Аутор Тема: Свету Литургију Чувати  (Прочитано 11098 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже витез

  • Админ
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2537
  • Пол: Мушкарац
  • Са њим или на њему и по Божјем закону
    • Православна Србија
Свету Литургију Чувати
« послато: јун 02, 2008, 05:10:07 »
Предговор

У овој књизи укратко су дате основе Свете Литургије засноване на Предању Цркве. Ту Литургију су преко хиљаду година служили православни, па и наши преци, са мањим разликама. У њој су се Царске двери олтара отварале и затварале кад за то дође час, свештеничке молитве читане су тихо, постојао је иконостас, а народ се причешћивао, спремајући се за Причешће постом и исповешћу. Сада се појавила нова, реформисана Литургија, за коју тврде да је тобоже „древна“, па је у њој олтар све време отворен, свештеничке молитве читају се наглас, води се борба за уклањање иконостаса и сви се подстичу да се причесте кад год се служи Литургија. У предањској Литургији свештеник је углавном окренут Истоку, одакле чекамо Христа, као Сунце правде, док се у реформисаној Литургији свештеник све више окреће народу, па и кад чита заамвону молитву, која се непосредно обраћа Оцу Небеском. Предањска Литургија у средишту има Богочовека, коме стреми сав народ, предвођен својим свештеником. Модернистичка Литургија је усредсређена на сам тај народ, коме се „демократски“ пушта да „све види, чује и разуме, као да је то могуће без катихизације и веронауке. Нико није против да верници знају садржај „тајних“, то јест свештеничких молитава, али они то треба да НАУЧЕ од својих пастира и из књига тумачења Литургије, а не да се тиме ремети богослужење какво је било вековима.

Домаћи новотари често кажу да они служе „као на Светој Гори“. То није истина! На Светој Гори свештеничке молитве читају се тихо, а олтарски простор се отвара и затвара по пропису. Светогорци су против реформи Литургије, што се, између осталог, види и из писма које је 2006. Србима упутио ватопедски игуман Јефрем:

>>У ово време, када безбожништво влада у свим аспектима нашег живота, секуларизација и „новаторство“ прети и Цркви. Чујемо да се воде разговори о неопходности скраћивања богослужења, о потреби за увођењем обичног, свакодневног језика у богослужење, као и о могућностима употребе различитих инструмената и других врста невизантијске музике у току служби, о укидању иконостаса, постова, итд, а до нас стижу гласови да се понешто од овога догађа и у вашој, Српској Православној Цркви. На све ово, још у осамнаестом веку, дали су одговор Свети Оци - „кољивари“, Св. Никодим Светогорац, Св. Атанасије Париос, Св. Макарије Коринтски, итд. на које треба да се угледамо ми, који живимо у ова, последња времена.

Учење „кољивара“ било је уистину светоотачко. Главни задатак ових Св. Отаца састојао се у томе, да проповедима и сопственим примером укажу верујућима како треба да живе истинским, унутарњим животом у Христу. Теме и питања њихове борбе тицале су се проблематике богослужења. Они су били заљубљеници у службу Божију; препоручивали су непрекидну духовну борбу током живота, редовно исповедање и причешће (уз, разуме се, претходну одговарајућу припрему). Заповедали су строго придржавање црквеног типика, које обезбеђује духовну равнотежу у животу Цркве, као и изучавање текстова, који помажу верујућем да се приближи светоотачком духу исихазма.

Дакле, старајте се да одржите ваше Предање. Сећам се како нам је блажени старац Јефрем Катунакијски говорио: „Шта смо примили, то вам и предајемо.“ Животворни нектар нашег Предања представља утеху, радост и ослобођење од греха; то је лек за савременог, преоптерећеног човека, који му даје излечење од стреса, несигурности и сталне празнине. Ако желимо да пијемо тај нектар, потребно је да упознамо чуваре овог наслеђа, да слушамо њихове савете и следимо их. Како би се уверили да су наши духовни водичи заиста следбеници Предања, потребно је да у њима препознамо икону Прототипа, то јест, Христа. Међутим, не смемо заборавити да користимо и сва друга средства за задобијање Божије Благодати и достизање личне заједнице са Христом. Стога, ревност верујућих у благочестивом живљењу и испуњавање правила везаних за Јеванђеље и Предање Цркве, без непосредног односа и општења са Христом - не доноси корист. Треба да будемо опрезни, и правилно разумемо суштину сваког од ових средстава, да нас Господ наш Исус Христос не би осудио заједно са фарисејима и књижевницима, када је им је говорио: Јер остависте заповест Божију, а држите се предања људскога, прања судова и чаша; и много друго слично чините (Мк. 7,8). Врлина је у златној средини; нити у несташици и оскудевању, нити у прекомерности и преувеличавању.

Опростите нам ако смо у овој посланици били преопширни. Међутим, веома смо забринути, посматрајући лошу ситуацију у којој се нашао савремени човек. Многи се питају: „Да ли данашњи човек може да стекне православну самосвест, да живи откривењски, да се просвети?“ Ми, којима је Господња трпељивост дозволила да живимо на овом светом месту, на Светој Гори, можемо са сигурношћу да потврдимо да је то и данас могуће. Исповедамо да је само Христос јединствена истина, надспознајни мир, неотуђива радост, истински живот, светлост истинита и незалазна. Живот у Христу остварићемо онда, када се у потпуности будемо придржавали нашег, грчког и српског, православног Предања. Тако ћемо доћи до потпуног остварења наших личности и допринети препороду наших народа.

Желимо да благодат Пресвете Богородице „Пантанасе“ (Свецарице); коју вам шаљемо у прилогу писма, пребива са Вама. Знајте да ваше велике светиљке, Свете Саву и Симеона, као и цео ваш народ многострадални, браћу и сестре нашу у Христу Исусу, свакодневно помињемо на Светој Литургији и осталим службама, које служимо овде, на Светој Гори, у име мира и спасења целога света.<<

Римокатолици су, још пре четири деценије, реформисали своју службу, да би је „прилагодили народу, служе за Трпезом окренутом народу, латински језик је укинут, миса скраћена - и ништа! Народа је било све мање. Папа Бенедикт XVI је зато, 2007. дозволио да се миса служи „по старом“ (ко хоће!), надајући се да ће то вратити вернике у празне цркве. Дошло је доба да човек добро упозна Литургију, па чак и неке подробности које га нису много занимале, јер је имао апсолутно поверење у свештенослужитеља. Треба знати да се архијерејска и јерејска Литургија у понечему разликују (кад служи владика, који је икона Христа, олтар је, осим за време причешћа свештених лица, отворен, а кад служи свештеник, олтар се отвара за Мали вход - улазак са Еванђељем, који симболизује Христов излазак из непознатости Назарета на проповед, за Велики вход, који симболизује Христов одлазак на страдање, и на возглас „Са страхом Бојим и вером приступите“, када се износи Путир с Причешћем, што симболизује Христово васкрсење). Олтар је отворен и за време Светле седмице, по Васкрсу, јер нам је васкрсењем отворено Царство Божје. Треба знати и многе друге ствари, а највише чињеницу да је Свети Архијерејски Сабор наше Цркве и 2006. и 2007. донео одлуку да се служи по предањском правилу, а не „реформисано“ (до даљњих одлука Сабора).

Ова књижица служи стицању знања, које нас, ипак, не изграђује без љубави према Богу и људима. Треба знати и волети.
Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти.

Све за Христа, Христа ни за шта!

Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Ко хоће нађе начин, ко неће нађе разлог.

Ван мреже витез

  • Админ
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2537
  • Пол: Мушкарац
  • Са њим или на њему и по Божјем закону
    • Православна Србија
Одг: Свету Литургију Чувати
« Одговор #1 послато: јун 02, 2008, 05:10:29 »
О СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ И ПРИЧЕШЋИВАЊУ

„312. Причешће је Света Тајна у којој верни под обликом хлеба и вина једу и пију само Тело и Крв Христову за Живот Вечни.

313. Ова Света Тајна установљена је на следећи начин. Господ Исус Христос је уочи Свога страдања први пут савршио ову Свету Тајну, унапред у њој представивши живу слику Својих спасоносних страдања; причестивши Апостоле, Он им је дао заповест да увек савршавају ову Свету Тајну.

314. О Светој Тајни Причешћа у вези са хришћанским богослужењем треба приметити још и то, да ова Света Тајна представља главни и суштински део хришћанског богослужења.

315. Богослужење на коме се савршава Света Тајна Причешћа назива се Литургија.

316. Реч „Литургија“ значи „заједничка служба“. Али, пре свега овај назив је прихваћен за означавање богослужења на коме се савршава Света Тајна Причешћа.

317. О месту на коме се савршава Литургија напоменућемо да она треба да се савршава искључиво у храму у коме постоји Часна Трпеза (престо), или, у крајњој линији, уместо трпезе мора да постоји антиминс на коме се Света Тајна савршава, освећен од стране архијереја.

318. Храм се назива црквом зато што се у њему ради молитве и савршавања Светих Тајни сабирају верни који чине Цркву.

319. Трпеза на којој се савршава Света Тајна Причешћа (Евхаристије) назива се Престолом зато што је на њој тајанствено присутан Исус Христос као Цар.

320. Основни поредак Литургије састоји се у томе да се прво припрема твар за Свету Тајну, потом се за Свету Тајну припремају верни, и на крају се савршава сама Света Тајна.

321. Онај део Литургије на коме се припрема твар за Свету Тајну назива се Проскомидија.

322. Реч „Проскомидија“ значи „Приношење“.

323. Први део Литургије се тако назива сагласно обичају старих Хришћана да у цркву доносе хлеб и вино за савршавање Свете Тајне. Из истог разлога овај хлеб се назива просфора, што значи „принос“.

324. Проскомидија као део Литургије састоји се у сећању на (старозаветна) пророштва и праслике, па донекле и на саме догађаје који се односе на Рођење и страдање Исуса Христа. Уз то, из просфоре се узима део неопходан за савршавање Свете Тајне, а такође се и потребна количина вина, сједињеног са водом, улива у свештени сасуд. Онај који свештенослужи помиње при томе целу Цркву: прослављене (кан онизоване) свете, живе и упокојене, као и оне који су са вером и усрдношћу принели просфору.

325. Хлеб за Свету Тајну треба да буде такав, какав захтевају сам његов назив, светост Тајне и пример Господа Исуса Христа и Апостола -пшенични хлеб са квасцем.

326. Тиме што се за Причешће употребљава само један хлеб, означава се, како објашњава Апостол, то, да смо једно Тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо (1. Кор. 10,17).

327. Хлеб, припремљен за Причешће, назива се Агнец (Јагње), јер представља слику страдајућег Исуса Христа, слично ономе како Га је у Старом Завету изображавало Пасхално јагње.

328. Пасхално јагње, то је јагње кога су Израиљци, по заповести Божијој, клали и јели у знак сећања на избављење из египатског ропства.

329. Вино за Свету Тајну Причешћа сједињује се са водом, зато што се овај свештени чин савршава као слика страдања Христових, а у време страдања из Његовог прободеног ребра потекли су крв и вода.

330. Онај део Литургије на коме се верни припремају за Свету Тајну, у старини је назван Литургија оглашених, зато што су њој могли да присуствују не само крштени и они који су приступали светом причешћу, него и оглашени, тј. они који се припремају за крштење, а такође и покајници, којима није било допуштено да се причешћују.

331. Овај део Литургије почиње благосиљањем или прослављањем Царства Пресвете Тројице („Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...“).

332. Овај део Литургије састоји се из молитава, песама и читања апостолских и јеванђелских књига.

