Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу

[витез]

С благословом
Његовог Преосвештенства Епископа браничевског Господина
Хризостома

И з д а ј е:
 
Православна народна хришћанска заједница и Црквена
општина Крњево
11319 Крњево

Рецензент:

Његово Преосвештенство Епископ банатски
Амфилохије Радовић

У р е д н и к: Томислав
Живановић

Други део књиге превео: Павле
Рак

Тираж: 10.000   —   Крњево  1987

Штампа: РО „Сава Михић", Земун

[витез]

Казивања једног боготражитеља
свом духовном оцу

О „КАЗИВАЊИМА"
„Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу" није обична књига. Њен састављач је није писао да би се њоме прославио. Да је имао ту намеру не би сакрио своје име. О њему поуздано само знамо да је био, како сам себе назива ,,по милости Божјој хришћанин, по делима велики грешник а по звању — бескућни боготражитељ поклоник".1


1 По свему судећи ова књига је написана у другој половини прошлог столећа. Пре него што jе штампана први пут (у Казану око 1870.) читана је у рукопису. По предговору другог редигованог и допуњеног издања (Казан 1881.) њу је нашао код неког светогорског монаха на Атону настојатељ Черемиског манастира Казанске епархиjе о. Паисиjе. По другим сведочанствима рукопис „Казивања" се налазио око 1860. године у рукама једне монахиње, духовне кћери чувеног Оптинског старца Амвросија. У заоставштини тог истог светог старца Амвросија су пронађена још три „Казивања", која су продужетак раније познатих четири „Казивања" и коjа су први пут штампана 1911. године; (у два издања, треће издање као посебну књижицу штампала је Руска црквена 1штампарија у Владимирову на Словенска, 1833. године). Ова четири „Казивања" коjа се штампају у српском преводу, доживела су у Русији још два издања (Казан, Москва 1884.) допуњена са „Три кључа за унутарњу молитвену ризницу". До новог издања је дошло у Паризу (1930.) у редакцији професора Вишеславцева. Издању свих седам „Казивања" у једној књизи (Париз, 1948.) написао је предговор Архим. Кипријан Керн. Најновије, четврто издање, тог пуног текста „Казивања" са „Кључевима" из светоотачких дела изашло је 1973. године (Париз). Колико нам jе познато, до сад су изашла два издања у француском преводу (прво у часопису „Јrenikоn", Белгија, а друго у преводу и са предговором Жана Лалоја, 1965. г.) и неколико издања на грчком језику. Књига је превођена и на друге европске језике, али обично без „Три кључа" и без последња три „Казивања".


