Филип Котлер, Да Винчијев Код, Хари Потер, Велики Брат

[Десни]

У мају ове године, у Београду је свој семинар о маркетингу одржао један од најпознатијих светских стручњака у овој области, Филип Котлер, називан често „маркетинг гуру“. Објашњавајући начине освајања глобалног тржишта данас, Котлер је присутним менаџерима, новинарима и пословним људима поставио питање: „Ко се први у историји бавио продајом, а ко маркетингом?“ Његов одговор је гласио: први „продавац“ је била змија, будући да је Еви најпре морала да „прода“ причу о јабуци, а први „маркетер“ је, затим, била сама Ева, пошто је Адаму морала да „направи рекламу“ за воће са дрвета познања, како би га и сам окусио. Пре него што је Котлер одговорио, известан број присутних одговарао је на његово питање са: „Исус“...

Након тога, у часопису „Економист“, намењеном банкарима, менаџерима и широј пословној и политичкој јавности, изашао је Котлеров интервју, са упутствима куда треба да иде и шта да ради Србија.Овај витални 76-годишњак сликан је најпре с потиљка, како би се већ осведоченој фигури савременог гуруа додао још понеки вео мистике, а затим и профетски подигнутих руку и продорног, сутестивног погледа, као што већ сваки модерни „видовњак“, „исцелитељ“ или „гуру“ пословично треба да изгледа. Котлер се, гледано из угла маркетинга и успешности сваког великог бизниса, пита: зашто је Србији толико стало до једне занемарљиво мале територије, на којој чак више и не живи српски живаљ, а зове се - Косово? Зашто не препустимо нешто што више нема чак ни смисла?

ОДРИЦАЊЕ ОД СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ
Не знамо да ли је Котлер и осталим државама на својој просветитељској турнеји саветовао одрицање од своје територије, корена и духовности, као ни да ли би тако великодушне савете давао на свом, америчком тлу, тек, научили смо (да опрости Бог) да је Библија, први „приручник за продају и маркетинг“. Поменути часопис је, осим ексклузивног интервјуа, добио у последњих годину дана и прилику да, кроз осврте на актуелна економско-политичка дешавања, на тему Српске Православне Цркве прилично често оштри ножеве, зубе и речи.
У оквиру тих „гуруовских“ тема, данас видимо децу, младе и понеког родитеља како у поноћ утрчавају фанатички у књижаре не би ли се дочепали првих примерака последњег издања „Харија Потера“. Гледамо на ТВ-у г-ђу Роулинг, ауторку поменутог серијала књига о младом чаробњаку, како седи испред стотина деце и чита им своју књигу. Не би изненадило да су и она и читава западна машинерија која стоји иза ње поистоветили ову ситуацију са Исусовим проповедима на Маслинској гори. Иако наизглед трагикомичне, овакве приче су, заправо, крајње опасне. Оне су вешто прикривен, а жив пример како се изобличавају хришћанске истине, како се тиме манипулише и како се лове људске душе неукорењене у вери, традицији, духовности и Истини.
Ово је век форме. Имамо све бржу и једноставнију комуникацију, а све се мање истински чујемо, разговарамо и разумемо. Просторне удаљености су све мање, а даљине међу људима све веће. Загосподарили смо спољним светом, а душа нам робује томе. Пронашли смо пут до Месеца, а не умемо више да нађемо пут до себе и својих ближњих. Ипак, форма у служби суштине не забрињава. Брине чињеница да је ово век форме којој је циљ да суштину убије, што се најпре огледа у изобличавању свих истинских вредности, највише хришћанских.