333. Он се завршава заповешћу оглашенима да изиђу из цркве („Оглашени изиђите...“).

334. Онај део Литургије за време кога се савршава Света Тајна Причешћа, назива се Литургија верних, пошто само верни (верујући), тј. они који су примили Крштење, имају право да присуствују овом богослужењу.

335. Најважнији чин тога дела Литургије јесте произношење речи које је Исус Христос изговорио приликом установљења Свете Тајне: Узмите, једите, ово је Тело Моје... Пијте из ње сви, јер ово је Крв Моја новога Завета (Мт. 26,26-28), а затим - ту је призивање Духа Светога (епиклеза) и благосиљање дарова, тј. принесених хлеба и вина.

336. О речи „претварање“ („пресуштаствљење“, тј. промена суштине) у „Изложењу вере Источних Патријараха“ речено је да се речју „пресуштаствљење“ не објашњава на који се начин хлеб и вино претварају у Тело и Крв Господњу, јер то нико не може да схвати осим Бога, него се показује само то, да истински, заиста, и по својој суштини хлеб постаје управо истинско Тело Господње, а вино - сама Крв Господња. Слично томе и преподобни Јован Дамаскин о Светим и Пречистим Тајнама Господњим пише: „Тело је истински сједињено са божанством, оно тело које је од свете Дјеве; али не тако што силази оно тело које се вазнело на небо, већ што се сам хлеб и вино претварају у Тело и Крв Божију. Но, ако истражујеш начин на који то бива, довољно је да чујеш да то бива Духом Светим, и то управо онако како је Господ за Себе и у Себи Духом Светим саздао тело од Свете Богородице. И ништа више не знамо него да је Логос Божији истински делатан и свесилан, док је начин недоступан испитивању“ („Тачно изложење православне вере“, књ. 4, гл. 85, стр. 315-316).

338. Свако ко жели да приступи Светој Тајни Причешћа треба да испита (открије) пред Богом своју савест и очисти је покајањем због грехова, у чему помажу пост и молитва. Човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе или пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњег (1. Кор. 11,2829).

339. Онај ко се причешћује Телом и Крвљу Христовом, на најприснији се начин сједињује са Самим Исусом Христом и у Њему постаје учесник Вечног Живота. Који једе Моје Тело и пије моју Крв у Мени пребива и ја у њему (Јн. 6,56).

340. О томе колико се често треба причешћивати Светим Тајнама, најпре да приметимо да су се древни Хришћани причешћивали сваке недеље; но, данас је мало оних који имају такву чистоту живота да би увек били спремни да приступе тако великој Тајни. Црква мајчинским гласом саветује да они који теже побожном животу треба да се исповедају пред духовним оцем и причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње, или сваки месец (па и чешће, по саве- ту духовника), а сви обавезно (најмање) једном годишње („Православно исповедање“, 1, питање 90).

341. Они који само присуствују Божанској Литургији, а не приступају Светом Причешћу, могу и треба да учествују у Литургији молитвом, вером и нарочито непрестаним помињањем Господа нашег Исуса Христа, Који је и заповедио савршавање Свете Тајне Пријчешћа за Његов спомен (Лк. 22,19).

342. У оном тренутку Литургије када се одвија ход са јеванђељем (тзв. Мали вход, Мали улазак), савршава се успомена на Господа Исуса Христа Који је изашао да проповеда Јеванђеље. 3ато приликом читања Јеванђеља треба имати такву пажњу и побожност, као да смо видели и чули Самог Исуса Христа.

343. У оном тренутку Литургије када се одвија ход са припремљеним Светим Даровима у олтар (тзв. Велики вход), треба се сетити одласка Исуса Христа на добровољно страдање, као жртве на заклање, иако је више од дванаест легија Анђела било спремно да га заштити као свога Цара. „Цар Царева и Господ господара долази на заклање“ (Песма на Литургији за Велику Суботу).

344. У самом часу савршавања Свете Тајне и причешћивања свештенослужитеља у олтару, треба се сетити Тајне Вечере Господа Исуса Христа са Апостолима, Његовог страдања, смрти и погребења.

345. После овога, откривањем завесе, отварањем Царских двери и показивањем Светих Дарова обележава се јављање Господа Исуса Христа после Васкрсења.

346. Последњим показивањем Светих Дарова народу, после кога се они сакривају од погледа, представља се Вазнесење Господа Исуса Христа на Небо.

347. Савршавање и примање Свете Тајне Причешћа се у истинској хришћанској Цркви (Православној Цркви) непрекидно наставља све до самог Доласка Христовог, по речи Апостола Павла: кад год једете овај Хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле (Он) не дође (1.Кор. 11,26).“

Свети Филарет Московски: Катихизис
Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти.

Све за Христа, Христа ни за шта!

Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Ко хоће нађе начин, ко неће нађе разлог.

Ван мреже витез

  • Админ
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2537
  • Пол: Мушкарац
  • Са њим или на њему и по Божјем закону
    • Православна Србија
Одг: Свету Литургију Чувати
« Одговор #2 послато: јун 02, 2008, 05:10:47 »
ШТА ЈЕ СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ?

„Верујемо да је Тајна Светог Причешћа коју смо ми горе поставили на четврто место у броју Тајни, Тајна од Господа заповеђена оне ноћи које је он себе предао за живот света. Јер узевши хлеб и благословив га дао је својим ученицима и Апостолима рекавши: „Узмите, једите, ово је тело моје“. И узевши чашу и давши хвалу, рекао је: „Пијте из ње сви, ово је крв моја, која се пролива за опроштај грехова“.

Верујемо да у овом свештенодејству присуствује Господ наш Исус Христос не символично, не образно не прекомерношћу благодати као у осталим Тајнама, не једним наитијем, као што су то неки Оци говорили за крштење, и не кроз проницање хлеба (пер импанатионем), тако, као да би божанство Сина улазило у предложени хлеб за причешће суштаствено, као што приврженици Лутерови доста неискусно и недостојно тумаче: већ истинито и стварно, тако да се после освештања хлеба и вина хлеб прелаже, пресуштаствљује, претвара, преображава у само истинито тело Господа које се родило у Витлејему од Приснодјеве, крстило у Јордану, пострадало, сахрањено било, васкрсло, вазнело се, које седи са десне стране Бога Оца, и које ће се јавити на облацима небеским; а вино се претвара и пресуштаствљује у саму истиниту крв Господа, која се у време Његовог страдања на Крсту, излила за живот света. Још верујемо да после освећења хлеба и вина, не остаје више сам хлеб и вино, већ само тело и крв Господња, под видом и обликом хлеба и вина. Још верујемо да се ово пречисто тело и крв Господња раздаје и да улази у уста и утробе причесника, како благочестивих тако и безбожних. Само благочестивима и онима који достојно примају даје опроштење грехова и живот вечни, а безбожнима и онима који недостојно примају спрема осуду и вечне муке.

Још верујемо да је тело и крв Господа, мада се раздељује и раздробљава, али ово бива у тајни причести само са облицима хлеба и вина, у којима се оно може видети и опипати, а само по себи савршено цело и нераздељиво. Зато и говори васељенска Црква: „Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, него освећује оне који се причешћују.“

Још верујемо да се у свакој честици до најмање честице преложеног хлеба и вина налази нека одељена честица тела и крви Господње, већ тело Христово увек цело и у свима честицама једно, и да Господ Христос присуствује по суштаству своме, то јест с душом и божанством, или савршени Бог и савршени човек. Зато премда у једно и исто време бива много свештенодејстава по васељени, то ипак нема много тела Христових, већ један те исти Христос присуствује истинито и стварно, једно је тело и једна крв Његова у свима појединим црквама верних. И ово није зато као да тело Господа које се налази на небесима силази на жртвенике, већ зато што хлеб предложења који се засебно припрема у свим Црквама, и који се после освећења претвара и пресуштаствљује, постаје једно те исто са телом које је на небесима. Јер увек је у Господа једно тело, а не многа на многим местима. Баш зато је ова тајна по општем мишљењу најчудеснија која се задобија само вером а не умовањима човечије мудрости, чију сујету и безумно љубопитство у погледу божанских стшвари одбацује ова света и од горе одређена за нас Жртва.

Још верујемо да треба томе телу и крви Господњој у тајни Евхаристије исказивати особиту част и боголепно поштовање; јер какво смо ми поштовање дужни исказивати самом Господу нашем Исусу Христу, такво смо пак и телу и крви Господњој.

Још верујемо да је ово истинита Жртва која умилостивљава, која се приноси за све благочестиве живе и мртве и као што је речено у молитвама ове Тајне, које су предали Цркви Апостоли, по заповести Господњој, „за спасење свију“.

Још верујемо да је ова Жртва како до употребе одмах после освећења, тако и после употребе, када се чува у светим сасудама за причешћивање оних који су на умору, истинито тело Господње, нимало не различно од Његовог тела, тако да и до употребе после освећења и у самој употреби, и после ње, увек остаје истинитим телом Господњим. Још верујемо да се под речју пресуштаствљење (претварање) не објашњава начин на који се хлеб и вино претвара у тело и крв Господњу; јер то не може нико докучити, осим самога Бога и усиљавања оних који желе то постићи, могу бити последица само безумља и безбожности: већ се показује само то да се хлеб и вино после освећења прелаже у тело и крв Господњу не образно, не символично, не прекомерношћу благодати, не саопштењем или наитијем самог божанства Јединородног, и не прелаже се никаква случајна принадлежност хлеба и вина у случајну принадлежност тела и крви Христове, неком разменом или мешањем, већ као што је горе речено, истинито, стварно и битно, хлеб постаје само истинито тело Господње, а вино сама крв Господња.

Још верујемо да ову Тајну Свете Евхаристије не обавља свако, већ само благочестиви јереј, који је добио свештенство од благочестивог и законитог епископа, као што учи источна Црква. Ово је скраћено учење васељенске Цркве о тајни Евхаристије, ово је истинито исповедање и исконско предање које они који желе да се спасу и који одбацују нова и гадна и лажна мудровања јеретика, ни на који начин не смеју мењати: напротив, дужни су да чувају у целини и неповређено ово законито предање. Оне пак који ово кваре, саборна Црква Христова одлучује и проклиње.“

Посланица Источних Патријарха
1757. године, 17. члан
Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти.

Све за Христа, Христа ни за шта!

Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Ко хоће нађе начин, ко неће нађе разлог.

Ван мреже витез

  • Админ
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2537
  • Пол: Мушкарац
  • Са њим или на њему и по Божјем закону
    • Православна Србија
Одг: Свету Литургију Чувати
« Одговор #3 послато: јун 02, 2008, 05:11:04 »
БОГОСЛОВЉЕ
ЛИТУРГИЈСКЕ ОБНОВЕ

Литургијска обнова је смислена и суштинска само онда када стоји у вези са духом православнога богословља и када је надахнута евангел- ским и исихастичким Предањем Цркве, и када долази од духовно обновљених људи.


У нашим црквеним круговима се данас често говори о тзв. литургијској обнови, која се схвата као покрет за поновно увођење древног богослужбеног типика и древног литургијског Предања.

Упркос томе што су, у новије време, били предузимани многи покушаји литургијске обнове, они нису успевали да се одрже, што је последица чињенице да су предузимани само ради промене спољашње праксе, а да је, притом, у суштинском смислу, богословље Цркве било пренебрегавано. Међутим, ако се, при покушају литургијске обнове, не поима сама еклисиологија богослужења, као ни богословље којим се храни богослужбени живот, и ако се, уз то, не поимају подвижничке и исихастичке димензије сваке такве промене, онда таква обнова не може да успе.

