Поучни Примери

[Серафим]

О ПРАВОСЛАВНОМ КАЛЕНДАРУ

У Грчкој Крмчији, у примедби на 6. апостолско правило, каже се: Што је
Богу угоднији поредак наше пасхалије и у опште календара, тиме је већа
нетачност пасхалије и календара латинског. То је јасно из чуда, која је Бог
јављао, а и сада јавља:

ПРВО: У Египту ( предео Илиопоља ) код елике пирамиде догађа се сваке године овакво чудо: На Велики Четвртак увече ( по нашем православном календару, а не по католичком ) избацује земља остатке
човечијег тела и кости, којима се напуни широко поље, остају ту до четвртка по Васкрсу, тада их нестаје и више се не показују до идућег Великог Четврка. то није никаква басна, него правда и истина, коју
потврђују многи стари и нови историчари, нарочито Нектарије, који о овоме говори у својој арабијској хронографији на 266 страни. Он је то својим очим видео, као што је видео некад пророк Језекиљ, и казе да те кости
напомињу будуце васкрсење мртвих.

ДРУГО: Поменути Георгије историчар каже да је Пасхасин писао цару Лаву како некада православни празноваху Пасху 22 априла, а католици 25 марта, и један сув извор напуни се водом 22априла, то јест на нашу Пасху, а не на латинску.

ТРЕЋЕ: У Грчком Синаксару стоји описано следеће чудо светог пророка Илије: Неки Пајсије, игуман манастира светог пророка Илије у Јерусалиму
дође у Цариград, и из Цариграда оде до Београда, у време када се тамо бавио патријарх Пајсије. У то време живео је у Београду један православни Хришћанин, који је имао католкињу за жену. На дан светога Илије хоћаше жена да умеси хлеб, а муж јој рече: Данас је празник пророка Илије, и не треба радити. Но жена му одговори, да је тај празник прошао пре 13 дана. Тако се изроди свађа међу њима. Упорна жена замеси тесто, но гле чуда! Тесто у њеним рукама претвори се у камен. На то чудо сабраше се суседи, и сваки узе по један део тога камена. И
Пајсије се ту догоди, па и он уyе један део камена, као сведочанство
чуда Божјега, и однесе собом у Јерусалим. Тај камичак обеси Пајсије пред икону светога пророка Илије у свом манастиру.

Латини се не боје проклетства што су свети Оци проклели све оне који се усуде да покваре ред Пасхалије ( слављења ВАСКРСА )! На жалост и многи православни народи ( осим Срба и Руса ) покварише ред календара и одоше са западњацима у пропаст.

Једне године појавио се сјајан Крст преко целе Атине на православни Крстовдан, а не на католички. Али бадава, кад су многи Грци остали слепи
и неосетљиви. Наши Срби не примише нов календар, али на жалост све празнике рачунају по ШВАПСКОМ календару! Душе им заслепиле па и не виде Србски календар, ма да се све службе служе из књига записане по правом , ПРАВОСЛАВНОМ календару. Како је то ружно кад Срби па и свештена лица, кажу да је Божић 7 јануара, а не 25. децембра. Код правих Срба прво долази Божић па нова година, а код Шарлатана обратно,
прво нова година па Божић. Тако и за све празнике наопако говоре.
Примакло се антихристово време и он лови полако и правоверне. Господ се пита-'' Е ДА ЛИ ЋУ НАЋИ ВЕРУ НА ЗЕМЉИ, ''- када дође по други пут на земљу? Вера се у људима полко гаси. Благо томе ко остане веран до краја свога живота, он ће стати са десне стране Господу своме на дан Страшнога Суда, и наследице Вечно Царство које је Он припремио онима који Га љубе.