ВЕЛИКИ БРАТ
Поред књиге „Да Винчијев код“, парадигма тог изобличавања је и кућа „Великог брата“, у којој се затекне нимало случајно дванаесторо људи. Исповедаоница се обесмишљава тиме што престаје да буде духовни простор у коме се човек, припремајући се за причесни сусрет са Господом, сусреће са освешћеним и покајаним собом, већ место напада на „укућане“, пражњења беса и подстицања најнижих порива у човеку. Уместо природног света слободе воље, какав нам је Господ из љубави створио, спремајући нас за Царство Небеско, овде се ради о вештачки створеном свету принуде, контроле, борбе за новац и моћ, борбе за глобално тржиште, оно исто које седи пред телевизорима и одлучује који ће производ купити и ког „укућана“ избацити из игре. Оно што истински мора да забрине је ментално стање оних који даноноћно гледају овај серијал, не схватајући да су и сами постали „укућани“ једне перфидно надзиране и много опасније игре од ове која се одвија пред њиховим очима.
Савремене компаније и пословни свет су жива слика серијала о Великом брату. Принцип фанатизоване борбе за тржиште/публику и страх да се не буде избачен из игре сатанизују данас у изузетној мери и наше друштво, уводећи социјалну и духовну патологију, одавно присутну на Западу, мада се све то популарно назива - жеља за прогресом. Број менаџера оболелих данас од многих тзв. менаџерских болести, телесних и духовних, говори сасвим јасно о оној Господњој: „Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу“.
Ваљало би нам свима, а нарочито савременим менаџерима, маркетерима и борцима за тржиште да се подсетимо - свакога дана - јеванђељске поуке богатом земљопоседнику који стиче све веће имање, уверен у своју дуговечност, док му Бог не објави да ће му још исте ноћи узети душу. „Прошетајте са својом славом по гробљу и видите да ли ће вас мртви славити“, поручивао је оштро Владика Николај, молећи се за све духовно непробуђене и обневиделе, постављајући им питање могу ли, у својој опсени моћи, истински учинити без Божје помоћи бар оно најмање, макар продужити једну влас са главе?
Нажалост, човек спознаје снагу вере, молитве, љубави, покајања, сопствене немоћи и, надасве, Божје помоћи тек када о концу виси његов или живот његових најближих. Тада сва трка за моћи, новцем и стицањем постаје оно што уистину и јесте - прах и пепео. Схватамо да је једино што нам је дато - снага молитве, вере, труда и љубави. Схватамо и да је једино што остаје иза нас - колико смо љубави и добра оставили иза себе, да нам се Царство Небеско даје само по мери наших срдаца. Спознајемо одговорност за то какав свет остављамо иза себе онима који долазе после нас.

[Десни]

наставак...


ГОВОР И ОДГОВОРНОСТ
Будући да реч „говор“ и реч „одговорност“ имају исти корен, ваља добро размислити пре него што се проговори. У време кад нас окружују политичке кризе, разводи, болести, „бела куга“, природне катастрофе, урушавање многих вредности, та спрега двеју речи постаје обавезујућа више него икад. Одговорност говора се не односи само на изговорено, попут напада на СПЦ у одређеним медијима, односи се и на неизговорено, тј. на ћутање свих који знају где је Истина. Одговорност се, шире, односи на чување вековног говора наших духовних предака и културно-историјског предања, утканог у нашу данашњу духовност. Даље, и реч „говор“ и реч „одговор“ имају исту основу, а очување говора наше старине је и наш одговор на све дарове наших предака, али и на дарове Господње.
По речима академика Драгана Недељковића, „Српство је у тако тешкој ситуацији да ниједан Србин нема право на песимизам“. На Космету је, од 1999. године, страдало и уништено преко стотину православних храмова. Да су г. Котлер и многи данашњи ловци на тржиште могли само да осете лепоту Богородице Љевишке, плаветна чуда дечанских и студеничких фресака, снагу Белог Анђела и Светога Саве, љубав која узраста над моштима Владике Николаја, да чују сазвучја наших хорова и отворе срца; да им је да се надишу прелепе наше земље, шумадијске и рашко-призренске области, наших планина и шума! Да им је да осете снагу молитве, литургијске саоборности и срца оживљених љубављу! Да ли би и тада говорили само о парчету територије, које „чак више нема ни смисла“? Да ли би и тада Србија била само обично „тржиште“?