На пример, говори се о повратку древној црквеној пракси честог причешћивања. Но, ако не будемо размотрили разлоге због којих су Хришћани почели ретко да се причешћују, односно ако будемо пренебрегли подвижничку димензију причешћивања, онда ће та конкретна обнова, ако и када буде предузета, бити спровођена као механичка акција и механичка обнова, управо због тога што се причешћивање Светим Даровима не збива без одређених предуслова.

У Папској цркви, после Другог ватиканског концила, покушали су да спроведу такву литургијску реформу, односно да поједноставе свој литургијски живот. Но, будући да се у овом покушају Папска црква одвојила од догмата, литургијске промене на крају нису донеле ништа верноме народу.

Упркос добрим намерама оних који се боре за литургијску реформу, има извесних ствари у погледу самог покрета литургијске реформе и начина његовог спровођења, које стоје у вези са спољашњим и практичким изменама (Литургије), а којима не можемо бити задовољни. Управо је због тога неопходно да укратко размотримо богословље такозване литургијске обнове. У ономе што следи, испитаћемо ову тему у светлу богословља Цркве и изнети нека размишљања која, заправо, показују каква би требало да буде истинска литургијска обнова, јер обнова која је рђавога квалитета не само да неће успети, већ ће да произведе и духовну штету.

Реформа спољашње Богослужбене праксе без унутарње обнове Хришћана је јалова

1. Мора да постоји усредсређени и озбиљни напор такозваних литургијских реформатора да се обнови сам хришћански народ (Цркве), и да самим Хришћанима заиста буду потребне измене спољашњих практичких правила, а не да те измене буду тек нека заповест одозго, нити, пак, последица адекватнијег културолошког прилагођавања. И, заиста, данашњи реформатори у Православној Цркви не говоре о литургијској обнови као о обнови народа (Цркве), што подразумева покајање, преумљење и заједничење са Богом. По поимању Цркве, суштински је важно најпре појмити шта јесте Црква, ко јесу њени истински удови (чланови) и како онемоћали уд (члан) може изнова да постане дејствени уд (члан) Цркве. На Светој Гори, где се подвизавају монаси, сваки монах на свој начин и по мери својих снага, живећи у матици свецелога исихастичкога Предања, нема потребе ни за каквом литургијском реформом. Иако могу да постоје извесне незнатне измене у вршењу служби и тропара, ипак, не постоје никакви обрасци нити ступњеви измена којима би требало да теже парохијске цркве. То је због тога што се на Светој Гори предност даје унутарњој обнови, при којој духовно препорођени човек, обновљени Хришћанин јесте онај који чини новима иста богослужења, односно - не постоји потреба да се мењају богослужења да би се, наводно, избегла рутина и презасићеност. На Светој Гори монаси живе богослужења у перспективи своје сопствене промене, тако да се богослужења, сваки пут изнова, јављају за њих као нова.

Повратак древним Богослужбеним праксама немогућ је без поимања разлога због којих су их Свети Оци изменили

2. Мора се озбиљно размотрити зашто су многе литургијске праксе ишчезле током времена и зашто је Црква, преко својих пастира, неке праксе одбацила, а неке прихватила. На пример, Црква је увела кашичицу за причешћивање верних Светим Причешћем. За ово постоји одређени разлог који морамо да узмемо у обзир. Даље, зашто је Црква раздвојила Свету Тајну Брака од Свете Евхаристије? И за ово постоји озбиљан разлог који се мора појмити. Није могуће вратити се древним богослужбеним праксама, а да се, истовремено, не размотре разлози који су подстакли Свете Оце да начине такве промене. А ово није задатак само богословске науке, већ, пре свега, богословља схваћеног у отачком смислу.

У покушајима повратка једноставности ранохришћанске литургје, не сме се превиђати историјски развој и богатство Литургије

3. У нашим покушајима да спроведемо литургијску реформу морамо бити објективни да бисмо могли да појмимо у целини дух једноставности који садржи Света Литургија. Ово говоримо из перспективе да литургијску реформу обично схватамо као нешто што нема (непосредне) везе са нашим личним животом. Другим речима, литургијска обнова се своди на селективне модификације Литургије. Они који се залажу за повратак једноставности древне Литургије, превиђају богатство каснијег богослужења које је сама Црква, кроз Свете Оце, развила, и такви (реформатори) своде литургијску обнову искључиво на спољашњу форму.

Уопште се не може тек тако изменити литургијска пракса коју је сама Црква установила. Не може се скраћивати и, тиме, чинити угоднијом Божанска Литургија, и не могу се, при том, превиђати сви остали елементи који су Литургији током времена били придодати, као што су свештеничке одежде, различите свештенорадње... Не може се, такође, заборавити ни начин црквене управе, макар он био и преузет из неког каснијег предања које није (непосредно) апостолско. Пре извеснога времена, било је и оних који су тражили да се снизи иконостас у црквама, као и оних који се залажу да се уведе гласно читање (свештенослужитељских) молитава, без разумевања разлога због којих је Црква увела тајно читање извесних молитава, и, такође, без икаквог поимања разлога због којих су и неке друге праксе биле укључене у Божанску Литургију.

Ма какве се измене Литургије буду проводиле, ако не будемо научили да се преображавамо духом Божанске Литургије, нећемо имати никакве духовне користи

4. У многим случајевима све ове модернизације Литургије стоје у вези са искључиво спољашњим поимањем онога што се изговара или шта се чини на Литургији. ...Морамо да нагласимо да овде суштина није у спољашњем, разумском поимању богослужења, већ, пре свега, у погружавању у само срце Литургије. Из предањске перспективе гледано, човек се не састоји искључиво од интелекта, нити, пак, интелект представља средиште његовога битовања. Постоје и друге моћи које карактеришу и употпуњују човека као личност, као што су умна (ноетичка) способност, слобода, љубав...

Према томе, пуко логичко поимање богослужења није довољно. Неопходно је да духовно узрастамо у учествовању у Божанској Литургији. А добро је познато да дух богослужења јесте - жртва, жртвоприношење и вољно самоумањење (кеносис). Служећи Божанску Литургију, ми се укључујемо у кеносис, у вољно самоумањење Господа Који се смирио до Жртве на Крсту и до силаска у ад. Тако ова жртвена љубав Христова постоја прототип сваке истинске љубави која, по својој природи, јесте самоумањење, распеће, жртва и жртвоприношење. У самом срцу Божанске Литургије изговарају се речи Христове: „Узмите, једите, ово је Тело Моје... пијте од ње, јер ово је Крв Моја...“. За Хришћанина који редовно учествује у Литургији искуство Божанске Литургије и учествовања у евхаристијском Жртвоприношењу јесте у томе да научи да жртвоприноси своје тело и своју крв, да би други могли да живе, по примеру Христовом. Такође, у Божанској Литургији чујемо и ове речи: „Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све“. То је приношење које јесте учествовање у самом духу (онтологији) Божанске Литургије.

Повратак древним литургијским формама, без одговарајућег повратка пастирској пракси Светих Отаца није Литургијска реформа, већ напредујуће посветовњачење

5. Надамо се да они који се залажу за литургијску реформу имају на уму неопходност сједињавања, са једне стране, пунијег учествовања и приопштавања верних Хришћана ономе што се стварно збива током Литургије, и, са друге, учествовања у духу богослужења и опитног поимања литургијских знамења и символа.

Не своди се, дакле, све само на спољашње манипулисање елементима Литургије, то није једносмерна улица. У исто време, морају да се улажу напори за исцељивање моћи и енергија душе. Јер, основна препрека за (пуније) учешће у Литургији није типик нити језик, нити Символ вере, нити било шта томе слично, већ, пре свега, наше страсти као противприродно дејствујуће енергије душе. Из овога следи да сваки покушај повратка древним (литургијским) праксама мора да се усклади са трудом нашег опитног учествовања у Светим Тајнама.

Као што знамо из отачких списа, Хришћани на различит начин учествују у Светим Тајнама у складу са различитим ступњевима њиховога покајања. На пример, Свети Василије Велики у својим канонима разликује пет ступњева Хришћана који се кају: плачуће, слушајуће, кајуће, стојеће (у цркви) и причаснике Светим Даровима. Свака измена у пракси и повратак древним (литургијским) формама, без одговарајућег повратка пастирској пракси какву Свети Оци описују, није литургијска реформа, већ пре једно напредујуће посветовњачење, будући да се спроводи у рационалистичко-просветитељском духу.
Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти.

Све за Христа, Христа ни за шта!

Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Ко хоће нађе начин, ко неће нађе разлог.

Ван мреже витез

  • Админ
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2537
  • Пол: Мушкарац
  • Са њим или на њему и по Божјем закону
    • Православна Србија
Одг: Свету Литургију Чувати
« Одговор #4 послато: јун 02, 2008, 05:11:19 »
Подвижнички живот је неопходни предуслов свакога учествовања у Божанској Литургији

6. Постаје јасно да је подвижнички живот неопходни предуслов свакога учествовања у Божанској Литургији. И када год говоримо о подвижничком животу, увек имамо у виду човеков труд да спроводи у дело заповести Христове и да задобија црквени ум, да преображава своју самољубиву љубав у љубав несебичну, и да се од самољубља уздиже до љубави према Богу и љубави према ближњима.

Богослужбени живот без овог подвижничког живота постаје само једна религијска функција која не преображава личност човекову. И управо из тог разлога ми не можемо да литургијску обнову одвајамо од подвижничког, ниптичког (стражитељског) и исихастичког живота.

Карактеристично је то да је Свети Василије Велики (који је био монах и који је саставио подвижничка правила и одредио начин монашкога живота) спроводио литургијске промене у које је укључио свеколико богословље којим је живео. Када читамо молитве које је он саставио за Свету Литургију која носи његово име, схватамо да их је писао Богом просветљени Отац Цркве. И Свети Григорије Палама, који је разрадио свеколико исихастичко богословље, био је, такође, писац литургијских молитава. Он је богословствовао о Литургији и Светим Тајнама, он је присно сјединио Свете Тајне Цркве са молитвом срца, како то видимо у Предању Цркве. Исто срећемо и код Светог Никодима Светогорца. Он говори о честом причешћивању, али истовремено он је опитник и представник свеколиког филокалијског Предања. Такође можемо да укажемо и на пример блаженог Николе Кавасиле, који је написао Тумачење Свете Литургије и који је поистоветио Свету Литургију са животом у Христу. Тумачење у коме говори о подвижничком животу, о преображавању умне (ноетичке) способности кроз молитву, о успостављању власти над мислима и о преображавању воље кроз испуњавање Христових заповести.

У Божанској Литургији се разбуктава жеђ за савршеним животом у Христу

7. Божански богослужбени живот Цркве, а нарочито његово средиште Божанска Литургија није повезана (само) са садашњим временом, нити она напросто нуди само нешто за овај садашњи живот, већ, пре свега, стоји у вези са оним што ће доћи. Божанска Литургија стоји у присној вези са опитом и ишчекивањем живота који ће дођи, а који већ јесте присутан, али га још увек и ишчекујемо (у његовој пуноти). Другим речима, Божанска Литургија нам не даје да живимо искључиво животом будућности, који је раздвојен од садашњости и да се тиме задовољимо, нити, пак, тежи да оствари сву нашу срећу овде, већ нас подстиче да ишчекујемо и да чезнемо још већом чежњом. Митрополит Пергамски Јован живо наглашава да не смемо да есхатологизујемо историју. Кретање које опитујемо у Литургији није напросто кретање од ствари вишњих ка стварима доњим, већ је и кретање ствари доњих ка стварима вишњим. Другим речима, у Божанској Литургији се разбуктава жеђ за савршеним насладошћењем кроз живот у Христу, у будућем еону. Карактеритична је молитва Светог Василија Великог после Божанскога Причешћа: „Испуни се и саврши се, колико је то у нашој моћи, тајна Твога Домостроја спасења, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт, видесмо изображење Твога Васкрсења, испунисмо се Твојим бескрајним животом, насладостисмо се Твоје непотрошиве сладости: благоволи да све нас удостојиш ње и у будућем веку, благодаћу беспочетнога Оца Твог, и Твог Светог и Доброг и Животворног Духа, сада и увек и у векове векова. Амин“.

