ДА ЛИ СУ СРБИ САМО ФОРМАЛНО И ПОВРШНО ПРИМИЛИ ХРИШЋАНСТВО?Ту долазимо до још једне неопаганске тезе по којој је србски народ наводно прихватио хришћанство само формално, а суштински је (по таквој тези), остао привржен старој вери. Још у периоду између два светска рата, неколико овдашњих етнолога предвођених Веселином Чајкановићем, трудила се из петних жила да докаже поменуту тезу. Они у својим списима углавном тачно наводе и приказују народне обичаје, али им често потпуно произвољно или чак сасвим бесмислено, приписују смисао какав они немају.
На пример, празновање хришћанских светитеља, Чајкановић третира као посредно поштовање старих словенских богова. Па тако по Чајкановићу, србски народ у Светом Илији види заправо Перуна, јер старозаветном пророку додаје епитет «громовника». Међутим, Свети Илија је заиста, како пише у старозаветној Књизи о царевима, издејствовао силазак огња с неба у више наврата, што је очигледно утицало на његово велико поштовање у србском народу с обзиром да је код старих Срба раније постојало поштовање идола (Перуна) за кога се веровало да поседује слична својства.
Ипак, непобитна је чињеница да је србски народ у Светом Илији доживљавао истоименог светитеља, иначе га не би тако називао. Исти закључак може се извести и из следеће чињенице. Наиме, пошто увек у сваком народу постоји и слабији људски материјал који је особито склон дубоком сујевреју и духовној конфузији, тако је и у немањићкој Србији било људи који су формално били православни Хришћани али су упоредо са православним обредима упражњавали и неке чисто паганске обичаје попут приношења жртви старим «боговима», па међу њима и Перуну.
Наравно, овакве појаве нису биле масовне јер историјски извори не бележе примену казни које су за такве случајеве биле предвиђене ондашњим законодавством, што и сведочи о немасовности ових гнусних обичаја. Али из наведених појава, намеће се закључак, да је народ добро разликовао хришћанске светитеље од старих паганских «богова».
Најштетнија и најбесмисленија теза Веселина Чајкановића, вероватно је тврдња да се иза лика Светог Саве заправо крије стари србски бог доњег света - Чрнобог. Прва премиса тог Чајкановићевог закључка јесте детаљ из народног предања по коме вукови прате Светога Саву, попут његових хртова.
Друга премиса наведеног закључка јесте митолошко веровање да се хтонична божанства и демони јављају често у вучјем облику. На тим премисама, Чајкановић темељи тезу да је божанство вукова заправо божанство мртвих, а да је сагласно томе, Свети Сава као "заштитиник вукова" заправо стари србски бог доњег света.
Свакако, вук јесте од искона најпоштованија животиња код Срба, што је остао и по примању Хришћанства. Међутим, од тада задржава само улогу симболичког представника србског народа. У том контексту, Свети Сава као пастир вукова само је симболички представљен као духовни вожд србског народа.
Уосталом, Свети Сава се у народном предању, за разлику од старих паганских божанстава и демона никада не јавља у вучјем облику већ га народ описује као човека са златним оделом, са златним крстом у руци који се сјаји као суце жарко. Шта више, у реалном животу србског народа, Свети Сава није апсолутно никакав заштитиник вукова (животиња) већ управо заштитиник од вукова.
Наиме, чак и Чајкановић признаје да је србски народ недељу дана пред Савиндан, строго постио да вукови не би клали овце. Сасвим у складу са таквим народним схватањем, јесте и прича о Светом Сави и вуку, у којој је на захтев чобанина, калуђер покушао да крсти вука. Но вук то никако није хтео па је уместо "одрекох си" изговарао "овце кољ си", услед чега је Свети Сава рекао чобанима да убију вука. Јасно је да неко ко је "заштитино божанство вукова" не може тако убијати вукове, како је то у народном предању чинио Свети Сава не би ли заштитио народно добро. Дакле, Чајкановићева конструкција је апсолутно бесмислена, па чак би могла бити и смешна да није у питању изругивање светињи.
Такође, Чајкановић покушава да лику Светога Саве из народног предања, припише особине паганских богова, па тако у приповетци "Свети Сава и кос" Чајкановић види повест о божанској (паганској) зависти пошто је Свети Сава казнио коса који је подигао нос. Међутим "подизање носа" је народни синоним за гордост, те је потпуно упадљив хришћански смисао приповетке, поготово ако се узме у обзир да је Светитељ повратио лепо време пошто се кос покајао и спустио нос.