ВРЕМЕ СУМЊЕ И СМУТЊЕ
Владика Николај је поручивао свом народу: „У ово време сумње и смутње потребне су нам две снаге, једна унутрашња, за одбрану душе и једна спољашња за одбрану отаџбине“. Међутим, докле год је тржиште претежнија категорија од душе и отаџбине, докле год нам светски „гуруи“ представљају атракцију, а неки наши медији се окрећу против својих епископа, духовника, светитеља и отаца, докле год наша деца утрчавају у књижаре тражећи виртуелни свет више него бисере богате ризнице сопствене културе, докле год пристајемо да будемо „укућани“, а не причесници Чаше Господње, разграђујемо све што су наши преци градили, постајемо одговорни за утихнуће говора и утихнуће срца.
Постоји нешто што је горе од смрти, а то је заборав. Заборав је обескорењивање, обезбожење, обесмишљавање, прекидање духовног, кутлурног, националног и историјског континуитета и идентитета. О томе је говорио и академик Недељковић: „Речи као што су ‘духовност’,’идентитет’,’аутентичност’ - не значе ништа ако се не испуне одговарајућом садржином, знањем и делотворним потврђивањем сваког дана и сваког часа. У том спасоносном враћању себи огромна је улога школе, Цркве, медија, особито телевизије, под условом да имају ваљане програме, да служе узвишеном циљу - духовном, моралном и културном преображају нашег народа“.
Сремци чувају изреку: „Пуна чаша брани“. Осим дословног значења, које се односи на неотпијање вина на слављима, да се, даљим допуњавањем чаше, не бисмо опили, ова је народна мудрост безмало универзална. Може се применити на дилеме васпитавања деце данас, чувања своје традиције, културе и духовности, налажења мира, очувања породице, здравља, спознавања љубави, опстанка у беспоштедном свету савремених тржишних борби. Ако је „чаша“ наше душе испуњена увек правим садржајима, у њој неће бити простора за оно што нас води у огреховљеност и одвраћа од Лица Божјег. Пуна чаша не значи само чување старог, него плодоносан саживот са новим, пошто смо претходно добро проценили вредност новог и направили његов свестан избор.
Међу пословним људима и савременим менаџерима, свакако, има оних укорењених у својој традицији, истинских верника, добрих домаћина, родитеља и супружника, духовно пробуђених, литургијских учесника и причесника. Постоје и они, бројнији, поборници форме више но суштине, за које је вера тек слављење славе, фарбање јаја и одлазак у цркву на Божић и Васкрс. Бројни су, нажалост, и они за које је вера опсена, а једино право је овај свакодневни, овоземаљски живот, царство тржишта, великих рачуна и малих екрана.
Недавно сам чула разговор хришћанке и атеисте. Атеиста, богати бизнисмен, који је тврдио да се 9 од 10 ствари у животу могу решити новцем, објашњавао је да не верује ни у шта што не може да види, опипа и рационално докаже. Млада жена је узела лист папира и ставила му пред очи, питајући га шта види. Одговорио је: „Ништа. Само папир“. На то је она са осмехом упитала: „Значи, ту се завршава сав твој свет - на једном обичном листу папира? А колики се само свет простире иза тога! А замисли тек какви се светови отварају иза појавног света, само што не можемо да их видимо због наших духовних ограничења, сличних овом папиру?“ Тај човек је данас духовно и телесно оболео, а не постоји ниједна - а камоли девет - ствари коју може решити новцем.
Нека Бог дарује да чаша душе сваког човека, ма чиме се бавио, буде непрестано пуна, да се наши духовни видици рашире много даље од једног листа папира и да се наша срца отворе молитвама и љубављу према нашем наслеђу, нашим старима и нашим ближњима.    

Ивана Радовановић

[Срђан]

мада не гледам б92 што се тиче великог брата,хвала за отварање очију.претпостављао јесам да има везе са црквом због исповедаонице али нисам био сигуран.
добра тема

[бојанм]

У реду за Давинчијев код и Велики Брат, то је очигледно да су проблематични, али шта је проблематично у самој причи о Хари Потеру, осим чињенице да изазива фанатичну наклоност људи. На мене та бајка није оставила никакав утисак, нема упечатљивих делова, чак нисам никада размишљао о радњи ове бајке. Мени је филм деловао као шарена авантура која ће вас забавити 2 сата и то је све.

