Аутор Тема: Списак жртава комуниста у Крагујевцу  (Прочитано 5834 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже Десни

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2371
  • Пол: Мушкарац
  • Хало централа, дајте ми витеза Коју.
    • Заборављена и забрањена историја Срба
Списак жртава комуниста у Крагујевцу
« послато: децембар 24, 2011, 07:12:42 »
Акцијом Субнора и градских власти, питање жртава комуниста у Крагујевцу и околним местима поново је актуелизовано. На градској телевизији данима је ишла најава да ће на заједничкој конференцији са градоначелником Верољубом Стевановићем, Субнор прочитати списак лица ''убијених од стране нове власти''. Потомци жртава једва су дочекали ово, јер, сматрају они, ко би од Субнора боље знао ко је, где и под којим околностима тада убијен. Међутим, на конференцији списак није саопштен, већ је речено да ће бити предат државној комисији основаној прошле године. Како се до данас ни државна комисија није изјаснила о жртвама комунизма у Крагујевачком округу, у неколико наставака објавићу делимичан списак жртава који сам лично сачинио, на основу различитих извора, који су наведени у тексту. У списак су увршћене особе убијене од стране комуниста у Крагујевачком (данас Шумадијском) округу без суда или без правно ваљане пресуде.

На првом месту делимичног списка жртава комуниста у Крагујевачком округу налазе се црквена лица са територије Шумадијске епархије:

1. Богољуб Николић из с. Добрача, грбички поп. Комунисти су га возили камионом по селима, гађали су га камењем. Стрељан је у Капислани под лажном оптужбом. По изјави његове ћерке Марије, поштедели би му живот да је пристао уз комунистичку власт. Био је Дражин цивилни командант Крагујевца.
2. Марко Живадиновић, свештеник из села Драгоцвети. Мучен је и убијен лопатама.
3. Бошко Савић, парох из села Конатице. Убијен у Умци. Партизани су му ишчупали језик, тело су му бацили у Саву;
4. Станко Лазаревић, свештеник и парох у селу Сисковац. Мучен, бачен на пругу.
5. Игуман Софроније, старешина манастира Јошаница. Убијен је у ноћи између 26. и 27. септембра 1942, на месту Црначка коса.
6. Лазар Јевремовић, богослов, убијен исте ноћи када и игуман Софроније.
7. Милентије Пешић, јеромонах и сабрат манастира Каленић. Убијен крајем 1945, код места Каменар. Партизан, родом из села Сибнице, после тога је полудео.
8. Сергеј Михајловић, јеромонах и сабрат манастира Каленић. Тело му је пронађено у оближњем потоку, са видљивим траговима мучења.
9. Милан Сретеновић, најмлађи крагујевачки свештеник. По освајању града, комунисти су га ухапсили и мучили. Тело му је пронађено у клозету.
10. Михаило Радић, рођен у Брњици, свештеник у М. Крчмарима. Војни свештеник у јединицама Шумадијске групе корпуса. Повукао се са четницима у Босну, заробљен и стрељан код Калиновика 1945.
11. Бошко Живадиновић, свештеник-вероучитељ из Крагујевца. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика. У допису Окружног народног одбора Крагујевац Земаљској управи народних добара Србије, бр. 851 од 16 марта 1946, Бошко Живадиновић, свештеник из Бадљевца, помиње се као једно од ''лица чија је имовина конфискована као ратних злочинаца и народних непријатеља'' (Историјски Архив Шумадије у Крагујевцу, Фонд Окружног народног одбора Крагујевац, кутија бр. 39.)
12. Светолик Швабић, архијерејски намесник из Аранђеловца. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика.
13. Будимир Буда Соколовић, свештеник, избеглица из Босне. Повукао се са четницима у Босну, убијен од комуниста код Калиновика. Био је верски референт Дражине Врховне команде. (1-13, према подацима протојереја Драгослава Бранковића, ''Глас јавности'', 29. октобар 1999. године.)
14. Никола Пејовић, рођен 2. августа 1902. године у селу Додоши у Црној Гори, на Скадарском језеру. Током рата свештеник у селу Ђурђево код Раче Крагујевачке. Био је војни свештеник Лепеничке бригаде 2. шумадијског корпуса. Убијен од комуниста 18. јуна 1945. године на планини Узломац у Босни. Сахрањен је на месту Попова коса. (Према подацима потомака Николе Пејовића.)
15. Живота Димитријевић, богослов, члан Омладинске групе из Борча. Убијен у болници Шумадијске групе корпуса у Младиковинама код Теслића, 27. априла 1945. године.
16. Владета Владимир Н. Павићевић, јереј из Кијева код Лапова. Свештеник 3. крагујевачке бригаде. Убијен 1944. од комуниста.
17. Добривоје Нешковић, богослов. Убијен 29. августа 1941. у околини Крагујевца. Према изјави Добривојевог унука, Дарка Бељаковића из Крагујевца, аутору, он је био познат као један од најбољих студената Теолошког факултета и по пријемима на Двору, где је позиван. Комунисти Раје Недељковића ухватили су га испред родне куће, у Грошници, када се враћао из Београда. Мучили су га целе ноћи у оближњој шуми. Ујутру је нађен мртав, без прстију на руци, без табана, без полног органа, са ископаним очима и исеченим ушима. Такође: према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина''.
18. Богдан М. Дамњановић, богослов, потпоручник, рођен у Коштунићима. На позадинским дужностима у Горској краљевој гарди. Стрељан у Крагујевцу крајем 1944.
19-20. Костадин Новичић, јереј, свештеник из Стојника и његова жена. Убили их комунисти 1943. године.
21. Мирослав Миро Глушац. Свештеник из Бањалучке епархије, дошао у Шумадију као избеглица. Повукао се у Босну са Горском краљевом гардом, као њен благајник. Убијен од комуниста 1945. године у области Сарајева. (15-21, према необјављеном раду Б. Јевтића ''ЈВуО у Шумадији''.)
22. Михаило Поповић из Борча, богослов и катихета. Током рата је држао верски курс у оквиру Равногорског покрета. На крају рата постаје монах, а убрзо и игуман манастира Свете Тројице у Овчарско-кабларској клисури, под именом Јелисеј. Комунисти сазнају да је за време рата био са четницима, изводе га из манастира, муче и убијају хладним оружјем на путу према железничкој станици, 5. новембра 1945. године. (Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина''.)
23. Борко Поповић из Аранђеловца, рођен 1921. Завршио богословију. Комунисти га мобилисали и одвели на Сремски фронт, где су га убили метком у потиљак. Убица се после јавно хвалио. (Према истраживању Радета Главаша из Аранђеловца.)
24. Драгић Аврамовић, парох стојнички, свештеник цркве Св. Илија у Црквинама. Током рата хапсили га љотићевци и слали у логор, као сарадника четника. Повукао се са четницима у Босну, где су га убили комунисти. (Према подацима истраживача Марка Стојановића из Младеновца. Такође: Б. Јевтић, ''ЈВуО у Шумадији'', необјављени рад.)
25. Свештеник Марјан из Овсишта. Радио је у Школи резервних официра у селу Брајићи, са мајором Палошевићем. (Према изјави породице Јовановић из Г. Грбица, која је сачувала његову слику, на којој је и потпоручник Арсеније Јовановић, командант 3. младеновачке бригаде Горске краљеве гарде.)
26. Непознати монах Манастира Грнчарице код Крагујевца. Убијен 1941, од стране комуниста који су дошли да пале црквене књиге. Био је избеглица, затекли су га у манастирској библиотеци. (Према изјави монаха манастита Грнчарице.)
27. Мирон Ђурић, архимандрит, убијен од комуниста 30. августа 1943. године у Страгарима. (Према извештају Недићеве службе безбедности; Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 322.)
(Касније на списку, под редним бројем 140 наведен је Тиосав Матић из Крагујевца, доктор теологије; под редним бројем 426 наведен је Радојица Раковић, рођен 1912. у Живковцима, свештеник у Јеловику; под редним бројем 817 наведен је Михајло С. Швабић из Божурње, син свештеника Светолика Швабића, који је убијен заједно са оцем; под редним бројем 859 наведен је богослов Раденко Мишковић из Борча, који је убијен 27. априла 1945. у Младиковинама, у болници Шумадијске групе корпуса; под редним бројем 1014 наведен је Михаило Урошевић, свештеник из Брестовца.)
28. Милић Лукић из Загорице код Тополе, убијен од комуниста 17. августа 1941. Био је благајник сеоске општине. Према извештају Недићеве службе државне безбедности, ''одвели су га до места званог `Јаруга` и тамо стрељали''.
29-31. Ковинка Пантелић, домаћица, Мирослава Пантелић, домаћица, Радомир Пантелић, земљорадник, сви из Блазнаве код Тополе. Према допуни списка жртава комунизма за 1941, убијени су децембра те године. Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао начелник Орашачког среза, 1. јула 1942, партизани су сво троје одвели у Страгаре и тамо их стрељали (АВИИ, Архива неоријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
32. Милорад Недељковић, кмет села Пласковац код Тополе. Према извештају Недићеве Службе државне безбедности, убијен је 12. децембра 1941.
33. Миодраг Васић из Борча. ''У селу Борчу, срез Гружански, у свом стану убијен је Васић Миодраг, земљорадник и бивши народни посланик'', стоји у извештају Недићеве Службе државне безбедности за 3. октобар 1942.
34-36. Живка и Јован Глишић из Рамаће, супружници, и Глигорије Глишић, вероватно њихов син. ''Овога дана од стране комунистичких бандита убијени су у срезу Гружанском Глишић Јован, трговац од Рамаћа, и жена му Живка, домаћица'', гласи извештај Недићеве Службе државне безбедности за 21. децембар 1942. Глигорије је стрељан после успостављања комунистичке власти 1944. Одлуком Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 176, од 12. децембра 1946, ''установљава се да нема места конфискације имовине стрељаног Глигорија Глишића из Рамаће'', тј. није имало шта да му се конфискује.
37-40. Милован Младеновић, Радојица Ивановић, Војислав Петронијевић и Живко Стојановић. Према извештају Недићевог Окружног начелства у Крагујевцу од 3. марта 1943, у ноћи између 21. и 22. фебруара једна група комуниста напала је недићевце у Белановици, док је истовремено друга група убила Милована (Милорад, у другом извештају) Младеновића, писара среског начелства, Радојицу Ивановића, званичника среског начелства, Војислава Петронијевића, кмета општине Белановица и Живка Стојановића, жандарма у пензији, код кога је становао срески начелник.
41-42. Миливоје Петровић и Максим Максимовић. Према извештају Недићевог Окружног начелства у Крагујевцу од 19. марта 1943, комунисти су 1. марта око 20 часова у Д. Шаторњи убили Миливоја Петровића, капетана прве класе у пензији. Извели га из куће у двориште и стрељали. У Брезовцу код Аранђеловца 4. марта убили су општинског благајника Максима Максимовића, испред општинске зграде. Благајну су опљачкали. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком бр. 10/46, од 11. фебруара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Максиму Максимовићу нема шта конфисковати.
43-44. Љубица Михаиловић и њен отац Илија Михаиловић, из Аранђеловца. Девојку Љубицу комунисти су убили у ноћи између 28. и 29. јуна 1943, заједно са још осам особа, приликом упада у куће богатијих грађана на периферији Аранђеловца. (Народни музеј Крагујевац, Недићева архива, КО-4-1567, тачка А.)
Љубичин отац, Илија Михаиловић (1875), индустријалац и банкар, био је један од најбогатијих људи у Шумадији, познати добротвор и донатор. Бавио се политиком, дуго је био посланик Радикалне странке и касније Југословенске радикалске заједнице. Био је и председник Народне скупштине Краљевине СХС. Осуђен је на смрт и конфискацију целокупне имовине од Војног суда Централне Србије у Аранђеловцу, бр. 545/45. (Писмо Окружног народног одбора у Крагујевцу бр. 2155 од 9. септембра 1946. Државној хипотекарној банци и Привредној банци Србије.) Стаљинистички процес одржан је у аранђеловачкој Соколани. Убијен је у Крагујевцу, 8. марта 1945.
У Историјском архиву Шумадије, Фонд Окружног народног одбора Крагујевац, кутије 39 и 40, сачувано је више писама у којима се комунисти међусобно распитују да ли је негде пронађено Михаиловићево богатство (злато, накит, обвезнице и сл). Његову имовину они су тако хаотично опљачкали, да је Окружни народни одбор Крагујевац, писмом Бр. 606, од 28. фебруара 1946, послао једну жалбу Јавном тужиоцу Округа Крагујевац, у којој се поред осталог каже: ''Како у Аранђеловцу има и дан данас код појединих лица која су приграбила ствари и то од Илије Михаиловића, Драгише Симића, Марјановића, Хуге Антонијевића као и других народних непријатеља, то се умољавате да преко јавног тужиоца у Аранђеловцу учините све са ваше стране да свако лице које је приграбило овакве ствари одмах преда отсеку народних добара који ће даље поступити у смислу датих упутстава''. Сврха упутстава била је да највредније ствари дођу у руке највиших функционера.
45-53. Васа Стефановић и његов син Милан, Ђурђе Ђура Алексић и његов син Живојин, Петар Урошевић, Михајло (или Мијајло) Петровић, Драгиша Симић и Светозар Лазаревић из Аранђеловца и Живојин Лазаревић из Врбице. Сви су убијени у ноћи између 28. и 29. јуна 1943, приликом поменутог упада комуниста у Аранђеловац. Извештај Недићевог шефа Државне безбедности од 30. јуна 1943. гласио је: ''...Блокирала је поједине куће на периферији Аранђеловца и преваром, изјављујући да врше хапшење у име немачких власти, извели су из кућа трговца Васу Стефановића и његовог сина Милана, трговца Ђуру Алексића и његовог сина Живојина, трговца Петра Урошевића, индустријалца Михајла Петровића, млинара Драгишу Симића, кафеџију Светозара Лазаревића и девојку Љубицу Михајловић. Све именоване комунисти су одвели у једну кућу у оближњем потоку и стрељали.'' (С. Ћировић, ''Гружа у четницима'', 389. према: Народни музеј Крагујевац, Недићева архива, КО-4-1567, тачка А.)
Раде Главаш, истраживач из Аранђеловца, цитира вођу комунистичке групе, Милована Милосављевића из Копљара, члана ОК КПЈ за Аранђеловац, који је писао да су приликом овог, првог упада у Аранђеловац, комунисти запленили 1.092.500 динара и троја кола ствари. Касније, сви убијени су проглашени народним непријатељима ратним злочинцима и имовина им је конфискована.
Срески народни суд у Аранђеловцу донео је 14. октобра 1945. године закључак Посл. бр. конф. 12/45, о конфискацији имовине ''Симић Драгише, индустријалца из Аранђеловца, који је ликвидиран од стране НОВ као народни непријатељ''. Велика покретна и непокретна имовина покојног Симића је конфискована, а истовремено је проглашено ништавним књижење те имовине на Симићеву ћерку Дивну Миловановић из Београда, једину наследницу. Ово књижење обављено је 5. јануара 1944, ''после ликвидације пок. Драгише''. Окружни народни суд у Крагујевцу прогласио је одлуку о конфискацији извршном, о чему је Среском народном суду за срез Орашачки послат допис бр. 282. од 2. фебруара 1946.
Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1376, од 15. маја 1946, послао је Земаљској управи народних добара Србије упитни лист ''за конфискацију имања народног непријатеља Светозара Лазаревића''. Имање је конфисковано према одлуци Среског народног суда у Аранђеловцу бр. 6/45.
Актом бр. 1872, од 22. августа 1946, Окружни народни одбор Крагујевац тражио је од Среског народног одбора у Аранђеловцу закључак о спроведеној конфискацији имовине Веселина Стефановића, ''бившег трговца из Аранђеловца''. Не може се рећи да ли су Веселин и Васа Стефановић иста особа.
54. Сава Тодоровић из Петровца код Крагујевца. ''Ноћу5/6. новембра 15 комунистичких бандита упали су у с. Петровац (5 км сев. од Крагујевца - сек. Крагујевац), опљачкали 35.000 дин. општинског новца, спалили краљеву слику и убили Саву Тодоровића, бившег наредника'', пише у Билтену Недићевог Министарства унутрашњих послова за 4-11. новембар 1943. У напомени уз цитирани документ, комунистички историчари кажу да су ''ову акцију извели делови Шумадијског НОП одреда `Милан Благојевић`.''
55. Владимир Свилингер из Бање код Аранђеловца и Чедомир Милојевић из Вишевца код Раче. Према извештају Одељења за државну заштиту Недићевог Министарства унутрашњих послова, комунисти су Свилингера, који је био лекар здравствене задруге у селу Бања, одвели 13. новембра 1943, а ''леш одведеног лекара нађен је 14. новембра у селу Брезовцу''. Према истом извештају, 15. новембра у 19 часова убили су и Чедомира Милојевића, председника сеоске општине Вишевац.
56. Христина (Крстина) Стојановић, родом из околине Крагујевца, учитељица у Малој Иванчи код Сопота. Извештај Недићевог Министарства унутрашњих послова за децембар 1943. гласи: ''Ноћу 15/16. ом. група од 60 комуниста дошла је у Малу Иванчу, среза Грочанског, и похватала: Шмурића Петра, Којића Стевана, Бабића Радована и Јовановића Стојана, све земљораднике из Мале Иванче, као и две учитељице: Христину Стојановић и Милицу Симић и све их поубијала''. Према истраживањима Милете Симића из Малог Пожаревца, партизани Космајског одреда Љубомир Ивковић ''Шуца'', Божидарка Дамњановић ''Кика'', Добривоје Милићевић ''Вучко'', учитељ из Дражња, и други, спровели су жртве у кућу Богдана Ранковића, која се налазила на крају Мале Иванче, поред гробља. После мучења, сви су стрељани на гробљу, а њихови гробови до данас нису обележени (зна се где су). Пре сахране, тела учитељица била су изложена у сали сеоске општине. Христинин муж Воја налазио се у немачком заробљеништву. Имали су две мале девојчице, о којима су се потом старали мештани. О њима данас нико ништа не зна. Део Симићевог рада ''Хроника Малог Пожаревца'', о злочинима комуниста на територији Општине Сопот, објављен је у ''Погледима'', у броју за фебруар 2002. године.
(28-56, према ''Зборнику докумената'', том 1, књига 21, осим када је наведено другачије; реч је о документима Недићеве управе, која су објавили комунисти.)
Следе подаци из Историјског архива Шумадије у Крагујевцу, Фонд окружног суда, уписник за 1946, 1947. и 1948. годину, уписник за 1949. и уписник за 1950. годину. Изостављена су имена особа које нису стрељане из политичких разлога. На пример, Ангелина Мишулић из Крагујевца, чиновник, стара 26. година, стрељана је према пресуди од 2. маја 1946. године под оптужбом да је ''денунцирала родољубе''. На ''Гину Гестаповку'', како су је звали, четници су покушали атентат увече 17. маја 1943. године. У њен стан у Кондиној улици бр. 7 у Ердоглији, четник Петар Марковић ''Тимошенко'' из Борча убацио је бомбу. Рањени су Ангелина и њен љубавник, немачки поручник Алберт Дрезл.
Затим, један Хрват, један Словенац и један Србин љотићевац осуђени су на смрт због учешћа у стрељању грађана 21. октобра 1941. године, а било је и осуђених за криминална дела. Оваквих случајева у Фонду окружног суда има десетак.
57. Миодраг Валчић из Београда, државни службеник, стар 35 година. Дан доношења пресуде: 4. септембар 1946. Оптужен да је наводно сарађивао са окупатором - што је садржала готово свака пресуда.
58. Недељко Трифун из с. Пајсијевић код Крагујевца, земљорадник, стар 25 година, зато што је био четник Драже Михаиловића. Дан доношења пресуде: 18. мај 1946. године.
59. Радомир Божовић из Колашина, бивши предстојник полиције, стар 36 година, у рату четник Драже Михаиловића. Дан доношења пресуде: 22. јануар 1947. године.
« Последња измена: децембар 24, 2011, 07:26:52 Десни »