Схиархимандрит Гаврило ( Димитријевић )

[Серафим]

КАД СЕ КРСТИШ, КРСТИ СЕ ПРАВИЛНО


Недавно један човек беше дошао у цркву на Богослужење, и при целивању светих икона се необично крстио: јако је прстима притискивао чело и груди, да му је на челу остао отисак прстију. На моје питање зашто се тако крсти, одговорио је: Невоља ме нучила. После тога исприча следеће. Путовао сам једне ноћи сам. Ноћ је била прилично видна. Негде око поноћи још сам био далеко од насеља. На једној раскрсници испаде пред мене некакав човек, црн као угаљ и ружан, и почео да се врти око мене, да ме плаши и скаче на мене. Ја се сетих да је то ђаво, и препадох се од страха, али помоћи ни са које стране нисам могао да се надам. У страху ја почех да се крстим, али неправилно, у ствари да млатарам рукама, како сам био научио, и како раде многи. Али враг се није уплашио од таквог крсног знака, него поче да ми се руга, рекавши: Не плашим се ја од таквог крста! И после тога поче још више да облеће око мене и да ме плаши. Ја се тада сетих како су ме некад старији учили да се правилно крстим, па саставих лепо три прста и прекрстих се правилно, говорећи: У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин. Тек што то учиних, сатана закука и побеже.
Ето зато се ја од тог доба крстим овако и молим са страхом Божијим.

Сви људи који се не моле Богу не умеју ни да се прекрсте, по томе ће се познати чија је вера празна и мртва. Такви се налазе под власти сатане у свако доба, у њиховим срцима враг пландује и ужива, тамо је мрак у души и она је мртва без духа Божијега, а то јадни људи не знају, кад дође смрт они тек тада виде коме су служили и коме припадају, али доцкан. Исто тако, почесто се види да се ни многи свештеници, па чак и архијереји црквени не умеју да прекрсте, него само овлаш пређу руком испред себе, тобоже крстећи се, а у ствари греше се и о своју душу, али и многе вернике саблажњују, и многи се, угледајући се на њих, крсте као они. Јадно им је то крштење. Ђаволу на радост, а Богу на жалост.


написао: Схиархимандрит Гаврило ( Димитријевић )

[Серафим]

ŠTA SPASAVA DUŠU U ONOM SVETU

Pričali nam o jednoj starici koja je bila bogata udovica, no velika tvrdica. odgonila je siromahe od sebe, a prosjake je ružila i nije im davala nista. Jedino dobro delo u njenom životu bilo je to što je uyela neko siroto devojće, te ga držala kod sebe u kući, i hranila ga, a ono je gazdaricu lepo poslušavalo. No dogodi se, da ona stara gospa umre. Ležala je mrtva celu noć i sutradan do podne. Sve je bilo spremljeno za njen pogreb. Najednom, ona se povrati. Sva je bila u užasu i drhtala je.
Pričala je, da se ne mogu iskazati one strahote kroz koje je duša njena za to vreme prošla. I da mi, veli, nije bilo ovog deteta, ja ne bih mogla izdržati gledanje tih strahota. ali dobro koje sam učinila ovoj sirotici, to me je spaslo. Kamo da sam znala više dobra da činim. Još je rekla, da
joj je kazano, kako će umreti na Veliki Petak. Za sve ovo vreme do smrti
ona je razdavala svoju imovinu i delila milostinju na sve strane. I mnogo se molila Bogu da joj oprosti sve grehe, a naročito sebičnost. sedme godine na Veliki Petak ona se oukla i pozvala posle podne svoje komšinice i poznanice, govoreći da će umreti toga dana. Tako je i bilo,
umrla je istog dana kao što joj je i prorečeno.
To je velika milost za nju što joj je Gospod otvorio oči da sama vidi kako je teško duši da prođe posle smrti tela kroz 20 sudova, onome
ko živi nemarno, bez molitve i bez dobrih dela. A kako misle proći oni
koji neće da čitaju svete knjige i da se nauče kako treba živeti Hrišćanski, i kako treba pripremiti dušu za večnost, nego umiru bez brige
i sa praznom torbom odlaze u večnost. Takvi će ostati na prvom ispitu, i kao loši đaci biće odbačeni daleko od Carstva Svetlosti. Teško njima.