Једини циљ ове Богом и смирењем светих озарене душе био је: да прослави својим сведочанством и искуством Име које је изнад сваког имена и у коме је једини спас људа-ма (ср. Д. Ап. 4, 12), тј. Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сам начин писања књиге сведочи да је писац није писао по својој жељи него по жељи и молби другога, из смирења и послушања, ради духовне користи других. И то његово смирење Бог је заиста стоструко наградио. Прошло је више од сто година од појаве првог издања ове књиге, а она не само што не губи него све више и више добија у значају. Више од сто година она ходи, као неки радосни весник Божји, од душе до душе, од срца до срца, широм простране Русије, земаљске отаџбине њеног писца, и ван ње широм Европе, на руском језику али и на другим језицима, и неуморно теши безбројне друге бого-тражитеље, гладне и жедне хлеба и воде Живота.
Непознати писац ове књиге припада оном бројном јату руских бескућника боготражитеља, који су ходили од једног краја Русије до другог: од Загорска преподобног Сергија до Саровске пустиње и Валамског манасгира у данашњој Финској; од Оптинске пустиње до Кијевских пештера; од Сибира до Горе Атонске и до светог града Јерусалима, ходили су и клањали се светим местима и тражили свете руковође својим душама и духовне оце, зналце људских срдаца и тајни Божјих. У њиховој нарави и начину живота било је нечега истоветнога са хришћанима древних времена описаних на следећи начин у једном сттсу из првих векова хришћанске историје: „Они живе у својим отаџбинама, али као дошљаци; у свему учествују, као грађани, али свако зло трпе као туђини; свака туђа земља им је отаџбина, и свака отаџбина — туђина ... У телу живе, али не живе телесно, по земљи ходе, али живе и бораве на небу". (из „Писма Диогнету", V. 5. 8 ).
Овај сироти боготражитељ, коме је сво богатство — торбица са двопеком, Свето Писмо и Добротољубље, описује нам своје сусрете са Русијом које више нема, али која је узидана као живо камење у њену будућност, вазнета у небеске житнице нетрулежног Царства Божјег. И што је још важније, он нам описује свој сусрет са живим молитвеним Предањем, препуним чудесне преображујуће силе, за свакога ко се напоји са његових извора. То Предање, то су неисцрпне ризнице унутарњег богатства, које се стиче кроз непрестану „умну мо литву". Искуство које оно дарује истоветно је са искуством Пророка и Апостола, Мученика и Подвижника, јер је засновано на боговиђењу и богоопштењу, као и њихово. Оно за тем човек чезне од искони кроз сва своја мистична философска и религиозна схватања и огњена трагања и што се сматрало и сматра доступним само за „посвећене", овде се открива као драги калген ближи сваком човеку од њега самога, као бисер скривен на пољу људског срца, сагласно еванђелској причи и еванђелском Христовом сведочанству : „Царство је Божје унутра у вама". И што је најважније, открива се и дарује свакоме, без обзира на пол и узраст и образовање и друштвени положај, па чак и на место боравка и на посао којим се човек бави. Дарује се али само под условом да човек све своје бриге пренесе на Господа и да њему служи свим умом својим, свим срцем својим и сваком помишљу својом и сваким покретом тела и душе своје.
Непрестано „умно делање" и „духовно трезвљење" за којим чезне и о којим нам приповеда ова светим огњем божанске љубави запаљена душа кроз сва своја казивања и животна, потуцања, — то није неки нови начин живога пре њега непознат. Још од најранијих времена хришћанске историје безбројни су они који су покушали и успели да остваре у свом животу еванђелску и апостолску заповест: „Непрестано се молите". А како се у тoме успева, о томе су нам сачувана бројна сведочанства великих молитвеника и подвижника Етипатске пустиње, Синајске Горе и Горе Атона, сведочанства не измишљена него рођена и настала из сопствене крви и опита. Да поменемо само неке од њих нама познатије-. преподобни Антоније Велики и Макарије Египатски, Јован Колов и Јован Лествичник. Исак Сиријанин и Максим Исповедник, непознати писац Ареопагитских списа и Симеон Нови Богослов, Никифор монах и Григорије Палама Митрополит Солунски. Сведочанства неких од њих jе сабрао у XVIII веку њима слични по духу и по начину живота преподобни Никодим Светогорац у књигу звану „Добротољубље", из које се учи и коjом се обилато надахњује овај руски боготражитељ прошлог века.
Таласи тог живог молитвеног предања преливали су се кроз векове преко обала тих главних центара духовног живота православног Истока и запљускивали повремено све пределе православне васељене. Њиховим живим соковима су напајане и Српске земље преко печалника и непрестаних молитвеника као што су били Петар Коришки и Свети Сава, Ромило Раванички и Свети монаси Синаити коjи су своjим подвизима осветили деспотовину Светог деспота Стефана, преподобни Стефан Пиперски и Василије чудотворац Осгрошки. У Русији XV века се прочуо као велики молитвени тиховатсљ (исихаста) преподобни Нил Сорски и њиме духовно рођени Заволошки старци. Тај свети и свештени огањ исихазма запалио jе у новије време у православној Румунији и Русији преподобни Паисије Величковски и његови Молдавски старци. Преподобни Паисије је превео на словенски „Добротољубље"' и броjне друге духовне књиге у коjима jе сабрано и записано вековно молитвено искуство Цркве и њених соколова пустињских. Из тог њиме посеjаног семена родила се Оптинска пустиња и Саровска пустиња, тj. богоозарени Серафим Саровски и чувени Оптински старци под чијим утицајем су радили и стварали најглавнији носиоци истинске руске културе прошлог и овог века: Гогољ, Иван Кирјејевски, Достојевски, Владимир Соловјев, св. Јован Кронштадски, Берђајев, Павле Флоренски и многи други знани и незнани. Истој духовној школи припадају и Игњатије Брјанчанинов и Св. Теофан Затворник коме дугујемо издање „Добротољубља" на руском језику.
На том и таквом духовном предању се васпитавао и њиме хранио и незнани писац ових „Казивања". И није чудо што jе он, томе предању следујући и њега доживљавајући, осетио да је молитва не просто врлина него једини нормални и природни однос човеков према Богу, свету и себи самом; да је она највидовитије око коме се открива тајна Бога, словесна, логосна таjна света и таjна самог човека. Сталним при-зивањем имена Христовог истискује се из душе свака бесло-весност м тама задобиjа непоколебиво знање да је Бог оваплоћењем вечног Слова свог, вечног Логоса Божјег, све ословесио, све што постоjи испунио вечном радошћу и смислом и обдарио вечном лепотом. Зато се смирени и безбрижни боготражитељ радује на својим неуморним путовањима не само сусрету са људима него и сваком створу, свој природи; као да и он све и сва поздравља речима преподобног Серафима Саровског: Христос васкрсе, радости моја! Општећи са собом и са светом преко крста самораспећа и молитвеног самоудубљивања у христолике ризнице свога бића, све испуњавајући силом и миомиром имена Исусовог, он поново прима себе и свет из Божjе руке и поново се облачи у боготкану одежду раjску.
Наше време се одликује потрагом за земаљским хлебом и задовољствима али истовремено и неким великим духовним немиром и глађу. Тај немир и глад се огледају у буђењу све већег интересовања за окултизам и магију, мистицизме разних врста и спиритистичка веровања. И никакво чудо: суви рационализам и сирови натурализам последњих времена, претворени код многих у свеважећу догму, спарушили су и сузили човекове видике и умртвили у њему осећање за безброjне таjанствене светове коjи круже у њему и око њега. Ин-тересовање за мистицизме разних врста, коjи као по правилу воде порекло, посредно или непосредно, из браманске и будистичке Индије, није ништа друго до револт против тог осиромашења и полуослепелости европског човека. Та потрага за мистицизмом и мистичким веровањима прво се у толикој мери појавила на Западу, а у новије време многи индијски гуру, тј. духовни оци и учитељи, добијају све више присталица и код нас. При том се једино превиђа и заборавља.- да то ништа друго не значи него бекство од западног паганиз-ма, — источном паганизму, обученом у чаролију мистерије и у привлачност новине! Јер оријентално значење и аскеза којом се надахњују ти нови „мистични" покрети на Западу и код нас, било да се ради о антропософијама, разним спиригиз-мима или о „трансценденталним медитацијама", у ствари јс, како каже наш мудри Владика мислилац, мучење ни за рај земаљски ни рај небески, него за уништење живота, за престанак реинкарнације, за утрнуће и неосетљивост, за нирвану. Иза источног мистичког паганизма и новорођеног паганизма западне цивилизације као да се крије самоубилачка жеђ за обезличењем човека и његовим самоуништењем: тамо се тежи да се помоћу аскезе пређе у нирвану, овде да се помоћу уживања умре навек. Мистика знања, гнозе и пантеизма разних врста, као и мистика натурализма служе ту у ствари да сакрију од човека тај свој демонски самоубилачки садржај и краjњи циљ. Нечега од тог и таквог мистицизма, са истим демонским самоубилачким садржајем, поседуjу у себи и многи од модерних покрета и идеологиjа, коjе на коначном самоуништењу човека зидају — „будућу" срећу човека!
У чему jе трагика тог лутања између чекића. и наковња свих тих наших тражитеља „мистичких" знања и искустава? — У њиховом стравичном забораву да живе и дишу на тлу освећеном и просвећеном светим пламеном Купине неопалиме, тј. пламеном вере православне у име Исуса Христа Сина Божјег, истинитог Бога и истинитог вечног неуништивог човека. У њиховом превиђању или презирању свете пепељуге Цркве Православне и вековног мистичког искуства њених светих људи. Спавамо на духовним вулканима тајанственог огња у себи и у своjоj историjи, а тражимо да се огриjемо на огњиштима пуним дима и лажне светлости... „Казиваља jедног боготражитеља своме духовном оцу„ носе у себи таj таjанствени огањ, коjи нам осветљуjе пут себи и своjоj духовноj прошлости. Од нас зависи да ли ћемо се и у коликоj мери Лемо се на њему огриjати и њиме просветлити.
И на крају, jедна напомена побожном читаоцу ове књиге: Онаj коjи жели да следуjе овом светом поклонику и боготражитељу и његовом молитвеном подвигу треба да има увек на уму да оваква молитва захтева пуну преданбет вољи Божјој, тј. да њоj обавезно претходи и да jе прати вршење свих заповести Божјих: читање Светог Писма, духовних књига, држање постова, исповедање своjих грехова духовном оцу, причешћивање светим Таjнама Крви и Тела Христа Господа, богољубље и човекољубље, смиреност и скрушеност у срцу итд. Непрестана молитва Исусова није почетак духовног живога, она је његов врхунац. Само крштена душа у име Оца и Сина и Светога Духа, и душа коjа ее непрестано труди да сав своj живот преда Христу Богу, може имати духовних плодова од овог светог дела. И још нешто веома важно: Ова молитва, то се види из самих „Казивања", као и свако озбиљно бављење духовним животом, захтева искусног руковођу. Самовољно бављење њоме, без смиреног откривања своjих помисли и свих збивања у души своме духовном оцу, може нанети више штете него користи. Сmiрена благодат Духа Светога. не силази у гордо и нечисто срце. Зато овоj светиљи над светињама духовног живота треба увек приступати са страхом и трепегом. Баш тако њој и приступа овај смерни ходочасник и боготражитељ, писац ове књиге, као и сви свети молитвеници пре њега од коjих се он смирено учи и којима следи.

А.

-----------------------

На почетку првог „Казивања" сам писац каже за себе да је он „скитница из најнижег друштвеног слоја". Постоји податак да се ради о неком „сељаку из области Орела". Неки претпостављају да се ту ради о Немитову који је долазио повремено код старца Макарија, претходника старца Амвросија у Оптинско; пустињи. По истим подацима, св. Теофан Затворник пише у једном писму да је он „исправио и допунио" прво издање „Казивања". И заиста издање из 1881. ?е „исправљено и допуњено издање". Значајно је истаћи да је те исте године Св. Геофан штампао књигу веома сродног садржаја под насловом „Светоотачке поуке о молитви и трезвљењу или сабраном удубљиваљу у срцу у Богу" (Москва, 1881.) у којој се налазе поуке неких од Отаца са којима се срећемо и у „Три кључа", тј. у допуни „Казивањима"..   
На основу изворности језика и начина писања очевидно је да ова „Казивања" припадају једној једноставној, али и даровито; и молитвено просвећеној души. Исто тако много шта сведочи да су она претрпела извесна дотеривања и допуне од духовно искусне личности, било да се ради о Теофану Затворнику, или о неким од стараца из круга Оптинске пустиње. (Ср. Откровеннме рассказм сгранника духовному своему отцу", Париз, 1973., стр. 5—8. Види такође, Recits d'  une pelerinRusse ,Тrадиts еt рresentes раг Јеаn Lа1оу, Еd. du Seuil, 1965.. стр. 9—17). 
Прво непотпуно издање ове књиге на Српском језику изашло је под насловом.- „Исповести једног поклоника своме духовном оцу" (Београд, 1962.). Друго издање је исправљено и допуњено преводом „Три кључа за отварање унутарње молитвене духовне ризнице, Светоотачким поукама и беседама о ави Филимону (Крњево, 1979.). Овог пута се штампају не само прва четири „Казивања" и „Три кључа" него и последња три „Казивања" (у преводу Павла Рака), за која неки сматрају да нису од истог писца. Једино је чињеница: она су и по духу и по садржају продужетак првог дела књиге и као таква чине са прва четири „Казивања" једну целину. Она су, за разлику од прва четири, више богословски и теоретски обојена. Писцу је очевидно циљ да богословски и психолошни образложи непрестану молитву и потребу њеног упражњавања.

