополит Црногорски и приморски, такође архиепископ Цетињски био је Василије из 1532. године (епископ Шумадијски Сава: „Српски Јерарси од 9 до 20 века“ – 1996.г.)
Опште је познато да су се и Петар II Петровић Његош и Митрофан Бан такође потписивали као архиепископи. Почасна и литургијска титула Архиепископа Цетињског - Митрополиту Црногорско-приморском Г.Амфилохију на последњем Сабору Архијереја Српске Православне Цркве потврђена је због њеног историјског континуитета, као што је, уосталом, и титула Егзарха Светог Трона Пећког потврђена последњих година, а која следује титули коју су носили митрополити црногорско-приморски од Василија Петровића – Његоша (1750-1766) до Митрофана Бана (1885-1920), после пада Пећске Патријаршије под турску власт.
http://www.mitropolija.cg.yu/svetigorapres/Saopstenja/svp0606.htmДокумент се позива на потврду титуле од стране последњег Сабора архијереја СПЦ. Како документ носи датум 8. јун 2006. године, то се мисли на Сабор из маја 2006. године.
Документ нас приморава да пре разматрања одлуке тог Сабора обратимо пажњу на израз „потврђена је због њеног историјског континуитета'’. Континуитет може постојати само код следа законитих догађаја. Све што је било у историји није било законито и не заслужује црквени континуитет. Питамо се, који је Сабор даривао титулу почасног архиепископа наведеним митрополитима? Посебно Петру II Петровићу, и Митрофану Бану? Како то да о томе нема помена у цариградским диптисима? Питамо се, зашто се Свети Петар Цетињски није потписивао као архиепископ?
Даље, тај израз- титула је потврђена- указује на то да Високопреосвећени г. Амфилохије већ одраније има право на ту титулу, које право је Сабор наводно само потврдио, као да таква одлука Сабора нема конститутивни, већ само декларативни карактер. Када би то било тако, Високопреосвећени г. Амфилохије би већ приликом производства у митрополита Црногорско-Приморског био произваден у архиепископа Цетињског. Јер права су везана за трон. Сва права трона митрополије Црногорско-Приморске примио је узвођењем на њен трон, произвођењем у митрополита Црногорско-Приморског. Неко друго, више право може добити само конститутивном одлуком потпуног Епископског Сабора СПЦ.
У службеном листу СПЦ „Гласник“ од 6. јуна 2006. године на странама 174 - 177 објављено је Саопштење за јавност са редовног мајског заседања Светог архијерејског Сабора СПЦ одржаног од 15 - 27 маја 2006. године, а исто тако и одлуке тога Сабора. У Саопштењу са Сабора нема ни помена о архиепископу Цетињском. Међу одлукама Сабора такође нема помена о некаквом потврђивању титуле архиепископу Цетињском, или било чему сличном.
Наведени документ са сајта МЦП, међутим, тврди да је Сабор потврдио титулу. То није тачно.
Сабор ни на који нацин није потврдио титулу „архиепископ Цетињски“ Високопреосвећеном г. Амфилохију. Зато га наредне 2007. године титулише као митрополита Црногорско-Приморског у својој одлуци о саставу Светог архијерејског Синода. То уједно казује колико је титула „архиепископ Цетињски“ уистину литургијског карактера.
Високопреосвећени г. Амфилохије зна да је на Сабору било речи о спорној титули. Зна да је Епископски савет Црне Горе /неканонско и неуставно тело/ обавестио Свети архијерејски Сабор о томе да је он, тј. Епископски савет Црне Горе, митрополиту Црногорско-Приморском „потврдио“ титулу „архиепископ Цетињски“ за употребу у самој тој митрополији. Зна да је Сабор обавештење узео к знању, али без икакве одлуке о њему.
Питамо се, на основу ког права је дотични Савет „потврдио“ титулу архиепископа Високопреосвећеном г. Амфилохију и обратио се Сабору таквим обавештењем? Јер, Quod nulum est, nulum efectus producit. А овај Савет, без уставног и без канонског и без Саборског утемељења - у црквеном смислу - не представља никакав субјект.