Shiarhimandrit: Gavrilo ( Dimitrijević )

[Серафим]

 КАКО ГРЕШНИК ЛУТА


     Бранко Симеоновић, мисионар Хришћанске Заједнице, саопштава нам обо чудо покајања и исцељења : Рајка Јосиповић из села Растошнице боловала је пола године од стомака и прсију, но сву наду полагала је у људске вештине-у лекаре, врачаре,хое, а на Бога је мало помишљала. Иако је новац немилице трошила, болест се није кренула на боље. него се баш погоршавала. Пет пута је била у Тузли на лекарском прегледу, три пута је ишла на рентгенски преглед, и на крају јој лекари рекоше : сестро, иди кући, ми ти ништа помоћи не можемо, тбоји бубрези су потпуно иструлели. Сва очајна , Рајка се окрене хоџама и врачарама. Но њени болови постајаху из дана у дан све јачи. Опет оде у Тузлу, Србину лекару г. Јовановићу. Он јој рече: сестро, шта ћемо ти ми помоћи? То је неко твоје сагрешење. Него иди ти у манастир Тавну( код Бијељине )-то је последње што можеш покушати. Лекар јој преда и писмо за старешину манастира, и тако Рајку однесу на коњу у манастир. Отац Данило је лепо прими, исповеди и очита јој молитве за оздрављење, упути је како ће се молити богу. Рајка је плакала за своје грехе, а лежећи је слушала службу Божију. Ускоро се из манастира вратила здрава и права. Сада благодари Богу и Светој Богородици и онима који је упутише у манастир.
     
     Када се човеку угаси кандило вере он остаје потпуно у мраку незнања и безверства, и лута и не зна где иде и шта тражи. А кад се тргне и пробуди и прибегне молитвом Богу,тек тада види где је и шта ради и како је лутао и тражио воде на сувим бунарима. У наше време многи тако лутају и без бога траже помоћ од људи, а људи сами по себи нису ништа, јер су прах и пепео.

                                    Схиархимандрит Гаврило ( Димитријевић )

[Серафим]