Поздрав свима

Ово је мој први пост на овом форуму

[витез]

У реду за Давинчијев код и Велики Брат, то је очигледно да су проблематични, али шта је проблематично у самој причи о Хари Потеру, осим чињенице да изазива фанатичну наклоност људи. На мене та бајка није оставила никакав утисак, нема упечатљивих делова, чак нисам никада размишљао о радњи ове бајке. Мени је филм деловао као шарена авантура која ће вас забавити 2 сата и то је све.

Поздрав свима

Ово је мој први пост на овом форуму

Прво помаже Бог и добродошао на форум!

Што се тиче Хари Потера поента је у томе што су покушали да направе неког новог "чудотворца" који чини чуда као Христос а то само упаковали за децу што је заправо најзабрињавајуће. На челу има ожиљак баш на месту где би требало да стоји жиг звери (иначе тај жиг звери треба да стоји на челу или на десној руци да Хришћанин не би могао да се прекрсти). Ово је за мене већ довољно а ако неко има још нека каже овде.

[Десни]

Поздрав свима

Ово је мој први пост на овом форуму

Помаже Бог Бојане. Поздрав и добродошао.

[Десни]

У реду за Давинчијев код и Велики Брат, то је очигледно да су проблематични, али шта је проблематично у самој причи о Хари Потеру, осим чињенице да изазива фанатичну наклоност људи. На мене та бајка није оставила никакав утисак, нема упечатљивих делова, чак нисам никада размишљао о радњи ове бајке. Мени је филм деловао као шарена авантура која ће вас забавити 2 сата и то је све.