Ван мреже Десни

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2371
  • Пол: Мушкарац
  • Хало централа, дајте ми витеза Коју.
    • Заборављена и забрањена историја Срба
Одг: Жртве комуниста у Крагујевцу
« Одговор #1 послато: децембар 24, 2011, 07:13:14 »
60. Јездимир Милић, радник, рођен 1903. у с. Штавице код Љига. Дан доношења пресуде: 28.10.1946. године.
61. Драгиша Игњатијевић из села Бања код Аранђеловца, столар, рођен 1927. године. Дан доношења пресуде: 27. јануар 1947. године.
62. Војислав Марковић из села Бања, рођен 1907, земљорадник. Дан доношења пресуде: 28.10.1946. године.
(Милићу и Игњатијевићу суђено је са великом групом мештана - остали су добили високе временске казне. Под ставком ''кривично дело'', за једног од осуђених на временску казну наведено је: ''Као радник пекарске задруге без одобрења поделио са друговима један џак брашна''. Прави разлог страдања ове групе вероватно је јатаковање преосталим четницима у њиховом крају.)
63. Радомир Јојић, рођен 1915, чиновник у Земуну, под оптужбом да је наводно ''терорисао и батинао припаднике НОП-а''. Дан доношења пресуде: 26. јул 1947. године.
64. Миљко Радовановић, радник, рођен 1904. у Буковику, под оптужбом за наводни ''ратни злочин''. Дан доношења пресуде: 27. август 1947. године.
65. Бранко Јовановић, абаџија из с. Рашковић, рођен 1915, јер је ''у току 1946. одржавао везе са четником''. Дан доношења пресуде: 25. јул 1947. године. Истовремено је већа група сељака осуђена на високе временске казне. (Сумњали су, али нису доказали, да је Бранко сашио четницима униформе Озне, за једну акцију у селу Борач. Према: С. Ћировић, ''На трагу злочина'', 409.)
66. Милан Поповић из с. Борач, рођен 1912, како пише у документу ''крупни земљорадник''. Осуђен је под оптужбом да је током 1946. и 1947. ''јатаковао четницима''. Дан доношења пресуде: 6. август 1947. године. Истовремено је већа група сељака осуђена на високе временске казне (због поменуте акције у Борчу).
67. Веселин Јешић, земљорадник из с. Осеченица, под оптужбом да је јатаковао четницима. Дан изрицања пресуде: 5. септембар 1947. године.
68. Љубомир Батрићевић, земљорадник из с. Врбица, под оптужбом да је јатаковао четницима. Дан доношења пресуде: 8. септембар 1947. године. Истовремено је већа група сељака осуђена на високе временске казне. Према истраживању Радета Главаша, Љубомир је стрељан 28. јануара 1948. у Крагујевцу.
69. Владета Васић, фирмописац у Смедереву, рођен 1912. у Г. Јарушицама, под оптужбом да је наводно ''терорисао припаднике НОП-а'' и учествовао у њиховом стрељању 1941. године. Дан доношења пресуде: 22. септембар 1947. године.
70. Живота Петровић, рођен 1907. у с. Добрача, земљорадник, под оптужбом да је ''јатаковао четницима''. Дан доношења пресуде: 25. септембар 1947. године.
71. Војислав Спаиловић, радник, рођен 1923. у Крагујевцу. Осуђен је на смрт стрељањем 18. јуна 1948. јер је наводно основао групу ''Осветници Србије'', за коју суд каже да је ''диверзантска'', да је имала за циљ ''насилно обарање уставног поретка''. За све оптужене каже се да су ''непријатељски елементи''. Све сем Спаиловића осуђени су на високе временске казне.
72. Јован Илић из с. Кијево, земљорадник, рођен 1912. године. Током рата четник 3. крагујевачке бригаде 2. шумадијског корпуса. Дан изрицања пресуде: 10. децембар 1948. године. На истом процесу још две особе из Баточине осуђене су на по седам година лишења слободе са принудним радом. Према изјави Душана Максимовића за ''Погледе'', Илић се непосредно после рата крио у Београду, где је 1946. године ухапшен као припадник антикомунистичке омладинске организације ''Бели орлови''. Осуђен је на временку казну, али две године касније комунисти обнављају поступак и осуђују га на смрт. Максимовић каже да је Илић стрељан јер су мештани сакупили 800 потписа тражећи његово ослобађање. У условима страховите репресије то је била висока цифра, која је сведочила да је Илић омиљен у народу и самим тим опасан за комунисте, па су га зато и убили.)
73. Милован Гвоздић, лугар, рођен 1906. у околини Деспотовца (име села нечитко), због ''образовања и ступања у терористичку организацију ДРОС''. Дан изрицања пресуде: 1. септембар 1950. године. Истовремено је 13 особа осуђено на високе временске казне. Гвоздићев предмет, под ознаком Б-188/50, је нестао из Архива, тако да није познато шта значи скраћеница ДРОС.
74. Предраг Јанковић, рођен 1924. у Равној Реци, земљорадник, под оптужбом да је ''приступио у ДРОС''. Дан изрицања пресуде: 1. новембар 1950. године.
75. Драгољуб Станисављевић, рођен 1911. у Равној Реци, под оптужбом да је ''приступио у ДРОС''. Дан изрицања пресуде: 1. новембар 1950. године. На истом процесу већа група грађана осуђена је на временске казне.
76-77. Милоје Лазић, рођен 1919. и Марко Ђорђевић, рођен 1927, обојица из Лужница. Убијени 1947. године. Према пресуди Окружног суда у Крагујевцу од 18. октобра 1948, они су основали ''оружану банду ради насилног обарања државног и друштвеног уређења ФНРЈ''. Истовремено је већа група грађана осуђена на високе временске казне. Према изјави трећеоптуженог Душана Максимовића из Лужница, који је тада био ђак гимназије, они нису оснивали никаву ''оружану банду'', већ су јатаковали малобројним преосталим четницима, међу којима и равногорки Ради Божић из Бадњевца. Максимовић додаје да су комунисти измислили организцију, јер је максимална каза за јатаковање тада била десет година строгог затвора. (Изјава Душана Максимовића аутору.)
Следе подаци из Историјског архива Шумадије, Фонд Војног суда у Крагујевцу 1944-1947. Све смртне пресуде из прве четири од укупно 15 кутија докумената овог Фонда су уклоњене, изузев једног папира који је случајно остао у кутији бр. 2, а на коме се налазе подаци о ликвидацији две особе.
78-79. Милан Милосављевић и Цветко Милосављевић из с. Трмбас код Крагујевца. Већа група сељака из Трмбаса осуђена на временске казне, а међу њима су се налазила и два Милосављевића. Међутим, одлуком вишег суда ''преиначена је је пресуда овог суда Из 163/44 па се Милан Милосављевић и Цветко Милосављевић оба из Трмбаса осуђују на казну смрти стрељањем. Казну извршити одмах...'' - пише на документу датираном 19. децембра 1944. године. Из преосталих докумената везаних за обај случај не виде се разлози преиначења пресуде, нити уопште кривица ове групе сељака, сем да су током рата припадали Равногорском покрету.
Следи списак ликвидираних фудбалера ''Шумадије'', њихових рођака и пријатеља. Фудбалски клуб ''Шумадија'', најстарији у Србији, од овог доба потиснут је у нижеразредне такмичарске лиге.
80-83. Сретен Пура Којић из Крагујевца, Влада Сретеновић из Н. Милановца, браћа Бранислав и Градимир Димитријевић из Крагујевца.
Према решењу Окружног суда у Крагујевцу, Рех. 13/08, од 15. маја 2009, о рехабилитацији Сретена Којића, Влада, Сретен и Градимир осуђени су истог дана, 23. јануара 1945, пресудама Војног суда у Крагујевцу бр. Из-33/45, 34/45 и 29/45. Сретен Којић, студент технике, рођен 1922. у Крагујевцу, од маја 1944. био је обавештајац четничког 1. шумадијског корпуса. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', умро је од батина приликом спровођења до Капислане. У исто време, Сретенов брат, сестра и мајка убијени су од стране усташа у Устипрачи, на Дрини, када су се накратко издвојили из четничке болнице.
Бранислав и Градимир Димитријевић, рођена браћа, убијени су непосредно пошто су комунисти освојили град, у Капислани. Бранислав, звани ''Јумба'', био је голман ''Шумадије''. Током рата сарађивали су са четницима, као обавештајци. Бранислављев псеудоним, као четничког обавештајца у Крагујевцу, био је ''Џим''. Њихов трећи брат, Петар, био је фубдалер ''Шумадије''. Он је преживео црвени терор.
Потпоручник Влада Сретеновић из Н. Милановца био је командир чете 1. батаљона 2. гружанске бригаде и 3. батаљона 2. крагујевачке бригаде. Стрељан је у Капислани јануара 1945.
У решењу о рехабилитацији Сретена Којића, поред осталог, пише: ''Пок. Сретен Којић из Крагујевца оглашен је кривим и осуђен на казну смрти стрељањем са трајним губитком часних права и казну конфискације целокупне личне имовине искључиво из политичких и идеолошких разлога, без потребног законског основа... због чега је Окружни суд одлучио као у изреци решења и утврдио да је одлука која је била донета против пок. Сретена као сада рехабилитованог лица ништавна од тренутка њеног доношења и да су ништавне све њене правне последице укључујући и казну конфискације имовине а да се рехабилитовано лице - сада пок. Сретен Којић бив. из Крагујевца сматра неосуђиваним''. На крају је дописана правна поука: ''Против овог решења жалба није дозвољена''. У образложењу ове одлуке један од браће Димитријевић назива се Бранимир, уместо Бранислав.
84. Марко Костадиновић из Крагујевца, фудбалер ''Шумадије''. Звали су га ''Марко Грк''. Био је син трговца Константина Костадиновића, ''Које Грка'', кога су такође стрељали, а биће наведен касније. (Према раду ''ЈВуО у Шумадији'' Банета Јевтића.)
85. Мирослав Тошић ''Мишула'', стрељан у Капислани крајем 1944. Био је фудбалер ''Шумадије'', а онда одлази на војну академију. Током рата, у чину поручника, био је у служби Милана Недића, али илегално је помагао четницима. Одвели су га из куће док је спремао крсну славу Дмитровдан, 6. новембра 1944.
86. Звонимир Грковић (или Грговић) из Крагујевца, познатији под надимком ''Звоно'', фудбалер Шумадије (халф). Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1136, од 10. децембра 1945, тражио је да се конфискује кућа у којој је живео Грковић, тврдећи да су сведоци, који су изјавили да та кућа није била његово власништво, лажно сведочили. ''Лако је наћи пет човека који ће да тврде и што није истина'', писао је Одбор, тражећи да се кућа конфискује, пошто је Грковић ''оглашен за народног непријатеља''. Решењем Бр. 303/45, од 31. децембра 1945, Народни окружни суд у Крагујевцу, усвојио је ову жалбу. У Архиву је сачувано и решење Окружног народног суда у Крагујевцу, Р.230/45, од 8. фебруара 1946, којим се обуставља поступак конфискације имовине ''пок. Звонимира Грговића'', услед немаштине. (ИАШК, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
Према изјави савременика догађаја, др Душана Илића из Крагујевца, аутору, Грковић се по доласку партизана склонио у једно село у Гружи (можда и родно село). Један од његових најбољих другова од пре рата, који је 1941. отишао у партизане, а сада се вратио као потпуковник, распитивао се где је Грковић. Најзад су му рекли да је у селу, он је мотором отишао тамо и убедио Грковића да се слободно врати. Пошао је са њим. Код Стефановићеве фанрике хране зауставља их патрола, легитимише и тражи да се Грковић ухапси. Потпуковник га убеђује да слободно иде са њима, а да ће он одмах доћи по њега. Стрељан је исте ноћи. Илић памти само надимак овог потпуковника: ''Магарац''.
Према књизи ''На трагу злочина'' С. Ћировића, потпуковник је уочи рата био другоразредни фудбалер ''Шумадије'', а звали су га ''Свиња''.
Следе подаци према гласилу ''Светлост'', које је штампано у Крагујевцу одмах по доласку комуниста. У Народној библиотеци у Крагујевцу није сачуван ни један број из 1944. године, а из 1945. године постоји само неколико копија, у којима су записана имена три жртве. Овде наводимо две, а трећа ће бити наведена према другом извору. Имена су објављена у рубрици ''Из суда'', док истовремено тих имена нема у Архиву, што је још један доказ да су компромитујућа документа из Архива склоњена или уништена.
87. Нада Анђелковић из Неготина на Вардару. У чланку пише: ''Смртна пресуда... још једном народном издајнику, верном сараднику Драже Михаиловића''. Наводи се да је Нада била љубавница већем броју четничких команданата и да је обављала дужност председника ЖРОС-а у селу Сепци. Није објашњено да ова скраћеница значи ''Женска равногорска омладина санитета'', тј. да је Нада била болничарка. Смртну пресуду донео је Војни суд крагујевачке области.
88. Мирко Бројчин, јер је током рата био кључар затвора у Крагујевцу. Смртну пресуду донео је Војни суд крагујевачке области.

Ван мреже Десни

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2371
  • Пол: Мушкарац
  • Хало централа, дајте ми витеза Коју.
    • Заборављена и забрањена историја Срба
Одг: Жртве комуниста у Крагујевцу
« Одговор #2 послато: децембар 24, 2011, 07:14:36 »
89. Драгомир Симовић, председник општине Крагујевац до 21. октобра 1941, када је поднео оставку. Био је угледни трговац, имао је радњу преко пута ''Пека'' у Главној улици.
90. Рудолф Швебл, овлашћени грађевински предузимач, једно време потпредседник општине Крагујевац. Србин немачког порекла. Рођен у Панчеву 1880, доселио се у Крагујевац пре 1905, када се оженио са Крагујевчанком Лепосавом Јанковић. Учесник ратова 1912-1918. у српској војсци, носилац више одликовања. Ухапшен по доласку комуниста ујесен 1944. и одведен у стари затвор, иза суда. Храну му је носила ћерка Ружица. Једног јутра видела је његово име на списку осуђених на временске казне, на огласној табли на суду. Наредног јутра видела је очево име на десној страни огласне табле, међу осуђенима на смрт. Породица није добила никаква документа. Конфискована је сва имовина Швебелове фирме, као и кућа у Карађорђевој улици. У тој кући данас се налази дечје обданиште. Наследници су поднели захтев за рехабилитацију и повраћај имовине. (Изјава Рудолфовог унука Предрага Симића, аутору.) У извештају Управе народних добара Окружног народног одбора Крагујевац, од 2. фебруара 1946, поред 17 других лица којима је конфискована имовина, наведен је и Рудолф Швебел (ИАШК, Фонд ОНО, К-39).
91. Предраг Митровић, срески начелник.
92. Душан Поповић, срески начелник.
93. Лазар Ћурчић, директор Гимназије.
94. Светислав Максимовић, књижевник, професор учитељске школе, родом из села Лужнице. Ухапшен 19. а убијен 22. маја у старом затвору у Крагујевцу, који се налазио иза зграде суда, под оптужбом да је био идеолошки вођа ''Белих орлова'', српске антикомунистичке омладине.
95. Живота Тодоровић, професор, родом из села Сабанта.
96. Душан Дуле Станимировић ''Лорд'', трговац из Крагујевца.
97. Данило Дача Кнежевић из насеља Палилуле, полицајац.
98. Евгеније Младеновић из насеља Палилуле, полицајац; према изјави Петра Симовића, на три полицајца убијена у исто време ''народ се није жалио'', у вези њиховог понашања током окупације (трећи је Александар Цања Поповић, такоће из Палилуле, који ће бити наведен касније).
99. Александар Аца Лукић из насеља Палилуле, стрељан 1945. у Кочевју, Словенија, као љотићевац.
100. Др Миладин Милосављевић, најбољи млади хирург крагујевачке болнице. Убијен у Босни, као хирург Групе шумадијских корпуса.
101. Свештеник Добра Страњаковић из Горњег Милановца (после рата, његов брат Бранислав био је познати историчар у Паризу).
102. Мирко Јелић ''Грба'', техничар, није учествовао у рату, али се хвалио да је био четник.
103. Мила Марковић, 24-годишња медицинска сестра; стрељана под оптужбом да је четницима давала инекције и завоје (њен братанац је Михаило Марковић, народни посланик почетком деведесетих; о овоме је сведочио у ''Гласу јавности'' од 27. октобра 1999. године).
104. Петар Пера Којић из Крагујевца.
105. Миодраг Вуковић из села Мала Врбица, припадник Равногорског покрета (његовог рођеног брата Момира стрељали су Немци 1943, такође као равногорца, на истом месту, у ''Капислани'').
106. Милован Поповић, домаћин из Забојнице, отац Василија Васе Поповића, кога је на смрт осудила и стрељала 6. муслиманска бригада (Василије ће бити наведен касније).
107. Петрић из Крагујевца (сведоци се не сећају његовог имена).
108-109. Живан Жива Ковановић из Баточине, 15-тогодишњи ученик Крагујевачке гимназије, и његов старији брат Жарко. Према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије'', на пријаву неколицине ђака скојеваца, Живу су непосредно пошто је почела школска година ујесен 1944. ухапсили и јавно му судили у Хотелу ''Дубровник'', тако што је маса скојеваца скандирала ''На смрт!'' Формална оптужба гласила је да је Немцима давао податке о напредовању Црвене армије. Миодраг и Жива су били у истом разреду.
Према ''Гласу јавности'' од 25. октобра 1999, Жива је стрељан ''само због чињенице што је његова породица била богата''.
Према изјави Богољуба Динића из Крагујевца, аутору, Живиног брата од тетке (Живина мајка Дивна и Богољубов отац Светозар били су сестра и брат), Живин отац Живота био је чувени агроном, радио је и на краљевом имању на Опленцу. Преминуо је пре рата. Жарка Ковановића ухапсили су 1944. љотићевци и затворили у Крагујевцу. Богољубов отац, Светозар Динић, издејствовао је да га пусте, али уз услов да привремено остане са њима. Недуго потом уследило је повлачење љотићеваца у Словенију и они су силом повели Жарка. Комунисти су га убили вероватно у Кочевју (Жарково име објављено је у поменику љотићевске ''Споменице'' Б. Карапанџића).
Богољуб Динић је био на ''суђењу'' Живи у ''Дубровнику'', где је он отишао са слободе. Има Живину фотографију непосредно пре одласка на ''суд'', снимљену испред Крста. Дечак је блед и уплашен. Убили су га одмах те ноћи, а ускоро је један комуниста носио његов скупоцени сат и чизме. Не знајући за то, мајка Дивна је отишла у Београд да моли за помиловање. Добила је помиловање већ сутрадан, лично од Моше Пијадеа. Када се вратила у крагујевачку Озну, рекли су јој да је касно. Ухапсили су и њу и ћерку Радмилу и одвели их у логор на Метином брду. Динићи су им носили храну. Радмила је после побегла у Италију, па у Јужну Америку, где је и преминула. Пошто су јој одузели сву имовину, Дивна се преселила код ћерке Бисерке и зета у Београд. Преминула је седамдесетих година, сахрањена је у Баточини.
У Историјском архиву Шумадије, Фонд ОНО, К-40, сачуван је допис Окружног народног одбора ''Војном суду Крагујевац'' од 16. августа 1946, који гласи: ''С молбом да нам доставите пресуду тог суда по осуди Ковановића Жарка, Дивне и Радмиле из Баточине, која нам је потребна ради уласка у предмет по конфискацији њихове имовине''. Жива се не помиње, јер је био малолетан. Општински суд у Баточини рехабилитовао је Живу 2008. године и покренут је процес повратка имовине.
110. Јован Динић ''Гроф'', рођен 1926. у Крагујевцу. У Историјском архиву Шумадије, Фонд ОНО, К-40, сачувана је пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, која је одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Јован је ''за време рата био у четничком омладинском штабу и био обавештајац крагујевачке полиције''. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем'', истовремено са још четворицом.
Према изјави Јовановог брата Богољуба, аутору, Јован је био ђак трговачке школе, а не трговачки помоћник, како пише у пресуди. Пошто су га 1944. претукли недићевци (15 батина), приступио је четницима 1. крагујевачке бригаде, под командом поручника Жике Павловића, тада са штабом у Драчи. Разносио је позиве за мобилизацију. Није био наоружан и није имао униформу. Ујесен 1944. предао се партизанима, код Фоче. Држали су га у затвору у Ужицу, али је на очеву молбу, преко рођака у Ужицу, пребачен у затвор Озне у Крагујевцу, у Војнотехничком заводу, 50 метара од капије која се налази лево од управне зграде. Носили су му храну, видели су да га спроводе босог по снегу до суседне зграде. Јануара 1945, једног јутра, Богољуб је затекао оца Светозара како јеца и чупа косу. ''Јова нам је стрељан'', рекао му је. Богољуб је отрчао до капије Завода и рекао мајци Марији (девојачко Марилуиз Лефорт, била је Францускиња). О стрељању су сазнали са плаката на паноу у Малом парку, код улаза у парк од центра. Било је петнаестак имена стрељаних те ноћи, за све је писало да су ратни злочинци. Сви су стрељани уз зид Завода, лево од Громовића улаза, ту су закопани, и ту се и данас налазе њихови посмртни остаци. Светозар и Марија имали су пет синова, били су богата и угледна фамилија. Одузет им је велики кројачки салон у главној улици, тачно наспрам суда.
Према сведочењу Јовановог брата Ратка, објављеном у ''Гласу јавности'' 25. октобра 1999, отац Светозар касније је препознао скупи Јованов капут на неком човеку. ''Када га је упитао одакле му капут, човек је одговорио да га је купио од извесног Белића који је радио у Озни'', изјавио је Ратко Динић.
Први захтев за рехабилитацију Јована Динића Окружни суд у Крагујевцу није усвојио, с образложењем да нема документације о осуди. Други захтев је усвојен и Јован Динић је рехабилитован 2010. године, а помогао је документ наведен у овом тексту.
111. Живорад Жика Лекић из села Ресник, седамнаестогодишњи ученик. О Жикином убиству сведочио је његов рођени брат Радоња у ''Гласу јавности'' од 28. октобра 1999. године: ''Убили су га у селу Кормане. Подигли га и везали за једно дрво. И затим изрешетали. Као да се обучавају гађању''. Радоња, његов старији брат Петар и њихова мајка осуђени су на вишегодишње казне, а млин им је одузет.  Радоња је такође посведочио да су десетак дана пре Жикине погибије, комунисти у шљивару поред његове куће убили и једног шеснаестогодишњег дечака из села Кијево, јединца, чијег се имена не сећа.
112. Бане Николић из Крагујевца, ученик, малолетник; стрељан зато што је пре рата преотео девојку комунисти Моми Станојловићу.
113. Рада Божић, ћерка попа Андре Божића из Бадњевца, стрељаног од стране Немаца 21. октобра 1941. Према књизи Александра Бељаковића ''Под облацима Србије'', доведена је из затвора у Пожаревцу и убијена у затвору у Крагујевцу, с тим што су истовремено комунисти пустили вест да је побегла у иностранство. Такође: изјава Радиног брата, Блаже, аутору.
114. Радмила Д. Шпиљевић из Лужница. Одлуком Среског народног суда за срез Крагујевачки, И.11/46, од 11. фебруара 1946, утврђено је да Радмила нема своје покретне и непокретне имовине. У образложењу поред осталог пише: ''Народни одбор среза Крагујевачког актом својим бр. 739 известио је овај суд да се Радмила Шпиљевић сходно чл. 28 закона о конфискацији сматра ратним злочинцем и да њена имовина подлеже конфискацији. Судски изасланик утврдио је да ратни злочинац Радмила Шпиљевић нема своје личне покретне и непокретне имовине, која би се могла конфисковати, пошто има живог оца, а не постоји задруга између ње и њеног оца нити има приновка у имању''. Радмила је једна од најпознатијих жртава комуниста у Крагујевцу. Док је отворени камион пролазио центром града, возећи у смрт ''народне непријатеље'', она је извикивала пароле против комуниста. Била је матуранткиња Учитељске школе, повереник Женске равногорске омладине санитета за Лужнице. Убијена је ујесен 1944, у Капислани.
115. Гора Добривојевић из Лужница, матуранткиња Учитељске школе; убијена заједно са Радмилом Шпиљевић.
116. Милан Васовић из села Бечевица, матурант Крагујевачке гимназије. Певао је песму ''Краљу Перо, цвеће наше, далеко те отераше''. Комунисти су чули песму, свирепо га мучили и убили. Извадили су му очи и одсекли уши и прсте на рукама и ногама. Такође: С. Ћировић, ''На трагу злочина'', стране 261-262.  Миланов брат од тетке, Радисав Лазаревић из Радмиловаца, тада је био у партизанима. Ово је његово сведочење:
''Док сам ноћу чувао стражу по улицама у Крагујевцу, неколико вечери је Милан са групом гимназијалаца долазио на мој стражарски реон. Рекао би ми да ће они мало даље од мене да вичу неке пароле, али да ја не идем за њима и да не казујем никоме где су и ко су они. И стварно, они би одлазили неку улицу даље и чуло би се како вичу: Доле комунисти, Живео Краљ! Било је то језиво чути тих ноћи у Крагујевцу. Људи су убијани због тога. После чујем да су и Милана у селу ухватили теренци и убили га у планини''.
117. Зора Радаљац, учитељица у селу Мајнић.
118. Јован Мијаиловић из Крагујевца, пре рата војни пилот. Убијен непосредно после рата, у Крагујевцу.
119. Поручник Живадин Павловић, био на служби у позадинским јединицама 1. шумадијског (четничког) корпуса, а једно време командант 1. крагујевачке бригаде.
120. Милош Милорадовић из Бечевице. Његова мајка је пошла за комунистичком патролом која га је одвела на принудну мобилизацију; нашла га је поред пута, мртвог, везаног жицом. (Такође: С. Ћировић, ''На трагу злочина'', стране 257-258. Милоша су родитељи скривали од комуниста, јер су они раније убили њиховог другог сина; ипак, тзв. теренци су Милоша нашли, одвели и успут убили.)
121. Јова Илић, четник из Беличког среза (70 мештана из Илићевог родног села потписима је гарантовало његову невиност).
122. Миломир Андрић ''Кукач'' из села Борач (рањен 1947. приликом хапшења, садистички убијен у крагујевачкој болници).
(89-122: Према изјавама старих Крагујевчана: Петра Симовића, сина председника општине, Миодрага Лукића и Гроздане Миловановић, аутору, као и према изворима наведеним у тексту.)
123. Јован Јоца Бојанић, отац глумца Драгомира Бојанића Гидре. Живели су у једној кућици у улици Чиче од Романије број 3. Комунисти су после рата једне ноћи одвели Јована од куће и убили га (Извор: Слободан Бане Чаировић, ''Улица већа од завичаја'', страна 21, Крагујевац, 2008, издање аутора.) Према изјави Богољуба Динића, глумца Народног позоришта у Крагујевцу и касније у Београду, Гидриног исписника и колеге у неким филмовима сниманим у Италији, Јован је пре рата био жандарм, а радио је на обезбеђењу комплекса на Опленцу. Поштујући Хашку конвенцију, Немци су га оставили на том радном месту и ту је провео рат, док су комунисти сматрали да је то довољан разлог да га убију. Гидри је после неколико година преминула мајка од туберкулозе и имао је тешко детињство. То је био разлог што је почео да пије, а сваки пут кад би се напио, псовао је комунисте, без обзира где се налази. Због псовања ипак није имао већих проблема. (Изјава Богољуба Динића аутору.)
124. Живан Васић из с. Маслошево, деловођа у с. Доња Шаторња, убијен од комуниста крајем јула 1941. године као ''класни непријатељ''. Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Живан је ''убијен што је вршио своју дужност''. Имао је 52 године. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
125-126. Милан и Влада Пантелић, синови бојаџије Раденка Пантелића, који је имао радњу у Главној улици у Крагујевцу. Мобилисани су октобра 1944. и после неколико дана убијени с леђа, као ''класни непријатељи''.
127. Милан Персинац из насеља Палилула. Мобилисан је у партизане октобра 1944. Под лажном оптужбом да је покушао бекство натеран је да ископа себи раку и убијен је, код Тузле ујесен 1944. Сматран је ''народним непријатељем''.
128. Кира Сперански, раније професорка, ћерка избеглог руског официра. Стрељана је крајем 1944. зато што је током рата била преводилац у немачкој команди и наводно љубавница немачких официра.
129-130. Миладин Савић, власник познате кафане ''Палигорић'', која и данас постоји, и његов син јединац. Када је чуо да су му комунисти убили сина, крајем 1944. године, Миладин се обесио на тавану кафане.
131. Миодраг Пауновић из Бечевице, студент, током рата равногорац. Непосредно после рата од стране лажних Американаца намамљен у Београд, како би наводно преко америчке амбасаде побегао из земље (према сценарију који је касније коришћен у лажној причи о Николи Калабићу). Пауновић је неколико месеци илегално држан у Београду, у заблуди да је међу Американцима, а затим је враћен у Крагујевац и убијен.
132. Шука Влајић, адвокат из Крагујевца, један од главних комунистичких вођа. Убијен од својих другова комуниста лета 1941. у с. Грошница, под оптужбом да је ''троцкиста'' (тј. припадник комунистичке фракције супротне Стаљиновој).
133. Чеда Плећевић, адвокат из Аранђеловца, комунистички вођа у Орашачком срезу. Убијен од својих другова комуниста лета 1941. као ''троцкиста''.
(124-133, према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије''; издавач ''Јефимија'', Крагујевац, 2003.)
134. Новица Аксентијевић из села Шуме код Наталинаца, током рата четнички командант села. Убијен у Капислани новембра 1944, заједно са Будисавом Милићем.