  СТАРАЦ ГАВРИЛО

          Старац Гаврило је био необичан калуђер, испосник. Како то обично бива, овог подвижника и аскету, многи нису разумели. Неки су му се чак и подсмевали.
          Старац Гаврило је, како сведоче они који су често код њега одлазили, пореклом био Рус.
Његов деда , Антоније, је био са Дњепра. Зна се да је преко Румуније дошао у Обреновићку србију као пуки сиромашак, без игде икога свога. Служио је по кућама богатих домаћина. Био је јако побожан и вредан младић. Дошао је у село Драгово, код Опарића, и ту остао. Антоније је успео да купи имање и ожени се добром девојком из домаћинске куће. Децу је одгајио као честите православце.
          Кад је његов унук Витомир имао 14 година, тешко се разболео. Било је то у време Великогоспојинског поста. Његови родитељи реше да га воде у Љубостињу, да се тамо причести, па нека буде Божија воља.Спремили су се и пошли уочи Преображења. Кренули су дан раније. битомир је лежао у колима. После дугог и тегобног пута, стигли су предвече у Љубостињу.
          Сутрадан , на Преображење, силан народ дошао на Литургију. Пуна и црква и порта. Литургију је служио Свети владика Николај ( Велимировић ). Кад је дошло време за причешће, Витомира су унели у цркву. Бладика га је причестио и рекао родитељима да дечака ставе у кола и сачекају да се заврши служба.
           После службе, Свети Владика Николај је дошао до болесника, ставио му епитрахиљ на главу, помолио се, миросао га и рекао да устане и служи Господу. Још му је рекао да ће му живот донети много невоља, биће затваран и мучен,претиће му смрћу, али а не треба ничега да се боји.
          -Страдаћеш због своје вере. Због љубави према Господу ће те затварати по тамницама. У своје време, у познијим годинама, ћеш постати монах, у теби тече руска православна крв.
           Витомир је убрзо оздравио и прикључио се Богомољачком покрету. Ни један скуп није пропустио.Слушо је све беседе Светог Владике, чије су речи продирале дубоко у његову душу.
           После Другог светског рата дошло је тешко време за Цркву. И припадници Богомољачког покрета су били на мети Удбе. Витомира су ухапсили под оптужбом да је народни непријатељ, противник државе и комунистичког поретка. О том времену је о. Гаврило нерадо говорио. Иследници су га сурово тукли, па га онако крвавог и онесвшћеног остављали да умре.
          -Али милистиви Господ ме подизао из мртвих. Тако сам провео све четири године у затвору.
Тражили су иследници од мене да се одрекнем вере у Бога, да признам да сам крив за шта ме они оптужују. Ја нисам хтео да се одрекнем Бога, а нисам имао шта да признам, јер нисам био крив, па су ме тукли тако да ми је крв текла из уста, носа и ушију. Једаред су ме пребили толико да сам видео своје тело обливено крвљу, а моја душа лебди у ваздуху.
            После једног од страшних батинања, бацили су га у подрум пун воде. била је зима, вода ледена, он сав крвав и изубијан. Од ударца му је пукла бубна опна ( од тада на једно уво уопште није чуо, а на другом му је слух био оштећен ). Удбаши су јавили његовој фамилији да је умро и да дођу по његово тело. Такве батине и оћ у леденој води нико није могао да преживи.
             Витомир се молио Господу. У средини подрума био је неки овећи камен. Довукао се до камена и сео да бар мало буде изнад воде. Негде у току ноћи ( био је изгубио сваки појам о времену ), јавио му се Анђео господњи, охрарио га и олакшао му болове , а воду је додиром прста
загрејао. Кад су ујутро удбаши отворили подрум у намери да извуку његово мртво тело, нису могли својим очима да верују. Витомир седи на камену, пева Господу у славу,а вода топла, пуши се, ко да је у бањи, а не у тамници. И његова фамилија је била изненађена и обрадована, кад  су им рекли да је Витомир жив. Они га већ били ожалили и црнину обукли.
              То је страшно деловало н тамничаре. Неки су поверовали у Господа, а други су од тада, Витомиру прилатили са великим подозрењем, али , више га нису тукли.
               По изласку из затвора постао је црквењак у Јагодинској цркви. Служио је предано и ништа му није било тешко. У манастир је пошао кад је већ био превалио педесету.
               Тако је Битомир постао Гаврило. Благ, кротак, пун праштања, разумевања и милоште.
Али таквим праведницима је на земљи тешко. Ни тамо, где би се то очекивало , није наишао на разумевање. Све је подносио кротко као јагње. Очигледно је имао дар проорлјивости, али о томе није говорио, да се не погорди. Само је саветовао људе, који су ккасније схватили да је Старац све јасно видео.
                Памте људи и данс шта је говорио, мада је у оно време, мало ко његове речи озбиљно
схватао, када је говорио да ће у манастир доћи човек, домаћин, Из Свете Горе. И још је говорио да ће манастир Светог Луке бити Први у Србији. На подсмешљиве коментаре, као што су:
               -Е баш ће из Свете Горе код нас неко да дође! Нема негде боље, него у наше блато!-Старац је смирено одговарао :
                -Слушај, мени је дато! Ако не могу да чујем, могу да говорим.
                  Старца ништа светско није интереспвало. Није читао новине, ни гледао телевизију. Са посетиоцима није разговарао о политици и свакодневним догађањима, политичким или било каквим другим. Говорио им је о души, давао духовне савете и говорио о вери и Богу. Пажње вредан је запис господина Радише Нешића из Бошњана о једном нама блиском догађају, који је предвидео Старац Гаврило. Радиша је рано ујутро уочи Светих 40 мученика Севастијских-Младенаца, 21. марта 1999. године, дошао у манастир Светога Луке и затекао Старца Гаврила у раѕговору са монахом Николајем из манастира Свете Петке ( Извор код Параћина ). Старац је плакао и говорио да жали Србију.
                   Ево чујем како бомбардују Београд, Нови Сад, Ниш,Крушевац.-Старац се загрцнуо од плача, па је наставио :
                  -Зар не чујете? Глув сам, а чујем, а ви не чујете! Мостове нам руше, гине невини народ и војска. А страдање све због оног антихриста у Београду.
                   О последњим данима овог великог молитвеника, као о његовој блаженој кончини казивао нам је Горан Матић из Бошњана.
                    Монах гаврило се упокојио на дан Светог Архађела Михаила, те исте 1999. године и сахрањен је код манастира. Сестринство је 2001. године отишло у неки други манастир. тако је завршено прво раздобље поновног живота светиње код целебног извора.
                   
