Свети Николај, епископ Жички и Охридски

[Десни]

Свети Николај србски

Творитељ и тумач поезије
Овоземаљска стаза потоњег светитеља вијугала је многим пределима али се душа његова увек окретала, огледала и пела ка чистим Небесима

У делу владике Николаја, огромној и моћној духовној грађевини књижевни део чини важан сегмент инспиративан за тумаче. У широком спектру књижевних тема његова посвећеност поезији посебно је занимљива и подстицајна.
Тема „Свети Николај – творитељ и тумач поезије” захтева опсежнији приступ и у њу позванијег и упућенијег. Јер, шта су друго дело и овоземаљско послање и послушање владике Николаја до једна велика мисија? Од родног Лелића овоземаљска стаза потоњег светитеља вијугала је многим пределима али се душа његова увек окретала, огледала и пела ка чистим Небесима. Убеђен да поток не сме мислити на тежину пута који га чека већ на бистро језеро у које ће се улити он се, чак и кад се низ стрмине овоземаљског досуђеног му пута спуштао, узносио и пео невидљивим лествама. Својим подвигом је и друге подизао и узносио.

Господ је љубав

Мисија захтева посвећење и предавање пословима без остатка а вери без резерве и сумњи. Укупно дело владике Николаја (не само оно у књиге сабрано већ и у душе засејано) служба је и појање Творца, појање лепоти природе и смислу живљења. Не каже ли Његош, један од оних горостаса над чији се песнички зденац наднео и у њему огледнуо владика Николај да је и сам Господ творитељном зањат поезијом

Нећемо погрешити ако устврдимо и за некадашњег епископа жичког и охридског (а потоњег светитеља) владику Николаја – ликом подобног, а делом посвећеног Господу – да је и сам творитељном зањат поезијом. Кроз све што је исписао овај богослужитељ (у прози или стиху) што је изговорио или урадио пробија се јако надахнуће и пулсира живо и несустало песничко било. Зар његове беседе (са горе или језера свеједно је) нису надахнута и боготражитељна песма? Песмом владика Николај слави лепоте и тегобе овоземаљског живота јер захваљујући поезији, душа телесним оковима сапета, стреми ка бистром језеру у које ће се улити. Беседе, молитве, записи и проповеди владике Николаја ако се уломе чиста су поезија. Надахнуће овим речима даје полета. Стихом Настасијевићевим казано владика Николај (1888–1956) исказује жудњу да се „утопи у бескрајно плаветнило, жедан и жељан Господа”.

Славећи страдало Васкрсење богомладенца он у једној својој песми на особен начин позива људе да ликују, народе да чују, звезде да играју, горе да певају, шуме да шуме, ветрове да брује, пчеле да се роје, птице да пој, објављујући:

„Небо се снизи, земљу узвиси,
Христос васкресе,
Радост донесе”.

Ове речи рађа чиста љубав којом и гори и твори песник јер Господ је љубав. Христове су речи, како пева владика Николај, мудрост и сила. Силином подарене му мудрости и лепотом љубави овај боготражитељ своју песничку реч узноси полетним тоном казивања. Све је у ритму радости васкрсења. Добијајући Христовом речју нови вид, живот и снагу, пун жудње за њим он ће ускликнути:

„Од твојих речи
Срце ми гори.
Говори Христе,
Само говори”!

Тај је глас снажно проговорио кроз његова дела, беседе и молитве, записе и посланице, песме и речи о њима. Тај глас говори љубављу и надом у спасење. У цркви Светог Саве у Бечу сачуван је оригинал, писан руком тадашњег епископа „Молитве за умножење љубави”. Датирана је 11. фебруара 1945. године па је, претпостављамо, тада и настала. Дозволите да свратим вашу пажњу на неке њене делове. Мада није од оних његових прворазредних књижевних текстова и у њој је много љубави и поезије. Текст није обиман; тек страница и по, рукописана. Заправо, не рукописана већ краснописана, како се некад писало. Иако је био заточеник дух му је био слободан. Из логора је изнео чисту душу а са његових усана се чула молитва којом је учвршћивао људе, враћао им самопоуздање, будио у њима солидарност, упућивао их једне на друге.