Ван мреже Десни

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2371
  • Пол: Мушкарац
  • Хало централа, дајте ми витеза Коју.
    • Заборављена и забрањена историја Срба
Одг: Жртве комуниста у Крагујевцу
« Одговор #3 послато: децембар 24, 2011, 07:14:46 »
135. Капетан Драгић Крљић из Горње Трнаве. Пуштен из немачког заробљеништва 1943, због болести. Четнички позадински командант Тополе и Аранђеловца 1943. и 1944. Комунисте сачекао у својој кући. Пре него што је окончана акција сакупљања потписа да није крив, мучен је и убијен у Аранђеловцу, крајем 1944. године. (Окружни народни одбор Крагујевац, дописом бр. 2077, од 20. августа 1946, тражио је од Среског суда у Тополи да конфискује имовину ''осуђеног Драгића'', као и да ''достави осуђујућу пресуду, којом је исти осуђен на конфискацију''.)
136. Чедомир Милић из Доње Трнаве, убијен 1943. године од стране комунистичке тројке којом је командовао Јова Јеленић. Комунисти су га ноћу искасапили ножевима, у страху да ће некоме рећи да је случајно видео Јеленића. Имао је 50 година.
(134-136, према изјави Живка Милића из Горње Трнаве, аутору; Живков отац Будисав биће наведен касније, према другом извору.)
137. Милунка Пауновић из Крагујевца. Била је власник три радње у центру града. Стрељана је новембра 1944. у Капислани, а радње су јој одузете. Оставила је троје малолетне деце и мужа инвалида из Првог светског рата. На опроштају је рекла сестри: ''Гино, чувак децу, стрељаће ме сутра ујутру у четири сата''. (Према изјави Милункиног сина Слободана Пауновића, аутору, који је преминуо неколико дана пошто је ово саопштио у редакцији ''Погледа'' и оставио слику на којој су он и мајка; становао је у улици  Николе Пашића 31, где је тада, 2002. године, била редакција ''Погледа''.)
138. Ратко Митровић из Крагујевца, предратни питомац Завода, током рата четник. Хтео је да емигрира, али се вратио, рекавши укућанима ''Нисам никоме ништа урадио''. Новембра 1944. одведен је у затвор код суда, где је месец дана свирепо мучен. Потом је стрељан у Капислани. На списковима стрељаних, које је његов син читао на згради данашње самопослуге ''Србија'' у центру, није било Томислављевог имена. На списковима, који су у то доба мењани на 5-6 дана, било је по 100-150 особа. Породица је потом годинама трпела репресију. (Према изјави Ратковог сина Томислава, аутору.)
139. Антон Павлич из Крагујевца, Словенац, професор немачког у Гимназији.
140. Тиосав Матић из Крагујевца, доктор теологије.
141. Драгољуб Максимовић из Лужница.
142. Папић из Лужница (Максимовићи се не сећају његовог имена).
(139-142, према изјави браће Милутина и Душана Максимовића из Лужница, аутору. У селу Лужнице комунисти су стрељали 11 особа; остали ће бити наведени према другим изворима.)
143. Витомир Тодоровић, домаћин из села Корман.
144. Љубомир Милојевић, хармоникаш из села Корман.
145. Миодраг Рајковић, домаћин из села Корман.
146. Момир Милошевић, председник сеоске општине Корман. Његов син Будимир Милошевић, у ''Гласу јавности'' од 27. октобра 1999, потврдио је причу о очевом страдању, и то у време док су се он и његов брат налазили у партизанима (вероватно су били мобилисани).
147-149. Драгутин Марковић, домаћин из села Корман и његови синови Предраг и Драгољуб.
150. Радослав Милојевић, домаћин из села Корман.
(143-150, према изјави Драгутина Марковића, аутору; међу стрељанима је и Драгутинов деда, по коме је он добио име.)
151. Михаило Милошковић из села Жуње, мучен и убијен 1942. године од стране групе Павла Гучанина. (По бекству партизана из Србије крајем 1941. године, група-банда Павла Гучанина остале је одсечена и бавила се тешким разбојништвом. Милошковића су пекли ужареним гвожђем да призна где су дукати које је спремио за удају своје ћерке. Гучанинову банду ликвидирали су четници Гружанске бригаде, из јединице Богића Сремчевића.)
152. Радован Тишевић из села Гунцати, печен ужареним гвожђем од стране Гучанинове банде, док није признао где крије 3-4 дуката. Убрзо је преминуо. Његов синовац Милан био је познати крагујевачки адвокат, који је деведесетих година бесплатно бранио лист ''Погледи''. Тада су комунисти масовно тужили ''Погледе'', за вербални деликт и клевету, после серије чланака о њиховим ратним злочинима.
153. Радојица Бечановић из с. Гунцати, стрељан у Крагујевцу после рата (током рата био је четник).
154. Радојица Васовић из с. Гунцати, стрељан на Котленику 1946. године (током рата био је четник).
155. Матија Вуковић из с. Гунцати. После рата, због изјава против комуниста (на пример ''клеветање другарице Јованке Броз''), затваран и свирепо мучен у затвору у Крагујевцу укупно 34 пута. На крају је преминуо од последица мучења.
156. Драгољуб Сремчевић из с. Гунцати, стрељан у Крагујевцу после рата (током рата био је четник).
157. Богић Сремчевић. Током рата четник, после рата једно време у герили. Убијен је приликом покушаја преласка бугарске границе, после рата, на последњој железничкој станици. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 10.146, од 11. фебруара 1946, утврдио је да ''нема места конфискацији имовине народног непријатеља Богића М. Сремчевића из Гунцата'', јер се није имало шта конфисковати.
(151-157, према подацима Милутина Вуловића из села Гунцата, датим аутору. Ово село је током и после Другог светског рата имало 65 жртава, плус још по неколицина погинулих у редовима комуниста и љотићеваца, које Вуловић није евидентирао. Од Немаца је погинуло пет мушкараца и једна жена, од љотићеваца два мушкарца, од усташа два мушкарца, а три војника су погинула несрећним случајем. Од комуниста су погинуле укупно 52 особе. То су већином били четници, а готово сви су страдали током Босанске голготе. У селу Жуње, које је тада спадало у Општину Гунцати, страдало је 15 мушкараца, 14 од комуниста и један од љотићеваца. Сви су погинули у борби, осим једног кога су комунисти убили мучењем.)
158-159. Драгиша и Љубиша Томић из Пласковца. Драгиша је био рођени брат поручника Радише Томића, служио је у његовој јединици. Заробљен је и стрељан 22. маја 1945. код Фоче. Био је 1921. годиште. Љубиша је био њихов брат од стрица. Рођен је 1923, завршио је гимназију у Крагујевцу, а 1944. Школу резервних официра у селу Брајићи. Заробљен је и стрељан 22. маја 1945. код Фоче, заједно са Драгишом. (Према изјави из породице Лукић из Пласковца, аутору.) У Капислани је убијен и Радиша Томић; биће наведен касније, према другом извору.
160-161. Браћа Живко и Милутин Б. Маринковић из Крћевца код Тополе. Живка, рођеног 1910, који је био наредник у Белосавци, заклала је партизанска тројка 3. јуна 1943. године, 50 метара од куће. Тројку су чинили Миле Сеља, Жика Несторовић и Миле Риџнић. Милутина, рођеног 1903. године, одвели су од куће 20. децембра 1944, у Тополу, и убили без суђења. Још два рођена брата, Ђорђе, рођен 1905, и Ивко, рођен 1910, погинула су крајем 1944. у Босни, као четници Опленачке бригаде. (Изјава Ивковог сина, Милована Маринковића, аутору.) Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 20/45, од 24. новембра 1945, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Живку нема шта конфисковати. (Архив Шумадије, Крагујевац, Фонд Окружни народни одбор.)
162-170. Милентије Николић, Драгољуб Николић Драга, Мића Тодоровић, Миливоје Петровић, Борисав Новаковић, Живорад Матић, Чедомир Илић, Живорад Ивановић и Миодраг Николић, младићи из Јеленца код Тополе. Ујесен 1944. године одведени су у Аранђеловац, мучени и ликвидирани из пиштоља хицима у уста, а свакоме је речено: ''Зини, да ти не кварим зубе''. (Изјава Милосава Радоњића из Јеленца, јединог преживелог из ове групе; специјално издање ''Партизански злочини у Србији 1944/45'', ''Погледи'', јун 1991.)
171. Војислав Танасијевић из Пласковца. Током рата четник Горске краљеве гарде. Заробљен  априла 1945. године у Пласковцу и потом убијен, веротавно у Капислани. (Према изјави из породице Лукић из Пласковца, аутору.)
172. Адам Николић из Пајазитова. Пре рата активни подофицир, у рату унапређен у чин поручника, био командант 1. батаљона 4. космајске бригаде Горске краљеве гарде. Заробљен у Босни пролећа 1945, стрељан у Капислани у Крагујевцу. (Према изјави потпоручника Божидара Боже Панића из Пајазитова, аутору. Панић је тада осуђен на временску казну.)
173. Миодраг Стефановић из Чачка, током рата пратилац академика Драгише Васића и спасеног америчког пилота Ричарда Фелмана (по Васићевом нарећењу). Убијен у крагујевачкој Капислани 1945. године. (Према сведочењу његовог сина Милована; ''Мисија Халјард'', страна 239, ''Погледи'', Крагујевац, 2004.)
174. Милован Николић из Овсишта, током рата четнички командант села. Крајем 1944. одведен од куће у Тополу и убијен маљен. (Према сведочењу родбине; изјави Милана Петровића из Влакче, аутору.)
175. Петар Ставеновић из Митровчића, Топола, вртлар и чувар краљевског имања на Опленцу. Ујесен 1944. мучен тако што су му ложили ватру на грудима, а потом одведен у Аранђеловац и убијен маљем - била му је смрскана лобања. (Изјава Петрове родбине; специјално издање ''Партизански злочини у Србији 1944/45'', ''Погледи'', јун 1991.)