Измене Литургије не могу бити резултати закључака богословских симпосиона, већ плод делања светих

8. Постаје јасно да измене литургије не могу бити резултат никаквих синодских одлука, нити резултат разрада или закључака никаквих симпосиона, већ само плод делања Светих. Црква дела кроз своје Свете. Сматрамо да Црква пише Свето Писмо и да Црква тумачи Свето Писмо. А то се, свакако, збива кроз Свете који су живи удови (чланови) Цркве. Све велике промене које су се збиле у Цркви и у црквеној историји биле су дело Богом просветљених људи - Светих Отаца. Они су установили нешто ново што је њихова паства прихватила. Промене су се, кроз зрачећу личност одређенога Светитеља, шириле на читаву Цркву.

Видимо да се исто дешава и са утицајем монашкога типика на општи типик парохијских цркава. Истински дух православнога Предања, који се до данас сачувао у свештеним манастирима, правилно и обновитељски утиче и дејствује на ове опште типике, управо у време када је Хришћанима средиште све више почео да бива овај свет. Црква је Тело Христово. И као што људско тело прихвата све што му користи а одбацује све што му шкоди, исто то се дешава и у Цркви. Црква је, током векова, одбацивала све оно што су (у живот Цркве) покушавали да уведу непросветљени људи, док је, истовремено, прихватала све оно што је духовно здраво а што је дошло од Светих Људи. Зато можемо да кажемо да Црква сваку литургијску промену прихвата или одбацује у зависности од духовнога стања онога који ту промену уводи.

Литургијска обнова је смислена само онда када је надахнута исхастичким предањем цркве и када долази од духовно обновљених људи

9. Литургијска обнова мора да стоји у вези са препородом читаве црквене заједнице, то јест мора да има свој утицај и на породични и друштвени живот Хришћанина. Ако било која литургијска обнова има за последицу само побољшање (приватних) осећања Хришћана у храму, али се не дотиче стварности живота изван храма, онда она није од Духа Светога. Стога, уместо да говоримо о литургијској обнови, било би боље да говоримо о обнови евхаристијског етоса, који утиче на Хришћанинову личност у свакоме аспекту његовог живота.

Ако етос и дух Божанске Литургије не стоје у вези са управом Цркве и нашим међуличносним односима, ако ми изван Литургије настављамо да живимо световним начином живота, онда таква литургијска обнова остаје на маргини и површини нашега живота, и не дотиче се нашега срца, што, у крајњем исходу, неће донети духовни мир немирној души човековој, већ ће га само још више дезоријентисати. Све оно о чему смо говорили има за свој циљ да се нагласи чињеница да је литургијска обнова смислена и суштинска само онда када стоји у вези са духом православнога богословља и када је надахнута евангелским и исихастичким Предањем Цркве, и када долази од духовно обновљених људи и када за свој циљ има духовно обновљење људи. Без овог, свака литургијска обнова ће подсећати на ватиканске литургијске реформе или протестантске редукције и минимализам у име једноставности. А грехота је да се они који живе у богатом Предању Православне Цркве окрећу ватиканизованом или протестантизованом Хришћанству.

ПРАВОСЛАВЉЕ -НОВИНЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ БРОЈ 935.
01. МАРТ 2006. ГОД. Митрополит Јеротеј Влахос
Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти.

Све за Христа, Христа ни за шта!

Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Ко хоће нађе начин, ко неће нађе разлог.

Ван мреже витез

  • Админ
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2537
  • Пол: Мушкарац
  • Са њим или на њему и по Божјем закону
    • Православна Србија
Одг: Свету Литургију Чувати
« Одговор #5 послато: јун 02, 2008, 05:11:34 »
+ Епископ Јефрем бањалучки ::

СВЕТУ ЛИТУРГИЈУ ОЧУВАТИ И СЛУЖИТИ НЕИЗМЈЕЊЕНУ


Чланак: „Нарушавање богослужбеног поретка“ објављен под нашим именом у „Православљу“ бр. 968 од 15. јула 2007. г., није био намјењен јавности, (а објављен је без наше сагласности) него је уствари наша представка Е. бр. 251, од 12. маја т.г. упућена Светом архијерејском сабору наше Цркве. Намјера је била да се Светом архијерејском сабору скрене пажња на нечувено и небивало нарушавање богослужбеног поретка у нашој Цркви. Свети архијерејски сабор је проблему изнијетом у нашој представци посветио дужну пажњу, и не без потешкоћа, донио одлуку да се, до даљег у Српској православној цркви, служи по вијековном устаљеном поретку. Није било ни жеље ни потребе да се полемише са члановима Св. архијерејског сабора, а посебно не са онима који то нису. Управо ти су нашу представку дочекали „на нож“, а нажалост, неки чланови Сабора се и даље ове одлуке не држе. Та чињеница нас је нагнала да се сада огласимо јавно. И они и ја смо се у архијерејској заклетви, приликом хиротоније, заклели следећим ријечима: „Обећавам да ћу чувати и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, а да ниједним обичајем, у било чему нећу умовати ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као да ћу у свему Црквеном следити и свагда се повињавати светом Сабору Архијерејском, који се као и у древна апостолска времена, сваке године састаје. Са Свјатјејшим Патријархом, Преосвештеним Архиепископима, Митрополитима, и Епископима Помесне Цркве Српске и свеколике Саборнокатоличанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју. Уважаваћу такође и чувати првенство свога Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божје овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство цркве Божије по слици Свете Тројице“.-1

1-Наведени текст заклетве превели су митрополит Амфилохије и епископ Атанасије и објавили у часопису „Св. кнез Лазар“ 1/1994.

Епископ бивши захумско-херцеговачки Атанасије довео је у питање шта значи древни поредак, тврдећи да су новотарења појединаца у ствари тај „древни поредак“. Стога, покушаћемо да одговоримо на његов текст објављен у наведеном броју „Православља“, изостављајући грубе и непримјерене ријечи на рачун наше смјерности и осталих који се с њим не слажу. За велики дио одговора служићемо се његовим зборником „Христос – Нова Пасха“ (Хиландар – Острог – Тврдош, 2007), у коме се налазе светоотачки коментари Литургије до св. Јована Дамаскина, као и древни, грч ки, руски и српски пореци служења службе Божије. Сви преводи у књизи су вриједни и Зборнику се у том смислу могу упутити само ријечи похвале. Али, коментари самог приређивача заслужују коментар, и ми ћемо га дати због православне јавности, поготову да бисмо видјели по ком поретку треба служити: да ли онако како је одлучио Сабор Архијереја СПЦ, или онако како служе новотари под изговором „древног поретка“, импутирајући нешто ново постојећој Литургији.

Да унапријед кажемо: ријеч је прије свега, о Литургији коју служи презвитер, јер се од ње архијерејска Литургија у појединостима разликује.

Тихо читање молитава

Наш опонент се, на страни 25 своје књиге, позива на обнову некаквог „чујног = гласног (тихогласног) појања Св. Анафоре“. Шта то значи „тихогласно“, ваљда је јасно само њему.

Као упркос својим ставовима, он је преводећи древне поретке Литургија, свима помогао да најзад схвате да не постоји ниједна Литургија, од Барберинског кодекса наовамо, гдје се свештеник позива да гласно чита молитве које треба читати тихо. И у Литургији св. Василија и у Литургији св. Јована Златоуста из ¤ ñúúú вијека читамо да свештеник тајно чита молитве Анафоре („Са овим силама“ до „Узевши хлеб... даде својим Светим ученицима и Апостолима рекавши“), а тек онда возгласом: „Примите, једите...“. Дакле, Анафора се није појала ни гласно, ни „тихогласно“, него тихо, осим возгласа, који су и данас возгласи. Такође, молитве прије „Особито за Пресвету, Пречисту...“ се читају тајно (страна 245).

Даље, Византијска Литургија из Х вијека каже да молитву која почиње ријечима: „Нико није достојан од свезаних земаљским похотама...“, а за вријеме Херувимске пјесме, свештеник „чини за себе“ (тј. тајно). У поретку Литургије св. Филотеја Цариградског, веома коришћеном на Балкану у Хúñ вијеку, види се да „свештеник говори тајно молитву Входа“ (стр. 283)-2

2-Можемо примјетити да св. Филотеј, иако Светогорац који је ову Литургију записивао на Светој Гори, прије него што је постао патријарх, није избацивао молитву за оглашене, иако оглашених на Светој Гори није ни било (како се чује да неки хоће да те молитве избаце, јер тобоже нема оглашених, и као што су данас у Грчкој многи учинили).

У старом српском службенику из XIII вијека види се да свештеник молитву антифона чита тајно (стр. 405) и молитву Малог Входа (стр. 407) молитву Трисветога (стр. 409), као што и молитве Анафоре поје тајно а не „тихогласно“ (стр. 417) итд. итд.

Зашто више да се објашњава читаоцу који може да узме књигу владике Атанасија и да се сам увјери у ове чињенице. Почев од св. Саве, па даље – св. Арсеније Сремац, св. Никодим Српски, св. Јоаникије патријарх, св. Максим Бранковић и св. Василије Острошки и св. Николај Жички и св. Јустин (Поповић) тако су служили. Због чега ми требамо то да измјенимо?
Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти.

Све за Христа, Христа ни за шта!

Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Ко хоће нађе начин, ко неће нађе разлог.

Ван мреже витез

  • Админ
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2537
  • Пол: Мушкарац
  • Са њим или на њему и по Божјем закону
    • Православна Србија
Одг: Свету Литургију Чувати
« Одговор #6 послато: јун 02, 2008, 05:11:50 »
Свети Сава и ми

Цијела прича о Светом Сави који, по владици Атанасију, постаде скоро следбеник литургијске реформе, разрешава се једноставно: Свети Сава и његови наследници су, осим неких ситница, служили као ми (тј. ми служимо као они), отварали су и затварали царске двери, навлачили и свлачили завјесу, тихо читали свештеничке молитве.

Владика Атанасије напомиње да је „западно ропство“ проузроковало многе девијације у Литургији. Да ли је можда била у „западном ропству“ Јефимија Љубостињска када је везла завјесу за царске двери у Хиландару? Или је „робовала“ Анастасија, жена Ивана Грозног, која је чинила то исто?

Постоје, рекосмо, ситније разлике, али Свети Сава се није СУШТИНСКИ разликовао у служењу од нас!