[витез]

Казивање прво

По милости Божјој човек сам хришћанин, по делима велики грешник, по звању боготражитељ бескућник који лута из места у место. Од имовине имам само једну торбу на леђима са сувим хлебом и под пазухом Свето Писмо — то је све.
Двадесет и четврте недеље по Духовима, ушао сам у цркву да се помолим Богу. За време богослужења прочитали су Апостол из посланице Солуњанима, зачало 273, у коме је речено: Молите се Богу без престанка. Те речи су ми се дубоко урезале у свест и запитао сам се како је то могућно да се човек моли без престанка, кад свако од нас мора да обавља многобројне послове да би се одржао у животу. Потражио сам ово место у Светом Писму и својим очима прочитао тачно што сам и чуо: Молите се Богу без престанка (I Сол. 5, 18 ). Молите се Богу духом без престанка (Еф. 6, 18). Подижите на сваком мјесту свете руке (I Тим, 2, 8 ). Узалуд сам размишљао, нисам могао да схватим шта то значи.
Шта да радим — мислио сам — где да нађем некога ко би ми ово објаснио? Ићи ћу по црквама у којима про-поведају познати проповедници и ту ћу можда наћи што тражим. Тако кренух на пут. Чуо сам много одличних беседа о молитви, али све су се оне састојале само од општих упутстава: шта је молитва, зашто је корисно да се човек моли, који су плодови молитве. Али, како доћи до праве молитве — о томе нико није говорио. Чуо сам једну проповед о сталној молитви духом, али ни ту није речено како да се до ње дође. Тако ми слушање проповеди није пружило оно што сам желео, па сам престао да идем на њих и одлучио да с помоћу Божјом потражим неког ученог и искусног човека који би ми разјаснио ову тајну која ме је тако неодољиво привлачила.
Дуго сам путовао по разним местима, све читајући Свето Писмо и распитујући за неког мудрог и искусног духовника и наставника. После извесног времена рекоше ми да у једном селу већ одавно живи и подвизава се неки господин, да код куће има своју капелу, да никуд не излази и стално се моли Богу или чита духовне књиге. Кад сам то чуо трчећи сам отишао до тога села. Чим сам стигао потражих тога господина.
— Шта желиш од мене? упита ме он.
— Чуо сам да сте мудар и побожан човек,  стога вас молим, Бога ради, да ми протумачите речи Апостола: Мо-
лите се Богу без престанка и како се то може научити. Ето шта желим да разумем, а што међутим никако не успевам. Господин је ћутао и пажљиво ме посматрао. Најзад рече:
— Стална унутарња молитва је непрестано стремљење човековог духа Богу. Да би се у томе успело треба врло често тражити од Господа да нас Он научи како да се тако молимо. Моли се више и са већом усрдношћу и молитва ће
те сама научити како она може да постане стална; али за то треба много времена. Затим ми даде да једем, још ми даде и да понесем на пут, па се опростимо. Али ни овај ми не беше ништа објаснио. Мислио сам, читао, размишљао како сам умео о ономе што ми је онај господин рекао, па ипак било ми је немогућно да разумем. Тако сам желео да у томе успем да ноћу нисам могао да спавам. Пошто сам прешао двеста врсти стигох до неког већег града у чијој околини спазих један манастир. У крчми ми рекоше да је старешина манастира добар, побожан и гостопримљив човек, па отидох ка њему. Примио ме је љубазно, понудио да се одморим и дао ми да једем.
—   Оче свети, рекох му, јело ми није потребно, већ бих вас молио да ме поучите како да Се спасем?
—   Како да се спасеш? Па ето, живи по заповестима
Божјим, моли се Богу и бићеш спасен.
—   Чуо сам да се треба непрестано молити, али није ми јасно како да се стално молим и чак не могу да разумем шта то уопште значи. Оче, преклињем вас, објасните ми то.
—   Не знам, драги брате, како бих ти то разјаснио. Али чекај! Имам једну књижицу у којој се о томе говори и он
изнесе Духовно вашитање унутараег човека од светог Димитрија (Ростовског). Хајде, ппочитај на овој страни.
Прочитах следеће:
„Речи светог апостола: Молите се Богу без престанка, односе се на умну молитву, јер ум може увек да буде погружен у Богу и да Му се непрестано моли."

[витез]

—   Како то ум може без расејаности да буде увек у Богу
и да Му се моли без престанка? упитах.
—   То је веома тешко, уколико нам Сам Бог то не дарује,
рече настојатељ.
Али ни он ми ништа не објасни.
Проведох ноћ код њега и сутрадан, пошто му се захвалих на љубазном гостопримству, наставих пут ни сам не знајући куда. Био сам тужан због своје неразборитости, па узех да читам Свето Писмо. Ишао сам тако пет дана и најзад једне вечери сретох неког старца. Изгледало ми је да је калуђер. На моје питање одговори ми да је монах и да је манастир у коме живи са још неколико монаха на десетак километара од пута. Затим ме позва да одседнем код њих.
—   Имамо гостионицу и ту примамо богомољце, бринемо се о њима и хранимо их, рече ми он.
Ни мало ми се није ишло тамо, па му рекох:
—   Мој мир не зависи од стана, већ од духовне поуке; хране ми не треба, имам доста сувог хлеба у торби.

—   Али какав то савет тражиш и шта хоћеш да разумеш? Хајде, дођи к нама, драги брате, ми имамо искусних стараца који ти могу дати духовну поуку и управити те на прави пут у светлости Речи Божје и светоотачког учења.
—   Знате шта, оче? Прошло је неких годину дана како сам чуо у цркви ону заповест Апостола: Молите се Богу без престанка. Не знајући како то да разумем почео сам да читам Свето Писмо. Ту сам исто тако на много места наишао на заповест Божју: молите се без престанка, увек, у свакој прилици, на сваком месту, не само за време дневних послова, не само када сте будни, већ и у сну: Ја спавам а срце је моје будно (Песма над песм. 5, 2). То ме је веома изненадило и нисам могао да разумем како може тако нешто да се постигне и како се уопште до тога долази. Нека неодољива жеља и радозналост су се пробудили у мени: ни дању ни ноћу теми речи нису избијале из памети. Почео сам да идем по црквама, слушао сам проповеди о молитви, али колико год сам их чуо ни у једној нисам добио савет како да се стално молим. Увек је било речи само о припреми за молитву, о плодовима молитве, а нико међутим није учио какo да се човек непрестано моли и шта уопште таква молитва значи.
Често сам читао Свето Писмо и њиме проверавао оно што сам чуо на проповедима, али ипак нисам успевао да разумем шта сам хтео. Од тог времена постао сам некако несигуран и неспокојан.