Други светски рат још није завршен, све је у ратном метежу. Положај у коме је био творац ове молитве у сећање призива слику коју је у свест наше читалачке публике утиснула незаборавна Ракићева песма о монахињи Јефимији. То је она слика у којој, монашком прибраношћу и посвећеношћу послу, монахиња Јефимија док се поред ње крве народи и гуше везе поклон за дар манастиру. Слику везиље која везе „боли отмене јој душе” у сећање нам призива обимом невелика али много чиме овој Ракићевој песми сродна Молитва владике Николаја. Исписивана далеко од буке и буре профаног света она је сва од бриге за спокој сваког живог створа.

Иако се и покрај њега народи крве и гуше владика отменом прибраношћу и несусталом вером узноси молитву љубави. Рат у коме је и сам епископ Николај искусио муке заточеништва у злогласном фашистичком логору још бесни поред њега али је у њему блажени мир и неутољива жеља за множењем љубави. Он њу од Господа моли за све људе, и крштене и некрштене, а нарочито за свој род.

У метежу у коме су се, не својим избором и вољом нашли, монахињи Јефимији и владици Николају указала се спасоносна стреха: Бог и поезија, утеха и вера. А зар је то мало кад је у томе све: и љубав и дела богоугодна – вез боли отмене душе и скрушена молитва за умножење љубави? А љубав, поручује нам један наш други песник и подвижник, свему превасходно.

Обраћајући се Христу молитвеник многих пред Господом вапије „Покајнички вапијемо Ти: погаси што пре пожар мржње и зажежи огањ љубави у срцима свих народа Твојих. Христе Свесилни, Ти који су утишао буру на мору утишај садашњу буру мржње што хоће се да нас потопи”. И затим он још скрушеније моли: „Умножи, Господе, љубав на Земљи као што је на Небу. Озебли смо од мржње – да се огрејемо на сунцу љубави и да сви познамо да је љубав највећа стварност и највећа сила на свету. Она даје снагу, пружа утеху, односи беду, исцељује све слабости душе и тела...” Тако, у сам смирај великог светског рата везе своју молитву, своје духовно приношење Господу епископ Николај завршавајући је речима:

„Боже Оца нашега Светог Саве, који се трудио за срећу свих народа с којима се сусретао из превелике љубави према Теби и према свим народима Твојим. Дај и нама такву љубав да би се смели усудити славити Те с анђелима и певати: Свјат, Свјат, Свјат, Господ Сваот. Амин”.

И као што је својим стиховима узносио химну љубави тако и тумачио поезију настојећи да у њој препозна, пре свега, драму душе човекове. А да се драма душе човекове најтаниније и најснажније изражава поезијом владика Николај доказује студијом Религија Његошева. Ни сложеније теме, ни позванијег да је тумачи. Његош, сматра владика Николај, стоји усамљен међу осталим знаменитим Србима без претходника и без следбеника.

Ипак, Његош није био сасвим усамљен. Дубока религиозност га приближава Творцу. Величина Његошева је у способности да поезијом изрази драму душе али и умешности да ту драму представи као општељудски удес. Његош је, како у својој студији тврди владика Николај, био и остао „кроз сва искушења и зла песник светлости у лепоти и лепоте у светлости”. Одиста, његови јунаци славе људско лице пуно веселости,а он сам, буди у пепелу запретану искру. Шта је друго његово појање до распаљење зубље духа и ума и из тмине појање?

Песник је изабрана зубља која гори неугасивим пламом и светлозраком провидјења. „Поетом, и кроз поете говори Бог. Божанске тајне природе и наше живота Бог открива само поетама:

„Свемогућство светом тајном шапти
Само души пламена поете”.

Ове речи исписао је владика Николај сврставајући Његоша међу оне ретке и изузетне пламене поете. Ове би се речи могле и на њега односити јер је и сам настојао да мишљу и осећајем продре у велику тајну природе. Та је моћ дата песницима јер је песник, сматра владика Николај, „прави божји свештеник, његов је позив стално величање Творца, он је надахнут с висине, рођен је од духа божија и девојке Земље”.