Владика Атанасије пише да могу постојати извјесне разлике у богослужењу ако се чува догматско јединство. То јесте тачно, али само у мјери. Рецимо, постоје разлике у богослужењу у СПЦ и на Светој Гори (приликом појања антифоних псалама и још понешто), али је служење у суштини истовјетно: отварање и затварање царских двери, употреба завјесе, тихо читање свештеничких молитава. Владика Атанасије наводи да су се св. Поликарп и свети Аникита разликовали око празновања Пасхе, па опет служили заједно. Треба напоменути да је то примјер из ране Цркве, када није било утврђено како се Пасха празнује. Послије одлуке Првог васељенског сабора, тако нешто постало је немогуће. Овакву Литургију, какву сада реформишу, служили су са мањим разликама преко дванаест вијекова, како сам владика Атанасије свједочи на 21. страни своје књиге. Наиме, он напомиње да је већ око 790. године Литургија углавном била као и данас и залаже се за „светопредањску праксу“ служења по „живом, окатом и слушном Св. Предању, уз нормалну слободу покрета, радњи и речи, под условом, наравно, да је садржај Свете Литургије заиста одраз Христовог, Апостолско-светоотачког Предања“. Па зашто онда да је мијењамо?

Литургијска питања нису небитна. Црква Христова је о томе полемисала са јерменским монофизитима, а са римокатолицима се вјековима спорила о квасном и бесквасном хљебу. Има ли разлога да полемишемо око оног што нам је оставио Св. Сава?

Литургијска пракса оца Јустина

Пошто се у уводу своје књиге на много мјеста позвао на богомудре ријечи свог духовног оца и великог српског литургичара и подвижника, архимандрита Јустина (Поповића), вриједило би видјети да ли је залагање епископа Атанасија за гласно читање свештеничких молитава нешто што се среће у начину на који је служио отац Јустин. Не може се срести, што се види из превода Литургије св. Јована Златоуста, св. Василија Великог и Пређеосвећених дарова које је учинио о. Јустин (Манастир Ћелије, 1978). Све молитве које се читају од стране свештеника тамо гдје треба да се читају тихо – читају се тихо: у Литургији св. Јована Златоуста молитву првог антифона свештеник чита ТИХО, као и молитву другог и трећег антифона и молитву Малог входа. Отац Јустин пише: „За време певања тропара свештеник говори тихо ову молитву трисвете песме“. Такође, прва и друга молитва верних, после отпуста оглашених чита се ТИХО, а за молитву Херувимске песме се каже: „Молитва којом се свештеник моли за себе тихо док се Херувимска песма пева“, и Молитва приношења говори се ТИХО; и изговарајући ријечи пред установљење моли се тихо, итд. итд. Тако је у свим осталим преводима Литургија. Познато је да је о. Јустин уобичајеним поретком свлачио и навлачио олтарску завјесу, онако како сви презвитери чине када служе. Исто тако је поступао и са царским, јужним и сјеверним дверима, а и звонило је звонце приликом освећења часних Дарова, што је сада понегдје забрањено, као код римокатолика.

Уз ово треба додати да је о. Јустин био изричито против примања Светог причешћа без достојне припреме, која се састоји из поста, молитве и исповјести, како он то каже у својој трећој књизи Догматике: „Пошто у Светој Тајни причешћа причасник прима пресвето Тело и саму пречасну Крв Господа Христа, неопходно је потребно да се причесник припреми за ову Свету Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују душу од сваког греха и нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити. Приступи ли светом Причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду. О томе говори свети апостол Павле: „Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и из чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега“ (1. Кор. 11, 28-29).“

Побожне пјесмице и причасни

Владици Атанасију сметају „побожне песмице“ које се пјевају умјесто причасна, који су „есхатолошки усмерени“. Међу тим „побожним песмицама“ свакако су и пјесме св. владике Николаја, за које је о. Јустин, са сузама у очима говорио: „Нека ми опрости свети Дамаскин, али Николај га је превазишао!“ Једну од таквих „пјесмица“, „Царица тишине“ св. владике Николаја, отац Јустин уврстио је у свој трећи том Догматике, у поглављу о Мајци Божијој (можда је зато Догматика оца Јустина избачена са Богословског факултета у Београду, да би умјесто ње била намјетнута Зизјуласова).

На страни 24 владика Атанасије нам препоручује студију литургичара новога доба, свештеника Владимира Вукашиновића, о „библијско и светотајинском богословљу у Карловачкој митрополији ХñIII века“, у којој Вукашиновић доказује колико је на Карловачку митрополију утицао „унијатски дух из могилијевског Кијева и поунијаћеног Виљнуса, учмали талог сланослатког пијетизма и умртвљујућег формализма“. Свештеник Вукашиновић, који се у овој студији, по владици Атанасију наводно бори против „унијатског духа“ потпуно се надахнуо духом римокатоличке „обнове“ литургије – мисе, духом úú ватиканског концила, за који у својој студији о литургијском препороду у ХХ вијеку има само ријечи хвале. Исто тако, дотични хвали несрећног шишатовачког архимандрита Петронија Трбојевића, који је прије рата предлагао црквене реформе (рецимо, да се сви причешћују из одвојених кашичица) и кога су оштро критиковали сви љубитељи отачког предања 3.
3-Такав приступ критиковао је патријарх Павле у III тому своје студије „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“.

Западно ропство

Преосвећени брат Атанасије непрестано прича о некаквом „западном ропству“ Православне цркве, па и Литургије, а заборавља рећи да су литургичари – модернисти са Истока данас у „западном ропству“ римокатоличких стручњака, попут Тафта, Аранца и Матеоса, чија „научна истраживања“ леже у основи преправљене Литургије.

Савремена литургијска реформа почела је од тзв. „Америчке православне цркве“ у коју су новотарије прво уведене. Бивши клирик ове Цркве, син Јована Мајендорфа, Павле, ово питање је подробно објаснио у свом чланку о литургијском путу OCA (Ortodox Church of America). У том чланку он наводи да, према њиховим испитивањима 80% свештеника гласно чита молитве анафоре, 95% свештеника одобрава често причешћивање, 52% спроводи заједничку исповјест, 39% врши крштење у оквиру Литургије, а 21% служи вечерње Литургије.

Унијати су, са одлуком својих бискупа, спровели литургијску реформу, сличну оној која се догодила у Америци и, нажалост, дјелимично код Грка, гдје је наишла на жесток отпор вјерујућег народа. Снимак унијатске службе са гласним читањем свештеничких молитава и провидним иконостасом може се видјети на интернету (www.byzantines.net), а унијатски свештеник Давид Петрас (www.davidpetras.com) у свом тексту „Литургијска реформа у Византијској цркви“ објашњава зашто је Епископски савјет унијата донио одлуку да се молитве наглас читају: „Обнова гласног читања свештеничких молитава, нарочито молитве после Великог входа, саме Анафоре и молитве благодарства је обнављање сјећања на оно што је Господ наш Исус Христос учинио за нас на Тајној вечери“. Петрас се позива на православне модернисте у православним срединама, почев од 1905. год. и извјесних предсаборских размишљања појединих епископа Руске цркве (што Руска црква није прихватила) и каже: „Овај захтјев је врло јак у Грч кој цркви. Покрет „Зои“ („Живот“) доминирао је грчком литургијом скоро педесет година (1907–1960) и захтјевао гласно читање Анафоре. Тај захтјев није ни данас ишчезао“.-4 Унијата Петрас каже даље: „Гласно читање свештеничких молитава је коначан корак, коначна одлука да се Литургија обнови. На то нас охрабрује садашња пракса других Цркава и препорука Свете Столице из литургијског упутства 1996. год., параграф 54. Шта то значи? Мислим да то значи живот“.

4-Текст Кумаријаниса, члана Комисије, чије су одлуке изазвале велику пометњу и отпор у Грчкој, објављен је у Васкршњем броју „Видослова“ 2007. године.

Доста је напада на оне који служе по Типику наше Цркве, да су под утицајем унијата! Нека нам се објасни како се православни модернисти и данашњи унијати нађоше на истој позицији и зашто се унијати позивају на ватиканске инструкције и на православне модернисте?

Доста је било бацања прашине у очи. Св. Симеон Солунски и Никола Кавасила кажу да се свештеничке молитве читају тихо, а унијати кажу: гласно. Ко је од православних више под утицајем унијатизма – они који слушају св. Германа Цариградског, св. Симеона Солунског, Николу Кавасилу и друге свете тумаче богослужења или они који слушају унијатске докторе наука.

Патријарх Павле, такође, у „Неким питањима наше вере“ (том III, стр. 135) каже да није саветно „произношење наглас молитава произношених тајно кроз толике векове“, и додаје: „Ако пастирски разлози укажу да верне треба упознати са садржином молитава које свештеник чита тајно, сматрам да је боље да се они с њима упознају изван Литургије, него да се читају наглас“ (том III, стр. 135).
Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти.

Све за Христа, Христа ни за шта!

Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Ко хоће нађе начин, ко неће нађе разлог.

Ван мреже витез

  • Админ
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2537
  • Пол: Мушкарац
  • Са њим или на њему и по Божјем закону
    • Православна Србија
Одг: Свету Литургију Чувати
« Одговор #7 послато: јун 02, 2008, 05:12:10 »
Обновљенци у Русији

Владика Атанасије тврди како су се у Руској цркви спремале реформе Литургије, па су чак и неки епископи, међу њима и потоњи патријарх Тихон, били за њих. Међутим, то је само дјелимично тачно: расправе су вођене почетком ХХ вијека, али на Помјесном сабору 1918. год. нису прихваћене нити спроведене. Њих су спроводили модернисти – обновљеници, који су укидали Царске двери, износили Часну трпезу пред народ, наглас читали тајне свештеничке молитве. Свети Тихон им се оштро супротставио и послао акт у коме каже: „Све се ово чини под изговором да Литургија треба да се прилагоди захтјевима нашег доба, да би оживјело наше богослужење и да би се вјерни привукли и вратили у наше храмове. Ми не дајемо благослов за прекршај овакве врсте, за самовољне дјелатности групице интелектуалаца који служе сопствене „Литургије“. Не дамо благослов, јер то не можемо учинити мирне савјести. Божанствена љепота наше Литургије, какву нам је Црква предала кроз своје богослужбене приручнике, књиге и упутства, мора остати недирнута и заштићена од насиља у Цркви, јер је то наше највеће и најсветије благо“.

Обновљеници су сарађивали са комунистима, али главни циљ им је био литургијска реформа, јер им је све старо било „мрачњачко“ и „тихоновско“. Послије смрти патријарха Тихона наставили су да вршљају, али их је Руска црква одлучно сузбијала. Наследници св. патријарха Тихона нису се либили да уђу у борбу против кваритеља типика и самовољних „обновитеља“ Литургије.

Због свега овога, свештеномученик Петар (Пољански), мјестобљуститељ* патријаршијског престола, после упокојења св. Тихона Исповједника, 1925. год. потписао је акт у коме јасно стоји: „Од неког времена у многим храмовима града Москве и Московске епархије примећује се увођење различитих новотарија приликом држања богослужења, новотарија које често збуњују савјест вјерника, као и одступања од црквеног Типика уопште“. Затим новоуведене обновљенашке девијације и новотарије наводи у 15 тачака, од којих се многе поклапају са савременим реформама Свете литургије. У закључку свештеномученик Петар (Пољански) енергично даје до знања обновљеницима:

* Мјестобљуститељ = чувар

„Одлучно изјављујем да су те и сличне појаве недопустиве у црквенобогослужбеној пракси... и упозоравам да ће упорни новотари бити с моје стране подвргнути казнама“. Патријаршијски чувар трона митрополит Петар, 14. септембар 1925.

Не знамо зашто неке савремене литургијске реформе личе на ове „обновљенашке“. То би требало објаснити и истовремено нагласити да св. Тихон није био обновљенац, те да Литургију Руске цркве није измјенио.