Хари Потер у лову на дечје душе значај бајки за васпитање деце

БЛАГОВЕСНИК - МАНАСТИР ЋЕЛИЈЕ бр. 32

Психолог Бруно Бетелхајм у студији „Значење бајки" истиче да је јасна подела на добро и зло присутна у бајкама нешто веома важно за обликовање детињег моралног ја. Чак и више но одрасли, деца се налазе у непрестаном тражењу смисла и покушавају да одговоре на питање зашто треба бити добар. Бетелхајм, међутим, уочава да деца себи не постављају питања „да ли да будем добар?", него „на кога желим да личим?". Зато су племенити ликови у бајкама, они с којима се деца поистовећују, увек победници: зле виле, чаробњаци, чудовишта никада не могу бити они којима у бајци припада последња реч. Уочава се да је друштво, које децу више не васпитава правим бајкама, друштво угроженог душевног здравља. Роберт В. Џенсон каже да је наш свет "свет који је остао без своје приче и зато свет који не може да понуди обећања". Ми живимо у свету који се не може исприповедати - то јест у свету без мисленог почетка, заплета и краја, свету хаоса и безнађа. Приче увек имају путоказно значење - оне функционишу као каменовитемељци, прозори и мапе за путовања. Основна прича хришћанске Европе је вековима била прича о Богу Који је постао Човек - прво крхко Дете („ради нас роди се Детенце мало, предвечни Бог", вели се у кондаку Божића) које побеђује силног злотвора Ирода, а затим снажни Муж Који, распет и понижен, васкрсава и побеђује не само земаљске своје противнике, него и најстрашније, које нико од људи није могао да победи - то јест, грех, смрт и ђавола. Из приче о Њему сазнајемо да сви имамо Небеског Оца, и да смо једни другима браћа и сестре; схватамо да је Љубав, иако крхка, иако жртвена, иако понижавана и срамоћена, увек јача од мржње, без обзира на моћ коју мржња привидно поседује. Повест о Христу, вели енглески писац Гилберт Честертон, могла је да задовољи и митологе и философе задовољавајући "митолошку жељу за пустоловином јер је то Прича и философска потрага за Истином зато што је то ИСТИНИТА ПРИЧА".
Иван Иљин, велики руски хришћански мислилац, вели: "Човек пита бајку, а она му одговара - о смислу земаљског живота./.../ Шта је то срећа? Да ли она у животу долази сама или је ваља освојити? И шта је потребно да би она била освојена? Зар су неизоставно потребни напори, искушавања, опасности, страдања и подвизи, све те "отежице великим службама"? И како се полажу ти испити и подвизи? Постоје ли на свету људи баксузни и несрећни? Откуда баксузлук и несрећа? Да ли их је могуће преодолети, или су суђени, судбински? У чему се састоји срећа човекова? У богатству? Или у љубави према слободи? Или, можда, у доброти и правди? У жртвеној љубави доброга срца?... Шта је то судбина? Шта она значи: паметнима несрећу, а будалама срећу? Какви су то будалаши? Можда уопште и нису будале? Шта то значи "од рођења писано"? Зар је судбину немогуће надвладати, зар човеку остаје једино да покорно седи на обали и чека прилику? Или је сваки човек ковач своје среће? Како да опстане човек у тешким тренуцима живота, када горко плаче и тужи се, а ум му ништа не може помоћи? Како да опстане човек на раскрсници животних путева и на стазама животне шуме, у несрећи и сиромаштву?... Јер у свету постоје зле силе... Зла бића која су себе посветила злочињењу -свирепа, беспоштедна, која се наслађују својим пакостима, увек спремна да "сломе" и "поједу" човека... Ко су она? Одакле су она? Како живети са њима, када се појаве ?/.../ Бајка је прва, прарелигијска философија народа, његова животна философија, изложена у слободним митским обрасцима и у уметничкој форми. Те философске одговоре сваки народ доноси самостално, на свој начин, у својој несвесној националној духовној лабораторији/.../ Бајка је - одговор древности која је све искусила на питање детиње душе која ступа у свет/.../ И благо нама ако, очувавши у души вечно дете, још умемо да запитамо, да ослушнемо, глас наше бајке".
У правим бајкама сазнајемо да ће Пепељуга, сиромашна, а добра пасторка, за разлику од својих богатих, а надмених и злих, тлачитељки, маћехиних кћери, постати супруга краља, чиме ће њена доброта бити награђена; да ће трећи брат који често изгледа глуп (јер је најдушевнији), прећи све препреке које не могу да пређу његова назови - паметна старија браћа; да ће љубав и чудовиште преобразити у човека ("Лепотица и звер"); да ће љубав пробудити злом зачарану лепоту ("Трнова ружица"); да лакомислена и непослушна деца завршавају као магарци којима зли газда управља (Колодијев "Пинокио"); да ће искрена братска нежност бити јача од чари Ледене краљице (Андерсенова "Снежна краљица"); да је могуће победити и Баш-Челика, и аждају и змаја само ако се остане веран добру...
Зато је веома важно да видимо какве то бајке данашњи свет нуди нашој деци, и са каквим ликовима наша деца треба да се поистовете. Поготову што нам нове бајке не долазе само преко књига, него и са филмског платна, и тиме још више могу да утичу на најмлађе.

[Десни]