Небеско и земаљско

Одиста, велики песници венчавају у језику светлости Неба и муке Земље. Сусрет небеског и земаљског драматично се прелама у поезији великих песника. Његош је један од њих. Отварајући језичке капије песник подиже лестве невидљиве да би досегао до капија небеских. Кад су у милости језика песницима је дато да се загледају у најдубљи вир и досегну најузвишенији циљ. „Читати природу, а отвореним срцем и умом, значи осетити њену дубоку душу пуну божанске хармоније у којој обитава Бога”, закључује владика Николај.

Самим тим што је, како каже владика Николај „религија једна животна моћ а не узгредна чињеница у духу и историји човечанства”. Његош је, уз јако религиозно осећање, могао да тако снажно изрази тајну природе.

„Његошева је религија”, каже владика Николај, „плод његове философије и његове поезије, тј. његове мисли и његова осећања”. Мисао и осећај се у текстовима владике Николаја дивно слажу и складно испомажу да се не зна где престаје поезија а почиње философија и обрнуто.

Као песник владика Николај иде у ред оних наших песника боготражитеља и богослужитеља, као тумач поезије он иде у ред оних осетљивих на лепоту који продорном мишљу силазе у сам корен језика.

Ишчитавајући књигу природе и драму он је и сам био творитељном зањат поезијом било да је твори или тумачи. И кад је творио, и кад је тумачио поезију, владика Николај је славио Творца старајући се да буде служитељ и творитељ, а пре свега, онај који благовести.

[Десни]

Владика Николај Велимировић

Безбожник се боји скоропостижне смрти, лопов се боји обијача, убица се боји мача, гордљивац се боји срамоте, клеветник се боји суда истине.

Велико богатство открива сиромаштину.

Телесни брак је само симбол духовног брака. У телесном браку прво приступају радости па онда горчине, док у духовном прво горчине па радости.

Власт је велико искушење и мало је оних који могу том искушењу одолети.

Од памтивека вуци кољу јагањце,  а никада ниједно јагње није заклалао вука. Па ипак је у свету висе јагањаца него вукова.

Често једног дана кад учиниш један грех, учинићеш и други, и кад покажеш једну врлину показаћеш и другу.

Ко има велико има и мало.

Што више сласти то је мање слатко, што више горчине то је мање горко.

Господар душе, господар је и тела.

Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.

Ко далеко оде са ђаволом у шетњу, тешко се враћа на прави пут.

Као што се свећа од свеће пали, тако и добро дело од доброг дела.

Владање застрашивањем је очајно и последње средство у рукама немоћних управитеља једне земље.

Непролазне вредности су драгоценије од пролазних као што је вечност драгоценија од времена. А непролазне вредности улазе у оквир здравља душевног.

Истина не зависи од времена и није ни нова ни стара, него управо Истина, јуче, данас, сутра.

Ако се књиге буду множиле данашњом брзином, биће више учитеља него ученика и разбиће се памет од књиге човеку као огледало кад се разбије на стотину парчета.

Бирање краљица лепоте модерни је обичај старих латинских народа.


У ствари, то је само једна вешто прикривена трговина белим робљем.


Кад човек мисли да је на врхунцу свог успеха, тада, у ствари, стоји на граници своје пропасти.

Лењост је један од смртних грехова јер умртвљује душу у човеку. Лењо тело је гнездо порока, лења душа насеобина ђавола.

Кад радиш, не гледај само корист, и добит, и успех. Лепота и наслада коју један столар осећа при тесању, стругању, глачању и склапању дрвета не да се ничим исплатити. Морална лепота, лепота душе, срца и карактера светли и кроз најружније лице човечије

Какву љубав према пријатељима нуди такве ће и пријатеље наћи.

Људи који не могу видети свет у себи још мање могу видети себе у свету.

Људи који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.

Залуд је буре од најскупљег дрвета кад с у њему држи укисло вино.

