Заборављени Србски Цар Јован Ненад

[Десни]

Цар Јован Ненад (мађ. Fekete Iván или Fekete Jován, Fekete Ember, Cserni Jován, Csernajevics Iván) је био  српски цар, који је створио краткотрајну независну државу на подручју данашње Војводине 1526/1527. године.

Битком на Мохачком пољу 29. августа 1526 Турци су уништили војску угарско-чешког краља Људевита Јагеловића, који је и сам ту погинуо. После ове битке Угарска престаје да постоји као независна држава, а њена територија бива подељена између Турског и Хабзбуршког царства.

Краљ Људевит није имао деце, те се Угарска подели на две странке: једна странка изабере за краља Ивана Запољу, угледног угарског властелина, а друга странка прогласи краљем Угарске Хабзбурговца Фердинанда, шурака Људевитова. У борбу између ових супарника умешао се и вођа српских плаћеника, Јован Ненад, кога су савременици, због црномањастог лица, звали Црни Човек.

Не зна се тачно ко је био Јован Ненад. Он сам је тврдио да је потомак византијских и српских владара. Неки савременици су га сматрали изданком српских деспота, а други човеком ниског рода. Неки извори казују да је рођен у години звери 1492. Постоји веровање да је од те године (од седамхиљадите по византијској ери, 5508+1492=7000, настао втори век, кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Он се одмах после Мохачке битке појавио између Тисе и Дунава на челу једне српске чете, за кратко време протерао је Турке из Бачке и загосподарио над целом Бачком, као и над деловима Баната и Срема. Тиме је створио једну привремену независну државу, за чију је престоницу изабрао Суботицу. На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара.
 




Српско царство Јована Ненада

Војска му је бивала сваким даном све већа и почетком 1527. године бројала је око 15.000 људи. Када су његови противници заузели Суботицу, Цар Јован Ненад је пренео своју престоницу у град Сегедин.

У први мах Цар Јован Ненад је пристао уз Запољу, али мађарски племићи, чија је имања по Бачкој присвојио, удаљише Запољу од њега, те он почетком 1527. године пристане уз Фердинанда. Борбе око угарског престола сматрао је Цар Јован Ненад само привременим занимањем, а главним задатком сматрао је борбу против Турака за ослобођење српских земаља. Фердинанд се налазио у првој половини 1527. изван Угарске, припремајући се за борбу против Запоље, који је у то време слао једну војску за другом против Цара Јована Ненада, да га уништи пре Фердинандова доласка у Угарску.

Прву Запољину војску, под вођством Владислава Чакија (Csaky), поразио је Цар Јован почетком априла, а у покољу погине и сам Чаки. И другу војску краља Запоље, под вођством ердељског војводе Петра Перињија, победио је Цар Јован крајем априла код Селеша (Селешка битка) на Тиси, а Перињи се с муком спасао. Трећа војска, целокупна снага Ердеља и горње Угарске, под вођством Перињија и бискупа Цибака, однесе, крајем јуна, на Седфалском пољу победу над царевим четама. У крвавом покољу паде око 8.000 царевих људи.

У року од месец дана цар се опет прибрао од страшног пораза и попунио је проређене редове својих чета. У то време је ушла у Угарску и Фердинандова војска, те Цар Јован крене њој у сусрет. Успут је свратио у Сегедин, где га из заседе смртно рани пушчаним зрном један Запољин присталица, те цар умре од ране 26. јула 1527. у Торњошу, недалеко од Сегедина. Војска Фердинандова наиђе на слаб отпор, јер су Запољине чете биле проређене и изморене борбом против Цара Јована, те Фердинанд за кратко време протера Запољу из Угарске. После смрти Цара Јована, његова војска се за кратко време расула, и то је био крај и његове државе. Како тврди Веселин Џелетовић (Последњи српски цар - Јован Ненад, Поета - Београд, 2007), од појаве цара Јована Ненада Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића, патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама Народних Сабора, нарочито Темишварског Сабора из 1790, на чувеној Мајској Скупштини 1848, и Благовештанском Сабору 1861. у Сремским Карловцима.

Током времена, Цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: „Твоја је мисао победила“.

Према Алекси Ивићу (Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929), цар Ненад Јован тиме је постао зачетник данашње Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Угарској, није више могла да се уништи.

[витез]

Изводи из књиге ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ЦАР – ЈОВАН НЕНАД