Старац се прекрсти и поче говорити:
— Захвали Богу, мили брате, што је открио у теби ту неодољиву силу која те вуче сталној унутарњој молитви. Познај у томе позив Божји и умири се, јер се кроз то куша твоја покореност Речи Божјој. Дато ти је да разумеш да није мудрост овога света нити празна жеља за сазнањем оно што уводи у небеску светлост — у сталну унутарњу молитву — већ напротив, да је пут к томе сиромаштво духа и опит у простоти срца. Није чудо што ниси ништа чуо о суштини саме молитве и што ниси могао да научиш како ћеш доћи до њеног непрестаног деловања. Стварно, много се проповеда о молитви, много се о томе и пише, али сва та расуђивања углавном су заснована на људском мудровању, на схватањима „здравог" разума, а не на личном опиту. Обично се више говори о оном споредном у молитви него о њеној суштини. Једни објашњавају зашто је потребно да се молимо, други говоре о сили последица молитве, трећи о средствима која су потребна за савршену молитву, то јест о свему ономе што је неопходно за праву молитву: о ревности, о пажњи, о топлини срца, о чистоти помисли; о покајању. Али шта је молитва и како је научити — на та, иако најважнија и основна питања, човек врло ретко налази одговор код савремених проповедника. То је стога што је одговор на то далеко сложенији од свих њихових објашњења и што он изискује не школско знање, већ мистички доживљај. А што је још много жалосније, сва та сујетна и ситна мудровања наших савремених проповедника чине да се Бог мери људском мером. Многи праве велику грешку кад мисле да припремне мере и труд рађају молитву, док у ствари молитва је та која је извор подвига и врлина. Они не праве разлику између узрока и последица молитве чиме умањују силу молитве.То је схватање потпуно супротно ономе из Светог Писма у којем Апостол Павле пише: Молим дакле прије свега да се чине молитве (I Тим. 2, 1).
Значи Апостол ставља молитву изнад свега. Од хришћанина се траже многа добра дела, али дело молитве је изнад свих других, јер без ње ништа добро не може да се учини. Без честе молитве не можемо наћи пут Богу, не можемо разумети Истину, не можемо распети тело са његовим страстима и жељама, не можемо бити просвећени у срцу светлошћу Христовом нити постићи са Њим спасоносно јединство. Кажем „без честе молитве", јер савршенство и правилност наше молитве не зависе од нас, као што каже и апостол Павле: Ми не знамо шта треба тражити (Рим, 8, 26). Према томе, само учесталост молитве је оно што зависи од нас и чиме једино можемо доћи до чисте молитве која је мати сваког духовног добра. Стекни мајку и имаћеш и децу, каже свети Исак Сиријанин, научи се прво молити, па ћеш тек онда стећи све врлине. Али они који се не држе личног опита ни тајанственог учења Светих отаца не познају добро та питања, па о томе мало и говоре.
Разговарајући тако неосетно се приближисмо пустињској обитељи. Да се не бих одвајао од тог мудрог старца и да бих што пре задовољио своју жељу, пожурио сам да му кажем:
—   Учините ми милост, часни оче, и објасните ми шта је то стална унутарња молитва и како се она може научити. Видим да ви о томе много из искуства знате. Старац се љубазно одазва мојој молби и позва ме к себи.
—   Дођи, даћу ти једну књигу Светих отаца из које ћеш лако разумети и уз помоћ Божју научити молитву.
Уђосмо у његову ћелију и старац ми рече:
—   Стална унутарња Исусова молитва јесте непрекидно призивање Исусовог имена устима, срцем и мишљу при уверењу да је Он присутан на сваком месту, у свако доба, па чак и за време сна. Она се изражава речима: Господе Исусе Христе, помилуј ме! Кад се човек навикне на ову молитву он осећа утеху и потребу да је стално понавља. После извесног времена он више не може без ње и она почиње да се сама од себе излива. Да ли сад разумеш шта је стална молитва?
—   Одлично разумем, оче. Бога ради, научите ме сада како да је стекнем, повиках с радошћу.
—   Како се учи молитва видећемо у овој књизи. Она се зове Добротољубље и садржи у потпуности учење о унутар њој сталној молитви од двадесет и пет Светих отаца. Ова је књига тако добра и тако корисна да се сматра као главна учитељица духовног созерцања и како каже блажени Никифор: Она приводи спасењу лако и без муке.
—   Зар је та књига већа и од Светог Писма? упитах.
—   Не, није ни већа ни светија од Библије, али она садржи јасна објашњења о свему ономе што је за нас тајанствено у Светом Писму, због слабости нашег ума који не може да се уздигне до таквих висина. Ево једног поређења: Сунце је величанствено небеско тело, блиставо и прекрасно, али ми га не можемо гледати голим оком. Да би га посматрали и да би могли да поднесемо његове пламене зраке, морамо да се послужимо стаклом, предметом вештачким и бескрајно мањим и тамнијим од Сунца. Ето, Свето Писмо је то блиставо Сунце, а Добротољубље наше стакло. Сад слушај, прочитаћу ти како се треба вежбати у непрестаној унутарњој молитви.
Старац отвори Добротољубље, изабра један одељак од светог Симеона Новог Богослова и отпоче:
„Седи насамо ћутећи, погни главу, затвори очи, диши лакше, повуци се духом у срце и сабери ум, то јест своје мисли у срце. Напоредо са дисањем, тихо наглас или у себи изговарај речи: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Потруди се да одагнаш све мисли, буди стрпљив и често ово понављај.
Затим ми старац све то објасни на примерима па још прочитасмо из Добротољубља поуке светог Григорија Си-наита и преподобних Калиста и Игњатија. Све што би прочитали старац ми је затим објашњавао својим речима. Слушао сам пажљиво, сав задивљен и трудио се да све то што боље запамтим. Тако проведосмо читаву ноћ и не одлазећи на починак, све до јутрења. Опраштајући се, старац ме благослови и рече да за време док учим молитву долазим код њега на искрену исповест, јер није препоручљиво без наставника се упуштати у духовна занимања.
Док сам стајао у цркви осећао сам неку силну ревност која ме је гонила да што марљивије учим сталну унутарњу молитву, и помолио сам се Богу да ми у томе помогне. Потом се забринух како ћу одлазити код старца на савет и на исповест кад ме у гостионици неће држати дуже од три дана, а у самој околини манастира нема станова... Најзад ми рекоше да се на четири врсте одатле налази неко село, па отидох тамо. Срећом Бог ми је помогао. Успео сам да се запослим као чувар врта код неког сељака, с тиме да лето проведем сам у колиби на крају врта. Богу хвала, нашао сам најзад мирно место. Тако сам, ето, почео да живим и по упутствима које сам добио учим унутарњу молитву одлазећи при томе често код мог старца.
Читавих недељу дана вежбао сам унутарњу молитву у тишини моје баште, поступајући тачно по саветима старца. У почетку је изгледало да све иде добро. Потом сам почео да осећам јаке тегобе, леност, досаду, несносну поспаност и разне мисли као облаци навалише на мене. Сав жалостан отишао сам до старца и испричао му како ми је. Он ме је љубазно примио и рекао:
— То је, мој драги брате, борба коју против тебе води зао дух, јер се он ничег тако не плаши као срдачне молит-ве. Он овим покушава да те омете и одврати од тог посла. Али знај да непријатељ делује по вољи и допуштењу Божјем и мери у којој је то за нас корисно. Вероватно је потребно да се твоје смирење још опроба; сем тога и сувише је рано да својом превеликом ревношћу доспеш до вишег степена срдачне молитве, јер би могао да паднеш у духовну себичност.

[витез]

Сад ћу ти прочитати нешто о томе из Добротољубља.
Старац узе да прелистава по поукама монаха Никифора и поче читати: „Ако и поред својих напора не можеш ући у област срца као што сам те упутио, чини оно што ћу те рећи и с Божјом помоћи, наћи ћеш што тражиш. По-знато ти је да се у нама налази разум (разумна сила).1) Том разуму одузми сваку помисао — што можеш само ако хоћеш — и усели у њега молитву: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Потруди се да тим унутарњим призивањем замениш сваку другу мисао и после извесног времена то ће ти сигурно отворити врата срца. Ово је чињеница која је опитом потврђена".