О три ствари не жури док говориш: О Богу, док не утврдиш веру у њега. О туђем греху док се не сетиш свога и о сутрашњем дану, док не сване.

Не прљај онога који се почео прати него му помози да се опере.


Ко није страдао од пожара у себи, тај ће зајаукати кад му прст опрже.

Вода се може употребити за електричну воденицу, али и за потоп света.

Као што сузе теку од велике жалости, али и од велике радости, тако страх обузима човека од великог злочина, али и од велике жртве.


Ако сам позван да се браним ја ћу ћутати, ако сам позван да браним истину ја ћу говорити.

[Десни]

КОМЕ И ЗАШТО СМЕТА СВЕТИ НИКОЛАЈ СРБСКИ?


После Светог Саве, Јустина Поповића, Милоша Црњанског, Драгољуба Михаиловића и Николе Тесле (дакле, архиепископа, духовника, књижевника, војсковође и научника), ево још једног темата за који би се са пуним правом могло рећи да је посвећен једном српском националном генију, и то не „обичном генију“, већ личности која је у свом делу синтетизовала и целовито изразила све оно што представља српско национално биће. Ако је геније, по речима великог руског мислиоца Ивана Иљина, „човек који говори речи у име народа пред Богом“, онда је Свети Николај Српски онај Србин који је у име нашег народа рекао све што је требало Богу рећи.

Од првог броја часописа „Двери српске“ па до данас, он је тај путовођ, тај идеал, којим се руководимо. Без његових мисли шта бисмо знали и како радили? Имамо много јунака Српског Завета, али нико није до те мере јасно и гласно изразио српску душу, дао начела и смернице нашег родољубља, одговорио на сва вечито актуелна друштвена питања, као Свети Николај.

Зато смета. Јер је поставио сва питања и дао све одговоре. Јер је данас најчитанији писац међу Србима. Јер се о њему праве позоришне представе и филмови. Јер се на његове текстове снимају музичке композиције. Јер га Срби воле, слушају, следе и подражавају. Јер је опасно кад су Срби сабрани око једног заједничког идеала.

Смета владика Николај јер се не да објаснити како је једна „провинцијална појава“, каквим га желе представити паланчани философије, имао два доктората на „њиховом“ Западу (о чему они могу само да сањају), да је једног таквог Србина долазило да слуша на десетине хиљада Британаца или Американаца (о чему они не могу ни да сањају), који је био почасни доктор престижних америчких универзитета, а поводом чије је смрти саучешће српском народу изјавио Амерички конгрес.

Смета владика Николај јер, по сведочењу најумнијих и најугледнијих странаца, спада у ред највећих интелектуалаца које је свет дао у 20. веку. Зар он није једини Балканац који говори на прослави 600-годишњице Шекспира у Великој Британији, међу неколико највећих умова света? Откуда он тамо? Зар он није први не-англиканац који беседи у цркви Светог Павла у Лондону? Како је стекао ово поверење? Зар он није први који проповеда црнцима у Њујорку, а они, у знак захвалности, када је следећи пут дошао дочекују га са српском химном и заставом? Који други белац је то успео? Зар он пријатељ са чувеним индијским песником Рабиндранатом Тагором, и са католичким бискупом Џорџом Белом, и са више високих америчких политичара? Чиме је то заслужио? Зар он слављен и прослављен као Свети човек од многих других Православних цркава, далеко пре Српске? Шта су то у њему видели други?

Због свега тога владика Николај смета. Када бисмо данас хтели да изађемо у свет са неким великим именом, са неким великим угледом у томе истом свету, са ким бисмо изашли? Имамо ли поред Николе Тесле и владике Николаја другу величину светских размера, а да то не кажемо ми већ други?

Такву личност, која је наш понос пред другим народима, већ читав један век бесомучно нападају одређени београдски кругови. Али историја напада је истовремено и историја одбране Светог Владике од свих ових напада, велика епопеја сведочења истине о српском народу, његовој Цркви и његовим великанима.

