Maти Магдалина (Мркшић), дугогодишња игуманија манастира Фенек, рођена је на Ђурђевдан 1937. у Новом Саду. Дипломирала је на Катедри за енглески језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Пре монашења је са породицом живела у Њујорку, бавила се просветним радом – предавала енглески језик у Србији, а српски у Америци, преводила, певала у Опери Српског народног позоришта. У манастир ступа 1988, а монашки постриг прима 1989. у манастиру Рукумија. За старешину манастира Фенек постављена је 1995. Након што је 2006. то постао мушки манастир, мати Магдалина се повлачи у молитвену тишину манастира Радовашница код Шапца.
Како је, на овако необичном животном путу, дошло до Вашег познања Бога?- За мене је била судбоносна реченица коју је у осмом разреду гимназије изговорио професор филозофије: „Сада, кад сте пред пунолетством, треба да одаберете једну филозофију која ће вам бити водиља током живота.“ Сетих се да ми је прабака помињала заповести Божије. Задивила ме је мудрост и свеобухватност у само десет тачака. Последњих пет заповести, сажетих у Што не желиш да теби неко учини, немој ни ти другом, вечни је морални закон. Желела сам да следим неки добар пут. После моје искључиво рационалне одлуке да ћу живети по заповестима Божијим прошло је неколико месеци. Постала сам свесна промене која се у мени догодила.
Почела сам другачије да посматрам свет око себе. У наоко обичним, свакодневним појавама проналазила сам фасцинантно: како семе спуштено у земљу непогрешиво „зна“ да једну клицу пружи у корен, другу у стабло, које ће, у тачно одређено време, донети увек истоветну врсту листа, цвета, плода; како птица препознаје сазвежђа или неку другу тајну којом се оријентише у лету преко мора или чак океана; како животиња у дивљини доноси на свет младунче и отхрани га са љубављу иако нема ни разума ни руку; како живот врви у мајушној ћелији, савршено складан и осмишљен, ... Постало ми је јасно да космос и ми у њему не можемо бити дело силе коју називамо природом, него да је и она сама део целокупне творевине Бога Створитеља, чију величину и стваралачку моћ прослављају сама дела Његова. Све што је мој поглед могао да обухвати, сливало се у оду Божијем стваралаштву. Што сам више упознавала и дубље сагледавала величину Божију, све сам Му се више дивила – најзад до те мере да сам живот свој ставила у службу Божију.
Живели сте и на Менхетну, а тамошњи начин живота је усмерен на материјално – ка земаљским удобностима. Како сте се прилагодили таквом животу?- Мој супруг је био представник нашег експорт – импорт предузећа, то је био разлог нашег одласка. Живели смо тамо десет година. Оно што је пријатно, комфорно, то је лако прихватити. А, опет, увидела сам да је свеједно где се човек налази – ако верује у Бога. Бог је свуда са нама – ако Га ми призивамо. Треба одабрати и људе са којима се можемо дружити. Никога не презирати, никога не одбацивати, али дружити се са онима који нам одговарају као истомишљеници, као пријатељи. Наравно, човек увек може да се разочара у пријатеље. Зато је веома важно имати веру у Бога, Који нас никад неће изневерити.
Честа је дилема верујућих родитеља може ли хришћански васпитано дете опстати у данашњем нехришћанском свету. - Никад нећемо погрешити ако се са љубављу односимо према другима мада морамо имати неко мерило докле бити добар према свету, као што је само Христос могао. Али уме много да помаже кад нам се дешавају удари од људи, које свакако подстиче и онај непомјаник, па нас доводе у болне и тешке ситуације. Веома је добро тада се обратити се Богу: „Опрости им, Боже, јер не знају шта чине!“ Велика је утеха свима нама када знамо да Бог неће превидети нашу спремност да претрпимо, јер Христос каже: „Љубите непријатеље своје.“ Тешко је волети непријатеље, али не треба узвраћати злим за зло, него смиривати односе – колико је то могуће – свесни чињенице да наш непријатељ греши да бисмо ми примили награду за подношење мање или веће увреде. Као што пас овчар, терајући овце према пастиру, уме и да зграби зубима, тако и нас искушења враћају Богу. Јер често заборавимо да кажемо: „Господе, помози!“ Тек када смо повређени од ближњих, можемо у малом да осетимо колике је увреде Христос претрпео – ради нашег спасења. То нас, значи, приближава Богу. У току искушења можемо да се ревносније поставимо према Богу и заповестима Његовим него кад нам је све добро.