О навлачењу олтарске завјесе

Наши „литургички обновитељи“ све вријеме држе олтар отвореним и никада не навлаче завјесу. Покојни грчки литургичар Јован Фундулис им не даје за право, а нашу словенску праксу никако и ничим не осуђује. (Још једном напомињемо да се ово односи на јерејску Литургију.) Ево шта же Фундулис у својим „Литургичким недоумицама“ (Епархија жичка, Краљево, 2005. год.):

„Затварање часних двери дугујемо мистичким и символичким разлозима, који су истина данас ослабили, међутим, раније су били распрострањени и одиграли су важну улогу у образовању и развоју светог богослужења. Тако је завеса, по Светом Симеону Солунском, била символ „Скиније небеског Бога, где су хорови анђела и покој светих“ (Ερμηνει•α 6, Δια•λογοH, гл. 133 и 139), значи било је средство за раздвајање трона Божијег и неба, које символизује олтар, од земаљског света, који символизује централни део храма, или наднебесног од небеског, „умног“ од „чулног“, опет по Светом Симеону Солунском. Завеса је подсећала и на ону другу завесу Шатора од Састанка и јудејског храма, која је делила забран (= α•βατον) Светиње над Светињама од Светиње (2 Мој. 40, 3–5). Прво је било обиталиште Божје и „покој“ ковчега Његовог, и само је Првосвештеник имао право да једном годишње уђе у њу, „не без крви (жртвене – п.п.)“ (Јевр. 9, 7). Тако је и у хришћанском храму завеса делила небо од земље и заклањала тајне „како не би народу било могуће да гледа свештенике који служе“, по Исповедању Критопулоса. Због тога се, сасвим исправно, сматрало највећом чашћу коју човек може доживети у овом животу то да се неко удостоји да уђе „иза завесе“ у Светињу над Светињама, где „Свети Анђели желе ... да се вину и виде само лице светог приношења“, по молитви након шестог Јеванђеља службе јелеосвећења, или да се „удостоји ући на место где обитава слава Божија и да се нађе иза завесе и да гледа са трепетом Светиње над Светињама“, према молитви Литургије Светог Јакова“.

Ово свједочанство је довољно, иако се даље детаљно говори о употреби и смислу олтарске завјесе, па ипак наводимо закључак професора Фундулиса: „Дакле, из свега овога закључујемо да навлачење завесе на Часним Дверима у време певања причастног, које је у парохијама до данас очувано, има своју потпору у древном литургијском обичају, као што сведочи пракса манастира и словенских Цркава, чак и Јерменске Цркве, и као што то сведоче и поједини стари кодекси. Оно се пак показало највиталнијим у литургијској пракси јер је повезано са врло упечатљивим и литургијским символизмом. Отварање Часних Двери на позив „Са страхом Божјим...“, је сматрано изображавањем померања камења са гроба Господњег приликом Васкрсења, а појављивање Светог путира као појава самог васкрслог Христа. Навлачење завесе након великог входа до читања Символа вере, као што се очувало опет у манастирима, у словенским Црквама, у Литургији Пређеосвећених Дарова, и као што је посведочено кодексима и од стране Светог Симеона Солунског и Критопулоса, има свој почетак у древној литургијској пракси Цркве“.

О причешћивању свим честицама

У својој књизи „Свети владика охридски и жички Николај“ (Жича, 2003) владика Атанасије (стр. 137) тврди да „владика Николај очигледно одобрава православну литургијску праксу (коју неки изостављају): да се у Свети Путир ставе све честице са Светог Дискоса и тада се причешћујемо, јер сви и јесу тијело Христово (ú Кор. 10, 16–17)“.

Ова пракса, за коју владика Атанасије каже да је православна, није православна, што доказује патријарх српски Павле у своме тексту: „Да ли по освећењу на Литургији све честице на дискосу постају Тело Христово“ („Да нам буду јаснија нека питања наше вере“, том III, стр. 225–234).

Такође, наводећи истраживања Јована Фундулиса, који се позива на св. Симеона Солунског, патријарх Павле јасно каже:

„1. На проскомидији се приноси „у спомен Господа“ само један хлеб. Из њега се вади (Агнец) и бива „сједињење путира“ (уливање вина и воде). Затим се из других хлебова ваде и приносе честице (ово је прави поредак).

2. Кад се ради о вршењу Пређеосвећене, приносе се и други хлебови према броју пређеосвећених, ваде се агнеци, бива сједињење, а онда се приносе честице. Само се агнеци приносе у спомен Господа.

3. Само се хлеб који се подиже и из кога се вади Агнец комада и дели као антидор. Друге просфоре, из којих се ваде честице Светих, не називају се антидором (ово је стари, правилни поредак. Свети Симеон наводи да се делио као антидор и хлеб из кога је извађена Богородичина честица, „у њену част“).

4. При свршавању (телиосин), тј. при освећењу, јереј говори: „И учини овај хлеб...“, а не хлебове, пошто на дискосу постоје и честице. Када пак на дискосу име више агнеца, због вршења Пређеосвећених, тада каже „хлебове ове“ (према постојећој пракси, овај израз говори се свагда у једнини. Свети Симеон има у виду друго предање које се на то односи).

5. При подизању, свештеник подиже само Агнец, а не честице.

6. У случају да има више агнеца (предвиђањем вршења више Пређеосвећених), подиже све агнеце, не честице.

7. Када раздроби хлеб, ставља у путир његов горњи део, не честице.

8. Причешћује себе и даје ђаконима делиће Агнеца, не од честица.

9. За вршење Пређеосвећене чува цео хлеб (Агнец), а не честице.

10. Слично на Велики Четвртак оставља се као залог (паракататхики) (причешће за болне) освећени хлеб – Агнец, а не честице.

11. На хиротонији презвитера, архијереј даје као залог, у руку новорукоположеног цео хлеб, а не честицу говорећи: Прими овај залог...

12. Најзад, из хлеба предложења, из кога се вади Агнец, вади га свагда јереј. Честице пак, вадили су у неким местима и ђакони. (Реч је о најстаријем обичају, што Свети Симеон забрањује).“

Такође, цариградски патријарх Пајсије I тврдио је у писму руском патријарху Никону да свештеник који причешћује вјерне не Агнецом, него Честицама за свете „пада у идолатрију“. Само је у ХñIII вијеку папа Бенедикт ХIñ тврдио да се на унијатској литургији све честице претварају у тијело Христово, Патријарх Павле јасно каже: „Мишљење, да на Дискосу, не само Агнец, него све честице током Литургије постају Тело Христово, не припада Православној цркви“. То је озбиљан и одлучан став који пориче тврдњу владике Атанасија.

Када се молитвено дерзновеније претвара у човјекоцентричну дрскост, то нека он сам одлучи. Ионако је већ и смисао светопредањских тропара почео да мијења, па је у свом преводу „Часослова“ (САСинод, Београд, 2000), у тропару Преподобном умјесто „приљежати же о души, вешчи бесмертњеј“ („старати се о души, твари бесмртној“) превео као „старати се о вечном животу“. Је ли то и бесмртност душе доведена у питање?
Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти.

Све за Христа, Христа ни за шта!

Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Ко хоће нађе начин, ко неће нађе разлог.

Ван мреже витез

  • Админ
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2537
  • Пол: Мушкарац
  • Са њим или на њему и по Божјем закону
    • Православна Србија
Одг: Свету Литургију Чувати
« Одговор #8 послато: јун 02, 2008, 05:12:35 »
Тропар трећег часа

Тропар трећег часа у Литургији св. Јована Златоуста свештено је наслијеђе словенских православних цркава и, као такво, никоме и ничему не смета. Колико га је поштовао св. Јован Кронштатски можемо закључити из његовог текста у коме је савјетовао вјерном народу да овај тропар чита за вријеме освећења Часних дарова: „Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо ти се, Боже наш„. Док се пјевају ове ријечи, читава црква, сви који стоје у храму, треба да се моле заједно са онима који свештенодејствују – како би Отац небески ниспослао Ду- ха Светог на нас и на предложене Дарове – и да изговарају у себи молитву: „Господе, Који си у трећи час Апостолима Својим ниспослао Пресветог Духа Твога, Њега, Благи, не одузми од нас, но обнови нас који Ти се молимо... Срце ми чисто саздај, Боже, и Дух прав обнови у мени... Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светог не одузми од мене“. У том тренутку ни једна душа не треба да остаје хладна, него треба да пламти љубављу према Богу; а душу, на то опет подсећам, хладе животне бриге и страсти, као што су: уживање, корист, стицање, гњев, непријатељство, мржња, љубомора. Нека ваше душе управо у том тренутку пламте као светиљке, као кандило које гори, као дим тамјана који шири миомирис и пење се у вис“.

Ваљало би се упитати, да ли смо већи од св. Јована Кронштатског, чија је Литургија Богу васкрсавала мртве? Наш патријарх Павле каже да су Срби и Руси унијели тропар трећег часа у Канон евхаристије „због потребе јачег наглашавања епиклезе у Литургији“.-5 Не осуђујемо Грке ако га немају, али не морамо у свему да се на њих угледамо.

5-Патријарх Павле, Нека питања наше вере, том III, стр. 184.

Учитељноје извјестије, то јест
Литургијско упутство

Шта је скривило „Учитељноје извјестије“6, дивно литургијско упутство свештенослужитељу, владици Атанасију, па га назива „унијатским“, то нико не зна. Да ли то што тамо пише да се Литургија, осим у крајњој нужди, не смије служити нигдје осим у храму, а владика Атанасије на предавањима говори о служењу Литургије на ливади, гдје нема ни царских двери, ни завјесе? Да ли зато што пише да лице које се рукополаже за свештеника треба да буде „часно, писмено и зналац Светог Писма и других црквених правила“, а неки су почели да рукополажу скоро људе са улице, ниподаштавајући богослове као необразоване у њиховом кључу? Да ли зато што свештеник не смије да служи Литургију без пуних одежди? Да ли зато што свештеник који има гријех на души, не треба да литургише док се не покаје и исповједи своме духовнику? Да ли зато што треба са свима да се помири прије служења? Да ли зато што треба да се уздржава од брачних односа прије и послије служења (као и лаик уосталом).

6- Ово упутство је крајем ХñII вијека по наредби патријарха Јоакима саставио монах Евтимије, ученик Епифанија Славинецког (веома ученог филолога и преводиоца светоотачке литературе, који је у вријеме патријарха Никона вршио исправљање богослужбених књига). Писање овог Упутства било је изазвано ширењем латинског учења о тренутку претварања Светих Дарова у Тијело и Крв Христову. Латинско учење су ширили следбеници Симеона Полоцког, и патријарх Јоаким је наредио ученом монаху Евтимију да састави Упутство које ће се штампати на крају сваког Службеника (www.brocgaus.ru) Владика Атанасије примјећује да га у руском „карманом“ издању нема, а било би чудо да га има, јер тако умањени – џепни формат то и не дозвољава.

Да ли је унијатско упутство то што пише да треба да се чува од расијаности, раздражености, преједања, препијања, претераног спавања? У „Учитељном извјестију“ вели се да свештеник треба да се стара „да има све оне врлине које ће очистити савјест његову од гријехова, а срце његово да је чисто од свих тјелесних пожуда“. Је ли то „унијатство“? Да ли је унијатство то што свештеник уочи Литургије треба да одслужи вечерњу и да размишља о страдањима Господњим и Васкрсу, читајући молитве припреме и акатисте? Да ли фали нешто упутствима о томе у коме стању треба да буду богослужбени предмети и сасуди? Или какав да буде евхаристијски хлеб („простом водом умијешен, добро испечен, квасан, непресољен, свеж и чист“), или вино („мора имати вински укус и мирис, за пиће пријатно и да је чисто, непомијешано ни са каквим другим пићем“)? Да ли су штетна упутства о специјалним случајевима који се могу десити са Светим Даровима у току служења Литургије (нпр. ако хитно позивају свештеника да причести умирућег)?