Историја напада и одбране



Свети Николај Српски је највише нападана личност у српској историји. А лепеза тих напада је невероватна: народни издајник, фашиста, нациста, енглески агент, масон, сарадник окупатора, верски фанатик, философ паланке, брутални Балканац... У нападу на њега сабрали су се немачки нацисти, југословенски комунисти, хрватске усташе и српске новодемократе – „грађани“ Новог доба. Напади не престају, а вероватно ће и расти како се подиже и расте светитељски култ владике Николаја.

Једна од првих одбрана Светог Владике од напада изашла је из пера о. Јустина Поповића, који је још тада (1939) рекао оно што је остало константа до наших дана: „Преосвећени владика Николај је оно што је данас најглавније у Српској цркви. – Нема сумње, Свети владика Жички данас оличава и синтезира собом сву нашу светосавску народну проблематику и прагматику. Све наше народне проблеме он светитељски богонадахнуто решава са народом и из народа. Сви се ти проблеми корене у светосављу, из њега испредају и у њега упредају. Зато је Преосвећени Николај у нашој бурној данашњици постао личност око које се диже или пада, диже – све што је светосавско и народно, пада – све што је супротно. Због његовог светосавског подвижништва Господ га је одредио да многе подигне и обори у роду српском. Он је постао знак против кога се говори, камен спотицања: ко на њега падне разбиће се, на кога он падне разбиће га. Зато се данас у нашој Цркви ништа не може без њега, а још мање – против њега (Пастирски глас, бр. 2, Крагујевац, 20. март 1939, стр. 2).

Исти закључак изводи и јеромонах Атанасије Јевтић, ученик архимандрита Јустина Поповића, скоро пола века касније: „Николајевог духовног утицаја у српском народу боје се и данас многи, и то је по нама једини прави разлог непрестане хајке на њега“ (Православље, 1. септембар 1986).

Овоме је тешко шта додати и данас, када су се напади само намножили, од тренутка када су у Отаџбину враћене светитељеве мошти.

[Десни]

наставак...


Свети Сава и Свети Николај



Нема сумње да је култ Светог Саве онај интеграциони фактор који је очувао српски народ под турским ропством. Својом светитељском харизмом Свети Сава одувек је пресудно утицао на српски народ, али истовремено био поштован и код припадника других народа и вера. То су два разлога зашто је тај култ стално прогањан, да би на крају било покушано да се спаљивањем моштију Светог Саве и физички укине. Међутим, пошто тај култ није физичке већ духовне природе, он се показао као неуништив, све до тренутка док га се сами Срби не одрекну. То је једини начин да се он угрози или нестане, и у нашој историји било је пуно примера када се на томе на различите начине радило и урадило од стране наших непријатеља.

Спољни удари на Цркву били су први кораци у свакој окупацији над српским етничким простором. Међу устаничким вођама у покосовско доба увек је било доста црквених старешина и они су међу првима трпели турске одмазде. Прва Хитлерова наредба по уласку немачких окупационих снага у Србију била је заточење патријарха Гаврила Дожића и владике Николаја Велимировића. Српско свештенство прво је страдало од усташких, мађарских, бугарских и арнаутских сарадника немачког окупатора. Од стране „ослободилаца“ из 1944. године прво су стрељани свештеници, па тек онда остали припадници антикомунистичког покрета и старог поретка. На Косову и Метохији после повлачења српске војске 1999. године прво су се на удару нашли монаси и храмови СПЦ. Најзад, хашке оптужнице и домаћи доушници не пропуштају да нагласе како „Црква чини стуб великосрпског злочиначког хегемонистичког удружења“, упереног против свих других народа на Балкану, не само у последњих 15 година већ ваљда од памтивека.

Посебан удар траје на личност и дело „највећег Србина после Светог Саве“, како је Светог Николаја Охридског и Жичког назвао богомудри Јустин Поповић. Свети Владика је једна врста новог интеграционог духовног фактора који је српском народу неопходан пре свих других видова интеграција. Јер сва државна, територијална и друга материјална здања, као и културни домети, пролазни су, а уколико урушени и надокнадиви, ако је главница идентитета очувана. Ту главницу српског националног идентитета, показало се на безброј историјских примера, чине Црква и Свети Срби.