Ван мреже Десни

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2371
  • Пол: Мушкарац
  • Хало централа, дајте ми витеза Коју.
    • Заборављена и забрањена историја Срба
Одг: Жртве комуниста у Крагујевцу
« Одговор #4 послато: децембар 24, 2011, 07:15:58 »
176. Александар Аца Николић из Маскара код Тополе, један од најбогатијих људи у Шумадији. Ујесен 1944. одведен у Тополу и убијен будаком од стране ознаша Јована Миливојевића. (Сведочење Милана Милисављевића из Јеленца, који је преживео тамновање у Тополи; специјално издање ''Партизански злочини у Србији 1944/45'', ''Погледи'', јун 1991.)
177. Косана Јовановић из Г. Грбица, супруга потпоручника Арсенија Јовановића, команданта 3. младеновачке бригаде Горске краљеве гарде. Комунисти су је убили у  ноћи између 18. и 19. априла 1945. године, у селу Ножичко код Дервенте, где се тада налазила болница и позадина Горске краљеве гарде. Арсеније је похитао да спасе супругу и том приликом је погинуо. Мештани су их сутрадан сахранили заједно, у  црквеној порти у Ножичком. (Према изјави Верољуба Малетића, истраживача из Србца, аутору.)
178. Драгутин Јанковић из Г. Комарица. Током рата био је командант равногорског одбора у селу. После рата неко време се крио у шуми поред куће. Ујесен 1944. године комунисти су га одвели у Капислану, у Крагујевцу, одакле се није вратио. (Према изјави његовог комшије, Милинка Ђурђевића, аутору.)
179. Антонијевић Миљко из с. Велико Крчмаре, убијен код куће, после рата.
180. Аћимовић Исидор из с. Велико Крчмаре, убијен 1946.
181. Величковић Јанко из с. Велико Крчмаре, убијен 1946.
182. Јанићијевић Милорад из с. Велико Крчмаре, убијен 1946.
183. Николић Милан из с. Велико Крчмаре, убијен 1943. у Војиновцу од стране партизанске тројке, зато што је на слави Ђурђици говорио лоше о комунизму.
184. Радосављевић Бранислав из с. Велико Крчмаре, послат у Словенију наводно као горосеча и тамо убијен (најпре је био четник, а на крају рата партизан).
185. Рафаиловић Љубодраг из с. Велико Крчмаре, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу.
186. Срећковић Светолик из с. Велико Крчмаре, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу.
187. Срећковић Светомир из с. Велико Крчмаре, убијен вероватно у Крагујевцу после рата.
188. Цукић Војислав, током рата четник, потомак чувеног Карађорђевог војводе Павла Цукића, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу, после свирепог мучења.
189. Цукић Милутин из с. Велико Крчмаре, убијен вероватно у Крагујевцу после рата.
190. Пауновић Миодраг из с. Велико Крчмаре, убијен 1948. године. Преживео је стрељање у Шумарицама 1941. (Према изјави Блаже Божића, аутору, Пауновић је ухапшен у истој групи са његовом сестром, Радом.)
191. Радовановић Симеун из с. Велико Крчмаре, умро после мучења од стране комуниста.
(179-191, према подацима Дејана Обрадовића, историчара из Великих Крчмара, запосленог у Народном музеју у Крагујевцу, датим аутору. У селу Велико Крчмаре Немци су убили 21, четници једну особу, а комунисти 17: двојицу као четнике у Босанској голготи, а 15 као цивиле.)
192. Савић из Бадњевца, отац Душана, четника 2. шумадијског корпуса. Био је командант села. Стрељан је 1945. у Сарајеву. (Према изјави Блаже Божића из Бадњевца, аутору.)
193. Стојадин Алексић из Губеревца, убијен од Удбе 1946. у 23. години.
194. Милан Алексић из Губеревца, познати угоститељ, стрељан у Чачку 1946. године, у 48. години.
195. Милка Алексић, домаћица из Губеревца, одведена у затвор у Крагујевцу после слободног говора на курсу ''идеолошког образовања'' у селу; враћена кући са тешким телесним повредама и убрзо преминула.
196. Милисав Јевремовић из Губеревца. Током рата припадао Равногорском покрету. Године 1946. одведен од куће и свирепо убијен у селу. Нађен недалеко од пруге са одсеченим језиком, одсеченим ушима и поломљеним рукама.
197. Драга Вујић, домаћица из Губеревца. Године 1946. комунисти су је, после свирепог мучења, обесили о дрво недалеко од куће, зато што је носила храну четнику сакривеном у земуници. (Четника Милосава Јошовића није одала.)
198. Даница Терзић, домаћица из Губеревца. Свирепо убијена од стране комунистичке полиције у зиму 1944/45. Везали су јој руке и ноге, потом уже закачили на санке и натерали коње у галоп све док није издахнула - од њене куће до железничке станице, сеоским путем дужине два и по километра.
199. Дванаестогодишњи ромски дечак из с. Лесковац. Четири пијана партизана, од којих је један био официр, после рата доводе у кућу Алексића у Губеревцу музичаре Роме и почињу да шенлуче. Свирали су им познати музичари из суседног села Лесковца Радмило, Радован и дванаестогодишњи син њиховог брата Радојице. Један од пијаних партизана извадио је пиштољ и почео да пуца. Један метак погодио је дечака у главу, он је испустио гитару и пао смртно рањен.
(193-199, према подацима Божане Срејић, девојачко Алексић, из села Губеревац, датим аутору.)
200. Душан Голубовић из Лапова.
201. Данило М. Златковић из Лапова.
202. Радомир Миловановић из Лапова.
203. Мирослав Радојкић из Лапова.
204. Божидар Раџић из Лапова.
205. Радомир Раџић из Лапова.
206. Чедомир Б. Станојловић из Лапова.
207. Милорад Станојловић из Лапова.
(Према књизи ''Лапово'' Д. Милановића и М. Станковића, стр. 596-597, лица под редним бројевима 200-207 стрељана су ''по ослобођењу као четници''.
208. Љубиша Јовановић из Лапова.
(Према књизи ''Лапово'', Јовановић је ''стрељан као љотићевац''.)
209. Михаило Борић из Лапова.
210. Љубисав М. Солунац из Лапова.
(Према књизи ''Лапово'', Борић и Солунац су стрељани као ''као сарадници Немаца''.)
211. Зоран Весел из Лапова.
212. Милан Мајер из Лапова.
213. Живадин Пантић из Лапова.
214. Јован Корић из Лапова.
215. Радосав Марковић из Лапова.
(Према књизи ''Лапово'', Весел, Мајор, Пантић, Корић и Марковић су ''стрељана лица о којима се не зна ништа''. Аутори књиге пишу да у Окружном суду у Крагујевцу, нити иначе, нису пронашли податке о стрељанима, како за последњу петорицу, тако ни за остале, додајући: ''Мештани пак не знају које су злочине починила стрељана лица''. Према томе, аутори подразумевају да су стрељана лица починила неке злочине, чим су стрељана. Према изјави породице Којић из Лапова, у којој је стрељан домаћин, Раде, као сарадник четника, жртве комуниста из Лапова ликвидиране су у Каписали у Крагујевцу. Раде Којић и још петоро мештана Лапова наведених у овој књизи биће уписани касније, према другим изворима)
216. Стеван Радуловић и његови синови Драгомир и Живадин, из Стојника. Убијени су од комуниста током рата, као цивили. Драгомир је имао 16 година. Ликвидирани су по налогу комунисте Микана Милосављевића из Копљара. Стеван је био стриц Драгована Радуловића, официра Горске краљеве гарде. ''Довели смо Микановог брата да види шта је његов брат учинио. Мој стриц и моја браћа нису се могли препознати, толико су им разбили главе кундацима'', изјавио је Драгован аутору.
217-222. Милан и Милија Раденковић, рођена браћа, Живадин Копљарац, Милентије Симић, Драгомир Радосављевић и Коста Добричић, сви из Стојника. Комунисти су их убили током рата, као цивиле. Убиство Радовановића и Добричића наредио је Јовановић ''Брадоња''. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)
Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Милан Раденковић, стар 38 година, је ''убијен од партизана као угледан сељак''.  За Драгомира Радосављевића, старог 35 година, пише ''убијен од партизана''. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
223-227. Бошко и Драгутин Благојевић, рођена браћа (рођени 1897. и 1899), Милован Н, Обрен Пантић и Лука Милошевић, сви из Копљара. Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору, сви су ликвидирани током рата, као цивили. Према истраживањима Радета Главаша из Аранђеловца, браћа Благојевићи убијени су 13. септембра 1944, од стране партизана 2. шумадијске бригаде. Драгутин, који је био председник сеоске општине, свирепо је мучен (забијали су му ексере под нокте, палили неке хартије на грудима, стругали ногу...) Луку Милошевића убили су 20. фебруара, а Обрена Пантића 15. децембра 1943. Милошевић је био Пећанчев војвода, али није убијен у борби, а Пантић, стари радикал, једно време је био председник сеоске општине. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 81/45, од 4. новембра 1945, закључио је да се ''народном непријатељу'' Луки Милошевићу нема шта конфисковати. Комисија је пописала сву његову имовину: 1, 5 хектара земље, четири овце, шест кокошака, једну мотику, четири кревета са постељом, два астала, четири столице, клупу, пећ на угаљ, креденац, један лонац, једну шерпу и пет тањира. Одлучено је да се то остави његовој удовици Малени и ћеркама Љубинки и Лепосави.
228-229. Милован и Радован Јаковљевић из Орашца, рођена браћа. Комунисти су их ликвидирали током рата, као цивиле. (Изјава Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)
230-232. Груја Савић, Милош Лазаревић и Обрен Ерић из Марковца. Убијени су током рата од стране комуниста као цивили. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)
233-234. Гајићи, муж и жена, из Вукосаваца. Били су сестра и зет Милорада Живановића, командира чете у Орашачкој бригади Горске краљеве гарде. Комунисти су им живима урезали петокраке на чела. Милорад је емигрирао, преминуо је у Каракасу. (Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору.)
235. Живомир Обрадовић, земљорадник из Венчана код Аранђеловца. Комунисти су га 1943. одвели од куће и убили. Имао је око 40 година, био је цивил. Сутрадан је његова жена нашла посмртне остатке и сахранила их на сеоско гробље. (Изјава Александра Ђокића из Сибнице, сада у Женеви, аутору. Живомир је био Александров теча.)
236. Душан Јевтић из Вучковице. Убијен је у селу, јануара 1946. године. Иста група од десетак комуниста ухапсила је 31. јануара 1946. и Славка Милетића из Вучковице, брата стрељаног поручника Адама Милетића. Рекли су му: ''Сад ћеш да прођеш као Душан Јевтић''. (Сведочење Славка Милетића, ''Погледи'', бр. 200, 2007. године.)
237. Миливоје Јоксимовић из Вучковице. Група комуниста која је убила Душана Јевтића убила је и Миливоја Јоксимовића, испред кафане у Брњици, око 31. јануара 1946. године. (Сведочење Славка Милетића, ''Погледи'', бр. 200, 2007. године.)
238. Миливоје Павловић из Љубичевца. Пре рата био је жандарм у Шаторњи, а и рат проводи на тој дужности. После рата остао је у селу. Комунисти су га одвели у Крагујевац, у затвор код суда. Жена Милена, рођена 1920. године, ишла је пешице до затвора, док јој једног дана нису рекли да не долази. Дете старо осам месеци преминуло им је током рата. (Према изјави рођака, Рајка Петровића из Чумића, аутору.)
239. Бранислав Петровић из Чумића. Убио га је комуниста Јеленић из Трнаве, у Јарушицама. (Према изјави Рајка Петровића из Чумића, аутору. Бранислав је био Рајков стриц. Још два Рајкова стрица, Драгослав и Љубомир, страдала су у рату. Били су четници, нису се вратили из Босне.)
240-241. Браћа Гајићи из Г. Милановца, синови Адама Гајића. Стрељани су 1945. на Аеродрому (изјава књижевника Слободана Павићевића из Крагујевца, аутору).
242. Добросав Божидара Станковић из Горње Трнаве, током рата четник у 9. бригади Смедеревског корпуса. Стрељан је од комуниста у јесен 1944. у Крагујевцу.
243. Јакоб Франца Лоргер, поручник, Словенац - избеглица. Током рата становао је у Великом Орашју код Велике Плане и био четник Косте Пећанца, а потом командант 5. бригаде Смедеревског корпуса. Одступио са четницима и вратио се из Босне. Скривао се, али је ухваћен од комуниста и убијен почетком 1946. године у Крагујевцу.
244. Сима Милић, старији човек, срески начелник у пензији. Током окупације живео је у Великом Орашју, сарађивао је са четницима. Убијен је од комуниста почетком 1946. године у Крагујевцу.
245. Рајко Пешић, апотекар из Лапова. Убијен је у јесен 1944. у Крагујевцу, под оптужбом да је помагао четнике, што и јесте, али му је главна кривица била та што је био богат.
246. Тодосије Радована Јовановић - Тода, из Вишевца, рођен 1898. Демократа, угледан домаћин и велики монархиста. Био је председник сеоске општине и чувао је мештане од страдања. Сарађивао је са четницима. Стрељан је око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу, са још три своја суграђанина
247. Воја Маринковић, општински служитељ из Вишевца. Убијен је око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу, под оптужбом да је батинао неке партизане.
248. Станко Гавриловић из Вишевца. Био је сиромах, убијен је без икаквог разлога, око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу.

Ван мреже Десни

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2371
  • Пол: Мушкарац
  • Хало централа, дајте ми витеза Коју.
    • Заборављена и забрањена историја Срба
Одг: Жртве комуниста у Крагујевцу
« Одговор #5 послато: децембар 24, 2011, 07:16:09 »
249. Антоније Милутина Јовановић - Анта из Вишевца, рођен 1894. Велики монархиста и симпатизер четника. Убијен је око Св. Арханђела 1944. у Крагујевцу, са осталим Вишевчанима.
250. Раденко Животе Симић, рођен. 1913. у Удовицама код Смедерева, током рата четник. Одведен је у затвор у Крагујевцу крајем 1944. године. Током 1946. из затвора је одведен на принудни рад у неко од околних села и више се жив нигде није појавио.
(242-250: према истраживању Немање Девића из Смедеревске Паланке.)
251. Исаило Младеновић, земљорадник из Г. Трнаве. Према записнику Среског народног суда у Тополи К.бр. 6/45 од 17. септембра 1945, комисија за конфискацију ишла је код Исаиловог оца Радоја, у Г. Трнаву. Утврђено је да ''стрељани Исаило'', рођен 1899, отац шесторо деце, нема имовине, јер се сва земља води на његовог оца. Није наведено ко је осудио Исаила ''на казну смрти стрељањем и конфискацију целокупне имовине у 100 посто у корист Народноослободилачког фронта''. Сачуван је и закључак Среског суда у Тополи, Конф. бр. 6/45, од 18. септембра 1945, о обустави процеса конфискације против овог ''народног непријатеља'', услед немаштине. Записник је формулар откуцан на писаћој машини, у коме је остављено место да се ручно упишу имена и други подаци.
252. Живан Милованчевић из Тополе. Сачуван је допис Окружног народног одбора Крагујевац бр. 220/45 од 22. августа 1946. године Среском суду у Тополи, у коме се тражи конфискација његове имовине. Није наведено ко га је осудио, када и на какву казну. Срески суд је 26. августа одговорио да је ''комисијским записником утврђена немаштина''. Према изјави породице Милованчевић из Тополе, аутору, Живан је током рата био начелник Опленачког среза, а убијен је у Белосавцима, без суђења, одмах по доласку комуниста ујесен 1944. године.
253. Раде Којић из Лапова. Према писму Среског суда у Рачи Окружном народном одбору у Крагујевцу, И.бр. 173/46 од 24. августа 1946, Раде је осуђен по пресуди војног суда бр. 21/44. Није наведено о ком суду је реч и на коју казну је осуђен. Срески суд није добио пресуду, па је ''конфискацију имовине поменутог народног непријатеља провео по предлогу Управе народних добара СНО у Рачи бр. 105 од 10. фебруара 1946''. Према књизи ''Лапово'', Којић је стрељан ''као сарадник четника''.
254. Милорад Ж. Вујичић, земљорадник, рођен 1899, у Лапову. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Милорад је током рата био тумач код Немаца. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем''. Срески народни суд у Рачи, закључком бр. 73/45, од 2. фебруара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Милораду нема шта конфисковати.
255. Данило С. Марковић, чиновник окружног начелства, рођен 1914. у Јарушицама код Раче. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Данило је као ''идејни противник НОВЈ'' радио у љотићевском пропагандном одсеку, ''а по доласку НОВЈ и надаље овај издајнички рад са четницима наставио''. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем''.
256. Светомир Обрадовић, мајстор бравар, рођен 1909. у Букуровцу код Крагујевца. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Према пресуди, Светомир је током рата ''као идејни и правни сарадник издајника био добровољац у оужаној Љотићевој формацији и учествовао у борбама против НОВЈ''. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем''.
257. Светозар Станковић, земљорадник, рођен 1916. у Д. Трнави. Пресуда Војног суда Војне области централне Србије од 23. и 24. јануара 1945. године, одобрена од стране Вишег војног суда под бр. 307/45, а достављена Среском народном одбору Крагујевац ради конфискације. Наведено је да је Светозар за време окупације ''као издајник и кољаш Драже Михаиловића починио многа недела''. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем''.
Пресуда и потврда пресуде за Вујичића, Марковића, Обрадовића и Станковића, као и за Јована Динића, који је наведен раније, откуцани су на једној страници.
258. Милан Савић из Градца, полицајац у Крагујевцу, стар 38 година. Према извештају Отсека Унутрашњих послова Градског народног одбора у Крагујевцу, бр. 9/4, од 9. априла 1946, Милан Савић је ''стрељан пре 14 месеци код Раче''. За собом је оставио ''две ћерке и једног сина, који је умро у Немачкој на раду''. Имао је пет ари земље и кућу у којој су остале његова жена и ћерке. Окружни народни одбор у Крагујевцу тражио је 21. августа 1946, дописом бр. 2086, од Среског суда у Рачи да се тих пет ари земље и кућа у Градцу конфискују, уз напомену да је Земаљска комисија Србије за утврђивање зличина окупатора и њихових помагача огласила Милана Савића за ратног злочинца, што је постао ''у својству агента Предстојништва градске полиције у Крагујевцу''.
259. Милан М. Ненадовић из Клоке. Осуђен је ''на казну смрти стрељањем и конфискацију целокупне имовине'' пресуом Окружног суда у Крагујевцу Кзп. 318/45.  Решењем Среског народног суда у Тополи Конф. бр. 71/46, од 30. априла 1946. утврђено је да нема имовине, ''већ да је живео на имовини свог оца Милоја''.
260-261. Радоје Ј. Јанковић и Зоран Т. Гајић из Влакче. Осуђени су ''на казну смрти стрељањем и на конфискацију целокупне имовине'', пресудом Окружног суда у Крагујевцу Кзп. бр. 99/46, која је потврђена од стране Врховног суда Србије у Београду Кз. бр. 650/1946. од 18. априла 1946. Срески суд у Тополи, закључком Конф. бр. 77/46, утврдио је 15. јула 1946. да немају имовине. Према изјави Милана Петровића из Влакче, Радоје Јанковић и Зоран Гајић су 1946. године мучени и стрељани у Капислани у Крагујевцу.
262. Радиша Томић из Пласковца. Осуђен је ''поред казне и на конфискацију целокупне имовине'', пресудом Дивизијског војног суда у Крагујевцу бр. 1634/45, од 8. марта 1946. године. Решењем Среског суда у Тополи, Конф. бр. 75/46, од 27. маја 1946, утврђено је да нема имовине, пошто је ''живео на имању свога оца Милосава, на кога се имање води а који је још у животу''. Радиша је априла 1941. био питомац Војне академије у Београду. Рат је провео на разним дужностима у Гарди, постао је поручник. Према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије'',  марта 1946. ухваћен је у земуници поред своје куће у Пласковцу и потом убијен чекићем у истражном затвору у Крагујевцу.
263. Радивоје М. Милорадовић из Забојнице. Сачувана је одлука Среског суда за срез Гружански у Крагујевцу, бр. 84/46, од 30. септембра 1946. године, о ''спровођењу конфискације имовине народног непријатеља стрељаног за време рата Милорадовића Радивоја из Забојнице''. Утврђено је да је ''стрељани од породице оставио жену, двоје деце, оца и мајку, који живе на иману оца стрељаног, Милана''. Према књизи Слободана Ћировића ''На трагу злочина'', Радивоје је мобилисан у партизане и потом стрељан, када су сазнали да је био курир у Центру везе Шумадијске групе корпуса.
264. Трифун А. Недељковић, земљорадник из Пајсијевића, стар 25 година. Пресудом Окружног суда у Крагујевцу бр. 25/46 од 18. маја 1946. осуђен на смрт стрељањем јер је био четник Драже Михаиловића. Решењем Среског народног суда за срез Гружански у Крагујевцу, бр. 80/46 од 25. септембра 1946, утврђено је да ''стрељани нема друге имовине сем оне коју је наследио са својим братом Душаном од оца Антонија'', а то је део куће и 70 ари земље. Имовина није конфискована, јер је Трифун имао ''мајку Радосаву стару 60 година, жену Станојку стару 20 година и сина Зорана старог 18 месеци'', а сви су живели ''од земљорадње и на овој имовини''.
(251-264: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)
265. Богољуб Тодоровић из Шљивовца.
266. Радивоје Миловановић из Забојнице.
267. Милорад Стевановић из Гунцата.
268. Душан Стевановић из Гунцата.
269. Радојица Ристић из Шљивовца.
270. Милан Тишевић из Гунцата.
271. Радоња Петровић из Грбица.
272. Василије Поповић из Забојнице.
273. Вукоман Вукомановић из Станова.
274. Владимир Васиљевић из Гунцата.
275. Светозар Минић из Грошнице.
За лица под редним бројевима 265-275, шеф Одсека народне имовине, Арсеније Бабић, с назнаком ''Хитно је'', писао је Среском суду среза Гружанског 19. септембра 1944. године: ''Пошто су напред наведена лица стрељана као народни непријатељи, то се упозоравате да одмах спроведете конфискацију њихове имовине и да нам доставите одлуке''. У писму је наведено да су сви стрељани према пресудама 6. пролетерске бригаде од 24. маја 1944. године, које носе редне бројеве 29, 33, 14, 14, 29, 40, 45, 40, 23, 14. и 13. Одсек народне имовине није имао те пресуде, већ ''само неке записнике комисијске који су непопуњени''. Срески суд среза Гружанског је одлуком Д. бр. 83/46, од 26. септембра 1946, одбио захтев за Тодоровића, Вукомановића и Миловановића, ''као незаконит'', јер није било пресуде, нити одлуке тела надлежног за конфискацију - Среског народноослободилачког одбора. Ово тело је, како даље стоји у одлуци суда, донело одлуку о конфискацији имовине осталој осморици и по том основу њихова имовина је већ била конфискована, или су донета решења да им се нема шта конфисковати. У одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 125/45, од 9. октобра 1945. године, Радивоје Ристић из Шљивовца назива се и Радоња Ристић (два пута Радојица, једном Радоња). У архиву је сачуван и непотписани записник о конфискацији имовине Радивоја Миловановића из Забојнице, али и извештај Месног народног одбора Забојнице од 25. септембра 1946. да ''напред именовано лице не постоји на територији овог одбора, нити је постојало''. Према томе, 6. пролетерска бригада, тзв. Муслиманска бригада, из састава 17. ударне дивизије, није тачно знала кога је стрељала.
Према књизи С. "ирови'а ''На трагу злочина'', Василије Васа Поповић из Забојнице током рата је био на служби у Петровцу, као Дражин четник. Сазнавши да је ухапшен, ујесен 1944, мештани Петровца гарантовали су својим потписима да није имао кривице. Убијен је у Капислани.
У записницима је грешком преписиван 24. мај, вероватно зато јер су комунисти већ имали најмање једну пресуду Војног суда Главног штаба Србије од 24. маја 1944. Као што ћемо касније видети, овом пресудом је на смрт осуђен Милан Ђоковић из Трешњевака, мада су, очигледно, све ове пресуде писане накнадно. Муслиманска бригада стигла је у област Крагујевца октобра 1944. године.
276. Драгослав Прокић из Даросаве, шофер, рођен 1916. године. Према пресуди Окружбог суда у Крагујевцу бр. Кзп. 272/46. од 27. маја 1946. године, осуђен је на смрт што је ''као припадник разних четничких јединица'' ликвидирао једну и тукао више особа. Истом пресудом, на временску казну је осуђен каменорезац Милорад Остојић из Крушевца, са пребивалиштем у Аранђеловцу. За њега је назначено да се налази у притвору, док за Прокића то није речено, што значи да је већ био убијен. Одлуком Среског суда у Аранђеловцу, Конф. бр. 90/46, од 4. септембра 1946, утврђено је да иза Прокића, који је ''поред осталих казни осуђен и на казну конфискације'', није остало имовине.
277. Момчило Достанић из Крагујевца. Пресудом Кзп. 76/40 од 9. септембра 1946. године Окружни суд у Крагујевцу осудио је Достанића на временску казну. Врховни суд Народне републике Србије усвојио је жалбу Јавног тужиоца округа Крагујевачког, ''па је на основу чл. 56 Закона о уређењу народних судова'', пресудом бр. 1560/46, Достанића 17. октобра 1946. године осудио ''на казну смрти стрељањем, на трајан губитак политичких права и на конфискацију целокупне имовине, уз ограничење из чл. 4 Закона о конфискацији''. Момчило Достанић је био предстојник (начелник) полиције у Крагујевцу. Крајем 1944. постаје шеф политичко-управног одсека Дражине Врховне команде. Заробљен је у Босни 1945.
278. Никола Радовановић из Грошнице. Пре рата потпуковник, на служби у Битољу. У рату командант корпусне територије Шумадијске групе корпуса. Пролећа 1945. године заробљен је од комуниста у Младиковинама код Теслића 27. априла 1945. и убијен у Бањалуци. (Изјава Блаже Божића из Бадњевца, аутору.) Сачувано је решење Окружног суда у Битољу, И.бр. 127/46, донето на основу решења Среског суда за срез Гружански Д.бр. 200/46, о конфискацији Радовановићеве имовине. У Битољу је имао кућу са двориштем од 23 ара, вероватно у главној улици, јер се у ово доба звала ''Улицата маршал Сталин'', док је пре рата назив био ''Ул. Престолонаследникова''. За Радовановића се каже да је ''осуђен као народни непријатељ''. Срески народни суд за срез Гружански, одлуком од 20. марта 1946, оставио је ''жени народног непријатеља Јелици'' Николино имање у Грошници, од 1, 6 хектара, ''на уживање до смрти или преудаје, а потом да ово непокретно имање припаден држави''.
279. Богољуб Д. Стефановић из Липнице. Најпре је наређено да се конфискује имовина Славољуба Стефановића, на основу тога што је ''оглашен за народног непријатеља и ратног злочинца''. Међутим, комисија Среског народног суда за срез Гружански изашла је на лице места и суд је 19. фебруара 1946, актом Бр. 160/45, закључио: ''Овај захтев може само да се односи на његовог брата Богољуба из Липнице који је у истини ратни злочинац и који је у току рата стрељан''. Сачувана је одлука Среског народног суда за срез Гружански Д.бр. 78/46 од 26. децембра 1946. године, у којој се расправља о имовини ''стрељаног за време рата народног непријатеља Стефановића Д. Богољуба''. Уважена је жалба удовице Браниславе и враћен јој је део земље.
280. Милован Ивковић из Коњуше. Сачувана је одлука Среског суда за срез Гружански Д.бр. 150/45 од 16. децембра 1946. године, о ''спровођењу конфискације имовине стрељаног''. Милован је иза себе оставио жену Драгињу стару 50 година и усвојено дете, малолетну Душанку. Током рата је био у позадинским службама 1. шумадијског корпуса. Према књизи ''На трагу злочина'' Слободана Ћировића, комунисте је сачекао код куће, који су га крајем 1944. године одвели у Крагујевац и стрељали.
281. Мирослав А. Радојкић из Лапова. Сачуван је ''закључак'' Среског народног суда у Рачи од 2. новембра 1945, о конфискацији имовине заостале иза ''осуђеног Мирослава'', који је ''проглашен за народног непријатеља''. Део имовине остављен је жени Лепосави и ћерки Душици. Према књизи ''Лапово'' Д. Милановића и М. Станковића, је стрељан ''по ослобођењу као четник''.
282. Боривоје Ђуровић, општински чиновник из Аранђеловца, рођен 1903. у Стојнику. Сачуван је допис Среском суду среза Орашачког у Аранђеловцу, од 28. августа (година није наведена, као ни пошиљалац), у коме пише да је Боривоје осуђен на казну смрти стрељањем пресудом Војног суда Крагујевачке војне области ИЗ-279/45 од 28. априла 1945. Такође, да пресуда одобрена одлуком Вишег војног суда од 3. маја 1945.
(265-282: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)

Ван мреже Десни

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2371
  • Пол: Мушкарац
  • Хало централа, дајте ми витеза Коју.
    • Заборављена и забрањена историја Срба
Одг: Жртве комуниста у Крагујевцу
« Одговор #6 послато: децембар 24, 2011, 07:17:57 »
Обично се сматра да су после рата стрељани само богаташи да би им се отела имовина. Међутим, документа казују да су у преко 90 посто случајева жртве комуниста били сиромаси, којима није имало шта да се отме. На пример: ''Установљава се да стрељани Радич М. Максимовић из Вучковице нема имовине која би му се могла конфисковати... Од чланова уже породице оставио је мајку, жену и дете''. Или: Народни срески суд за срез Гружански, одлуком бр. 169, од 12. фебруара 1946, утврдио је да браћа Миодраг и Драгољуб Алексић-Прпић из Драгушице немају имовине за конфискацију, јер су живела на очевом имању, а ''приновка за рачун стрељаних синова није било''...