Нека нам се објасни зашто је „Учитељноје извјестије“ „типичан производ и намет на вилајет оног новодобског западног ропства православног богословља“, а коришћење дјела римокатоличких литургичара за вршење реформе православне Литургије (Роберт Тафт, Хуан Матеос, Мигуел Аранц) није „западно ропство“!

Толико, тек да се зна да Свето Предање није увијек оно што неки тврде да јесте. А непоштовање одлуке Сабора, јасно је, зна се куда води и каква „теологија“ подстиче да се Сабор презре. Сапиенти сат, или, на српскоме, паметном доста.

Циљ овога одговора јесте, да поновимо, да се православна јавност упозна са оним што представља предањску праксу Литургије, а не полемика с владиком Атанасијем и „иже с њим“, који реформе изводе у име обнове „древног поретка“. Сви реформатори ово добро знају, али хоће другачије. Зашто? Но, како каже Посланица источних патријараха из 1848. год. у Православној вјери Свето Предање чува сав народ Божији, а не само Епископи. Стога и чујемо и видимо велика таласања и узнемиреност нашег народа и свештенства, како вапије да им се у Литургију и вјеру не дира. И ми смо, служећи Богу и његовом народу, хтјели помоћи да Свето Предање остане неокрњено и чисто у свој његовој пуноћи.

На крају, једно незаобилазно питање Преосвећеном (умировљеном) Атанасију и осталој Господи новотарима: са чијим благословом и дозволом су се тако острашћено упустили у реформу Свете литургије и зашто тако хистерично бране своје поступке који се никако и ничим не могу одбранити? Нема сумње да су њихови поступци горки плод неблагословене самовоље, чије ће последице бити још горче са непредвидивим крајњим исходом. Да се то не би догодило, што сматрамо да није никоме намјера, са смирењем приклонимо своје главе под благослов Цркве који се на нас у даном случају излива преко, за све, обавезујућих одлука Светог архијерејског сабора наше Цркве.

+ ЈЕФРЕМ, епископ бањалучки
(Бања Лука, 2007)


Коришћена литература:

1. Епископ Атанасије, Христос – Нова Пасха, Хиландар – Острог – Тврдош, 2007.

2. Божанствене Литургије, Манастир Ћелије, 1987.

3. Отац Јустин Поповић, Догматика III, Манастир Ћелије, 1978. 4. Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере ÊI-III, САСинод, Београд, 1978.

5. Владимир Вукашиновић, Литургија и култура, Гутембергова галаксија, Београд, 2004.

6. David Petras, Liturgical Reform in the Byzantine Church, www.davidpetras.com

7. Paul Meyendorff, Liturgical Path of Orthodoxy in America, www.kiev-orthodox

8. Сергеј Носов, Обновљенаштво 20-их и 90-их година ХХ вијека: нераспадива прејемственост („Верујем, Господе и исповедам“, Образ Светач ки, Београд, 2005)

9. Јован Фундулис, Литургичке недоумице, Епархија жичка, Краљево, 2005.

10.Свети владика охридски и жички Николај, Жича, 2003.

11.Часослов, САСинод, Београд, 2000.

12.Два века у Кронштату, Образ Светачки, Београд, 2006.

13.Св. Јован Кронштатски, Божанствена Литургија, Добротољубље, Нови Сад, 2000.

14.Учитељноје извјестије (у црквенословенским служебницима).
Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти.

Све за Христа, Христа ни за шта!

Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Ко хоће нађе начин, ко неће нађе разлог.

Ван мреже витез

  • Админ
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2537
  • Пол: Мушкарац
  • Са њим или на њему и по Божјем закону
    • Православна Србија
Одг: Свету Литургију Чувати
« Одговор #9 послато: јун 02, 2008, 05:12:53 »
Архимандрит Рафаил Карелин
О ДЕКЛАМАЦИЈИ

Још у младости сам од једног свештеника чуо речи: „Олтар је духовна позорница и служећи Литургију ми морамо да се трудимо да натерамо присутне да се уживе у јеванђељске догађаје, нарочито у страдања Исуса Христа. Да бисмо то учинили треба да их сами добро осетимо и затим пренесемо људима.“

Ове речи се некоме могу учинити као побожне и може изгледати да одговарају циљу саме Литургије-да се људима омогући да доживе трагедију Голготске Жртве и победу Христа над адом. Међутим, у ствари, добија се нешто друго. Свештеник не да просто служи Литургију, он почиње да глуми Литургију. Он чита молитве, како му се чини, изражајно, подижући глас од шапата до узвика и опет га спуштајући до пригушених звукова и јецаја, као да својим очима види оно што је запечаћено у свештеним симболима. Овакав свештеник сматра да не служи Литургију суво, већ „сочно“. Он подиже руке ка небу, пада пљоштимице пред престолом, ударајићи главом о под, тако да се црквом пролама звук ударца, као да је пао неки тежак предмет. У принципу, ово личи на то као да у храму трагичар из провинције изговара монолог из Шекспировог комада -“Краљ Лира“ или „Хамлета“. Притом он једним оком баца поглед да види какав утисак на парохијане оставља његово служење; чини му се да је он сам жива илустрација Литургије. Раније је било прихваћено да се у светским салонима читају стихови на неки посебан начин, с патетиком која је личила на завијање. Неки свештеници сматрају да на исти такав начин треба рецитовати молитве. Обично свештеницима-трагичарима нису довољне молитве и јектениије, које се изговарају наглас, и они ради већег ефекта гласно декламују тајне молитве, односно оне молитве у које не смеју да се укључују мирјани. Овде није у питању само нарушавање типика службе, већ некаква несугласица: хор пева једне песме, а истовремено из олтара допиру звуци који личе на срцепарајуће вапаје-то свештеник чита тајне молитве наглас тако да их чује цела црква, да би људи знали како је он дубоко укључен у Литургију.

За митрополита Антонија Ставропољског се причало да не трпи изражајно, такозвано уметничко, читање молитви. Кад су из богословске средње школе или с факултета слали свештеника у његову епархију, он је присуствовао првој Литургији, коју је служио овај свештеник и затим је одлучивао да ли да га прими или не. Једном је новорукоположени јереј одлучио да покаже своје осећајно и побожно служење: почео је да преврће очима, да подиже руке ка небу, да говори таквим гласом као да му се душа цепа од плиме осећања или као да је имао виђење у олтару. Митрополит је седео ћутке. Кад се Литургија завршила свештеник је задовољног изгледа пришао архијереју очекујући да ће од њега добити похвалу. Митрополит га погледа пажљиво, као да га први пут види и затим рече: „Напоље! Мени су потребни свештеници, а не глумци!“ Овај је потресен отишао за певницу и почео да се распитује чиме је прогневио владику. Други свештеници су му објаснили: „Молитве треба читати јасно и прос- то. Код нас су црквењаци такође покушавали да читају часове изражајно, а архијереј им је дао да праве метаније и додао: „То је за први пут“. Сад иди код владике, замоли га за опроштај и реци:“Схватио сам своју грешку и хвала вам за поруку“.

У Литургији нема места за емоције, које не припадају духовној, већ душевној сфери. Зато свештеник својим такозваним изражајним читањем приземљује и профанише службу, он не помаже, већ смета људима да се моле. У Литургији нема јарких уметничких или поетских слика; у њој постоји сложена и дубока символика, која је упућена дубинама људског духа. Символ је духовна веза, то је специфичан језик Цркве, знаковни систем у који се човек укључује. У Литургији треба да умукне бука наших страсти које узнемиравају душу и у унутрашњој тишини треба да се пробуде духовна осећања. Присутни у цркви могу да доживе ова осећања у различитој мери, у складу са духовним стањем сваког. Овде изражајно читање свештеника које зависи од душевности и од онога што су Оци називали „кретањем крви“ у ствари представља сметњу за Литургију и искушење за оне који се моле. Глумац који игра Христа на сцени мисли да осећа као Христос и преноси ово осећање на људе, али у ствари остаје само мајмун који имитира Бога. Свештеник, који у дубини душе сматра да може да покаже величину Литургије кроз сопствену персону постаје њен профанатор.

Глас духа је тих; он се чује у тиховању срца; њему није својствен емоционални, у ствари страсни, крик. Духовна осећања се не могу пренети кроз декламацију. Литургија је тајна, а тајну срце доживљава у унутрашњем тиховању. С тајном човек може да дође у додир уз помоћ символа; она се не преноси гестикулацијом и патетичним тоном; напротив, то је туђа наслага на Литургији, као рђа на евхаристијској чаши. Емоционалност на богослужењу личи на облак који заклања духовну светлост.

Свештенослужитељ у одређеним моментима на Литургији постаје символ Христа, управо символ, знак, а нипошто не реалистичка слика Христа, при чему се уместо слика користе јецаји и вапаји да би се истакла непостојећа сичност. Олтарска преграда која се назива иконостас истиче да је све што се дешава у олтару храма за време Литургије сакрално и не треба да постане општеприступачно и тривијално. Тајне молитве припадају јерархији; ако их свештеник изговара гласно, мирјани се укључују у речи молитве у свом уму и самим тим постају незаконити, ако не савршитељи, оно барем саслужитељи тајни.

Обновљенаши су тежили десакрализацији службе. Они су износили престо на средину храма наводно да би били ближе народу и обично су читали тајне молитве гласно, да тако кажемо, ради демократизације службе. У цркви се забрањивало читање тајних молитава наглас. Једно време, у доба Јустинијана Великог, кад је откривено да су неки свештеници испуштали тајне молитве, било је прописано да се оне читају наглас, али не за народ, већ да их чују присутни у олтару. Међутим, овај обичај је ускоро нестао тако да читање тајних молитава наглас представља груби прекршај типика.

Посебно је недопустиво да свештеник молитве евхаристијског канона изговара тако да их из олтара чују сви људи. И још како он изговара ове речи „Господе“ неким шиштавим гласом, као да је плима осећања потресла његову душу и притисла му грло и као да ће он сваког часа изгубити свест и пасти на руке ђакона; затим, поћутавши, као да је дошао к себи, он наставља гласно и тајанствено: „…иже Пресвјатаго Твојего Духа,''као да гази паклену змију својом сопственом ногом. Затим виче, као да је пао у екстазу:“…в третиј час апостолом Твојим ниспославиј“ и завршава свештени стих високим фалсетом. Притом маше рукама, као птица крилима, често их подижући увис, као да жели да се отргне од земље и вине у небо.

Већ је древним правилима било забрањено овакво театрализовано служење, које се називало „козогласијем“. Карактеристично је да сама реч“трагедија“ у преводу означава „последња песма јарца“, односно блејање и крик јарца којег кољу.“Козогласије“ или „козоглаголаније“ које свештенослужитељ не сме себи да дозволи представља еквивалент речи „трагедија“. Свештеник треба да чита молитве просто, јасно и усредсређено, проничући у смисао њихових речи, а не да људе који стоје у храму гуши емоцијама своје распламсале маште или раније извежбаном глумом.

Треба имати на уму речи апостола Павла „духа не гасите“, а емоције које се театрализовано преносе гасе дух.
Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти.

Све за Христа, Христа ни за шта!

Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Ко хоће нађе начин, ко неће нађе разлог.

Ван мреже витез

  • Админ
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2537
  • Пол: Мушкарац
  • Са њим или на њему и по Божјем закону
    • Православна Србија
Одг: Свету Литургију Чувати
« Одговор #10 послато: јун 02, 2008, 05:13:09 »
СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉ:
ЈЕРЕЈ ИЛИ ПАСТОР?