Борба за идентитет постаје пресудан чинилац у рату за опстанак српског народа, како у Расејању тако и у Отаџбини. Империјални налет униформисаног глобалног идентитета настоји да поништи националне особености. Црква ту нема никакав проблем. Она је и национална и васељенска, самим тим и вечно оргинална. Црква не може да пристане на укидање националних посебности нити на редукцију своје улоге на национално. На примеру Светог Саве и Светог Николаја јасно се уочава та међусобно прожимајућа политика утврђивања у своме и излажења у сусрет другоме.

Оно што је у време турског ропства за опстанак српског идентитета био култ Светог Саве, то је данас култ Светог Николаја Српског. Као што су српски устаници против Турака носили заставе са ликом Светог Саве, тако се данашњи устанак против духовне и сваке друге окупације подиже под заставом критичких идејних увида Светог Николаја. Ономе што је Свети Сава као пастир српског народа био до ослобођења од Турака, слична је пастирска улога Светог Николаја у 20. и 21. веку. Није зато нимало случајно што су најжешћи напади на Цркву данас покренути преко обрачуна са Светим Владиком. У њему је препознат онај култ који данас Србе утемељује у националном идентитету и без комплекса изводи у сусрет свету. А тај култ је најопаснији за Ново доба. Мислити својом главом и својим духовним искуством највећи је устанак овог времена. Зато не треба да чуди што ће се клеветање Светог Владике још жешће наставити, јер његове књиге представљају данас оно што су некада биле мошти Светог Саве – видело у тами и модел српског историјског обједињавања и опстанка. Овај знак против кога се данас највише говори представља најбољи пример шта то заиста смета у утицајном присуству Цркве у друштву. Смета управо један јасан духовни и национални став, који није у сукобу са светом нити је у било чему у односу на тај исти свет инфериоран. Актуелност владике Николаја данас је таква и толика да он својим делом представља српски национални програм који немамо још од Гарашаниновог „Начертанија“. Тај програм није ни против кога, али јесте оно што има сваки озбиљан народ на свету. Лишени следовања таквом програму знамо како смо прошли у 20. веку.

Не бранимо ми њега, него себе



У већ поменутом тексту Преподобног Јустина Ћелијског, највећи Србин после Светог Николаја Српског овако оправдава, а за њим и ми понављамо, зашто се латио пера да одговори на нападе на владику Николаја: „Нека ми свети и смирени подвижник жички, Преосвећени Николај, опрости што ово чиним. О, ја не апологирам њега, већ себе, и сву ону малу браћу по вери, коју ожалостише, узбудише и расрдише горњи написи. Веома сам свестан: Преосвећени владика Жички је толико велики да га ни наше похвале не могу уздићи, ни наше покуде унизити... Велите, комарац сам, прах сам. Признајем, господо, свим срцем признајем, али и комарац има право на живот и истину. Има, има, има! Чујте, ено: из прве главе Библије не само кликће орао већ и комарац зуји...“.

Није Светом Николају потребна одбрана, нити му шта могу наудити они који (не) знају шта раде. Ово је одбрана нашег погледа на свет, нашег система вредности, наше философије живота, коју оличава Свети Владика. Бранећи њега од свих напада, ми заправо бранимо себе и изнова се подсећамо на смисао нашег живота.

***


Хвала ти Свети Владико, што нам показа пут, и што нам и видљиво и невидљиво помажеш на томе путу постојати. Све што смо добро урадили, Владико, твоје је дело, а све што сагрешисмо од наше је памети. Остани са нама, Свети Владико, јер је борба тек почела, а ваља нам војевати до краја. Моли Светог Саву и сву Небеску Србију да нас помену пред Христом, Богом српског народа, и да нам помогну да, по твојим речима, никада не будемо ван Бога и ван себе, да нас не поклопи језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом. Амин.