… Међутим у Поморишју, источно од Дунава, плануло је незадовољство, које је много дуже трајало, али је остало ограничено на наш народ, чија је нада да ће уз помоћ Угарске настати бољи дани за балканске Србе, на Мохачу тако рећи уништена. Народ на том простору, појачан дошљацима из Срема и бачким Србима који су се склонили испред Турака у горњи Банат, дигао се на устанак који се одатле преко данашњег Баната и Бачке проширио све до Дунава и Саве. У овај ускомешани народ горњег Баната, у околину Липова на Моришу (Липове, Липе), дошао је један човек, који је већ својом необичном и загонетном појавом свраћао пажњу на себе. Човек који је био тајанствен савременицима и који је остао загонетка и за каснија поколења. У једином документу који од њега потиче називао се „Јован од Бога послани цар“. У службеним документима савременици су га ословљавали именом Јован Ненад, а изван српске средине најчешће је спомињан као „Црни Човек“.
Неки извори казују да је рођен у „години звери“ (1492. године после Христа), у време открића Америке. Постоји веровање да је од те године (од седамхиљадите године по византијској ери /5508+1492=7000/ ) настао „втори век“, кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Тај податак само је подржавао неизвесност о његовој појави и пореклу и подстицао нагађања и препричавања различитих, веома противречних верзија.
Чак и о самом имену цара Јована Ненада постоји више верзија. Називали су га: „Црни човек“, „Joanni Char Nenada“, „Niger Homo“, „Der schwarze Mann“, „зли Рац“ „цар Иван“, „Јован Црнојевић“, „Црни Јован“.
Уз та имена била је везана представа да је био храбар по типу наших средњовековних јунака из народних песама, оштроуман и убедљив, строго моралан, верски широкогруд и подједнако правичан, енергичан и неуморан, одређеног и јасног погледа на догађаје, велике смелости, љубазан, слаткоречив и убедљив, у боју окретан, спрам својих војника строг, спрам непријатеља неумољив, врло моралан и побожан. Био је наш највећи политичар и државник тога времена, јер је боље него ико умео да ствари јасно види, знао се снаћи и тачно оценити дату ситуацију, предвидети догађаје и одредити најповољнији правац за наше националне и државне тежње на северу, како за дати моменат тако и за будућност
Савременици га описују као човека танка стаса поносита, средњега узраста, јако црномањаст, орловског носа. На телу је имао једну црну пругу1) у ширини једног прста, која је почињала код десне слепоочнице и ишла у правој линији све до стопале десне ноге. Та црна пруга је појачавала у очима савременика тајанственост његове личности...

… О значају цара Јована Ненада

Тешка времена, у српском народу изнедре људе који су вољом провиђења позвани да у неким догађајима одиграју своју историјску мисију, преузму на себе бреме одговорности и покушају да одбране Српство. Са Јованом Ненадом на челу наш народ је, после пропасти његових средњовековних држава, учинио један од најснажнијих напора за рестаурацију изгубљене политичке самосталности.

Цар Јован, у поређењу са српским деспотима у Угарској, пре и после њега, чије тежње беху управљене искључиво на то да уз помоћ Угарске ослободе своје земље од Турака, стоји по свом политичком значају за ствар угарских Срба високо над свима. У то су доба наши деспоти личили на некакве пограничне капетане са титулом деспота, који имају да чувају границе Јужне Угарске, ради чега им се уступају на уживање велика имања. Сви дотадашњи деспоти сматрали су да је настањивање српског народа на територији Јужне Угарске привремено, дотле док се њихова огњишта не ослободе од Турака да се могу на њих повратити, што се јасно огледа и у њиховом титуларном деспотству. Исто тако, привремено, схватили су наш положај у Угарској и сами угарски краљеви и властела, па су под тим условом, изгледа, и пристали да се Срби населе и настане у Јужној Угарској. Цар Јован је једини, зато га и сматрам највећим политичарем и државником тога времена, искористио повољне политичке, државне и етнографске прилике у којима су се тада налазили Угарска и српски народ, и покушао да оснује једну самосталну српску државу. Оснивањем самосталне српске државе, цар Јован прекида са тим схватањем српских деспота и угарских краљева и властеле, о привременом нашем положају у Угарској, и први проглашава да овдашњи Срби на југу Угарске не мисле напуштати настањено земљиште; већ да, по етнографском праву, сматрају себе као саставни део српског народа, а то настањено земљиште као своје и као територијално саставни део Српске Државе. Тај прекид изразио је цар Јован и формално, у називу, на место назива деспота титуларних себе назива царем, једним мистичним именом, у коме су се скривали далекосежни циљеви његове акције на Балкану и у српском народу.
У етнографском погледу, у Јужној Угарској, Банат и Бачка били су у то време српски и словенски. По турским тефтерима и другим историјским подацима из тога доба, види се да је у то време у Бачкој и Банату две трећине житеља било српског порекла, а када се овамо уброје још и остали Словени*, онда Банат и Бачка добијају етнографски апсолутни карактер српски и словенски...