1) У грчком оригиналу стоји да се та разумна сила налази у „грудима" — израз који означава центар свих осећања, жеља, мисли.

—   Видиш ли шта саветују Свети оци у таквим случајевима,  рече ми старац. Зато треба ове речи да примиш
с поверењем и да се потрудиш да колико год више можеш изговараш Исусову молитву. Ево ти бројанице са којима ћеш моћи за почетак да прочиташ три хиљаде молитви дневно. Било да стојиш или седиш, било да лежиш или ходаш, говори без престанка: Господе Исусе Христе, помилуј ме и то лагано и тихо. Пази да прочиташ тачно три хиљаде молитава на дан, не додајући самовољно и не одузимајући ни једну. На тај ћеш начин стећи непрестану срдачну молитву.
Са радошћу примах све старчеве речи и вратих се у своју колибу. Почех верно и тачно да испуњавам оно што ме је старац научио. Нека два дана било ми је напорно и тешко, а потом је све почело да бива лако, тако да када сам прекидао молитву, осећао сам потребу да је наставим и она би онда текла лако и лепо без трага од раније тегобе.
Испричао сам све старцу и он ми заповеди да одсада свршавам по шест хиљада молитава дневно. Још ми рече:
—   Буди спокојан и само се потруди да се тачно држиш одређеног броја молитви — Бог ће ти се смиловати.
Читаву недељу сам остао у својој колиби изговарајући свакодневно по шест хиљада молитви, не марећи ни за шта друго и не осврћући се на помисли, ма какве оне биле. Трудио сам се само да се тачно придржавам старчевих савета. И гле, тако сам се лепо навикао на молитву да ако бих се за тренутак зауставио, осећао бих неку празнину као да сам нешто изгубио — а чим бих наставио, опет сам постајао срећан и лак. Ако бих некога срео нисам више имао потребу да се разговарам. Желео сам само да останем сам и да се молим — толико сам се био навикао на молитву за тих недељу дана. Старац који ме већ десет дана није видео, сам је дошао да види шта је са мном. Објаснио сам му шта ми се све догодило. Пошто ме је саслушао рече:
—   Ето, сад си се навикао на молитву. Одсад треба само
да чуваш ту навику и да је јачаш. Не губи време, већ се с Божјом помоћи одлучи на дванаест хиљада молитава дневно. Живи и даље у усамљености, изјутра устај мало раније, а увече лежи мало касније. Два пута месечно дођи код мене да се посаветујемо.
Поступио сам по старчевим саветима и првог дана сам једва успео да до касно увече завршим свих дванаест хи-љада молитви. Сутрадан сам их већ лакше свршавао и са више воље. Прво сам осећао умор, неку врсту задебљања језика и грч у вилицама, али све то није било много непријатно. Затим сам осетио слаб бол непца, онда палца леве руке којим сам одбројавао куглице ца бројаницама. У руци све до лакта осећао сам неку топлоту што је било веома пријатно. Све ме је то још више гонило на молитву. Тако сам, ето, пет дана верно свршавао својих дванаест хиљада молитви и заједно са навиком стекао и лакоћу и радост у њима.
Једном, рано изјутра пробудила ме је молитва. Почео сам јутарње правило, али језик ми се некако сплео — само сам желео да говорим Исусову молитву. Чим сам започео, постао сам веома срећан, а усне су се некако неосетно саме од себе мицале. Читав тај дан провео сам у радости. Било ми је као да сам одвојен од свега што ме је окружавало и као да сам био у неком другом свету. Још пре вечери завршио сам мојих дванаест хиљада молитви. Много сам желео да наставим, али нисам смео да пређем број који ми је старац одредио. И наредних дана наставио сам са лакоћом и без икаквог замарања да призивам мило име Исуса Христа.
Потом сам отишао код мог старца и све му до танчина испричао. Када сам завршио он ми рече:
—   Хвала Богу што ти је дао вољу да се молиш и снагу да то чиниш са лакоћом. То је природна ствар и долази од честог вежбања и ревности. Нешто слично бива и са машином коју спочетка морамо да погурамо, а после она сама ради. Али да би се и даље окретала треба је подмазати и с времена на време јој дати нов замах. Видиш ли каквим је све дивним способностима човекољубиви Бог обдарио нашу осећајну природу и како Он даје да се и у грешној души и срцу још неочишћеном благодаћу Светога Духа јављају узвишена осећања. Колики тек степен савршенства, радости и одушевљења достиже човек када Господ благоизволи да му дарује самодејствујућу срдачну молитву и кад му очисти душу од страсти! То блаженство се не може описати. Ко открије тајну срдачне молитве тај већ предосећа небеску сладост још овде на земљи. То је дар кога добијају они који траже Бога са смиреношћу и љубављу.
Одсад те разрешавам: моли се колико хоћеш и што више можеш. Све време бдења постарај се да се посветиш молитви и призивај без бројања име Исуса Христа, препуштајући се покорно вољи Божјој и надајући се на Његову помоћ. Веруј да те Он неће оставити и да ће те упутити на прави пут.
Читаво то лето провео сам изговарајући без престанка Исусову молитву и био сам необично спокојан. Понекад ми се и у сну чинило да се молим. Када би ми се преко дана догодило да сретнем некога, свако ми је био драг, као да ми је најрођенији. Мисли се беху саме од себе смириле и ни о чему другом нисам мислио до о молитви. Затим сам почео да навикавам ум да слуша речи молитве које су уста изговарала, а срце је понекад само од себе почињало да осећа топлину и пријатност. Када бих отишао у цркву, дуге манастирске службе су ми изгледале кратке и више ме нису замарале као раније. Моја убога колибица изгледала ми је као неки прекрасни дворац и ја нисам знао како да заблагодарим Богу што је мени, великом грешнику, послао тако доброг старца и духовника.
Али нисам се дуго користио саветима мог доброг и мудрог старца јер је он већ крајем истог лета умро. Опростио сам се од њега са сузама, захвалио му се за његово очинско старање и замолио га да ми као благослов остави бројанице са којима се он увек молио. Тако, ето, опет остадох сам.
Најзад, лето је прошло, башту су обрали и ја више нисам могао ту да останем. Сељак ми даде као награду две рубље, напуни ми торбу сувим хлебом за пут и ја опет пођох да лутам по разним местима. Али више нисам био у бризи као раније: Призивање имена Исуса Христа ме је све више веселило, а и сви они на које сам наилазио били су тако добри према мени да ми се чинило да ме је цео свет заволео.
Једном сам почео да размишљам шта да урадим са оне две рубље које ми је дао сељак. Шта ће ми? Старца више немам нити икога ко би ме руководио, зато најбоље да купим Добротољубље и да по њему учим унутарњу молитву. Прекрстих се и пођох даље непрестано се молећи. Дођох тако у неки град и почех да тражим по радњама Добротољубље. Најзад сам нашао једно, али продавац је за њега тражио три рубље, а ја сам имао само две. Цењкао сам се, цењкао, али он није хтео да попусти; најзад ми рече:
— Иди у цркву и потражи црквењака. Он има једну стару овакву исту књигу, па ће ти је можда дати за твоје две рубље.
Отишао сам тамо и стварно купио за две рубље неко врло старо и оштећено Добротољубље. Био сам пресрећан. Поправио сам га са мало штофа, како сам најбоље умео и ставио га у торбу заједно са Светим Писмом.
И тако ја, ето, путујем непрестано понављајући Исусову молитву, која ми је слађа и милија од свега на свету. Понекад, за дан пређем по 70 врсти, а да то и не осетим; осећам само да се молим. Када се догоди да ми је сувише хладно, говорим молитву са већом пажњом и одмах ми некако буде топлије. Ако ме спопадне глад, ја чешће призивам име Господа Христа и заборавим на њу. Ако сам слаб, ако ме боле леђа или ноге, ја се усрдније молим и више не осећам бол. Кад ме неко увреди ја опет почнем да мислим на благу Исусову молитву и гнев или туга одмах ишчезну и ја све заборавим. Мој ум је постао некако сасвим прост. Ни о чему се не бринем, ништа ме не занима, ништа што је спољашње ме не привлачи хтео бих само да увек будем у самоћи. Из навике немам никакве друге потребе осим да се молим без престанка. И кад тако радим ја сам пресрећан. Бог једини зна шта се то са мном збива. На крају крајева све је то још емотивно или, како је говорио мој покојни старац, природно и од стечене навике. Али још се не усуђујем да отпочнем са изучавањем и усвајањем духовне молитве која се врши у срцу. Сувише сам недостојан и прост. Чекам час воље Божје надајући се у молитву мог покојног старца.
И тако, ја још нисам дошао до непрестане духовне молитве у срцу, али хвала Богу, сад бар разумем шта значе речи Апостола које сам некад чуо:
Молите се Богу без престанка.