Чаробњаков шегрт постаје мајстор магије


Филм "Хари Потер и камен мудраца", рађен по књизи Џ. Роулинг, потукао је све рекорде гледаности у историји филма: за први викенд приказивања у Великој Британији зарадио је 22,8 милиона долара, а у Америци 93,5 милиона долара! Овај "обичај биоскопских благајни" постао је то пошто су четири књиге о Харију Потеру већ преведене на 31 језик (чак и исландски и корејски, а има их и на србском).
Писац књига, Џоан Кетлин, која је узела псеудомин Ц. К. Роулинг, у младости је била "бунтовница без разлога", а својој кћери је дала име по комунистичкој активисткињи Џесики Митфорд. Развела се после годину дана брака. Прву књигу о Харију Потеру објавилаје 1997, за скроман хонорар; до тада је живела од социјалне помоћи у Единбургу. "Потеријада" је као што рекосмо, одмах постала хит, па Холивуд није часио ни часа да откупи права на снимање филма, што је коначно учинила фирма "Ворнер Брос". Сада филм путује светом и одушевљава децу и њихове родитеље; режирао га је Крис Колумбус.
0 чему је у књигама о Харију заиста реч? Какав је то нови јунак дечје маште?
Хари Потер је син чаробњака и вештице које је својевремено убио демонски маг Лорд Валдемор, и који је, као беба, преживео смрт. То јест, Лорд Балдемор је убио и Харија, али је Хари "васкрсао", а на челу му је као знак изабраности, остао жиг. Сада га васпитавају Дарслијеви, његови тетка и теча, који су пуки "нормалци", то јест "глупа" људска бића која не знају ништа о магији. Они и њихов син Дадли киње Харија. Дан када је као беба преживео напад Лорда Валдемора сви чаробњаци и вештице света су одушевљено прославили, славећи "дечака који је преживео", а пророчанство о њему гласило је да ће се "о Харију писати књиге и да ће свако дете на свету знати његово име". Хришћански образованом човеку јасно је да ово "преживљавање бебе" и "пророчанство" представљају богохулну карикатуру рођења Христовог и спасавања Богомладенца, Који је побегао у Египат од детоубице Ирода.
Живећи у свету "млакоња" ("muggles") у коме тетка и теча на све начине покушавају да га одврате чак о од помисли на магију, Хари изгледа као многа савремена деца која пате у разореним породицама и без имагинације. Он се не сећа својих родитеља - чаробњака све док му, у 11. години, не стигне писмо из Хогвартсове школе вештичарства и чаробњаштва, којом га школа позива да им се придружи и открије свој пут. (Списатељица Роулинг вели: "За нас је важно да се сетимо да свако од нас има магију у себи".). Школу коју ће Хари похађати основало је четворо вештица и чаробњака још у средњем веку, кад су исти били гоњени. Управник школе је Албус Дамблодр, велики вештац. Професори су врхунски окултисти, међу којима има и "анимага", чаробњака који се повремено претварају у животиње. Предмети који се уче су: магијско преображавање, заклињање, хербологија (наука о окултним својствима биља), одбрана од црне магије, историја магије, старање о магијским бићима, летење и чарање. Из историје се учи о вештичарству и езотерији од Кирке до Парацелзуса; праве се талисмани по узору на друидске. Пишу се писмени задаци на тему "бесмисленост прогона вештица у Средњем веку", итд. У школи се налазе чаробњачки подруми, салон за врачање, соба тајни, итд. Деца чувају "кућне љубимце" - жабе, паукове, мачке и сове. Роулинг детаљно описује магијске ритуале и чинове. У четвртом наставку "Хари Потер и ватрени пехар", Хари свраћа на гробље на коме се обавља обред око једног котлића. Ту мора да да део своје крви, како би помогао да оживи његов смртни непријатељ, Лорд Валдемор. У "Затворенику из Азкабана" један лик се претвара у вукодлака, а Харијеви другови постају пси који га штите. Једна од "дражи" књиге Џ.К. Роулинг је у томе што се описи најцрње магије (реални, из окултистичких приручника) мешају са хумором и апсурдним ситуацијама из којих се нуде надреалистички излази. Догађаји се смењују брзо, као на филму (или још боље, као у видео - игри), и та динамичност одговара савременом детету, васпитаном уз визуелне медије.