283. Милоје Стефановић из Г. Грбица. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 135/45, од 2. фебруара 1945, утврдио је да нема имовине ''стрељаног Милоја Стефановића'', која би била погодна за конфискацију. Са групом од још четири младића из Грбица ухапшен је и стрељан, јер су били пратиоци ''Грбичког попа''. У књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'' објављено је Милојево опроштајно писмо, које гласи: ''Мама и сви моји, Пошаљите поздрав свима, да више немате Милоја, јер гине на правди Бога... (нечитко) Сећајте се мене ал немојте кукати, јер ћете ми ране у гробу вређати. Чувајте ми мог милог брата Марисава као (и) Наду, Веру, Шала, Шушу. Нека ми опрости што сам га ударио неки пут. Замислите како ми је кад ви ово пишем. Љубим вас свију, највише тебе Тата и Мама и мојег Марисава.
Поз(дравите) Војка, Цану, Ђуку, Делију, Драга и Жоју и све њине. Стојка нека ми поздрави оно дете.
Ваш син који стоји пред митраљезом (и) на правди Бога губи младост. Милоје.''
284. Миодраг Ђурђевић из Д. Грбица. Војни суд Команде крагујевачког подручја послао је децембра 1944. допис бр. 18 Окружном народном одбору Крагујевац, који гласи: ''Извршити конфискацију 90 посто имовине Миодрага Ђурђевића, земљорадника из села Д. Грбице, који је стрељан због учествовања у борби против НОВЈ''.  Са групом од још четири младића из Грбица ухапшен је и стрељан, јер су били пратиоци ''Грбичког попа''.
285. Милош Петровић из Г. Грбица. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 129/45, од 28. јануара 1946. године, ''стрељани Петровић Милош из Г. Грбица нема личне имовине која би му се могла конфисковати''. Према Записнику за конфискацију Команде крагујевачког подручја од 4. децембра 1944. године, донетог на основу решења Војног суда при Команди крагујевачког подручја, Милош је имао оца, мајку, два брата, две сестре, жену и дете.
286. Милосав Д. Батавељић из Д. Грбица. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 133/45, од 12. фебруара 1946, утврдио је да се нема шта конфисковати ''стрељаном за време рата Милосаву Батавељићу из Д. Грбица''. Према писму Окружног народног одбора Среском суду среза Гружанског, од 5. септембра 1946. године, Милосав је ''од Војног суда Команде војног подручја стрељан због удела у борби против НОВЈ-а''. Имао је мајку, жену и троје мале деце.
287. Милан Степановић из Гараша. Према закључку Среског народног суда у Аранђеловцу, Конф. 53/45, од 22. децембра 1945, није се имало шта конфисковати Милану Степановићу из Гараша, ''који је као народни непријатељ ликвидиран од НОВ''. У образложењу се наводи да је ''народни непријатељ после своје смрти оставио удову и двоје ситне деце''.
288. Раденко С. Тодоровић из Гараша. Према закључку Среског народног суда у Аранђеловцу од 30. новембра 1945. године, Раденко је ''ликвидиран од стране Народноослободилачке војске''. Није имало шта да му се конфискује, јер је ''живео на имовини и у кући свог оца Светозара, који је умро тек после ликвидације Раденкове''.
289. Сретен Стојановић из Гунцата. Народни срески одбор за срез Гружански тражио је 29. августа 1945. од Народног среског суда за срез Гружански ''да се у смислу члана 28 Закона о конфискацији конфискује имовина стрељаном за време рата Сретену Стојановићу из Гунцата''. Одговорено је да Сретен није имао имовине. Према изјави Милутина Вуловића из Гунцата, датој аутору, Сретен је био ђак, припадао је четничком покрету, а стрељан је после доласка комуниста, у Крагујевцу. Изгледа да су фразу ''стрељан за време рата'' користили за ликвидиране до 9. маја 1945. године.
290. Ђорђе Благојевић из М. Пчелица. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански од 21. децембра 1945. године, ''стрељани Ђорђе Благојевић из М. Пчелица нема имовине која би му се могла конфисковати''.
291. Будимир Д. Милић из Љуљака. Према извештају Народног среског суда за срез Гружански, Дбр. 64 од 12. јула 1945. године, Будисав је пресудом Војног суда у Крагујевцу ''осуђен и на конфискацију имовине''. Имовине није имао, а ''од уже породице је оставио оца Драгомира, жену Милану, кћи Љубицо од 10 година, Милку 8 година и сина Владету 6 година''. Према књизи Слободана Ћировића ''На трагу злочина'', Будимир је током рата био четник, а пријавио се комунистима када су му поручили да је проглашена амнестија; погазили су дату реч и стрељали га.
292. Владислав Андрић из Вињишта. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д.бр 105/45 од 22. јануара 1946. године, Владислава је на смрт и конфискацију имовине осудио Војни суд крагујевачког војног подручја, пресудом Из.бр. 244/45. Месни народни одбор Грошнице утврдио је да није било ни имовине, ни ''приновка за рачун стрељаног''.
293. Живота Миловановић из Борча. Решење Војног суда Команде крагујевачког подручја бр 13. од 21. децембра 1944. гласи: ''Извршити конфискацију 90 посто имовине Животе Миловановића, земљорадника из села Борча, који је стрељан због узимања учешћа у борби против НОВЈ''. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански Д.бр. 139 од 21. децембра 1945. године, ''установљава се да стрељани Живота Миловановић из Борча нема никакве имовине која би му се могла конфисковати''.
294. Војин Б. Ратковић, рођен 1898. у Белошевцу, мајор краљевске Југословенске војске. Пресудом Војног суда команде војне области западне Србије - већа чачанског подручја - Суд.бр. 159/45, од 22. марта 1945. године, осуђен је ''на казну смрти стрељањем'', под оптужбом да је као припадник недићевских формација учествовао у одабиру талаца, комуниста и њихових присталица, за стрељање и одвођење у логоре. Дописом од 13. априла 1945. Окружни народни одбор Крагујевац обавештен је да је пресуда одобрена одлуком Вишег војног суда 2. суд. бр. 337 од 21. априла, као и да подразумева ''конфискацију целокупне имовине''.
295. Миодраг Мујаковић, железнички службеник из Лапова. Према писму Окружног народног одбора Крагујевац Бр. 137/45, од 22. августа 1946. године, Среском суду у Рачи, Миодраг је ''осуђен на смрт и конфискацију са 90 посто пресудом Војног суда 6. пролетерске бригаде''. Ова пресуда имала је ознаку Бр. 24/44. (Према књизи ''Лапово'' Д. Милановића и М. Станковића, Миодраг је стрељан ''по ослобођењу као четник''.)
296. Војислав Ивановић, шеф железничке станице у Лапову. Срески суд у Рачи, дописом И.бр. 174/46, од 21. септембра 1946, обавестио је Окружни народни одбор у Крагујевцу да му доставља ''закључак о конфискацији имовине народног непријатеља Ивановић Војислава, бив. шефа железничке станице у Лапову''. (Према књизи ''Лапово'', Ивановић је стрељан ''по ослобођењу као сарадник четника''.)
297. Михаило Урбанчић, саобраћајни чиновник из Лапова. Срески суд у Рачи, дописом И.бр. 89/45, од 20. септембра 1946, обавестио је Окружни народни одбор у Крагујевцу да му доставља ''закључак о конфискацији имовине народног непријатеља Урбанчић Михаила, бив. саобраћајног чиновника у Лапову''. (Према књизи ''Лапово'', Урбанчић је стрељан ''по ослобођењу као сарадник четника''.)
298. Радивоје Д. Прешић из Лапова. Сачувано је обавештење Окружног народног одбора Крагујевац, Бр. 1109, од 6. априла 1946, о циглама конфискованим од ''народног непријатеља'' Радивоја. (Према књизи ''Лапово'', Радивије је стрељан ''по ослобођењу као сарадник четника''.)
(283-298: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
299. Милисав С. Вукићевић из Вучковице. У одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д-164/45, од 12. фебруара 1946, поред осталог се каже: ''Установљава се да стрељани Вукићевић С. Милисав из Вучковице нема личне имовине која би му се могла конфисковати''.
300. Радич Ч. Максимовић из Вучковице. Одлука Народног среског суда за срез Гружански, одлуком Д. бр. 164, од 12. фебруара 1946, гласи: ''Установљава се да стрељани Радич М. Максимовић из Вучковице нема имовине која би му се могла конфисковати... Од чланова уже породице оставио је мајку, жену и дете''.
301. Адам Милетић из Вучковице. Пре рата активни подофицир, у рату унапређен у официрски чин. Једно време на служби у Врховној команди. Дивизијски војни суд у Крагујевцу, пресудом бр. 107/46, од 13. јуна 1946, осудио га је ''на казну смрти стрељањем''. У истражном затвору налазио се од 10. јуна 1945. године. Наведено је да се ''од првих дана окупације прикључио издајничкој организацији Драже Михаиловића''. Теретили су га за једно убиство: ''Као члан четничког преког суда 14. октобра 1944. суделовао у изрицању смртне пресуде... и исту лично извршио''. Међутим, судови Краљевине Југославије тада су још били легални. Према изјави Адамовог брата Славка, стрељани није био ''симпатизер НОП-а'', како је наведено у пресуди, већ четник који је осуђен због дезертирања. На суђењу, породица стрељаног није теретила Милетића. (Сведочење Славка Милетића, ''Погледи'', бр. 200, 2007. године.)
302-303. Браћа Миодраг и Драгољуб Алексић-Прпић из Драгушице. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком бр. 169, од 12. фебруара 1946, утврдио је да нема имовине за конфискацију, јер су браћа живела на очевом имању, а ''приновка за рачун стрељаних синова није било''.
304. Адам Проковић из Гунцата. Према одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 148/45, од 5. јануара 1945, ''нема места конфискацији имовине стрељаног Адама Проковића из Гунцата''. Пресуда се не помиње.
305. Павле Борић из Бара. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 172/46, од 14. јануара 1946, утврдио је да иза ''стрељаног ратног злочинца Павла Борића'' није остало имовине за конфискацију.
306. Светомир Ђокић из Борча.  Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 138/45, од 5. јануара 1946, утврдио је да иза ''стрељаног Светомира Ђукића из Борча'' није остало имовине за конфискацију.
307. Будимир Биорац из Борча. Према одлуци Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 162/45, од 12. децембра 1946, ''нема места конфискацији имовине стрељаног-одбеглог Будимира Биорца из Борча''. Кованица ''стрељаног-одбеглог'' вероватно значи да је најпре био проглашен за одбеглог.
308. Славомир Јаковљевић из Рамаће.  Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 145/45, од 12. фебруара 1946, утврдио је да нема имовине ''стрељаног Славомира Јаковљевића из Рамаће'' која би се могла конфисковати.
309. Сибин Манојловић из Опланића. Одлуком Народног среског суда за срез Гружански, Д. бр. 114/45, од 12. фебруара 1946, утврђено је да се нема шта конфисковати ''стрељаном за време рата Сибину Манојловићу из Опланића''. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Манојловић је током рата био четник, а после октобра 1944. одведен је у Капислану и стрељан.
310-311. Јелица и Олга Ђорђевић, ''бив. из Влакче'', мајка и ћерка. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 47/46, од 20. марта 1946, утврдио је да се ''народним непријатељима'' Јелици и Олги нема шта конфисковати, јер се имање води на ''Петронија Ђорђевића, свекра народног непријатеља Јелице''. Партизани су их извели из куће и стрељали у дворишту, дум-дум мецима, уочи Светог Николе 1944. године. Сахрањене су на сеоском гробљу. (Изјава Милана Петровића из Влакче, аутору.)
312. Капетан Миливоје Миловановић ''Фикус'' из Влакче, током рата официр Горске краљеве гарде. Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 28/45, од 5. децембра 1945, утврдио је да се Миливоју нема шта конфисковати. Преко речи ''народни непријатељ'', која је била откуцана на формулару за конфискацију, оловком је дописано: ''Ратни злочинац''. (Према изјави Милана Петровића из Влакче, аутору, Миливоје је убијен 1945. године у Сарајеву, као ратни заробљеник.)
313-314. Драгослав Ђорђевић, ''бив. земљорадник из Влакче'', и Мирослав Марковић из Тополе. У образложењу одлуке Среског народног суда у Тополи, Конф. бр. 7/46, којом је утврђено да наведени ''народни непријатељи'' немају имовине која би им се могла конфисковати, поред осталог је записано: ''Извршном пресудом Окружног народног суда у Крагујевцу, Кзп. бр. 283/45, од 29. октобра 1945. године, Ђорђевић Драгослав и Марковић Мирослав поред казне смрти и лишења слободе осуђени су и на конфискацију целокупне имовине''. Према изјави Милана Петровића из Влакче, аутору, Драгослав Ђорђевић је мучен и стрељан од стране комуниста у Капислани у Крагујевцу, вероватно 1945. године.
315. Божидар Т. Милосављевић, ''бив. из Шума''. Одлуком Среског народног суда у Тополи, Конф. бр. 63/46, утврђено је да се ни Божидару, ''који је стрељан од стране НОВ као сарадник четника ДМ'', нема шта конфисковати. На скромном поседу, иза Божидара су остали његова мајка, жена и троје деце испод десет година старости.
316. Новица Ђ. Аксентијевић, земљорадник из Шума. У одлуци Среског народног суда у Тополи, Конф. бр. 60/46, од 26. фебруара 1946, поред осталог, пише да је ''народни непријатељ'' Новица ''према извештају Месног народног одбора у Шумама бр. 264 од 19. фебруара 1945. стрељан у Крагујевцу 8. новембра 1944, а у моменту његове смрти имао је живог оца Ђорђа''.
317. Владета Б. Кобељић из Кусовца. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 6/45, од 25. јула 1945, утврдио је да се Гобељићу нема шта конфисковати. Осуђен је пресудом Војног суда крагујевачког војног подручја, али се не наводе број и датум пресуде. ''Живео је и радио код свога оца Борисава'', стоји још у овој одлуци. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Владета је током рата био четник, а стрељан је у Крагујевцу непосредно после рата.
318. Тадија Сремчевић из Гунцата. У одлуци Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 43/46, од 18. фебруара 1946, записано је: ''Установљава се да убијени Сремчевић Тадија из Гунцата нема никакве имовине која би му се могла конфисковати''. Према изјави Милутина Вуловића из Гунцата, Тадија, који је током рата био четник, није стрељан, већ је преминуо после свирепог мучења, 1946. године. Комунисти су после рата убили и Драгољуба и Богића Сремчевића из Гунцата, који су наведени раније. Једини комуниста од Сремчевића  из Гунцата, Станислав, проглашен је за ''народног хероја''.
319. Будисав Ж. Милић, ''бив. из Г. Трнаве''. Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 16/46, од 25. фебруара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Будисаву нема шта конфисковати. Ситно сеоско домаћинство, на коме је живео ''покојни Будисав'', остављено је његовој мајци, жени и малој деци. Према изјави сина Живка аутору, Будисав је рођен 1917, служио је војску у Краљевој гарди, био је најугледнији домаћин у селу. Током рата био је четнички командант села. Мучен је у Капислани, убијен је моткама у потоку поред Капислане, новембра 1944.
(299-319: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
320. Константин Константиновић, трговац из Крагујевца. Дописом Бр. 406, од 14. фебруара 1946, Окружни народни одбор Крагујевац шаље Земаљској управи народних добара Србије ''попуњени упитни лист ДУНД-1 за доле наведено лице чија је имовина конфискована као ратном злочинцу и народном непријатељу''. Наведено је само име Константина Константиновића. Према изјави Петра Симовића, аутору, Константина су звали ''Која Грк''. Живео је у насељу Палилуле. Убијен је непосредно по доласку комуниста у Крагујевац. Као што је раније наведено (бр. 84), убили су и његовог сина Марка.
321. Драгутин Л. Тодоровић, инжењер из Крагујевца. Војни суд Команде крагујевачке војне области, пресудом ИЗ-21/45, од 21. јуна 1945, осудио је Драгутина, оца двоје деце, старог 49 година, ''на казну смрти стрељањем''. Од Управе народних добара Србије тражено је да спроведе конфискацију. Према књизи М. Бељаковића ''Под облацима Србије'', Драгутин је убијен зато што је током рата одржавао водовод на брани у Грошници. Пошто је он једини у граду умео да мења филтере на брани, Крагујевац је дуго потом имао проблема са водоснабдевањем.