[Десни]

Рођење и рано детињство

Владика Николај Велимировић рођен је на Туциндан 23. децембра, по старом, или 5. јануара 1881. године, по новом календару. Родно место Владике Николаја је малено планинско село Лелић, смештено на северним падинама планине Повлена, недалеко од Ваљева. Родитељи његови, Драгомир и Катарина, прости шумадијски сељаци, имали су деветоро деце. Никола (Владикино световно име) био је прво дете у родитеља. Осталих осморо је поумирало од разних болести, а један од њих - Душан (отац блаженопочившег Владике Јована), погинуо је у рату 1914. године. Мали Никола је крштен у манастиру Ћелијама, који је тада био парохијска црква села Лелић.

Знаменита породица Велимировића потиче од Антонија-Анте Јовановића, који се у ваљевски крај доселио из Сребренице у Босни. И данас тај засеок у Лелићу зову “Бошњаци”. Антоније је био начелник среза подгорског и један од виђенијих људи у тадашњој Србији. Сахрањен је испред северних врата манастира Ћелија. Гроб му је до данас добро очуван са каменом плочом и крстом од црвеног мермера. Јоаким Вујић, у своме “Путешествију по Сербији”, записао је сусрет са начелником среза подгорског Антонијем Јовановићем у Лелићу. По Антонијевом сину Велимиру настало је презиме Велимировић.

Мали Никола је одгојен и васпитан у угледној српској патријархалној задрузи која је имала преко тридесеторо чељади. Отац Драгомир, био је ретко писмен сељак за оно доба. Поред уобичајених сеоских послова, био је писар и деловођа среза подгорског. До данас су сачуване деобне пресуде писане његовим лепим и читким рукописом. Пошто је због послова често одсуствовао од куће, бригу о васпитању деце преузела је његова смерна супруга Катарина - потоња монахиња Екатерина. Она је први учитељ и васпитач малог Николе. Још као дете водила га је за ручицу у оближњи манастир Ћелије на богослужење и причешће. Учила га да се прекрсти и како се Богу моли. Тих првих детињих дана поред топлога скута материног, Николај се доцније често сећао. Један такав догађај, описао је у својој аутобиографској молитвеној песми - “Молитва роба у тамници”.

[Десни]

Основна школа и гимназија

Када је Никола мало одрастао, отац Драгомир реши, да га, као најстаријег и најбистријег од своје деце, упише у школу. Основна школа села Лелића била је у манастиру Ћелијама. Пошто су деца похађала школу из других села удаљених и преко двадесет километара, пространи манастирски конак је претворен у интернат. Недељом и празником родитељи су долазили у манастир на богослужење, обилазили децу и доносили потребне намирнице и чисту преобуку. Кућа Велимировића удаљена је од манастира 4-5 километара. Никола је по природи био мали и ситан, те да не би пешачио свакодневно толики пут, отац га предаде у школски интернат. Тако отпоче Николино школовање и образовање под куполама светоархангелског храма у манастиру Ћелијама.

Ћелијски учитељ, Михаило Ступаревић, уочио је Николину ревност и даровитост, па је по завршеној основној школи, саветовао оцу Драгомиру да Николу пошаље на даље школовање. Бистри и отресити сељак послуша учитеља и Николу уписа у Ваљевску гимназију. Гимназија у Ваљеву је била на добром гласу али није била потпуна. Имала је само шест разреда.

После завршене Гимназије настала је дилема: где и како наставити даље школовање. Уз одобрење оца Драгомира, Никола крене са својим другом Петром Косићем да се упише у Војну академију. Због неухрањености и малог обима груди Николу на конкурсу одбију, а Петар се упише и постане високи официр српске и југословенске војске, познат у догађајима око пуча генерала Симовића 1941. године.

[Десни]

Упис у Богословију

Трагајући даље за школом у коју да се упише, Никола сазна да је објављен позив за упис ученика у последњу генерацију старе Београдске богословије. Примао се неограничен број ученика. Никола се пријави и буде примљен и уписан у први разред.