Да ли је тај и такав Савет заметак будућег Сабора аутокефалне Архиепископије Цетињске?
Питамо се, зар на исти начин владика Жички не би могао придржати себи право да се титулише архиепископом Жичким, или владика Рашко-Призренски патријархом Пећким, у почасном и литургијском смислу? Куда би такво самовлашће одвело СП Цркву?
Предстојеће редовно мајско заседање Светог архијерејског Сабора
У стању изражене подељености епископа наше Цркве по питању служења Свете литургије и с тим у вези непоштовања одлуке Сабора из маја 2007. године, затим са тајним радом делегације СПЦ у Равени и њеним потписом на равенском документу, дочекујемо редовно мајско заседање Светог архијерејског Сабора. При том, наш патријарх г. Павле је због болести спречен да руководи радом Сабора. Ко ће га у тој дужности заменити?
Архијереји СП Цркве би кроз међусобне консултације морали ово питање разрешити пре сазивања Сабора. Оно није тек почасног карактера, већ је суштинског значаја. Владике су подељене. У тој подели, она струја која би имала свог представника за председавајућег Сабора била би у стању да, или решавање црквених проблема склони у страну, или да инсистира на њиховом решавању. Ово може изродити велике невоље по нашу Цркву. Чак и заседање два одвојена Сабора, што никад не било.
Уставно решење тог питања садржано је у наведеним 61. и 62. чл. Устава СПЦ. У стању спречености патријарха, дужност председавања у Сабору врши по благослову патријарха /чл.61./ или по Уставу СПЦ /чл. 62./ најстарији по производству митрополит - члан Сабора. Данас би то био митрополит Загребачко-Љубљански г. Јован. У смислу Устава СПЦ, чл. 61. патријарх не би могао дати благослов другом митрополиту све док би овај био у трону и у могућности да га замењује. Устав СПЦ недвосмислено говори коме јединоме владици патријарх може дати свој благослов, и не предвиђа изузетак. Изузетак би водио неканонском случају да млађи по части архијереј председава старијем.
„Да не поштујеш себе више од онога који је испред тебе, него да следиш. А ко презире старије од себе, сам ће бити презрен.“/правило 87. Картагинског сабора, Законоправило Светога Саве/
Смисао патријарховог благослова /чл.61./ јесте у осујећивању узурпације патријарашке власти у Сабору.
Међутим, у Сабору СП Цркве имамо и архиепископа Охридског. Ма колико то било неуставно, то је чињеница која би могла довести до тога да је примена одредаба Устава СПЦ - неканонска, то јест, да митроплит председава архиепископу. Ето примера како један неуставни акт, као што је постављање архиепископа у СПЦ, може имати незамисливе, негативне последице, да примена одредаба Устава СПЦ буде неканонска.
Питамо се, да ли је то случајно тако испало, или је у питању нешто унапред планирано? Питамо се, да ли Устав СПЦ мора трпети због ранијег неуставног чињења?
Излаз би могао бити у одсуствовању са Сабора архиепископа Охридског г. Јована чиме би се створиле претпоставке за канонску примену Устава СПЦ до чега је и његовој части стало.
Високопреосвећени г. Амфилохије не одустаје од свога архиепископства. Његови свештеници га на литургијама у митрополији Црногорско-Приморској помињу као архиепископа Цетињског. У посети Цариграду Информативна служба СПЦ га је титулисала као архиепископа. Медији га све чешће тако титулишу…
Али, да би он заменио патријарха у Сабору, по Уставу СПЦ, или по канонима, мораће архијерејима да представи ваљану грамату о свом производству у чин архиепископа, потписану од стране патријарха а на основу изричите конститутувне одлуке Сабора СП Цркве. А он то није у стању да учини. Јер, нико не може показати оно што не постоји.
Жељко Жугић - Которанин, 13.03.2008
Извор: Новинар.де
http://borbazaveru.info/content/view/2060/1/