Исти, и једнако бесмислени закључак, Чајкановић изводи из понашања Светог Саве у приповетци "Свети Сава праведник", где светитељ кажњава духовном смрћу човека који није хтео да се исповеди. Свети Сава се јавља у сну човеку где му казује казује да је редовно исповедање нужно поред осталих богоугодних дела како би нам Бог дао рајско насеље. Такође, опомиње га на значај причешћивања "с пречистом Крви и Тијелом Христовијем". Међутим, човек и поред својих врлина, кажњен је због своје непослушности према Цркви.
Дакле, јасно је да Чајкановићево богомрско празнословље нема никакву основу у реалности. Шта више, примери које он наводи, осветљавају дубоко хрићански карактер србске народне душе. Свети Сава је и у другим приповеткама представљен потпуно хришћански, у духу оного што је заиста и био као историјска личност. Па тако, он брани веру од јеретика, изгони зле духове, истерује ђавола, учи да се посте среда и петак, и сва чуда која чини "приписује Богу ко што и треба" (Свети Сава спасава породицу).
Поменусмо већ обичај слављења крсне славе. Чак и да је тачна теорија да је њена претеча, предхришћанско прослављање кућног паганског «божанства», то ни најмање не руши хришћански карактер ове светковине. На место тих мртвих «богова», дошли су живи светитељи Божји. Као што се Богу приноси на Светој Литургији хлеб и вино, тако се исто чини и на Слави. У њој се приноси Богу на дар славски колач, вино, жито и свеће.
Као што је Литургија ломљење Хлеба ради причешћа верних, тако се ломи и славски колач, који се најпре прелива вином па се онда целива и ломи, баш као што се на Литургији врши ломљење Хлеба ради причешћа верних. При целивању свештеник изговара речи: Христос посреди нас! (Христос међу нама) а свечари одговарају: Јест и будет (Јесте и биће). На тај начин нас славски колач подсећа на вечно Христово присуство међу нама и на Свето Причешће.
Исто тако по питању Божића, ватра наложеног бадњака више не симболизује пагански култ ватре или култ предака, већ ватру којом је огрејан мали Христос у Витлејемској пећини. Дакле од старих обичаја одстањује се паганска верска заблуда, чиме се они охристовљују.
У средњем веку, главно обележје србског народа јесте у томе што су сви - од владара до ратара и од радника до ратника, били православно побожни. Или како би рекао Константин Бугарин у свом летопису, живот у читавој тој земљи (Србији) јесте као Црква Божја, у којој се по Христу закон савршава. У време Светога деспота Стефана, забележено је да србске породице на челу са домаћином, редовно, два пута дневно савршавају молитвено правило пред домашњим зидом са иконама.
Срж образовања србске властеле састоји се у изучавању и созерцавању Светога Писма, а Његошеви Црногорци неколико векова касније, ударају за Крст и образ јуначки. Народ је све до наступања моралне кварежи у двадесетом веку редовно и строго држао постове, а Хаљине србских жена и девојака, дуге до чланака, као и покривала за главу, одржале су се сасвим као део народне ношње све до краја деветнестог века. Све то сведочи да србски народ није формално прихватио хришћанство, већ дубоко и суштински.
Ипак под Турским ропством, долази до нових момената који имају последица по народну религиозност. У условима ропства, Србска Црква као институција, услед прогона и угњетавања бива онемогућена да обавља улогу какву је имала у средњем веку када је прожимала читаву земљу. Губи се њен мрежни систем и онемогућава се њена просветна и духовно-руководитељна улога каква је постојала раније. У каснијем периоду окупације, Турци додељују србске земље јурисдикцији цариградске патријаршије али народ природно нема поверења у грчко свештенство, које не само да је из другог народа већ је и крајње лојално Турцима.
Због свега тога, у периоду ропства, јављају се код једног дела народа дивљи духовни леторасти у виду којекаквих магија или у јужним крајевима, оживљавања прича о митолошким бићима попут вукодлака или караконџула. Долази и до приписивања појединим хришћанским светитељима особина које они немају, али ипак и поред свега тога, огромна већина србског народа поседовала је представу о једноме и хришћанскоме Богу у кога је снажно веровала, као и јасну представу о хришћанској етици, погледу на свет и циљу хришћанског живота оличеном у стремљењу ка Царству Небеском.