[витез]

Казивање друго

Дуго сам путовао по разним местима, увек праћен Исусовом молитвом, која ме је бодрила и тешила на сваком путу, у свакој прилици и при сваком сусрету. Најзад ми се учини да бих добро урадио да се негде зауставим и потражим неко мирно место како ради миле самоће тако и да бих могао да изучавам Добротољубље које сам дотад читао помало увече на одморишту или за време дневних предаха. Имао сам силну жељу да се удубим у ту књигу и да из ње вером поцрпем истинито учење на спасење душе кроз срдачну молитву. Нажалост да бих задовољио ту жељу нисам се могао бавити никаквим занатом, пошто још од раног детињства не могу да се служим левом руком. И тако у немогућности да се негде дуже задржим, пођох пут Сибира, у манастир Светог Инокентија Иркутског, у нади да ћу у сибирским равницама и шумама наћи више мира и да ћу тамо моћи лакше да се посветим читању и молитви. Тако се ја кренух понављајући без престанка устну молитву.
После извесног времена осетио сам да ми молитва сама од себе силази у срце, то јест да моје срце откуцавајући равномерно изговара у себи свете речи. На пример, при првом откуцају: Господе, при другом: Исусе, при трећем: Христе и тако даље. Престао сам да устима говорим молитву и почео пажљиво слушати шта се то у срцу збива. Сетих се да ми је покојни старац говорио о радости коју човек тада осећа. Затим сам почео да осећам лак бол у грудима, а у души толику љубав према Спаситељу, да ми се чинило да када би Он сад стао преда ме, да бих Му се бацио пред ноге, загрлио их и окупао сузама захваљујући Му за утеху коју Својим Именом, по својој милости и љубави, даје недостојном и грешном створењу своме.
Ускоро се у срцу појавила нека умилна топлина која се ширила по читавим грудима. Ово ме је навело да пажљиво читам Добротољубље, да ту проверим своје утиске и да из њега даље изучавам унутарњу срдачну молитву. Без те контроле, бојао сам се да ћу пасти у прелест, или да ћу примити природне покрете за благодатне, или се погордити брзим стицањем молитве, као што је рекао мој покојни старац. Углавном сам ишао ноћу, а дању сам у шуми читао Добротољубље, седећи под неким дрветом. О колико нових, колико дубоких сазнања ми је открило то читање! Оно ми је донело срећу коју никад дотад нисам могао ни замислити. Истина, нека су места била неразумљива за мој ограничени ум, али срдачна молитва разјашњавала је оно што нисам разумео. Поред тога, у сну сам понекад виђао мог покојног старца који ми је објашњавао тешка места и будио смиреност у мојој неразборитој души. Тога лета читава два месеца сам провео у неком блаженом стању. Путовао сам махом кроз шуме и по сеоским путевима. Кад бих дошао у неко село замолио бих за торбу сувог хлеба и прегршт соли, па бих напунио чутуру водом и поново пошао даље. То ми је било довољно за наредних сто врсти.

Разбојници нападају боготражитеља

Да ли због мојих грехова или ради духовне поуке, тек, крајем лета наиђоше искушења. Ево како: када сам једне вечери избио на друм срео сам два човека — личили су ми на војнике. Затражили су ми новац и кад сам им рекао да немам ни копејке, нису веровали, па су почели дрско да вичу:
—   Лажеш! Богомољци скупљају много новаца.
Један од њих рече:
—   Шта ту ваздан да разговарамо? па ме удари штапом по глави и ја падох без свести.
Не знам да ли сам дуго тако лежао; али кад сам дошао к себи, видех да сам у шуми недалеко од пута. Сав сам био исцепан, а моја торба беше нестала. Остале су само везице којима сам је причвршћавао. Хвала Богу што нису однели личну карту која ми је била у старој капи, како би је брзо могао показати кад затреба. Кад сам се дигао горко заплаках, не толико због болова у глави колико због књига — Светог Писма и Добротољубља који су ми били у украденој торби. Плакао сам и јадиковао данима и ноћима. Где је сад моје Свето Писмо које још од детињства читам и које сам увек имао уза се? Где је моје Добротољубље из којег сам црпео знање и утеху? Изгубио сам једино благо које сам имао пре него што сам га се довољно науживао. Боље да су ме убили. Што ће ми живот без те духовне хране? Никада више нећу моћи да купим те књиге.
Читава два дана једва сам могао да идем — толико сам био тужан; трећег дана, изнемогао, падох поред једног жбуна крај пута и заспах. Сањао сам да сам у манастиру, у старчевој ћелији и да му причам своје јаде. Старац, пошто ме је утешио, рече:
—   Нека ти ово буде за наук да се више не везујеш за
материјалне ствари, већ да слободан и лак идеш к небу. Ово
ти је искушење послато да не би пао у духовно сластољубље
јер Бог хоће да се хришћани потпуно одрекну своје воље и сваке везаности за њу, како би се целосно предали Његовој божанској вољи. Све што Он чини јесте ради добра и спасења човековог. Бог хоће да се сви људи спасу (I Тим. 2, 4). Стога, немој да очајаваш и веруј да ће Бог дати с искушењем и излаз (I Кор. 10,13) и да ћеш ускоро примити утеху већу од твоје садашње жалости.
На то се пробудих, охрабрих, с неком светлошћу и миром у души. Нека буде воља Господња, рекох, па устадох, прекрстих се и пођох. Молитва је и даље дејствовала у мом срцу као и раније и три дана сам путовао на миру. Одједном угледах на путу групу злочинаца које су спроводили. Кад сам стигао до њих приметио сам ону двојицу који су ме напали. Пошто су ишли ивицом колоне падох пред њих на колена молећи да ми кажу где су ми књиге. Прво су се правили да ме не познају, а онда један од њих рече:
—   Ако нам даш штогод, вратићемо ти књиге. Дај нам
рубљу.
Заклео сам се да ћу им је неизоставно дати, па макар морао просити за њу.
—   Ево, узмите ако хоћете моју личну карту у залог.
Онда ми рекоше да се књиге налазе у колима са осталим украденим стварима које су им запленили.
—   Како бих могао да дођем до њих?
—   Питај командира који нас спроводи.
Отрчах к њему и све му подробно објасних. Између осталог он ме упита да ли знам да читам Свето Писмо.
—   Не само да знам да читам, већ умем и да пишем,
одговорих ја. На Светом Писму ће те видети једну белешку која вам може потврдити да је књига моја, а ево на личној карти мог имена и презимена.
—   Ови лопови су дезертери, отпоче да прича командир.
Они живе у некој колиби и нападају пролазнике. Јуче их је ухватио један вешт кочијаш када су покушали да му украду тројку (коње). Што се тиче твојих књига врло ћу ти их радо вратити,  само мораш поћи  са нама још  четири врсте до првог одморишта, јер не могу само због тебе да зауставим читаву колону.
Сав пресрећан, ишао сам поред командира који је јахао и разговарао са њим. Одмах сам видео да имам посла са добрим и поштеним човеком. Распитивао се ко сам, одакле долазим и куда идем. Одговорио сам му искрено. Најзад стигосмо до зграде одморишта и он отиде да потражи моје књиге; мало после ми их донесе говорећи:
—   Куда ћеш сад да идеш? Већ је пао мрак. Хајде, остани овде да ноћиш.
 