Ван мреже Десни

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2371
  • Пол: Мушкарац
  • Хало централа, дајте ми витеза Коју.
    • Заборављена и забрањена историја Срба
Одг: Жртве комуниста у Крагујевцу
« Одговор #7 послато: децембар 24, 2011, 07:18:10 »
322. Александар Поповић, полицајац из Крагујевца (Палилуле). Срески народни суд за Град Крагујевац, решењем 26/46, од 8. фебруара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу и ратном злочинцу'' Александру нема шта конфисковати. У решењу поред осталог пише: ''Последње боравиште: стрељан по ослобођењу''. Био је стар 35 година. Земаљска комисија Србије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, огласила је Александра Поповића за ратног злочинца, под редним бројем Зл. бр. 41816. Описан је и ''злочин'' због ког је доспео на листу: неутврђеног дана током рата, ''лишио је слободе Миодрага Павићевића'', који је потом двадесетак дана задржан у градском затвору у Крагујевцу и у среском затвору у Аранђеловцу, а ''за које време му је полицијски писар Ђорђе Радишић ударио два шамара''.
323. Душан Јовановић, обућар из Крагујевца. Окружни народни одбор Крагујевац писао је Среском народном суду за Град Крагујевац, актом Бр. 1670, од 26. јуна 1946, да је Душану конфискована имовина, али не и новац на књижици у Српској народној банци, па је тражено да се то исправи. Према изјави Петра Симовића из Крагујевца, аутору, комунисти су убили Душана у Капислани.
324. Драгољуб Ж. Јанковић из Станова. Одлука Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 143 и 156, од 21. фебруара 1946, гласи: ''Установљава се да нема места конфискацији имовине стрељаног Драгољуба Ж. Јанковића из Станова''. Мало имање на коме је живео остављено је његовој мајци, ћерци и зету и њиховој деци (двоје деце). Драгољуб је рођен 1896. у Грошници, био је официр са Солунског фронта, носилац златне медаље за храброст ''Милош Обилић''. Рат је дочекао у чину резервног капетана. Био је члан Војног суда 1. шумадијског корпуса. На крају рата вратио се кући у Станово, рекавши ''да нема намеру да се крије, јер ништа нечасно није урадио, нити је иједну пресуду донео, или документ потписао, који би ма коме могао да нашкоди''. Одведен је у Капислану почетком марта 1945. После пет дана родбини је речено да није ту. Касније, родбина добија усмено обавештење да је Драгољуб стрељан ''због сарадње са окупатором''.  (Према захтеву за рехабилитацију који је његов унук, Драгољуб Радојевић, инжењер из Крагујевца, поднео Окружном суду у Крагујевцу 1. јуна 2006. године.)
325. Војислав Р. Симовић из Трешњевака. Војни суд Команде крагујевачке војне области, пресудом ИЗ-312/45, од 30. јуна 1945, осудио је Војислава ''на казну смрти стрељањем''. Рођен је 1917, по занимању је био земљорадник. Народни срески суд за срез Гружански, одлуком Д. бр. 49/45, утврдио је да се Војиславу нема шта конфисковати.
326. Милан А. Ђоковић из Трешњевака. У одлуци Народног среског суда за срез Гружански, Дн. 50/45, од 28. јула 1945, поред осталог пише: ''Пресудом Војног суда Главног штаба Србије од 24. маја 1944. осуђен је Милан Ђоковић из Трешњевака на казну смрти и конфискацију имовине и то 90 посто''. Ни Милану није имало шта да се конфискује.
327. Радослав Ђурђевић из Лужница. Према пресуди Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 2/46, од фебруара 1946. године (датум нечитак), ''народном непријатељу'' Радославу није се имало шта конфисковати, ''пошто има живог оца а не постоји задруга између њега и оца му и мајке''. Према изјави браће Милутина и Душана Максимовића из Лужница, аутору, Радослав је био гимназијалац, чувени певач. Стрељали су га управо под оптужбом да је певао четницима.
328. Илија Мијовић из Лужница. Према пресуди Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 18/46, од 12. фебруара 1946. године, ни Илији се није имало шта конфисковати. У образложењу се поред осталог каже: ''Судски изасланик је утврдио да је народни непријатељ Илија од уже породице оставио и то: мајку Милеву, стару 47 година, жену Радмилу стару 23 године, сина Драгишу старог три године и брата Богдана старог 19 година''. Према изјави браће Милутина и Душана Максимовића из Лужница, аутору, Илија је убијен по доласку комуниста.
329-330. Милош П. Јокић и његов син Петар, из Тополе. Милоша је рат затекао на положају председника Општине Топола. Спречио је одмазду стотину за једнога, када су партизани 26. октобра 1941. у Крћевцу из заседе убили шест и ранили седам немачких позадинских војника (кувари, бербери, и сл). Упозорио је немачког команданта у Тополи да не шаље позадинце без пратње, на што је он одговорио да се после стрељања у Крагујевцу нико неће усудити да им науди. Тај командант је одмах почео да сакупља мештане за одмазду (600 Срба за убијене и 350 Срба за рањене Немце), али је виша немачка команда уважила Јокићеву примедбу, да је на време упозорио команданта у Тополи. Комунисти су ухапсили Јокића два дана по уласку у Тополу, ујесен 1944. Убијен је у Аранђеловцу, ударцима будака у главу, заједно са још шест мештана. Када је 1952. године Јокићева фамилија откопала масовну гробницу са седам посмртних остатака, све лобање биле су размрскане. Милош је тада сахрањен на породичној гробници у Тополи. Др Драгутин Грабовац, председник Општине Топола од 1943. године, који је преживео затвор у Аранђеловцу, сведочио је како су комунисти свима говорили да је Милошево убиство наредио лично његов син Петар, тада поручник у партизанима. Петар ускоро долази на одсуство и наилази на хладан пријем у породици. Одлази у Озну у Аранђеловцу и са тамошњим официрима размењује тешке речи. Тражио им је пресуду на основу које је убијен његов отац, на што му је један ознаш одговорио: ''Па и ти си убијао, а не верујем да имаш пресуде''. Рекао им је и да су убили тројицу комуниста, а да су та убиства приписали четницима. После месец дана Петар се јавио из шабачке болнице, као тешки рањеник у обе ноге. Ускоро је убијен, а породици је јављено да је погинуо несрећним случајем. Други Милошев син, Алекса, био је четник Горске гарде. Рањен је у нападу на усташе у Модричи, 13. јануара 1945. године, и од тада се ништа о њему није чуло. (Према сведочењу Милошевог синовца, Драгише Јокића, објављеном у ''Погледима'' бр. 172, 1995. године.)
Комунисти су касније Ауто школу у Тополи назвали ''Ненад Јокић'', према Петровом партизанском имену. У Крћевцу су подигли споменик на коме пише да су 26. октобра 1941. ту ''уништили немачку оклопну колону у којој је било 120 ваздухопловних официра и подофицира одређених да пођу на Источни фронт''.
У одлуци Народног среског суда у Тополи, Конф. бр. 51/46, од 12. фебруара 1946, пише да је ''покојни Милош после своје смрти'' оставио шест хектара земље, а ''од уже породице мајку, жену и децу Ангелину, Петра и Животу, који такође живе од земљорадње'', те да због тога нема основа за конфискацију. Међутим, породици је још априла 1945. било јављено да је Петар наводно погинуо. За Милошевог сина Алексу у одлуци се каже да је ''мобилисан од стране четника ДМ и са њима одведен''.
(320-330: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
331. Драгомир Бранковић из Драче. У допису Војног суда Команде крагујевачке војне области Окружном народном одбору Крагујевац, Бр. 213-7/45, од 14. априла 1945. године, поред осталог стоји: ''Извршном пресудом овога суда ИЗ-7/45. од 3. априла 1945. године осуђен је Драгомир Бранковић из Драче, због дела из члана 14 Уредбе о војним судовима на казну смрти стрељањем, трајан губитак часних права и конфискацију целокупне имовине''. Од одбора је тражено да спроведе процес конфискације.
332. Љубомир Љуба Јанковић из Грошнице. Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1165, од 11. априла 1946, тражио је од Среског народног одбора за срез Гружански извештај о конфискацији имовине Љубе Јанковића. Био је резервни капетан, уочи рата је живео у Станову. У рату постаје командант 1. батаљона 2. гружанске бригаде и члан Војног суда 1. шумадијског корпуса. Стрељан је у Капислани. (Према необјављеном раду Б. Јевтића ''ЈВуО у Шумадији''.)
333-335. Владислав Ј. Симић из Губеревца код Раче, рођен 1912, ''активни пешадијски наредник бивше Југословенске војске'', Живорад Минић, трговачки помоћник из Крагујевца, рођен 1925. у Станову и Радомир С. Јовановић, кафеџија, рођен 1910. у Забојници. Осуђени су ''на казну смрти стрељањем'' пресудама Војног суда крагујевачке војне области Из. бр. 229/45, 231/45 и 232/45. У пресуди пише да је овај Војни суд ''одржао дана 9. априла 1945. усмени тајни претрес у присуству тужиоца, оптужених који су се налазили у затвору, па је на саслушању коначног предлога оптужбе да се оптужени огласе кривим и осуде на казну смрти стрељањем и одбране сваког оптуженог понаособ да се оптужени ослободе оптужбе или што блажије казне, донео је и изрекао следећу пресуду...''
Сачувана је жалба шефа Одсека народне имовине, Арсенија Бабића, Јавном тужилаштву округа Крагујевачког, бр. 2025. од 10. августа 1946. године, што је Срески суд за срез Лепенички у Рачи ''оставио члану уже породице жени народног непријатеља удовици Милени Симић у својину 2,25,50 хектара''. Од тужилаштва је тражено ''да поднесе захтев за заштиту законитости'', ради одузимања земље убијеном Владиславу Симићу. Током рата он је био командант батаљона у 2. шумадијском корпусу, у чину потпоручника. Заробљен је и потом стрељан у Крагујевцу, априла 1945. године. (Изјава Блаже Божића из Бадњевца, аутору.)
Закључак Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 107/45, од 10. децембра 1945, гласи: ''Утврђује се да стрељани Радомир С. Јовановић из Забојнице нема имовине која би му се могла конфисковати''.
336. Војислав Ж. Новаковић из Бање. Одлуком Конф. бр. 93/45, од 9. фебруара 1946, Окружни народни суд у Аранђеловцу покреће поступак конфискације имовине Војислава Новаковића, ''који је ликвидиран као народни непријатељ''.
 337. Милош Т. Пејовић из Орашца. Одлуком Среског народног суда у Аранђеловцу, Конф. бр. 127/46, од 28. фебруара 1946, наређено је да се понови процес конфискације имовине ''народног непријатеља'' Милоша. Према решењу Окружног народног суда у Крагујевцу, Бр. 193/46, од 14. марта 1946, усвојена је жалба Милошевог сина Живојина, да се изузме из конфискације земља коју је купио ''после смрти свога оца''. Према истраживању Радета Главаша, Милош је рођен 1888, био је угледан домаћин, председник села. Друга чета Космајског партизанског одреда ухватила га је док је косио. Вечерали су код њега и одвели га у ноћ, 7. октобра 1941. Његов леш пронађен је код воде Буковаче, избројано је 17 убода камом. Пресудио му је орашачки учитељ Ђорђе Шарановић (родом из Црне Горе), који се на једном вршају ''докачио са Милошем око политике''. Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Милош је ''убијен од партизана као угледан грађанин''. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
338. Живадин Лазаревић из Стојника. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 41/46, од 5. марта 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Живадину нема шта конфсиковати. ''Народни непријатељ Живадин после своје смрти оставио је члановима уже породице и то...'' - стоји поред осталог у одлуци, уз образложење да је остављена имовина премала. Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору, Живадина су комунисти убили током рата, као цивила.
339. Никола А. Гарашанин, ''бив. земљорадник из Липовца''. Срески народни суд у Тополи, решењем Конф. бр. 19/45, од 7. фебруара 1946, утврдио је да ''народни непријатељ'' Никола нема имовине ''која би дошла под удар закона о конфискацији''. У образложењу поред осталог пише: ''У списку пописа је констатовано да је народни непријатељ Никола умро - стрељан - од стране НОВ још 1944. год. а да је његов отац Аврам умро 1945. год''. Према истраживању Радета Главаша, комунисти су убили Николу новембра 1944. године на аранђеловачком стратишту Јешовцу, заједно са Миливојем Јанковићем. ''Поводом тога било је весеље у кући Славка Зечевића, пуцњава из аутомата''. У убиству су учествовали као припадници посадне чете Мирко Томковић и Михаило Радоњић из с. Бања. Први је после носио Николин капут, а други је говорио за Николу: ''Господин није хтео да иде на стрељање, морали смо да га вучемо''.
340. Миливоје М. Јанковић, ''бив. земљорадник из Липовца''. Срески народни суд у Тополи, решењем Конф. бр. 18/46, од 7. фебруара 1946, утврдио је да ''народни непријатељ'' Миливоје нема имовине која би се могла конфисковати. Комисија је утврдила да је покојни Миливоје, на окућници од 2,9 хектара, оставио мајку, жену и сина. Према истраживању Радета Главаша, комунисти су убили Миливоја новембра 1944. године, заједно са Николом Гарашанином.
341. Радоња Р. Луковић из Брестовца. Према одлуци Среског народног суда за срез Гружански, Д. бр. 49/46, од 8. априла 1946, нема се шта конфисковати ''народном непријатељу'' Радоњи, који је ''стрељан за време рата''. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Радоња је током рата био четник. Крајем 1944. комунисти су га од куће одвели у Крагујевац и стрељали.
342. Милета Милосављевић, земљорадник из Клоке. Војни суд Команде крагујевачке војне области писао је 24. маја 1945. године Управи народних добара Србије: ''Пресудом овог суда ИЗ-254/45 од 10. априла 1945, а која је одобрена од Вишег војног суда ИИ суд-326/45 од 20. априла 1945, због дела из члана 14 Уредбе о војним судовима осуђен је Милета Милосављевић, земљорадник из Клоке, рођен 1892, ожењен, отац четворо деце, син Вука и Драгиње, рођене Вучковић, на казну смрти стрељањем...'' Окружни народни одбор Крагујевац, дописом Бр. 942, од 16. новембра 1945, известио је Управу народних добара Србије да је конфискација Милетине имовине извршена.
343. Ратомир П. Цветковић из Блазнаве. Војни суд Команде крагујевачког војног подручја, пресудом ИЗ-258/45, од 24. маја 1945, осудио је Ратомира ''на казну смрти стрељањем''. Рођен је 1911, имао је двоје деце. Пресуда је послата Управи народних добара Србије, ради конфискације имовине. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком бр. 113/45, од 22. децембра 1945, утврдио је да се Ратомиру нема шта конфисковати, тј. да се пописана имовина оставља жени и деци, јер је исувише мала (2,2 хектара земље, једно говече, три овце, два бурета, један ћилим, један губер, две поњаве, један астал, две столице, један шифоњер и два кревета).
344. Мирослав Ђ. Лазовић из Губеревца у Гружи. Војни суд Команде крагујевачког војног подручја, пресудом ИЗ-141/45, од 24. маја 1945, осудио је Мирослава ''на казну смрти стрељањем''. Рођен је 1918. у Губеревцу, имао је двоје деце. Пре рата је био активни наредник. Пресуда је послата Управи народних добара Србије, ради конфискације имовине. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Мирослав је био ваздухопловни подофицир. Током рата је био у четницима. Комунисти су га стрељали у Капислани.
(331-344: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)

Ван мреже Десни

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2371
  • Пол: Мушкарац
  • Хало централа, дајте ми витеза Коју.
    • Заборављена и забрањена историја Срба
Одг: Жртве комуниста у Крагујевцу
« Одговор #8 послато: децембар 24, 2011, 07:19:13 »
345. Милан Живановић из Раче. Окружни народни одбор Крагујевац питао је актом Конф. бр. 781, од 9. марта 1946, Срески народни суд за срез Лепенички у Рачи, о стварима везаним за конфискацију имовине четворице ''народних непријатеља'', међу којима је и Милан Живановић. Из писма Среског народног одбора у Рачи Окружном народном одбору Крагујевац, Бр. 472 од 7. јуна 1946, види се да је Милану Живановићу конфискована кафана ''Национал'' у Рачи, још пре било какве пресуде. Лета 1946. ова кафана је претварана у ''Културни клуб''. Према изјави Дарка Пауновића из Раче, аутору, Миланов отац Анта, који је преминуо 1936, био је најбогатији мештанин у историји ове варошице. Рачани и данас неке парцеле и објекте именују као Антине. Комунисти су убили Антиног сина Милана, док су му сина Младена оставили у животу. Све су конфисковали. Милан је био ујак познатог комунисте, потоњег писца и академика, Антонија Исаковића, који је добио име по деди Анти. У народу овог краја уврежена је легенда да Исаковић ''није спасао свог ујака''.
346. Саво Л. Томовић из села Лесковац. Војни суд Команде крагујевачког војног подручја, пресудом ИЗ-252/45, од 24. маја 1945, осудио је Саву ''на казну смрти стрељањем''. У пресуди пише да је био земљорадник, рођен 1922. године. Од Управе народних добара Србије тражено је да спроведе конфискацију. Окружни народни одбор Крагујевац обавестио је Управу 14. новембра 1945, дописом Бр. 927, да се Сави нема шта конфисковати. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Саво је током рата био четник. Комунисти су га стрељали у Капислани.
347. Драгољуб А. Гајић из Н. Милановца. Осуђен пресудом Окружног суда у Крагујевцу КЗП бр. 97/46 ''и на казну конфискације имовине''. Срески суд утврдио је 6. августа 1946, одлуком И-73/46, да Драгољуб нема имовине. Према необјављеном раду Б. Јевтића ''ЈВуО у Шумадији'', заробљен је у Босни, као четник, спроведен у Крагујевац и стрељан.
348-350. Михаило Петровић из Г. Трешњевице, његов брат Драгослав и комшија Дамјан Дамјановић. Окружни народни одбор Крагујевац, актом Бр. 1252, од 19. априла 1946, шаље Земаљској управи народних добара Србије одлуку о конфискацији имовине ''народног непријатеља Петровића Михаила, бив. из Г. Трешњевице''. Према истраживању Радета Главаша, Михаило је имао 50 година, а био је сеоски четовођа (вероватно старешина месног равногорског одбора). Убијен је крајем 1944. године у Шаторњи, заједно са Дамјаном, такође педесетогодишњаком, који је радио у сеоској општини. У то време убијен је и Михаилов рођени брат Драгослав.
351. Славољуб Прокић, ''бив. из Маскара''. Срески народни суд у Тополи, одлуком Конф. бр. 35/45, од 24. новембра 1945, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Славољубу нема шта конфисковати. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Славко је током рата био четник. Стрељан је после рата, у Капислани.
352. Радован Ж. Радојковић, земљорадник из Љуљака. Срески народни суд за срез Гружански, актом Д. бр. 30/45, шаље Управи народних добара Окружног народног одбора Крагујевац захтев за конфискацију као и решење о спровођењу конфискације Радованове имовине, напомињући: ''Пресуду Војног суда о казни, овај суд није ни примио''. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Радомир је оптужен да је током рата био четник - а није био, нити је носио оружје у било којој војсци. Стрељан је у Капислани.
353-355. Милош и Милан Крсмановић, ''бив. из Марковца'', као и Милентије Крсмановић, из истог села. Окружни народни одбор Крагујевац питао је Срески народни одбор у Аранђеловцу да ли је конфисковано 7,7 тона жита Милентију Крсмановићу. Напомиње се да је конфискацију требало извршити према пресуди Среског народног суда у Аранђеловцу конф. бр. 77/45 од 1. децембра 1945. Такође, Окружни народни одбор Крагујевац питао је и да ли је извршена конфискација 8,6 тона жита Милошу и Милану Крсмановићу, ''бив из Марковца'', према пресуди Среског народног суда у Аранђеловцу конф. бр. 79/45, од 6. децембра 1945. Уз ово писмо су и документа о прогону чланова фамилије Крсмановић због ''проневере конфискованог кукуруза и пшенице''. Према изјави Драгована Радуловића из Стојника, аутору, Милоша и Милентија комунисти су убили током рата, као цивиле. Према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942, Милош и Милан су ''убијени од стране партизана као угледни грађани''. Милош је имао 61 годину, а Милан 30 година. (АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
356. Светислав Величковић, земљорадник из Гараша. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 172/45, од 23. јануара 1946, закључио је да се ''народном непријатељу'' Светиславу нема шта конфисковати. Према раду Б. Јевтића ''ЈВуО у Шумадији'', комунисти су убили Светислава ујесен 1941. године.
(345-356: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-39.)
357. Живота Томовић из Опланића, у рату четник, после рата код куће. Стрељан пресудом Окружног суда у Крагујевцу бр. 128/46. Према извештају Окружног суда за срез гружански бр. 76/46, од 26. јула 1946, ''остала је лична имовина приликом стрељања осуђеног Животе један сат са ланцем марке `стара` у исправном стању''. Живота је имао 2,78 хектара земље у Опланићу, а на имању је живела његова жена са двоје мале деце. Суд даје мишљење да се имање не конфискује, као ситан посед, а да се конфискује сат, јер ''није неопходан члановима уже породице''. Према књизи С. Ћировића ''На трагу злочина'', Томовић је стрељан у Капислани.
(357: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)
У Фонду Окружни народни одбор Крагујевац, Историјског архива Шумадије, налазе се и документа за 13 особа које су осуђене ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. године. Међутим, из четрнаестог случаја у коме се помиње ова одлука Авноја, види се да формулација о осуди није прецизна. Само тај четрнести случај тачно наводи о чему је реч, и он гласи: ''Драгољуб С. Ивановић... је у току рата стрељан као ратни злочинац - народни непријатељ, члан 1 став 3 Одлуке Авноја од 21. новембра 1944''. Другим речима, особе стрељане без суђења, према поменутој Одлуци накнадно су проглашаване ратним злочинцима и народним непријатељима.
Пошто је овде реч о документима Управе народних добара при Окружном народном одбору, само спорадично је навођена главна казна, као у случају Драгољуба С. Ивановића, док је обавезна напомена о осуди ''и на казну конфискације'', ради заплене имовине. Али, о свима се говори у прошлом времену, као о покојнима. То су потврдиле и све три породице жртава којима смо се обратили. Разлика је само у томе што у једној породици тврде да је жртва погинула као четник у Босни ујесен 1944, да је њен отац отишао по посмртне остатке, довезао их и сахранио на сеоском гробљу. Ово је једна од уобичајених верзија саопштаваних тада малолетној деци о њиховим очевима. Искључена је могућност да се то заиста десило, јер је Шумадијска група корпуса стигла у Босну половином новембра 1944. Може се узети као поуздана претпоставка, да су сви сем Драгољуба С. Ивановића, који је ликвидиран раније, 1. септембра 1944. мобилисани у 2. шумадијски корпус - сви су са територије овог корпуса - али да нису отишли у Босну, већ су остали у овим крајевима, а комунисти су их ухватили и ликвидирали. Вероватно нису ни добили оружје, јер га није било довољно. Такође, све три породице нису знале да су жртве уопште осуђене, тј. није било долазака комисија за конфискацију. Ни у једном случају није се имало шта конфисковати, услед сиромаштва, а то су како изгледа месни народни одбори записали без изласка на терен.
Следе имена тих 14 жртава.
358. Драгољуб С. Ивановић из Чумића. Народни одбор среза Крагујевац, актом Бр. 6153, од 16. септембра 1945, пише Народном среском суду Крагујевац: ''Драгољуб С. Ивановић, по занимању шофер аутобуског предузећа, рођен у Чумићу, од оца и мајке Светомира и Миленије, је у току рата стрељан као ратни злочинац - народни непријатељ, члан 1 став 3 Одлуке Авноја од 21. новембра 1944''. Према истраживању историчара Дејана Обрадовића, Драгољуб С. Ивановић је из Великих Крчмара, а убили су га у Чумићу, 1943, после свирепог мучења. Према књизи Миодрага Бељаковића ''Под облацима Србије'', Ивановић је убијен 1941, зато што су га комунисти сматрали богатим јер је имао аутобус.
359. Станислав Радосављевић из Брзана. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-362/45, од 1. јануара 1946, Станислав није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. ''и на казну конфискације''. Од уже породице овај ''народни непријатељ'' је ''оставио оца Светозара, мајку Цвету, жену Надежду, ћерку Љиљану, брата Станоја, снаху Милицу и синовца Милорада''. Према изјави Станисављеве ћерке Љиљане Кузмић из Брзана, аутору, Станислава су ''одвели четници'' у лето или јесен 1944. године. Породица није сазнала где, када и како је изгубио живот, нити се знало да је уопште осуђен. Мајка Цвета подигла је споменик себи и сину, а на споменику нема података о синовљевој погибији.
360. Бранко Мирковић из Доброводице. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-361/45, од 4. јануара 1946, Бранко није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. ''и на казну конфискације''. Од уже породице овај ''народни непријатељ'' је ''оставио оца Војислава, мајку Косару, жену Ангелину и сина Милашка''. Према изјави породице Мирковић из Доброселице, аутору, Бранко је током рата био четник, а ујесен 1944. вратио се кући. Комунисти су га одвели од куће у село Брзан, где су га ликвидирали.
361. Миладин Јовановић из Церовца. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-325/45, од 31. децембра 1945, Миладин није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. ''и на казну конфискације''. Од уже породице ''народни непријатељ Миладин Јовановић оставио је и то оца Борисава, мајку Цвету, сина Радослава, ћерке Миланку и Милеву и брата Градимира''.
362. Милутин Пановић из Брзана. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 327/45, од 1. јануара 1946, ни Милутину се није имало шта конфисковати. И он је ''осуђен одлуком Авноја од 21. новембра 1944. године''. Од уже породице ''оставио је и то: оца Мијаила, жену Ковиљку, сина Раденка, ћерке Радмилу, Радосаву и Ружицу''.
363. Цветко Вујичић из Брзана. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр.421/45, од 4. јануара 1945, Цветко ''нема никакве имовине која би му се могла конфисковати''. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. У одлуци даље пише да је ''народни непријатељ'' од уже породице оставио ''мајку Катарину, жену Саву, сина Милорада и ћерке Добрилу и Бранку''.
364. Милија Радојевић из Миронића. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр.209/45, од 31. децембра 1945, Милија није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. ''и на казну конфискације''. У одлуци даље пише: ''Од уже породице народни непријатељ Милија Радојевић је оставио оца Милинка, мајку Душанку, жену Радојку и сестру Софију''.
365. Добрица Младеновић из Лужница. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 407/45, од 4. јануара 1946, Добрица није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. О одлуци је обавештана и ''стараоц Анђелина Младеновић из Лужница'', вероватно Добричина мајка.
366.  Милош Милановић из Белошевца. Срески народни суд за срез Крагујевачки, одлуком И-273/45, од 4. јануара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Милошу нема шта конфисковати. Даље се каже да је и Милош осуђен ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944, а да је ''од уже породице оставио: мајку Милку, браћу Живана и Емила, сестре Живку и Веру, снају Плану и синовца Милана''.
367. Стеван Рашковић из Ботуња. Срески народни суд за срез Крагујевачки, одлуком И-365/45, од 10. јануара 1946, утврдио је да се ''народном непријатељу'' Стевану нема шта конфисковати. И је Милош осуђен ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944, а ''од уже породице је оставио: жену Веру, синове Томислава и Бранислава и ћерку Наду''. За стараоца породице проглашена је Вера.
368. Живорад Јањић из Светлића. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 353/45, од 31. децембра 1945, Живорад није имао ни покретне ни непокретне имовине за конфискацију. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. У одлуци даље пише: ''Од уже породице народни непријатељ Живомир Јањић је оставио и то оца Радоја, мајку Милену''.
369. Радивоје Шарчевић из Ботуња. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 434/45, од 21. јануара 1946, Радивоју се није имало шта конфисковати, јер се имовина водила на његовог оца Животу. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. Од чланова уже породице ''народни непријатељ'' је оставио оца, мајку и четири сестре.
370. Обрен Јевтић из Чумића. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 291/45, од 21. јануара 1946, Обрен је имао само мали посед ''неопходан за егзистенцију уже породице народног непријатеља''. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. Од чланова уже породице оставио је мајку, жену, два брата, синове Радослава, Мирослава и Милорада, две снаје, две синовице и једног синовца (Слободана).
371. Милосав М. Томић из Д. Комарица. Према одлуци Среског народног суда за срез Крагујевачки, И-бр. 243/45, од 24. јануара 1946, Милосаву се није имало шта конфисковати, јер се имовина водила на његовог оца Живојина. Осуђен је ''одлуком Авноја'' од 21. новембра 1944. Од уже породице ''народни непријатељ'' је оставио оца, мајку, брата и сестру.
(358-371: Историјски архив Шумадије, Фонд Окружни народни одбор Крагујевац, К-40.)
372. Светозар Вујановић, стар 55 година, земљорадник из Брезовца, председник сеоске општине. Према извештају Недићеве полиције, ''убијен од партизана због сарадње са властима''. Према истраживању Радета Главаша, убиство се одиграло испод сеоске општине, 29. августа 1941. године, а убице су партизани Првог шумадијског одреда. ''Убили га на правди Бога, много чинио за село'', записао је Главаш изјаву мештана.
373. Светолик Милетић, стар 61 годину, земљорадник из Гараша. Према извештају Недићеве полиције, Светолик је ''убијен од партизана''. Према истраживању Радета Главаша, убијен је почетком јесени 1941. године у потоку испод своје куће, јер је говорио против комуниста. У злочину је учествовао и Михаило Степановић из Гараша, студент.
374. Милутин Мирковић, стар 55 година, земљорадник из Јеловика. Према извештају Недићеве полиције, Милутин је ''убијен од партизана као националиста''. Према истраживању Радета Главаша, био је радикал, председник сеоске општине у два-три мандата. Ухватио га је Периша Митровић из Јеловика са друговима. Убили су га почетком јесени 1941. године у ''Прострузи'' под Букуљом, одсекли нос и уши, затим и уд те му ставили у уста.