Истраживање о тајним молитвама божанствених служби Свете саборне и апостолске Православне цркве.

У протекла готово два миленијума, свештеници су се током божанствених служби Господу обраћали на два начина. Неке молитве изговаране су наглас, тако да их чује сав сабрани народ. Друге су узношене нечујно и оне се тичу свештеника и Бога. Ове молитве се различито помињу као ''нечујне молитве'', ''тајне молитве'' или (што је најприхватљивије) ''мистичне молитве''. Данас, међутим, постоје неки, како међу свештеницима, тако и међу мирјанима, који уче да би све молитве свештеника требало да буду изговорене наглас. Они тврде да је бесмислено да ове прекрасне молитве буду нечујне за мирјане, а што подсећа на скривање свеће испод посуде (в. Мт. 5; 15). Осим тога, сви смо ми постали царско свештенство (1. Петр. 2; 9) и сви ми имамо право да чујемо те молитве. Текст који следи јесте критика тврдњи ових модерниста и одбрана предањске литургијске праксе Православне цркве. Свети Дионисије Ареопагит био је преобраћеник и ученик светог апостола Павла (Дела ап. 17; 34). Чини се да следећи, донекле опширан навод из његовог списа О црквеној јерархији додирује садашње питање само у једној краткој реченици. Овај одломак, међутим, утврђује многа начела која ће бити веома важна током испитивања наше контроверзе. Блажени философ у Христу пише:

''Наша јерархија потиче од богонадахнутог, божанственог и обожујућег (боготворног, обоготворујућег - теургијског) знања, и дејства (енергије), и савршенства... Гледај, међутим, да не издаш светињу над светињама. Поступај благочастиво према ономе што се тиче скривенога Бога и укажи част духовном и невидљивом познању, чувајући га непричасним и недодирљивим за непосвећене, чинећи једино свете - посредством свештеног просветљења и на начин достојан светиње - причасне свештеним стварима. И сам Исус - богоначални и надсуштински ум, почетак, суштина и најбогоначалнија сила сваке јерархије, свештенослужења и обожења - озарује наше блажене старешине (у грчком изворнику: озарује светлије и духовније блажене и од нас узвишеније суштине) и, колико је то у њиховој моћи, уподобљује их Својој сопственој светлости. Што се тиче нас, том жудњом за лепотом која нас узноси и која бива узнета ка Њему, Он зближава многе различитости (које постоје) међу нама. Он чини да наш живот, поредак и дејства буду јединствени и божанствени и Он нам дарује силу каква доликује божанском свештенству.

Приступајући светом делу свештенослужења, ми се приближавамо суштинама вишим од нас и ми, колико је то нама могуће, подражавамо њихову чврсту, непоколебиву и свештену постојаност, и на тај начин гледамо на блажено и богоначално блистање Исусово. Онда, пак, свештено гледајући оно што се може видети и будући просветљени познањем онога што смо видели, можемо постати посвећени у тајанствено знање и они који посвећују у њега, озарени и посвећени у дело Божије, савршени и они што воде ка савршенству'' (1; 1).

Свети Дионисије је претходно писао о небеској јерархији, односно о анђелском свету. Сада се окреће јерархији Цркве и показује да је она и одраз и продужетак небеске јерархије. Из горњег текста могу се извести следећа начела. Као прво, не могу сви људи да поднесу сваку истину. Његов учитељ, апостол Павле, такође се позива на ово начело, пишући: Млеком вас напојих, а не јелом, јер још не могосте... (1. Кор. 3; 2, види такође Јевр. 5; 11-14). И заиста, ученик св. Павла у горепоменутом раду иде даље и пише: ''Причасност божанском додељена је свакоме сагласно са његовом мером'' (1; 2).

Као друго, наша вера је јерархијска вера. Постоје појединци који су постављени изнад нас. Они имају власт над нама и они ће бити одговорни (пред Богом, а не пред нама) за то како су ту власт користили. Исто тако, и ми бисмо могли да будемо постављени у положај да имамо власт над другима, и тек тада бисмо научили колико је тешко носити бреме такве одговорности. Наш свештени писац такође пише да ''ми видимо да нас наша људска јерархија... јерархијски и у нама својственој мери, узводи ка једнообразном обожењу'' (1: 2)

Као треће, ми напредујемо у светости посредством служења онима који су изнад нас. Исто тако, ми смо одговорни за спасење оних којима смо надређени. И опет, свети философ пише: ''Потчињени би требало да следе оне више од њих, али и да сами потпомажу напредовање оних који су им подређени... због ове богонадахнуте, јерархијске хармоније свако је у стању да, колико год је то њему могуће, буде причасник Онога Који је истинска Лепота, Мудрост и Доброта'' (1; 2).

Као четврто, да би неко имао удела у светости, и сам мора да буде свети. Светлост не може доћи из таме, и тама се може развејати једино светлошћу.

Као пето, васцела јерархија је утемељена у и на нашем Господу Исусу Христу. Они који деле освештање, деле само оно што су примили од Њега. Када смо послушни својим старешинама, послушни смо Христу. Према светом Дионисију, Исус је ''извор и савршенство сваке јерархије'' (1; 2).

Како будемо напредовали у овом истраживању, показаће се важност ових начела. Окренимо се сада Светом Писму.
Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти.

Све за Христа, Христа ни за шта!

Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Ко хоће нађе начин, ко неће нађе разлог.

Ван мреже витез

  • Админ
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2537
  • Пол: Мушкарац
  • Са њим или на њему и по Божјем закону
    • Православна Србија
Одг: Свету Литургију Чувати
« Одговор #11 послато: јун 02, 2008, 05:13:24 »
СТАРИ ЗАВЕТ

Представљајући целокупан израиљски народ, Мојсеј је два пута провео по 40 дана на гори (2. Мојс. 31; 34). Осим тога,

„Кад Мојсеј улажаше у шатор, спушташе се ступ од облака и устављаше се на вратима од шатора, и Господ говораше с Мојсејем. И сав народ видећи ступ од облака где стоји на вратима од шатора, устајаше сав народ и свак се клањаше на вратима од својега шатора. И Господ говораше с Мојсејем лицем к лицу...“ (2. Мојс. 33; 9-11).

Зашто је Мојсеј примио ове посебне благослове? Зашто, ако су сви људи створени као једнаки, чак ни сви Израиљци нису учествовали у овим догађајима? Да ли су они били мање Јевреји него што је то био Мојсеј? Мање изабрани? Мање људска бића? Да ли је било поштено што је Мојсеј изабран за њиховог вођу и без њиховог пристанка? Да ли је било поштено то што је Бог касније рукоположио седамдесеторицу стараца и дао им духа који беше са Мојсејем, „да носе с тобом терет народни и да не носиш ти сам“ (4. Мојс. 11; 17). И све то без сагласности народа! Шта је овој седамдесеторици дало право да говоре у име народа? Шта је племену Левијевом дало посебна, искључива права за посредовање пред Господом?

Требало би најпре да приметимо да они који траже свој праведни удео у вођству обично превиђају чињеницу да га чак и Бог, Који га дарује, назива бременом. Зар нећемо сматрати смешним ако видимо два човека како корачају један поред другог, при чему један од њих носи неколико тешких пакета, а други се жали како и он има право да он носи неке од тих пакета?

Па ипак, неколико свештеника чуло је жалбу: ''Зашто ми поричете моје право да чујем тајне молитве?'' Изненађује нас да неко проглашава извесни део божанске благодати за право. Та идеја да смо сви ми свештенство (в. 1. Петр. 2; 9) и да сви ми имамо право на једнак прист- уп Богу, има древну, мада не тако славну историју. И заиста, уколико се вратимо у време боравка у пустињи, видећемо да су Марија и Арон претходници савремених православаца. Они су упитали: „Зар је само преко Мојсеја говорио Господ? Није ли говорио и преко нас“ (4. Мојс. 12; 2)? Бог је чуо њихову молитву и добили су више од онога на шта су имали право: добили су опроштај (заједно са једном мером казне!) због захтевања онога што су сматрали за своје право! (Сестру Мојсејеву Марију, Бог је ударио губом због покушаја да се изједначи с Мојсејем и опростио јој је, кад се покајала (нап. прев.)

Они су сигурно боље прошли него други претходници наших мод ерниста, Кореј и 250 његових следбеника, који су се жалили: „Доста нек' вам је, сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ. Зашто се подижете над збором Господњим“ (4. Мојс. 16; 3)? Да, кажу модернисти сви ми смо свети, и Господ је у свакоме од нас! Према томе, зашто се не бисмо жалили на то што се тајне молитве чувају од нас? Зашто се не бисмо жалили да свештеници много тога преузимају на себе? Мојсеј одговара на такву незахвалност:

„Чујте, синови Левијеви! Мало ли вам је што вас је Бог Израиљев одвојио од збора Израиљева, пустивши вас к Себи да вршите службу у шатору Господњем и да стојите пред збором и да служите за њих“ (4. Мојс. 16; 8-9)

Мојсеј, међутим, није био једини који је одговорио незахвалницима. Земља се отворила и прогутала Кореја и његових 250 следбеника, њихове жене, децу и шаторе, а затим се појавила ватра и све их спалила (в. 4. Мојс. 16; 31). Тако је Сам Бог показао шта осећа према оним људима који посежу за свештеничким правима.

Одговор за нас је, дакле, да прихватимо свој положај. Бог нас је учинио царским свештенством (1. Петр. 2; 9). Он нас је усвојио као Своју сопствену децу и дао нам изузетно велико наслеђе (в. Римљ. 8; 1617). Он нас обожује, мењајући нас из славе у славу, док не постанемо једно са ликом славе Божије (в. 2. Кор. 3; 18), Зар нама све то изгледа као мало, да бисмо тражили још више? Зар онда, када читамо о Корејевом крају, не задрхтимо када тражимо своја ''права'' да чујемо тајне молитве?

Као прво и основно, морамо да запамтимо да Бог није демократа. Он није био демократа у религиозном смислу у Старом Завету јер је само свештеник улазио на посвећено место да би извршио ''службу Божију'', а у Светињу над светињама једном у години „сам првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне грехе из незнања“ (Јевр. 9; 67).Ни Нови Завет није „демократичан“; Свети Симеон, солунски епископ, записао је да је ''епископ... извор свештенства и васцелог хришћанства''1а). Исто тако, Он (Бог) није демократа ни у политичком смислу. Ниједна царевина, било да је у питању Израиљ, Рим, Русија или Етиопија, није била демократска. И заиста, термин ''божанска демократија'' контрадикторан је сам по себи, осим ако човек не верује у божанство гласачке већине. Свети Симеон указује на чињеницу да мањи добија благослов од већег (в. Римљ. 7; 7), подсећајући нас да ''божанском одлуком и према заповести са небеса... онај који преноси посвећење као свештеник виши је од оних које посвећује, чак и ако су ови краљеви''1).

Он се након тога жали: ''Не разумем како се овај поредак променио на неким местима, тако да се свештенство појављује у нижем чину него мирјани, и премда нису нижи по чину издају им се наређења овде и у многим другим видовима, због надмености појединих мирјана према божанским стварима''2). Будимо, дакле, опрезни, пре него што покушамо да за себе присвојимо искључива права свештеника. Размотримо шта ћемо у том случају учинити. Поставимо себи питање: који би се овоземаљски цар благонаклоно односио према ономе који би захтевао да му буде допуштен потпуни приступ његовој владарској личности?
Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти.

Све за Христа, Христа ни за шта!

Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Ко хоће нађе начин, ко неће нађе разлог.