Његови другови су углавном били уписани у богословију са по два разреда гимназије. Толико је било потребно. Никола је завршио шест разреда и већ био прилично оформљена млада личност - млади интелектуалац. Одмах је у богословији био запажен. Одушевљавао је своје професоре и другове разумевањен најзамршенијих проблема из области науке, философије и теологије. Поред обавезних уџбеника и скрипти почео се увелико користити богословском и философском литературом у савлађивању наставе. Сваки тренутак слободног времена је користио да што више прочита и научи. Од првих богословских дана почео је читати дала светских класика. до краја школовања прочитао је дела Његоша, Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шекспира, Гетеа, Игоа, Дантеа, Волтера, Ничеа ... Духом својим надносио се и над тајанственом мудрошћу далеког Истока, читајући и проучавајући свештене и философске књиге древне Индије. И доцније, целог живота се враћао Индији. Жалио је што хришћанство није успело да продре у Азију. Сматрао је да га индијски дух склон контемплацији и мистици још више продубио и обогатио. Зато је написао неколико познатих дела на ту тему: “Христе, дођи у Азију”, “Индијска писма”, “Индијски Савле” и др.

После завршене богословије, Николај је постављен за учитеља у селу Драчићу недалеко од Ваљева, на путу за Косјерић. Ту се упознао и спријатељио са свештеником Стевом Поповићем, емигрантом из Црне Горе. Са њим је одлазио на разне свештене обреде у село где је упознао духовни живот српског села и сељака. Летње распусте је проводио у Боки на лечењу. Писао је из Боке своме пријатељу, свештенику Стеви, и у тим писмима су остали прекрасни описи Боке Которске и живота народа у Црној Гори и Далмацији. У то време, Никола је већ увелико овладао вештином писања и беседништва. Поред писања и сарадње у “Хришћанском веснику”, писао је и у другим црквеним и световним часописима и новинама. Као учитељ у Драчићу написао је један позоришни комад који је извођен у ваљевском позоришту. Нажалост то дело је изгубљено. После кратког учитељовања у Драчићу постављен је одлуком министра просвете Србије за управника школе у Доњим Лесковцима. Но учитељска служба није била циљ младог Николе.

[Десни]

Два доктората

Непосредно после завршетка богословије, као одличном и даровитом ученику, нуђено му је да иде на студије у Русију. Он је пошто-пото хтео на Запад. Није могао одмах добити стипендију. Решио је да чека. И једног дана стигла је одлука министра просвете да се Николи обезбеђује стипендија за наставак студија на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској.Жеља је била испуњена. Никола је спаковао кофере и отпутовао у Швајцарску.

У Берну је Никола први пут добио потребне услове за учење и студирање. Имао је државну стипендију која му је обезбеђивала пристојан живот. Са фотографија из тог доба види се је он већ тада постао углађени и лепо одевени европски студент и господин. Добро је научио немачки језик и поред свог матичног факултета у Берну одлазио је да слуша предавања на другим факултетима широм Швајцарске и Немачке.Остајао је читаве семестре на познатим факултетима слушајући чувене професоре теологије и философије. По завршеном факултету пријавио је докторску тезу и докторирао на тему: “Вара у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве”.

Из Швајцарске, Никола се враћа у Београд, са намером да студије настави на Оксфорду у Енглеској. Није одмах добио стипендију, али он отпутује у Енглеску. Вероватно интервенцијо и везама проте Илића, убрзо му је додељена стипендија. Без великих тешкоћа Никола научи енглески језик и заврши филозофски факилтет у Оксфорду и докторира из философије на тему: “Философија Берклија ”. Ову тему је бранио на француском језику у Женеви. И тако са два доктората и перфектним знањем три главна европска језика, Никола се враћа у Београд.

У Београду није дочекан са одушевљењем. Мала балканска средина дочекала га је са завишћу а црквени људи су зазирали од њега због тога што се школовао у римокатоличкој Европи. Ни једна диплома није му призната, наводно због тога што није имао завршену пуну гимназију. И он, са завршена два факултета и положена два доктората на два најзнаменитија европска универзитета враћа се у средњу школу и полаже седми и осми разред у Другој београдској гимназији. После тога је постављен за суплента Београдске богословије као свршени студент философије. Предавао је световне предмете и језике.