Ван мреже Десни

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2371
  • Пол: Мушкарац
  • Хало централа, дајте ми витеза Коју.
    • Заборављена и забрањена историја Срба
Одг: Жртве комуниста у Крагујевцу
« Одговор #9 послато: децембар 24, 2011, 07:19:21 »
375-376. Војислав Војин Гајић и Андрија Стевановић, земљорадници из Копљара. Према извештају Недићеве полиције, Војислав и Андрија су ''убијени од партизана као виђени грађани''. Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 82/45, од 14. децембра 1945, одустао је од конфискације имовине ''народног непријатеља'' Андрије Стевановића, с обзиром да је ''после своје смрти оставио укупно 2,17 хектара а као чланове уже породице уд. Ацику, сина Добривоја и снају Љубицу, који се баве земљорадњом'' (ИАШК, Фонд ОНО, К-39). Према истраживању Радета Главаша, Војислав Војин Гајић, рођен 1888, био је угледан домаћин, најбогатији у селу. Убијен је заједно са Андријом, рођеним 1893, бившим кметом села, 12. октобра 1941. године у Џеверима у Копљарима. Нађени су унакажени. Ово злодело су извршили припадници Првог шумадијског одреда, а посебно се ''истакао'' Момчило Богосављевић ''Жировница'' из Жировнице.
377. Мијаило Ћурулић, стар 50 година, земљорадник из Трешњевице. Према извештају Недићеве полиције, Мијаило је ''убијен од партизана што је као служитељ вршио дужност''. Према истраживању Радета Главаша, убијен је 1942. године, а био је служитељ у сеоској општини.
378. Радован Страиновић, стар 31 годину, земљорадник из Брезовца. Према извештају Недићеве полиције, Радован је ''убијен од партизана''.
379. Живота Ристивојевић, стар 54 године, земљорадник из Брезовца. Према извештају Недићеве полиције, Живота је ''убијен од партизана''.
380. Радосав Лазаревић, стар 55 година, земљорадник из Г. Шаторње. Према извештају Недићеве полиције, Радосав је ''убијен од партизана као Збораш''.
381. Милорад Матијашевић, стар 39 година, земљорадник из Копљара. Према извештају Недићеве полиције, Милорад је ''убијен  од партизана''.
(372-381: према ''списку изгинулих лица из среза Орашачког'', који је потписао срески начелник, 1. јула 1942. године. Извор: АВИИ, Архива непријатељских јединица, К-137, ф. 10, рег. бр 7/1.)
382. Живадин Жика Марковић из Рашковића, рођен 1919. године. Током рата командир чете у 1. батаљону 1. гружанске бригаде. Предао се комунистима 29. јануара 1945. године. Одведен у стари затвор у Крагујевцу, где га је родбина обилазила до 12. марта, када је одведен у Капислану. Комунистима је предата петиција са потписима мештана у Живадинову корист. Породица није обавештена да је уопште постојало суђење, нити је добила пресуду. Не зна се ни тачан дан убиства. (Према изјави Живадиновог братанца Драгана Марковића из Крагујевца, аутору.)
383. Ранко Ковачевић из Ниша, професионални глумац. Члан културне групе Пратећег батаљона партизанског Главног штаба Србије, који је почетком 1945. био смештен у Војнотехничком заводу у Крагујевцу. Убијен је у Капислани под оптужбом да је био члан тајне Дражине организације при културној групи. Његова жена Рајка је испитивана, али је преживела.
384. Александар П. Илић из Ниша, ''Аца Кобасица'', рођен 1921, студент, глумац аматер. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, убијен почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације. У матичним књигама умрлих СО Ниш за 1967. годину, књига 16, страна 65, упис бр. 905, пише да је ''умро'' 1945. године. Нису наведени место и узрок смрти.
385. Марија М. Вукашиновић из Ниша, рођена 1921, студент, глумац аматер. Ћерка доктора Вукашиновића из Ниша, пре рата организовала светосавске приредбе. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, убијена почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације. У документима Народног музеја у Нишу води се на списку несталих особа, а пише да је нестала 5. маја 1945. код Крагујевца (НМН, документа о несталим лицима, инв. бр. 123).
386. Др Драган Михајловић из Ниша, глумац аматер. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, ухапшен и свирепо мучен почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације. Фебруара 1945. године лежао је на бетону у једној полусрушеној бараци у Капислани. Јецао је по целу ноћ. Пустили су га, али је касније умро од последица тортуре.
387. Н.Н. из Ниша, стар 16-17 година, глумац аматер. Члан културне групе Пратећег батаљона Главног штаба за Србију, убијен почетком 1945. у Капислани под оптужбом да је члан тајне Дражине организације.
(383-387. Изјава архитекте Бранислава Савића аутору. Бранислав је рођен у Нишу 1924, емигрирао је у Шведску 1996, где је живео и 2008, када је дао ову изјаву. Мобилисан је у партизане септембра 1944. Као гимназијалац дружио се са члановима културне групе, у коју се пријављивало ради избегавања фронта. Комесар батаљона, Обрен Милићевић, и њега је саслушавао сваке ноћи, али је ослобођен оптужбе. Заиста није припадао Дражиној групи. Бранислав је ноћу слушао штектање митраљеза и узвике ''Живео краљ'', који су допирали из унутрашњости Завода. Сваког јутра долазила је група људи са корпама са храном. Давали су их војницима преко ограде да их носе у затвор њиховој деци. Сећа се једног професора гимназије, ''господина интелигентног изгледа'', који је дошао са женом док је он био на стражи. Стражар је после 10 минута вратио пуну корпу, рекавши да им је син те ноћи стрељан. ''То је било тако страшно, да и данас, после 64 године, не могу да се отресем тих мисли. Професор је урлао, а жена је врискала: ''Па то је само дете, има само 17 година!'' Онда је једна партизанка почела да их вређа... Језива ситуација!'' И то је било фебруара 1945. Бранислав још каже: ''Осећао се презир према народу од стране примитивних особа, нарочито из Црне Горе, којих је било много међу комунистима. Био је то наставак окупације, како у Нишу, где сам био 3-4 месеца у штабу 13. корпуса, тако и у Крагујевцу''. Није могао да се сети имена стрељаног дечака из Ниша од 16-17 година. Командант ГШ био је Пољанац, а начелник Ратко Митровић. Комесар батаљона најпре је био Никола Прашчевић, а потом Обрен Милићевић. Цитирана документа из Ниша пронашао је историчар Александар Динчић.)
388. Миодраг В. Живковић, рођен у Крагујевцу 1896. године, официр Југословенске војске. Стрељан од комуниста 16. октобра 1946. године у Нишу. Уписан у књигу умрлих на основу решења Секретаријата унутрашњих послова СО Ниш, О. бр. 21-120, од 8. децембра 1969. године, где пише: ''Смрт је наступила пуцањем из ватреног оружја дана 16. октобра 1946. године, у 7 часова и 15. минута''. У потпису: лекар који је константовао смрт и командир стрељачког вода. У протоколу умрлих пише само да је страдао 16. октобра 1946. у Нишу.
389-390. Браћа Слободан и Србислав М. Јелић из Крагујевца. Слободан је рођен 1915. у Крагујевцу, био је магистар фармације у Нишу, док је Србислав био студент фармације. Стрељани су као ''народни непријатељи'' крајем 1944. године у Нишу. (ИАН, књига евиденције конфисковане имовине у срезу Нишком (1945-1947); решење Среског суда у Нишу, И-254/46, од 10. јула 1950. године.) Са оцем Марком, браћа Србислав и Слободан били су власници најпознатије апотекарске радње у Нишу, која се звала ''Апотека Марко Јелић''. Слободан је био учесник у устанку 1941, у Западној Србији, у Дражиним јединицама. Потом је повремено био илегалац у Нишу и на служби у Чегарском корпусу, као лекар, интендант, обавештајац или курир. На немачком списку одметника од 1941. године. Гестапо га је више пута хапсио, био је заточеник у Нишу, на Бањици, на Сајмишту, вероватно и у Ратничком дому. Ипак је преживео рат, али су га по доласку ухапсили комунисти и ускоро ликвидирали. На стрељање је одведен из затвора Среског суда, у групи од 15 лица. Затвор је преживео Никола Ђ. Јовановић, сада председник Удружења ''Стари Ниш'', који је помилован, али је насилно мобилисан и послат на Сремски фронт. Србислав је током рата био илегалац, односио је лекове четницима. На крају рата помоћник интенданта Чегарског корпуса. Ухваћен је почетком 1945. године на Сувој планини и потом стељан у Нишу. На основу судбине браће Јелић комунисти су снимили филм ''Лагер Ниш'', јер они нису имали своје апотекаре у овом граду.
391. Божидар Ђ. Нектаријевић, рођен 1899. у Дивостину, троструки витез Карађорђеве звезде са мачевима, резервни пешадијски мајор у Нишу. Током рата у Команди Српске државне страже у Нишу. Хапшен од Бугара као сарадник Дражине организације. Када су га пустили из затвора, одлази у шуму и ступа у интендантско одељење Чегарског корпуса. Пријавио се комунистима видевши излепљене плакате о амнестији. Стрељан је крајем октобра 1944. године иза Казнено поправног дома у Нишу. Из Нектаријевићеве групе заточеништво је преживео официр Милан Ђурић, али је насилно мобилисан у кажњенички батаљон.
392-396. Вера Милошевић, домаћица из Крагујевца, Миодраг Марковић, зубар из Крагујевца (имао је 62 године, свирепо је мучен у затвору), Иван Е. Јовановић, жандармеријски пуковник из Крагујевца (пре рата командант жандармеријског пука у Нишу), Светозар Живковић, резервни пешадијски капетан из Крагујевца (током рата срески начелник у Житковцу) и Драгомир Јеленић из Борча (током рата у четницима). Сво петоро комунисти су непосредно после рата стрељали у Нишу.
(388-396: према подацима историчара Александра Динчића из Ниша.)
397-399. Браћа Драгослав, Хранислав и Добросав М. Кандић из Опорнице код Крагујевца. Драгослав, рођен 1899, био је глумац и режисер. За време и током рата запослен у Нишком народном позоришту. Убијен од комуниста децембра 1944. у Нишу. Проглашен умрлим на основу решења Првог среског суда у Нишу Р-90 од 1. маја 1967. године. У решењу пише: ''Смрт је наступила због стрељања децембра месеца 1944. године у Нишу''.
Хранислав је једно време чувао принца Ђорђа Карађорђевића у Топоници, био је председник четничког удружења ''Војвода Вук'' и директор Карађорђевог дома у Рачи. Пред рат и током рата живео је у Београду. После доласка комуниста, ухапшен је и затворен у логору на Бањици, где га је посећивала ћерка Лела, удато Луковић. Убили су га крајем 1944. Распитујући се за очеву судбину, Лела је дошла до високог функционера Светислава Ћеће Стефановића. Он јој је рекао да је Хранислав стрељан. Одбио је да да писмену потврду о ликвидацији, рекавши Лели да оца једино може прогласити несталим.
Добросав је био срески начелник у пензији, живео је у Јужној Србији, где су га комунисти убили крајем 1944. године. Добросав и Драгослав нису имали деце. Рат је преживео само њихов четврти брат, који се налазио у заробљеништву. (Према изјави из породице Кандић аутору; документ о проглашењу Драгослава умрлим пронашао је историчар Александар Динчић из Ниша.)

Ван мреже Десни

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2371
  • Пол: Мушкарац
  • Хало централа, дајте ми витеза Коју.
    • Заборављена и забрањена историја Срба
Одг: Жртве комуниста у Крагујевцу
« Одговор #10 послато: децембар 24, 2011, 07:21:24 »
Државна комисија основана пре две године ради проналажења ''масовних гробница'' и даље не користи термине ''злочин'' и ''злочинци''. С друге стране, тужбе против комуниста осумњичених за ратне злочине, које подносе поједини грађани, годинама се одбијају као застареле, мада ратни злочини не застаревају. То је класичан пример опструкције правде, за коју такође једног дана неко мора бити изведен пред суд.