                    Старац Тадеј

Бог једини зна, јер без Њега ништа не бива, зашто је Старац Тадеј из манастира Витовница у пролеће 2002. г долазио у манастир Светог Луке. Обишао је манастир, био на источнику ( извору), Богу се помолио и рекао да се ту хода по костима мученика као и да ту има још две светиње, али није дошло време да се открију.
   Старац Тадеј је много волео о. Алексеја( Богићевића). Кад је архимандрит Алексеј успешно одбранио магистарски рад на Солунском универзитету, дошло је време да се врати у Србију. Отац Тадеј га је најпре звао да дође код њега у Витовницу, а потом му је саветовао, предложио и благословио да иде у манастир Светог Луке код Бошњана. Све је тада изгледало потпуно бесмислено. О. Алексеј је био у нишкој Епархији, а манастир Светог Луке је у шумадиској. Али,кад Бог хоће, све среди.
 На Усековање Епископ шумадијски Г. Јован служио је архијерејску Литургију у Орашју. После Литургије позвао је о. Алексеја да обиђу један манастир. Тако су дошли у Бошњане, у манастир Светог Луке. Отац каже да му је срце заиграло. Поред толико великих манастира, старих царских задужбина, он који је поникао у манастиру Дечани, величанственој задужбини Св. краља Стефана Дечанског, био Хиландарски сабрат, рукоположен у чин схимне у Јерусалиму, пожелео је да му овај мали манастир, на пустом брегу, буде дом.
 Нови владика шумадијски, Преосвећени Епископ г. Јован, благословио је да о. Алексеј буде настојатељ манастира Светог Луке. Конак је био само озидан, није имало где да се преноћи. Отац је почео сваки дан да долази у манастир и организује радове.
     Опет се у селу нешто покренуло. Просто је невероватно шта је све урађено за двадесетак дана пре славе. Раскрчено је око манастира, насут терен, застакљен конак. Отац Алексеј се уселио 28. октобра 2002. године два дана пре славе , Светог Луке.
           
                Отпочело је ново раздобље у животу манастир

                 Из књиге ПОВЕСТ О МАНАСТИРУ СВЕТОГ ЛУКЕ- Радмиле Мишев

[Серафим]

 ПОУКА О СВЕЋАМА

         У црквеним правилима написано је, а тиме и наређено да се пред Богом у цркви-на жртвенику Божјем у олтару-Приноси чиста жртва; чист хлеб, чисто вино од винове лозе, чист тамјан и свеће само од чистог воска. код богобојажљивих свештенослужитеља и црквених тутора тако и бива-све им је на своме месту,како треба.
          И код побожних домаћина може се видети како за своју крсну славу у дому па и у храму пале чисте, воштане свеће, као праву жртву Богу и своме светитељу. Код непобожних и маловерних све је обрнуто,они и не питају и не гледају од чега је свећа, само нека је јефтина.
          Но, све до Првог светског рата једва је ко и знао за парафинске свеће, чија је садржина од нафте и разних масноћа; а нафта је опет животињског порекла- изумрлих животиња, а све такво је нечисто и гад за светињу Божју.
           Сада се стање у многоме изменило- нажалост и код многих Хришћана, који не праве разлику између чистог и нечистог. Забораљају наиме, да Бог не прима нечисте жртве. Од многих примера за то навешћемо амо један.
          Пре Другог светског рата живела је у Крагујевцу једна врло побожна жена Даринка. Поред својих добрих дела и молитава она је палила и много свећа за здравље живих, а још више за упокојене. И кад не би имала воштане свеће палила је нечисте.-парафинске. А кад је чула од проповедника да треба палити само чисте, воштане свеће, одмах је тако и поступила. И од тада желела је да сазна разлику између чистих и нечистих свећа. Једне пак ноћи у сновиђењу јави јој се њена упокојена мајка.- као на јави- сва окружена запаљеним воштаним свећама, а мало даље стајала је гомила погашених свећа од парафина и других нечистоћа. И мајка јој рекла: ево кћери, ово су твоје свеће од воска што си их палила, и оне ми горе непрестано; а оне свеће што видиш на гомили поломљене и погашене, тосу нечисте свеће од разних мешавина и као такве одбачене су, Бог њих не прима као жртве јер су нечисте.
          Зато Хришћанине, обрати пажњу какве свеће Богу и Свецима палиш; какве су твоје жртве-чисте или нечисте, које приносиш.
          Због сагоревања таквих нечистоћа многи храмови су нам поцрнели од дима и непријатног задаха који се апсорбује- задржава у њима.
           Но многи купују и скупоцене венце и многе дарове за своје упокојене, а оно што је битно, то не чине- жао им је просто да плате нешто скупље воштане свеће, и да их пале, и да плате службе за упокојене- дакле оно што је Богу угодно. Коме је душа чиста томе је чиста и вера- и дарови су му чисти што их приноси. А ко је пак занемарио своју душу, занемарио је веру и све што је Божије, зато му Господ нечисте жртве и не прима.