За разлику од традиционалних бајки, у којима је подела на добро и зло јасна и недвосмислена, у књигама и филму о Харију Потеру није тако. Зла бића из традиционалних бајки у "потеријади" имају сасвим друге улоге: вешци и вештице су професори у Харијевој школи, а сам Хари је примио део енергије од оличења зла, Лорда Валдемора, када је Валдемор покушавао да га убије. Том приликом, енергија злога прешла је у дете. И Валдемор и Хари (који жели да освети своје праве родитеље) служе се истим чаробњачким срсдствима и истом безличном "Божанском силом" - једино се разликују по начину на који је употребљавају. То је стара гностичко - алхемијска и окултистичка прича: добро и зло не постоје ("што је горе - то је доле"), него све зависи од начина на који приступамо безличном божанском "нешто"; то јест, и "црна" и "бела" магија су могуће, иако је разлика између њих као разлика између "+0" и "-0". У књигама о Харију Потеру нема универзалних моралних вредности - све је "релативно", препуштено дечјој "интуицији", "спонтаности" и осталим тобожњим особинама детета чији је модел измислила савремена "хуманистичка психологија". (То јест, дете "све зна"; одрасли му само сметају.)
Нипошто се не сме заборавити да је једна од основних порука Роулингове бунт против родитељског ауторитета, против "нормалних млакоња" који ни не знају шта је магија. Сама Роулинг вели: "Идеја да бисмо могли имати дете које бежи из тамнице света одраслих и одлази негде где има моћ, и праву и метафоричку, заиста ме је привлачила". Француски психоаналитичар Серж Тисрон (коме је све то симпатично) вели: "Родитељи који васпитавају Харија нису његови прави родитељи, и њихова глупост трајно их је обезвредила у његовим очима, као и у очима читалаца/.../ А многи млади људи имају осећање да се сами морају суочити са мноштвом проблема, уз подршку једино својих другара". (Хари Потер, наравно, све ради, битлсовски речено, "уз малу помоћ својих пријатеља" какви су Рон и Хермиона.
На чијој је страни циклус ових дечијих књига, и шта заиста пропагира, најбоље ћемо схватити ако прочитамо тумачење које је дала Врен Вокер, учитељица савременог вештичарства и један од оснивача највећег вештичарског веб-сајта на Интернету, жена која грозоморног сатанисту Алистера Кроулија зове "стари добри ујка Ал". Она Харија Потера хвали због изазова "слепом идењу путевима који су нездрави и који нису на страни слободног изражавања и узрастања личности... Његове намере су чисте и "за добро свих", па зато се ономе што он чини не може одолети јер је то права ствар". Вокерова чврсто верује да ће Хари Потер бити подржаван на све стране:
"Сваког полугођа у школи Хогвартс, (коју је учио Хари Потер, нап.аут.) има слободних места. Деца свих узраста ће можда ослушкивати лепет сове-гласоноше и жељно чекати да их позову" (то јест, да их неко обучи бављењу магијом и окултизмом.) Елисон Лентини, која је и сама била члан вештичарског покрета Америке, а затим се обратила у Хришћанство, у свом огледу "Хари Потер:
окултна космологија и искварена уобразиља" истиче: "К.С. Луис вели да је демитологизовани ђаво 20. века подједнако ефикасан као и његова ранија, живља и ужаснија појава - а исто се може рећи и за свет Роулингове. Морални синкретизам Харија Потера, одевен као безазлена забава, позива децу у безобличан, збркани духовни свет који више узнемирава него што објашњава. Већ поменути француски психоаналитичар Серж Тисрон каже: "За разлику од онога што се догађа у многим бајкама/.../ где јасне одреднице отклањају сваку двосмисленост, овде јунаку најчешће није могуће да установи да ли је значење поступка и ставова ликова пријатељско или непријатељско, добронамерно или злонамерно. "ДРУГИМ РЕЧИМА, ОНИ НИКАДА НИСУ НЕДВОСМИСЛЕНО НА СТРАНИ ДОБРА ИЛИ ЗЛА". А детету је баш то потребно: да се без двоумице поистовећује са ликовима - носиоцима добра и да се још недвосмисленије ограђује од ликова који оличавају зло. Традиционалне бајке су таква поистовећивања нудиле, док Хари Потер нуди ону познату нихилистичку тврдњу да је "све релативно".
(Понавља се, на нов, потрошачком менталитету приступачннји, начин прича о "Каиновом жигу" и "изабраницима Абраксаса", бога који је "и добар и зао", из Хесовог романа "Демијан".)
ПА ШТА?