Следе подаци према истраживању Радета Главаша из Аранђеловца.
400. Живан Васић, деловођа сеоске општине у Шаторњи. Убијен 27. јула 1941. године по наређењу Панте Станковића из Винче, командира 2. чете Првог шумадијског партизанског одреда.
401. Војислав Плећевић (1901) из Гараша. До рата био је радикал. Деловођа у суседним Живковцима. Убио га 21. августа 1941. године у зору Јован Арсенијевић из Живковаца, са пет метака из пушке, док је Војислав још лежао у кревету. ''Јована су касније убили његови, комунисти''.
402. Светозар Рафаиловић (40 г.) деловођа општине с. Вукасовци. Убијен 4. септембра 1941. крај сеоског пута, по наређењу Милана Благојевића - Шпанца из Наталинаца, команданта Првог шумадијског партизанског одреда. Убице су Светозару размрскале главу.
403. Аврам Ацо Петровић (1919) из Трешњевице. Убијен половином септембра 1941. године у Врбици, на ''Дугајлији''. У овом убиству учествовали су и врбички скојевци Драгољуб Росић ''Јанко'' и Катарина Богдановић ''Борка''. Аврамова ''кривица'': није хтео са комунистима.
404-408. Никола Веселиновић, Милован Лукић, Танасије Милинковић, Радојко и Радосав Павловић из Живковаца. Стрељани од комуниста у јесен 1941. године у селу Трудељу.
409-410. Велимир Јовановић, потпуковник, и Василије Јовановић, ваздухопловни водник, из Венчана. Убијени 8. октобра 1941. године од космајских партизана које је предводио Јеврејин Анаф Исак Соломон, адвокат из Пожаревца.
411. Милош Грујић (50 г.) абаџија из Даросаве. Борац у Балканским ратовима и Солунац. ''Оличење Даросаве''. Убијен од даросавских комуниста 9. октобра 1941. године. Убили га јер је ''наговарао људе да не ступају у партизане''.
412. Душан Милованов, учитељ избеглица из Бачке. Зверски убијен од даросавских партизана 9. октобра 1941. године, јер је и он ''наговарао људе (у Даросави) да не ступају у партизане''. Иза њега је остало петоро деце сирочади.
413. Тихомир Томачевић (43 г.) из Даросаве. Деловођа сеоске општине. Убијен с леђа бајонетом, 9. окотбра 1941, у Пословчици близу старе цркве. Убили су га даросавски партизани.
414-415. Радован Добричић (1916) из Даросаве. Убијен 9. окотбра 1941. године од даросавских партизана, с којима је у почетку сарађивао. У новембру исте године убили су и његовог оца Миливоја (1898).
416. Радисав Прокић (1909) из Даросаве. Каменорезац. Убио га Радосав Несторовић из Даросаве, 9. окотбра 1941. године, у Пословчици, близу старе цркве. ''Није хтео са комунистима''.
417. Хаџи Танасије Думовић (65), велетрговац из Аранђеловца. Убијен је 16. октобра 1941. године у атару села Копљари од партизана Првог шумадијског одреда. У злочину се ''истакао'' и Светомир Трифуновић из Трешњевице: ''Нећу твоје паре, `оћу твоју душу''! Наравно, Думовић је опљачкан. Носио је у Београд новац сакупљен од богатијих Аранђеловчана за фонд Владе народног спаса генерала Милана Недића.
418. Милорад Влајковић (40) из Босуте. Радикал. Председник села. Комунисти су тражили да се повуче. Убијен је на Митровдан 1941. године ноћу иза своје куће, од комуниста Пере Петрушевића Македонца (циглара из Велеса), Душана Радоњића, учитеља из с. Бање, и др. И кућу су му опљачкали. Ово злодело је извршено по наређењу Милана Илића Жуће (потоњег ''народног хероја'') из Трешњевице, команданта Првог шумадијског одреда ''Милан Благојевић''.
419-421. Радовановићи Хранислав Ранисав (1901) и Војислав (1921) и Чедомир Николић (1921) из Живковаца. Убијени на међи села Гараша и Јеловика, 17. новембра 1941. године. Пресрели их партизани Космајског одреда, с кокардама на капама. Побијени су пошто су одговорили да су против комуниста. Претходно су им свукли нова одела и опанке, покупили све што су понели да продају на аранђеловачкој пијаци. Војиславу су размрскали главу, а мајку Росу су тукли кундацима. У злоделу је учествовала и учитељица Божидарка Дамјановић - Кика (после рата проглашена за ''народног хероја'').
422-423. Милан Антонијевић (43) из Трешњевице. Убијен и опљачкан од комуниста у петак пред Св. Аранђела 1941. Тада су убили и његову сестру Милицу Чумић, а њеног сина Чеду ранили у главу.
424. Добривоје Грујић (1912) из Даросаве. Убијен је по наређењу блиског рођака Радована Грујића (до рата бомбонџија, после рата потпредседник Скупштине Србије). Убиство је почињено на Божић 1942. пред зору, недалеко од Добривојеве куће у Старом селу у Даросави. Остало је без оца четворо сирочади.
425. Добривоје Станишић Липса из Брајковца. Убили га, у пролеће 1942. године, Станислав Сремчевић Црни из Гунцата код Крагујевца (потоњи ''народни херој'') и Вујадин Станошевић из Брајковца.
426. Радојица Раковић (1912) из Живковаца. Свештеник у с. Јеловику. Убили га комунистички изроди испред цркве, средином лета 1942. године.
427. Александар Величковић из Гараша. Вршио припреме за формирање четничке чете. По наређењу Милорада Лабудовића Лабуда, команданта Првог шумадијског парт. одреда, убила га тројка: Живомир Жика Несторовић и Светолик Ђурђевић Лика из Даросаве, Милан Чорта из Београда, са кокардама на капама. Сачекали су га у заседи на брду Ваган крајем јула 1942. године. Обавештајни посао обавила је Дана Миловановић из Даросаве. (Овакав исказ о том убиству оставио је сам Несторовић у својој књизи ''Црвене стазе''.)
428. Милош Симеуновић (1921) из Живковаца. Заклан у с. Јеловику, августа 1942. године после напада комуниста на чету припадника ЈВуО из качерског краја. У злочину су учествовали: Душан Павловић из Раниловића звани Бора Ранилац, Моша Јосиповић и Живорад Ристовић из с. Драгоља.
429-430. Раденко Тодоровић Грбовац (45) из Гараша. Ухвате га на свадби Павла Радивојевића у Јеловику, крајем септембра 1942. године и убију недалеко од јеловичке школе. На самој свадби убили су Душана Балтића Маџара из Трудеља. Ове злочине починила је, уз помоћ ''комунаца'' Јанковића из Јеловика, четворка за специјалне задатке: Радомир Момчиловић - Паја Смедеревац, Радомир Ивановић - Мића Црвени из Крћевца, Јошко Падрац - Марко Врчинац и Бранислав Параћ - Реља из Београда.
431. Михаило Милинковић (45) из Трешњевице. Био је зидар. Убили га ''џаб-џабе'' у подруму његове куће, ујесен 1942. године. ''Није ником воду натрунио''.
432. Максим Максимовић (55) из Брезовца. Благајник у сеоској општини. Као члан Земљорадничке странке, пре рата био је посланички кандидат. Убијен 23. октобра 1942. године у близини његове куће, под липом - записом код општине. Најпре му скинули нове опанке. Злочин је извршила тројка Душана Радоњића, учитеља из села Бање.
433. Светозар Вујановић (други) из Брезовца. Убијен 23. октобра 1942. године у Брезовцу од партизанске тројке коју је предводио Душан Радоњић.
434. Обрад Веселиновић (1912) из Живковаца. Убијен код његове куће на Св. Јована 1943. године од чете комуниста коју је предводио Душан Радоњић из с. Бање.
435. Живан Јовановић Млађинац (1915) из Живковаца. Убио га Миливоје Станичић Сеља, на Св. Јована 1943. године у потоку Вујевина у Живковцима, о чему је касније причао.
436. Катарина Веселиновић (42) из Живковаца. Убио је Миливоје Станичић Сеља из Даросаве, на Св. Јована 1943, у потоку Вујевина. На дан њене сахране, партизани поред осталог однесу из куће и 200 кг кукурузног брашна, купљеног за продату ''сингер'' машину. Петоро деце је остало без мајке.
437. Љубисав Васић, деловођа из Трбушнице. Убила га пред његовом кућом дружина Жике Несторовића из Даросаве, у ноћи 5. марта 1943. године.
438. Борислав ћурђевић из Венчана. Припадник ЈВуО. Ликвидиран од Качерске партизанске чете, у рудовачком забрану, 11. маја 1943. године.
439. Ђорђе Милановић Кезунац (47) из Буковика. Солунац. Радикал. Убијен једне ноћи у мају 1943. године, на кућном прагу. На тражење буковичких и аранђеловачких активиста, убиство је починила четворка за чишћење терена коју је предводио Радомир Момчиловић - Паја Смедеревац.
440. Јован Јанковић Миловац из Липовца. Председник села. Солунац. Убијен у пролеће 1943. године од дружине коју су предводили Бранко Ковачевић - Жика морнар (родом из Црне Горе, потоњи ''народни херој'') и Славко Зечевић из Липовца.
441. Рајко Димитријевић (1912) из Гараша. Четовођа. Убијен на Белу суботу 1943. године код сеоске општине где се одржавао вашар после традиционалне литије крстоноша. Злочин су починили: Душан Павловић - Бора Ранилац, Петар Петрушевић - Македонац, и др.
442. Александар Лека Марковљевић (45), председник општине села Даросава. Радикал. Убијен 4. јула 1943. године у близини своје куће, по наређењу Душана Петровића Шанета (комунистичког главешине у аранђеловачком крају, каменоресца, родом из Крагујевца, потоњег ''народног хероја''). Наређење су извршили, са три пушчана метка, Миливоје Станичић Сеља из Даросаве и Чеда Рановић из Рудоваца. Три месеца раније Немци му запалили кућу, а једва се избавио из немачког затвора у Крагујевцу те није стрељан.
443. Светислав Радисављевић ''Попић'' (1901) из Гараша. Убијен у ''време кошења'' 1943. године. Злочин је извршила тројка Пере Петрушевића Македонца, на месту где је сад гарашко вештачко језеро из којег се Аранђеловац напаја водом.
444. Радомир Јовановић (1915) из Копљара. Припадник ЈВуО. Убијен од партизанске заседе у с. Бања, 23. јула 1943. године.
445. Миодраг (Радованов) Анић (1908) из Орашца. Био је начелник геодетске службе у Сопоту. На једном збору у току лета 1943. године говорио о опасности од комунизма по српски народ. Убила га у Дучини, 16. августа 1943. комунистичка дружина коју су предводили Жарко Михаиловић из Стојника (београдског) и Љубиша Мишић из Дучине.
446-447. Лепосава Андрић (60) и син Витомир (40). Убијени од даросавских комуниста у потоку Швабинац у Буковику, 16. септембра 1943. године.
448. Богдан Бошко Катанић (1894) из с. Бања. Угледан домаћин. Радикал. Кмет села. По наређењу Душана Петровића Шанета, убила га тројка Миливоја Станичића Сеље, одвевши га са његове њиве где је секао шашу. Злочин је извршен око Крстовдана 1943. године у Копљарској јарузи. ''Није узео пушку у руке, убили га да би опљачкали његово богато домаћинство, и зато што је говорио да су комунисти мангупи који су пошли да упропасте земљу и народ''.
449. Петар Томковић (1877) из с. Бања. Пре рата председник одбора чувене Венчачке винарске задруге. Најбогатији био у селу. Убијен је после дугог мучења и копања очију у Лучића забрану у Врбици, око Крстовдана 1943. године. Затим је опљачкана његова имућна кућа.

Ван мреже Десни

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2371
  • Пол: Мушкарац
  • Хало централа, дајте ми витеза Коју.
    • Заборављена и забрањена историја Срба
Одг: Жртве комуниста у Крагујевцу
« Одговор #11 послато: децембар 24, 2011, 07:21:36 »
450-451. Радојко Ралетић (65) из Даросаве, учитељ у пензији. Био је пре рата начелник среза. Убијен ујесен 1943. код Требежа у Даросави. С њим је страдао и Милутин Пантелић Језгринац (1866), кмет села, солунац, коме су комунисти покупили све из куће, коње и кола. Тим коњима су распињали ове своје жртве, о чему је касније причао случајни очевидац Влада Милојковић, железничар из Београда. Овај злочин су починили: Душан Петровић Шане, Радован Грујић, Жика Несторовић, Миливоје Станичић Сеља, Светомир Андрић и други, из Даросаве, Душан Павловић - Бора Ранилац, Иван Кузмановић Макса из Венчана...
452. Велимир Перишић (1899) из Даросаве. Убијен на Крушевачком вису ујесен 1943. ''Није узео пушку у руке''.
453. Радивоје Рако Вучићевић (30) из Буковика. Убијен новембра 1943. године у Даросави од дружине Васе Савића (родом од Мостара), Станоја Јовановића Дражића и Михаила Кала Николића из Буковика...
454. Радомир Вујић (1902) из Копљара. Као поднаредник повремено је руководио војном обуком сеоских младића. Убијен у Суморини 15. децембра 1943. Син Момчило (тада 18-годишњак) гледао је убиство оца, које су починили: Милић Радовановић - студент из Винче и Слободан Минић из Бање (потоњи народни хероји), Душан Каратошић, Андрија Васиљевић, Милорад Мишула Илић - сви из Копљара, Нада Драгичевић из Бање... ''Мишула га ударио секиром, па га докрајчили из пушке. Покупили су ствари из куће и 700.000 динара''.
455-456. Вељко Влајковић (75) из Буковика, Солунац, и син Бошко (1895), кмет села пре рата. Убијен пред Св. Николу 1943. године у потоку Ђућевцу у Буковику. У злочину учествовали: Бранко Ковачевић - Жика Морнар из Црне Горе, Милан Цане Вићентијевић из Даросаве, Станоје Дражић из Буковика... Налогодавцу Д. Петровићу Шанету Дражић је реферисао: ''До пола пута син јаше оца, од пола - отац сина''! Други Вељков син Рајко, стрељан је од Немаца у Шумарицама 21. октобра 1941. године. (Срески народни суд у Аранђеловцу, закључком Бр. 162/45, од 15. јануара 1946, обавестио је Окружни народни одбор у Крагујевцу да се имовина ''народног непријатеља'' Бошка Влајковића не може конфисковати, јер је ''живео на имовини свога оца Вељка''. Истог дана, закључком Бр. 165/45, Срески народни суд у Аранђеловцу пише да се ни конфискација имовине ''народног непријатеља'' Рајка Влајковића, Бошковог брата, не може спровести, јер је и он ''живео на имовини свога оца Вељка''. ИАШК, Фонд ОНО, К-39. За сада се не може рећи да ли су комунисти убили и Рајка.)
457-458. Димитрије Вишо Лазаревић (45), капетан академац и Драгиша Томић (30) четовођа из Врбице. Уочи Материца 1943. године одвели их Жика Морнар и другови и код Недића трла иза Рисоваче изболи камама.
459. Божа Арсенијевић (50) из Прогороваца, деловођа у Даросави. Убијен почетком фебруара 1944. године.
460-461. Милева Радојичић и њен син Драгољуб Шегинац (18) из Даросаве. Убијени у потоку испод куће, у зиму 1944. године. Злодело је починила група Жике Несторовића, по заповести Д. Петровића Шанета. (Срески народни суд у Аранђеловцу, одлуком Конф. бр. 103/45, од 16. новембра 1945, закључио је да се ''народном непријатељу'' Драгољубу нема шта конфисковати, јер је ''био неожењен и живео је на имању свога оца Живомира који је још у животу''. ИАШК, Фонд ОНО, К-39.)
462. Радован Ранковић Змај (55) из Даросаве. Учесник балканских ратова и солунац. Једног мартовског дана 1944. године случајно је наишао на земуницу у кући комшије Михаила Лазаревића Цара, где су се крили Душан Петровић Шане, Жика Несторовић и др. По шанетовом наређењу, ликвидиран је ту у близини због ''безбедности земунице'' (како је касније писао Ж. Несторовић у књизи ''Црвене стазе'').
463. Благоје Ћирић (1908) из Даросаве. Завршио гимназију. Сарађивао је с комунистима али је одбијао да врши улогу егзекутора по наређењима Д. Петровића Шанета. Убио га у зиму 1944. Жика Несторовић у Даросави. Остало је за њим петоро деце сирочади.
464. Милан Степановић из Гараша. Уочи Ђурђевдана 1944. године пуштен је из центра за војну обуку у Шаторњи да код своје куће прослави славу. Успут га пресретне тројка преобучена у четнике, коју је предводио Бора Ранилац. После испитивања пусте га. Дођу му на славу, с петокракама. Почасти их како доликује. Затим га вежу, и већ ту у његовом дворишту Бора му зада први удар камом. ''Докусуре'' га у селу Раниловић.
465. Коста Дуић из с. Бања. На захтев месних скојеваца, убила га дружина Жике Несторовића, почетком јуна 1944. године, ''јер је наговарао људе да раде за четнике'' (Ж. Несторовић).
466-467. Милорад (Влаичин) Грујић (1902) четовођа и Витомир Вића Грујић (35) из Даросаве. Убијени на Крушевачком вису, крајем јуна 1944, по Шанетовом наређењу. Егзекуторску групу предводио је Жика Несторовић а непосредни извршилац био је Иван Кузмановић Макса из Венчана.
468. Војин Грујић (36) из Даросаве. Убио га је 1. јула 1944. године Миливоје Станичић Сеља после партизанског напада на једну јединицу ЈВуО код Војинове куће.
469. Милорад Мика Ћирић (28) из Даросаве. Убио га Милосав Ранковић Чичинац из истог села, код записа на потесу Порта, 6. јула 1944. године. Говорио је: ''Даросава би била мирна да није шанета, Радована (Грујића) и Жике (Несторовића)''. Они су му и пресудили.
470. Миливоје Швабић (1912), угледни домаћин из Буковика. Четовођа. По наређењу Д. Петровића Шанета убијен у Мисачи иза Нерезија, 16. јула 1944. године. Злочин су извршили: Станоје Дражић и Михаило Коле Николић из Буковика, Радован Петровић из Стојника, Милосав Ранковић Чичинац из Даросаве, Жика Морнар из Црне Горе, Петар Владетић Галама, избеглица из Глине, сви обучени као четници са кокардама на капама.
471. Обрен Бошовић (1903) из Врбице. Убијен на Св. Илију 1944. Пошто га је комунистичка тројка везала и извела недалеко од куће, у њега је пуцала рођака Радмила Бошковић звана Мицоје, скојевка. ''Није узео пушку у руке у току рата''.
472. Милован Марковић (33) их Гараша. Командант села. Убијен крајем августа 1944. по шанетовом наређењу. Поред Шанета у злочину су учествовали: Добривоје Јовановић Доша и Станоје Дражић из Буковика, Миодраг Миле Ризнић из с. Бања, Радован Грујић из Даросаве, Бранко ''теренац'' из Београда...
473-474. Аранђел (1880) и Андромир (1883) Радовановић из Липовца. Аранђел је пре рата дуго био деловођа у Тополи. Стрељани једне ноћи септембра 1944. код школе. Овај злочин су починили: Славко Зечевић (доцнији ''буџа''), Ђорђе Ђурић Шарац, Жика Морнар, ''Гајара'' Весовић из с. Бања, Радомир Рака Благојевић из Копљара. Убијени нису пушку узели у руке. Зечевић је касније говорио да су у ''брзини побијени''.
475. Богдан Димитријевић (1908) из Аранђеловца. Земљорадник. Мобилисан од Бугара 17. септембра 1944. године да стовара дотерану сламу за бугарску шталу код хотела ''Старо здање''. Два дана касније, приликом ослобођења Аранђеловца, заробљен је од припадника Пете крајишке дивизије и са још 11 стрељан код Соколане.
476. Милош С. Јеремић (1910), председник општине с. Буковик. Убили га Жика Несторовић и Милосав Ранковић Чичинац из Даросаве 20. септембра 1944. године, у близини данашње фабрике ''Шамот'' у Аранђеловцу. (Немцу су га држали у затвору у Крагујевцу последња два месеца окупације, тј. до октобра 1944. Док се враћао кући, срела су га ова два партизана и убила. Био је са женом Вукосавом, неки партизан Грујућ није дозволио овој двојици да убију и њу. Према изјави породице аутору; процес рехабилитације био је на почетку 2011. године.)
477. Милорад Прековић (1927) из Буковика. Убијен од Крајишника 19. септембра 1944. године у тадашњој буковичкој општини преко пута хотела ''Старо здање''. Био је донео некакву пошту.
478. Милош Живановић (1908) из Аранђеловца. Земљорадник. Одборник Равногорског одбора. Убили га 19. септембра 1944. припадници Пете крајишке дивизије и месни комунисти у близини данашњег Комуналног предузећа.
479. Радоје Радојичић (1912) из Копљара. Припадник ЈВуО, подофицир. Убијен од Крајишника 19. септембра 1944. године, код Соколане у Аранђеловцу.
480-481. Богдан и Госпава Пантелић из Даросаве. Богдан је био железничар, четнички командант среза Орашачког. Убио га Жика Несторовић у парку код хотела ''Старо здање'', 20. септембра 1944. године. Три месеца раније комунисти су запалили његову кућу у Даросави, а у октобру су убили и његову кћер Госпаву, борца ЈВуО.
482-483. Миленко Зечевић - Белуган из Липовца. Убијен приликом ослобођења Аранђеловца, 20. септембра 1944. године. Убио га заробљеног Пера Циганин, ковач, чекићем. Тада је убијен и Сава Петровић из Липовца.
484. Милутин Бановић (1922) из Буковика. Убијен у ''бугарској штали'' код хотела ''Старо здање'', 20. септембра 1944. године, кад су дошли Крајишници.
485. Михаило Микица Томашевић (1924) из Даросаве. Заробљен, као мобилисани припадник ЈВуО, приликом ослобођења Аранђеловца 20. септембра 1944. и убрзо потом стрељан у потоку Јешовцу, највећем аранђеловачком стратишту, испод цркве.
486. Драгиша Томковић (1900) из с. Бања. Угледан домаћин. Командант села (приморан), због чега је неко време био затворен на Бањици. ''Није учествовао ни у једној борби''. Ухвате га док је са својом вршалицом радио код рођака у комшилуку, крајем септембра 1944. године. Ту је изрешетан, а његов син Крста рањен. Злочин су починили Душан Петровић Шане, Нада Драгићевић из Бање, Ђорђе Ђурић Шарац из Трешњевице и још два партизана. Потом су запалили вршалицу, опљачкали ствари из куће и отерали с његовим коњем и чезом.
487. Чедомир Чеда Чумић (1914) из Трешњевице. Завршио гимназију. Стрељан код Соколане у Аранђеловцу, крајем септембра 1944. године.
488. Војислав Миловановић (1919) из Буковика. Убијен после Крстовдана 1944. године у Даросави, на Крушику. Непосредни егзекутор био је Цане Вићентијевић из Даросаве. Војислав је нађен унакажен, ископаних очију... ''Цане је касније мало врднуо с памети''.
489. Живан Каратошић (1912) из Копљара. Припадник ЈВуО. Стрељан 3. октобра 1944. године у Јеловику, после једне борбе.
490-494. Момчило Јовановић (1920) и Драга (1921), Момчилови родитељи Петар и Ленка из Вукасоваца и Драгина мајка Љубица. Убијени у потоку Јешовцу у Аранђеловцу октобра 1944. године. Иза овог злодела стајали су челници аранђеловачке ОЗН-е Душан Репац - ''Пера књижар'' из Госпића и Петар Петрушевић - Пера Македонац, циглар из Велеса. Драга је била у другом стању, молила да буде поштеђена, али је распорена, урезана јој петокрака на чело. У злочину се истакао Драгољуб Росић - Јанко из Врбице са својим ашовом (касније носио Петров гуњ, џоку и цокуле). Драгина мајка Љубица се потом отровала. Ниједна од жртава није узела пушку у руке током рата.
495. Благоје Петровић - Дашчар (1898), председник општине Аранђеловац. Солунац. Убијен у октобру 1944. године у Јешовцу. Егзекуцију извршио Душан Марковић - Шабакан из Аранђеловца, о чему је касније причао.
496. Данило Недељковић - Брка (1907) из Крћевца. Припадник ЈВуО. Убили га Славко и Миодраг Зечевић из Липовца у Круловића забрану у Бањи, у другој половини октобра 1944. године.
497. Петар Стевановић (1903) из Митровчића, Топола. Земљорадник. Повремено био у јединицама ЈВуО. Ухапшен средином окотбра 1944. године и спроведен у Аранђеловац, затворен у Јуцину кућу. Везан је за кревет (који је имао само жичани мадрац) потрбушке, а испод је ложена ватра. На 150-200 потписа Тополаца бива пуштен. Убрзо је поново ухапшен и стрељан у потоку Јешовцу у Аранђеловцу.
498. Радоје Миловановић (20) из Бање. Завршио гимназију. Убијен је у потоку Јешовац октобра 1944. године.
499. Глигорије Глиша Војиновић (1892) из Врбице. Солунац. Радикал. Био је председник сеоске општине и председник Равногорског одбора. Убијен на дан Св. Петке 1944. у Јешовцу. Није узео пушку у руке током рата.