                 Схиархимандрит Гаврило ( Димитријевић )
 

[Серафим]

  КАДА СЕ ЧОВЕК МОРА СЕТИТИ БОГА

     И најгори човек се три пута у животу мора сетити Бога:

      - када види праведника да страда због његове кривице;
      - када он сам страда због туђе кривице, и
      - кад му дође час смрти.

      Три пута у животу мора се заплакати и најтврђи грешник :

      - када га , гоњена од људи као дивљу звер помилује мајчина рука;
      - када га болесна и осамљена посети његов противник, доносећи му дарове и опроштај, и
      - када му на самрти свештеник каже: не бој се, Божја милост је већа од твојих грехова!

       Три пута човек личи сам себи на Бога:

      - када му се роди син,
      - када схвати и усвоји Христа, и
      - када се помири са својим страдањем за правду.


                                                                                        Св.Вл.Николај Велимировић

   

[Серафим]

  ТРАГЕДИЈА ЉУДСКОГ РАЗУМА

         Трагедија људског разума састоји се из два чина. Први чин се може назвати буквалност а друга вратоломност.

          Буквалност је, када разум схвати један нижи свет пространијим од свих виших светова, тако да сматра све више светове збијене и потпуно садржане у томе нижем свету.

           Вратоломност је, када разум превиди један свет, те везује онда први са трећим, или други са червртим, без средњег беочуга.

           Буквалисти и вратоломисти су највеће штеточине у човечанству.

           Први су стеснили све више светове у свет природни и тако покушали идентификовати реч и смисао речи. Према њиховом схватању
царство морално, и царство духовно, и царство небеско, и сам Бог - све се садржи потпуно у царству природном. Природа је према томе, и реч и објект речи, и знак и дух. Следствено, није дух речи реалност речи, но реч је реалност духа.

            Ако си и ти буквалист, онда је твој разум неписмен. Онда ти, при читању природе, личиш на дете, које сриче стране речи без знања смисла тих речи. Нарвно, да таквом детету речи су не само речи (изрази) но предмети- последње реалности.

            Вратоломисти су они који, рецимо, прескоче царство морално, а признаду царство природно и царство духовно; или пак прескоче сва царства између царства природног и Бога. При овом фаталном скоку разум се спотиче и разбија два огледала, земаљско и небесно. Тада по разбијеном огледалу земаљском играју сенке неморалних богова и духова, а по разбијеном огледалу небесном играју неморални људи и животиње.
             Ако си и ти вратоломист, онда је твој разум разроок. Помешао си речи из разних језика, и слажеш причу, коју и сам не разумеш. Просуо си небо по земљи, и развејао земљу по небу, и по том облаку од прашине танцујеш са Шивом Танцером, крадеш ватру од богова са Прометејем, и са Будом Гаутамом спашаваш богове.

             Ово су два главна чина трагедије разума људског, уз безбројне остале сцене и слике.

                 
                                               СВ. Вл. Николај Велимировић