Тако и урадих. Био сам толико срећан што сам нашао своје књиге да нисам знао како да заблагодарим Богу. Грчевито сам их стезао на груди, сузе радоснице текле су ми из очију, а срце ми је лупало од превелике радости.
Командир, видевши ме, рече:
—   Ти изгледа волиш да читаш Свето Писмо.
Од радости нисам могао ништа да кажем. Само сам плакао. Командир настави:
—   Ја, брате, пажљиво читам Еванђеље свакога дана, па извади из униформе једно мало Еванђеље опточено сребром.
—   Седи да ти испричам како сам стекао ту навику. Хеј, дајте овамо вечеру!

[витез]

Командирова прича

Седосмо за сто и командир отпоче:
—   Од младости сам служио у армији, никад у гарнизону.
Знао сам добро свој посао и претпостављени су ме волели као ваљаног војника. Али бејах млад, моји пријатељи такође.
На моју несрећу научио сам да пијем и толико сам се био одао алкохолу да сам се разболео. Кад нисам пио био сам примеран  официр,  али  чим  бих узео  и  најмању  чашицу морао сам да одлежим по шест недеља. Дуго су ме трпели, али, најзад пошто сам у пијаном стању увредио једног претпостављеног био сам враћен међу просте војнике и упућен у гарнизон на трогодишњу казну. Запретили су ми да ћу бити најстрожије кажњен ако не оставим пиће. И тако бедник, узалуд сам покушавао да се уздржим, да се лечим, нисам никако могао да се ослободим те страсти. Најзад је решено да ме пошаљу у казнени батаљон. Када сам то чуо био сам очајан.
Једнога дана док сам седео у соби и размишљао о свему томе, дође неки калуђер који је купио прилог за цркву. Свако је давао колико је могао. Када је стигао до мене кадуђер ме упита:
—   Што си тако тужан?
Поразговарао сам мало са њим и испричао му своју несрећу. Монах се сажали на мој тежак положај, па ми рече:
—   Иста ствар се догодила мом рођеном брату и ево како се он избавио те беде. Његов духовник му је дао Еванђеље и наредио му да сваки пут кад буде осећао потребу да пије прочита по једну главу, а ако се жеља понови, нека прочита и следећу. Мој брат је почео тако да ради и после кратког времена страст за пићем је ишчезла и ево већ петнаест година како није окусио ни капи алкохола. Покушај и ти тако и брзо ћеш видети користи од тога. Имам једно Еванђеље, ако хоћеш, донећу ти га.
—   Шта ће ми твоје Еванђеље, кад ме ни сви моји напори, ни лекови нису могли задржати да не пијем.
Говорио сам тако јер никад дотад нисам био читао Еванђеље.
—   Немој тако, одговори калуђер. Уверавам те да ће ти помоћи.
И стварно сутрадан ми донесе своје Еванђеље. Отворио сам га, прегледао, прочитао неколико реченица и рекао:
—   Не треба ми; ништа се ту не разуме.
Монах ме је и даље преклињао говорећи да се и у самим речима Еванђеља крије благодатна сила, јер је Сам Бог изговорио речи које су у њему записане.
—   Не мари ништа ако не разумеш, само и даље читај пажљиво. Један светитељ је рекао: „Ако ти не разумеш Реч Божју ђаволи је разумеју и дрхте". а пијанство је без сумње дело злих духова. Још ћу ти рећи и ово:  Свети Златоуст пише да се демони плаше чак и куће у којој се чува Еванђеље и није им лако да ту нападају човека.
Не сећам се више шта сам дао том калуђеру, узео сам Еванђеље, ставио га у кофер са осталим стварима и убрзо сасвим заборавио на њега. После неког времена осетио сам потребу за алкохолом — умирао сам од жеље, па отворих кофер да узмем новац и отрчим у кафану. Поглед ми паде на Еванђеље. Сетих се свега што ми је калуђер рекао, па га отворих и почех да читам прву главу по Матеју. Прочитао сам је до краја и ништа нисам разумео, али сетио сам се да је монах рекао: „То ништа не мари, само и даље читај пажљиво". Хајде, рекох, да прочитам и другу главу. Почех и већ ми се учини разумљивије. Хајде и трећу — нисам још ни почео да је читам кад зачух трубу која је свирала повечерје. Сад више нисам могао да напустим касарну, тако да те вечери нисам пио.
Сутрадан по устајању када сам пошао да потражим вина помислих: да опет прочитам једну главу из Еванђеља — па да видим. Прочитао сам је и опет нисам отишао у кафану. И следећег пута када сам осетио жудњу за алкохолом, опет сам узео да читам и било ми је лакше. Ово ме је охрабрило и кадгод бих осетио жељу за пићем читао сам по једну главу из Еванђеља. Уколико је време више пролазило мени је бивало све лакше. На крају, кад сам завршио сва четири Еванђеља страст за вином је потпуно ишчезла и ја сам омрзао сваки алкохол. Ево већ двадесет година како не узимам никакво јако пиће.   

Цео свет се чудио мојој промени. После три године поново су ме примили у официрски чин. Чак сам и напредовао и постао командир. Оженио сам се — имао сам срећу да наиђем на дивну жену. Стекли смо нешто иметка и сад, хвала Богу, некако живимо, помажемо сиротињу колико можемо и примамо намернике. Имам и сина који је већ официр — красан момак. Од како сам оздравио заклео сам се да ћу сваког дана, читавог живота, прочитати по једно од четири Еванђеља без обзира на друге послове. Тако сада и радим. Кад сам много заузет и кад сам уморан ја онда легнем и замолим жену или сина да седну покрај мене и да ми читају Еванђеље. Тако ја не одступам од свог правила. Из захвалности и у славу Божју дао сам да се ово Еванђеље опточи сребром и увек га носим на грудима.
Са задовољством сам ово саслушао и онда рекао:
—   Знао сам сличан случај. У нашем селу, у фабрици био један одличан мајстор, јако добро извежбан у свом занату. Али на његову несрећу пио је и то често. Неки побожан човек му је посаветовао да кадгод осети потребу за вином изговори по тридесет и три Исусове молитве, у славу Пресвете Тројице, а у спомен тридесет и три године земаљског живота Исуса Христа. Мајстор га је послушао и ускоро је престао да пије. Чак је кроз три године отишао у манастир.
—   А што је веће, упита командир, Исусова молитва или Еванђеље?
—   Еванђеље и Исусова молитва су једно исто, одговорих ја, јер божанствено Име Исуса Христа крије у себи све еванђелске истине. Свети Оци су говорили да је Исусова молитва скраћено Еванђеље.
Потом се помолисмо Богу и капетан отпоче да чита Еванђеље по Марку од почетка. Ја сам слушао и у срцу тво-рио Исусову молитву. У два сата по поноћи завршили смо Еванђеље и отишли на спавање.
Као и обично изјутра сам рано устао; сви су још спавали. Свитало је и ја сам почео да читам моје драго Добро-љубље. Са колико радости сам га отворио! Чинило ми се да сам се поново састао са својим оцем после дугог растанка или са пријатељем васкрслим из мртвих. Љубио сам га и захваљивао Богу што ми га је вратио. Почех да читам Теолипта Филаделфијског, у другом делу Добротољубља. Зачудио ме је његов савет у којем предлаже да се истовремено обављају три посла: Седећи за столом, каже он телу дај храну, уху читање, срцу молитву. Али сећање на ону дивно проведену јучерању вечеру на примеру ми је показало да је то могућно. Тад сам разумео тајну да срце и ум човека нису једно исто.
Када је капетан устао, отишао сам да му се захвалим и да му кажем збогом. Послужио ме је чајем, дао ми једну рубљу, па се растадосмо. Сав радостан наставио сам пут.
Пошто сам прешао једну врсту, сетих се да сам оним војницима обећао рубљу до које сам неочекивано дошао. Да ли да им је однесем или не? С једне стране, помислих, они су ме изударали и опљачкали, а с тим новцем и овако не могу ништа кад су под стражом. Али с друге стране сетих се да у Светом Писму стоји: Ако је дакле гладан непријатељ твој, нахрани га (Рим. 12, 20). А Спаситељ је говорио: Љубите непријатеље своје (Мат. 5, 44) и још који хоће кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину (Мат. 5, 40). Убедивши овим себе, вратих се и стигох до зграде одморишта баш када се колона спремала да пође. Отрчао сам до двојице лопова и дао им рубљу говорећи:
— Покајте се и молите се Богу. Човекољубиви Христос вас неће оставити!
По том се удаљих од њих и пођох својим путем у супротном правцу.