… Од доба цара Јована Ненада, Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је касније увек јасно и отворено испољавала, кад год је могла и где год је могла, кроз читав XVII, XVIII, XIX и XX век. Она је њега испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића1), патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама свију наших Народних Сабора у XVII и XVIII веку, нарочито Темишварског из 1790, у XИX веку на чувеној Мајској Скупштини, 1848, и Благовештенском Сабору 1861. у Сремским Карловцима.
Благодарећи томе, Војводина је будно чувала своју националну свест и српску државну идеју све до наших дана. У томе је значај цара Јована за Војводину и цео наш народ, па у томе и његова бесмртност.
За град Суботицу постоји још један разлог више, да се имена цара Јована сећа са захвалношћу, и да га очува у трајној успомени. Раније једно безначајно насеље у приватном власништву феудалног господара, познато под именом „Забатка'', од доласка царева, који је отрже испод феудалне власти, утврди и узе за своју столицу, добија престиж над околним насељима, почиње носити оно своје лепо словенско име, свакако по имену војводе Суботе Врлића, кога цар постави у Суботици за свог намесника, и временом се развија у један од највећих и најлепших градова Војводине. Нећемо се ни најмање огрешити о историјску истину ако цара Јована назовемо оснивачем Суботице.
Његов пркосни поглед, са споменика који му је подигнут у Суботици (узгред, који су неки покушали да сруше — а он се као Феникс појавио на другом месту), столећима ће гордо и поносно, изражавати државну и демократску мисао српског народа овде на северној страни наше отаџбине, и бити сталан мементо српском народу на његову величину и значај, а још више онима са многих страна, да признају и поштују српско историјско и етнографско право на Војводину.

[витез]

Толико о лажима о 500 година под турцима. Толико о лажима о само 2 Србска цара. Ово је само почетак.

[lepotica76]

ко зна,колико тога ми још "не знамо"....

[витез]

ко зна,колико тога ми још "не знамо"....

Зато се пдф и зове "Заборављена и забрањена историја Срба" јер ову другу смо дуго слушали и видели да ту дефинитивно нешто не штима.

[Ђоле]

У 16веку поцела је колонијална политика преко океана, требало је узети друге континенте. Тада су европљани поцели увелико производити барут, пуске и топове, а у европи тада је најјаца била немацка са карлом петим на целу.
Енглези и французи праве договор са папом да онемогуце немацкој да и иде и колонизује на другим континентима. Одлуцују да немацкој доведу турску на границу. Тако је немацка била обавезна да ратује са турском сваке године. Ту је требало и несто зртвовати. КАТОИЛЦКА МАЂАРСКА
И зртвована је! 50 процената мађарских феудалаца пристане да се покори турцима, и међу њима сви феудалци које наса историографија зове као хрватске феудалце, то је крсте франко пали други.
Две трецине бораца на Мохацком пољу и скоро сви заповедници и команданти су били Срби, међу њима и Батици који су са Зелава из Салове емигрилали пред турцима у мађарску.
И јос једна лаз о турцима и о њиховој сили и империји. Кад год је немацка могла да победи турке са запада је на немацке католицке дрзаве врсен притисак и војни удари од стране енглеза и француза. И даље прицамо о робовању под турцима од 500 год.

Да би појаснио слику која стоји овде треба напоменути и како је такозвана турска постала велесила против које се борила хрисцанка европа(сто је наравно лаз). Западна европа је њу подигла и довела да поисламизује народ православни т.ј. ромејско царство одн. лазно звану византију, коју она није могла да покатолиции јер јој је на путу стојала Србија и народ вецином који је био СрБски. Рацунали су да би они могли несто касније урадити по том питању. Зато нико није ни бранио Цариград кад су турци нападали. Ђеновљани  су помагали турке, слали су им војску, храну и барут, а топови су стигли из мађарске да би се сравнили Цариградске зидине.

Доказе износи гос. Јарцевиц и казе да су Срби три пута ослобођавали Балкан, претходно звани Хелм, и кад год су то успевали енглези и французи су их помагали и врацали турке назад. Тако сто су са запада надали аустрију која је мобилисала Србе из Србије Босне и Херцеговиене (ВОЈВОДСТВО СВЕТОГ САВЕ)и Далмације и водила на границе да ратују. Тако се турци поново врацају назад на Балкан. Рат који се одиграо пре Првог Србског Устанка који ми зовемо рат између аустрије и турске није прави назив је  су Срби дигли тај устанак. То користе аустријанци и силазе у Србију узевси власт, да Срби неби организовати своју дрзаву. Казе да незна које те 1778 био вођа у станка у Србији и незна које био вођа устанка у Босни, али се зна да су устаници из Србије са војсковођом на целу са Карађорђем и устаници из Босне срели на мосту у Висеграду. Уз грљење братско констатовали да нема отпора у Србији нема отпора у Босни и у Македонији. Французи искрцавају трупе у Солуну крецу са турцима назад на аустрију јунацки са леђа. Аустрија је одвела устанике из Србије на западну границу, а кад су досли по устанике из Босне у Бања Луци је посецен фед марсал и цела његова бригада.
Стоји запис да је Карађорђе уздрмао цело турско царство са свега два топа. Неславно су просли и официри и војсковође из Наполеонове војске против Карађорђа, а известај који су написали после тога је гласио: ДА СУ СЕ БОРИЛИ ПРОТИВ КАРАЂОРЂА КОЈИ КАД БИ ИМАО ВОЈСКУ КАКВУ ИМА СЛАВНИ НАПОЛЕОН ДА БИ ЊЕГОВА БИЛА ЦЕЛА ЕВРОПА!!!!                           

ИЗВОР ДАО СЛОБОДАН М. ЈАРЦЕВИЦ
толико о ропству од 500 год под турцима