Шта значи бити свестан хришћанин?- Значи бити свестан колико је велики Бог и колико нам је доброга подарио, колико бди над нама и спреман је увек да нас прихвати – кад год одлучимо да потражимо Његову помоћ и измолимо опроштај. Треба и да увидимо своје грешке, покајемо се, опростимо, исповедимо се и причестимо. Покајничку молитву Бог никада неће превидети. Много пута када молимо Бога за нешто, Он нам не да зато што зна да та наша жеља није мудра, није за наше добро. На жалост, ми нисмо у стању да сагледамо мудрост и величину Божију. Бог је и највећи астроном, највећи геолог, физичар, хемичар, биолог, антрополог, Стваралац свега, и то толико мудро и савршено. Сâм је Речју стварао све и успоставио законе у природи. Христос је са Оцем и Духом Светим стварао свет видљиви и невидљиви, сишао на земљу да би примио обличје слуге – из послушности и љубави према Богу Оцу и људима. Трпео сиромаштво, понижења, ударце, издајство, мучење – слично Му и ми приређујемо данас. Зато иконе плачу, сузама и крвавим сузама. А требало би да непрекидно прослављамо Бога, као што изговарамо у молитви: „Оче наш Који си на небесима, да се свети Име Твоје.“
Како сте се обрели на оперској сцени?- Сазнала сам да се припрема пресељење Опере у нову зграду СНП-а и да ће примати нове чланове у хор, а ја сам школовала глас још као студенткиња, учила певање у музичкој школи, волела музику, оперу, оперске арије. У Њујорку сам била члан једне оперске групе и имала настудираних неколико сопранских улога. Била сам сопран са „високим Ц“. Припремила сам се за аудицију и била примљена. Певала сам у Опери десетак година, имала сам и неке мање солистичке улоге, али осећала сам се као Пепељуга у том свету гламура, који је ме је све више замарао. Све ми је теже падало дотеривање за сцену, шминкање, пресвлачење – једино ме је музика још привлачила. У паузама сам читала духовну литературу и Свето писмо – имала сам мало џепно издање.
Како сте са оперског певања прешли на црквено појање?- Оперско певање захтева веће вокалне могућности и способности. Ја сам још као студенткиња појала у руском црквеном хору у Новом Саду, од своје 18. године, тако да ми није било страно црквено литургијско појање, али требало је научити још и манастирско појање.
Како сте се одлучили на монашки живот?- Тек касније сам схватила да ме је Бог дуго припремао за тај корак, а онда сам се за три месеца одлучила и отишла у манастир. Неколико година раније сам почела да постим све постове и изоставила месо. Живела сам, практично, монашким животом, али у свету, као „бела монахиња“. За мене је полако јењавао интерес за овоземаљско. Уверена сам да је одлука за одлазак у манастир последица чуда Божијег које се догоди у човеку. Као кад авион повећава брзину дуж писте за полетање да би се једног тренутка „одлепио“ и полетео. Била сам свесна да манастирски живот није лак, да треба бити послушан и радити оно што је потребно – без обзира на то да ли си томе вичан или не – и да треба претрпети и увреде и сиромаштво. Али како другачије да стекнемо Царство Божије? Христос нам је Пут, Истина и Живот – живи узор, као и Његове речи: „Ако хоћеш да будеш Мој ученик, одреци се себе, узми крст свој и пођи за Мном.“
Постоје разне побуде из којих људи данас желе да ступе у манастир. Како се препознају погрешне, а како праве?- Било који други мотив осим жеље за служењем Богу из љубави и захвалности – погрешан је. Треба бити спреман на жртву из љубави – то је суштина монашког живота: жртва без крви, а негде и са крвљу. Да би се људи одлучили за манастир, заиста треба да знају да их не очекују само руже, него и трње. У манастиру долази до неочекиваних промена, изненадних премештања, чак и нехришћанског понашања. Веома често људи који нису верници, чак нису ни крштени, греше мање од верника (али, на жалост, без награде јер не препознају Бога). Непријатељ људске врсте нема потребе да некрштене и неверујуће људе ставља на кушање – јер су већ његови.
Можете ли упоредити живот у породици и у манастирској обитељи?- Свети Оци кажу: два су пута до Царства Божијег – породица и манастир. Ниједан није лак, а вера у Бога и љубав према Богу и људима олакшава оба. Важно је да човек још у породици научи да буде послушан бар ономе кога воли. Слушати из љубави – као Христос Свога Оца Небеског. Сада се много греши у васпитању у породици, а ван породице да и не говоримо. Некад се знало ко је отац породице, ко је деда, ... Кад је невоља, онда се обраћамо мајци, а, опет, и највећа љубав мајке бледа је у поређењу са љубављу Божијом. Често људима од раног детињства недостаје љубав, а једино Бог никад никоме не ускраћује Своју љубав. Он нам непрекидно даје доказе Своје љубави и Свог постојања. Заиста, нема праве сигурности мимо Бога, Он је једини прави ослонац у свакој ситуацији. Људима треба љубав, поштење – опело нашег патријарха Павла очито нам говори о томе. Зато је говорио патријарх Павле: „Будимо људи.“ То будимо људи данас највише недостаје. А не можемо бити људи ако не знамо за Бога и ако се не трудимо да живимо по Његовим заповестима.