Усамљеност

Пошто сам прешао педесет врсти по добром путу, пођох сеоским путевима мирнијим и погоднијим за читање. Дуго сам ишао кроз шуму и с времена на време наилазио на по које село. Често сам по читав дан седео у шуми и читао Добротољубље. Из те сам књиге научио много дивних ствари. Срце ми је горело од жеље да се сјединим са Богом кроз унутарњу молитву коју сам марљиво изучавао из Добротољубља. Али био сам тужан што нисам могао да нађем неко скровиште где бих се на миру и без прекидања могао посветити читању. У то време читао сам и Свето Писмо и осећао да почињем да га боље разумем. Све мање је било нејасних места. Свети Оци имају право кад кажу да је Добротољубље кључ који открива тајне Светога Писма. Руковођен Добротољубљем почињао сам да разумем тајанствено значење Речи Божје; открио сам шта значи тајви човек срца (I Петр. 3, 4), молитва духом и истином (Јов. 4, 23), царство унутра у нама (Лук. 27, 21), посредство сауздисајног Духа Свето-га (ср. Рим. 8,26); разумео сам смисао речи: ви сте у мени (Јов. 15, 4), дај ми срце своје (Прич. 23, 26), обући се у Христа (Рим. 13,14 и Гал. 3, 27), обручење Духа Светог у срцима (ср. Апокал. 22, 17), призивање: Ава оче (Рим. 8, 15—16) и још много шта друго. При свем том непрестано сам се молио у срцу. Све што ме је окружавало изгледало ми је прекрасно. Дрвеће, трава, птице, земља, ваздух, светлост — све као да ми је говорило да постоји ради човека, да казује љубав Божју према нама; чинило ми се да се све моли, да све пева славу Богу. Разумео сам тада шта значи оно што се у Добротољубљу назива „знање језика твари" и увидео сам како је могућно разговарати са створењима Божјим.

[витез]

Шумарева прича

Дуго сам тако путовао и онда дођох у неко пусто место где три дана нисам наишао ни на какво село. Био сам појео сав двопек који сам имао. Нисам знао шта да радим да не бих умро од глади. Чим сам наставио срдачну молитву брига је ишчезла и ја сам се препустио вољи Божјој. Ово ме је умирило и развеселило. Нисам дуго ишао кад опазих пред собом неког пса како излази из шуме,- позвах га и он дође к мени и поче да се умиљава. То ме је обрадовало, па помислих: Како је велика милост Божја! — сигурно да у шуми има неко стадо јер је ово овчарски пас, или можда неки ловац који лови овуда. У сваком случају затражићу хлеб пошто већ два дана нисам ништа јео или ћу се распитати за неко село у околини. Кад ме је оњушио и видео да немам ништа, пас је побегао у шуму истим путем којим је и дошао. Пођох за њим; после неких двеста метара приметио сам међ дрвећем пса који је промолио главу из своје кућице и лајао. Видех како ми иде у сусрет један сељак средњих година сув и блед. Упитао ме је како сам дотле дошао, а ја њега шта ради у том пустом месту. Пошто смо мало поразговарали сељак ме позва у колибу и објасни ми да је он шумар и да надгледа ову шуму која треба да се посече. Послужио ме је хлебом и сољу, па почесмо разговор.
—   Завидим ти на овом усамљеничком животу кога водиш, рекох му, а не као ја који лутам из места у место међ свакаквим светом.
—   Ако хоћеш можеш и ти да живиш овде. У близини има стара колиба у којој је живео шумар који је био пре
мене,-  мало је  оштећена,  али  за лето  може  да послужи.
Имаш личну карту. Хлеба има доста за нас двојицу — сваке недеље ми га доносе из села, а ево потока у којем увек има воде. Ја, брате, већ десет година само хлеб једем и воду пијем, и ништа више. У јесен, када се заврше пољски радови доћи ће двеста људи да секу шуму. Ја онда више немам никаква посла овде, па ћеш морати и ти да идеш.
Када сам ово чуо био сам пресрећан. Нисам знао како да захвалим Богу на Његовој доброти. Све оно због чега сам толико тужио, све оно што сам толико желео, ето, сада се одједном остварило. До дубоке јесени има још четири месеца и за то време ћу моћи да искористим овај мир и тишину и да уз помоћ Добротољубља изучавам непрестану срдачну молитву. Тако сам одлучио да се настаним у колиби коју ми је шумар спомињао. Продужисмо разговор и тај ми брат исприча свој живот.
— Нисам баш био последњи човек у селу, имао сам свој занат, бојио сам тканине у црвено и плаво. Живео сам у обиљу, али не баш поштено — прилично сам варао муштерије, псовао за свашта,- био сам груб, пијаница и свађалица. У селу је живео појац који је имао неку стару, веома стару књигу о Страшном суду. Често је одлазио код побожних људи и читао им, а они су му за то давали нешто новца. Најчешће су му давали по десет копејки и он би остајао до зоре и читао. Једном је дошао к мени. Док сам ја нешто радио слушао сам га како чита о мукама у аду, о васкрсењу мртвих, о томе како ће Бог доћи да суди свету, како ће анђели затрубити, како ће се огањ и смола излити на земљу, како ће црви разједати грешнике. Слушајући то било ми је ужасно. Учинило ми се да ће те муке сигурно и мене снаћи. Помислих: ако бих покушао да спасем душу, можда бих искупио грехе. Дуго сам размишљао и најзад одлучих да оставим свој занат. Продао сам кућу и како сам живео сам, постао сам шумар с тим да ми награда буде хлеб, нешто мало одела и свеће које палим за време молитве.
Ево више од десет година како тако живим. Једем једном дневно и то само хлеб и воду. Сваког јутра устајем са првим петлима и све док не сване чиним метаније. Кад се молим, онда запалим по седам свећа пред иконама. Дању кад обилазим шуму носим на себи тешке вериге. Не псујем, не пијем никакав алкохол, не свађам се, са женама немам никакве везе.
С почетка сам био срећан што овако живим, а затим су почеле да ме обузимају мисли којих никако не могу да се ослободим. Бог зна да ли ћу заслужити опроштај грехова, а овакав живот је веома тежак. И онда, да ли је све то истина што пише у књигама? Како то човек може да васкрсне? Они који су умрли пре сто година, више од њих ни праха нема. И ко зна да ли уопште постоји пакао? У сваком случају нико се још није вратио с оног света; кад човек умре он иструли и од њега не остане више ни трага. Можда су ову књигу написали попови само да би нас, просте људе, заплашили и лакше потчинили. Човек тако живи на овој земљи тешко и без утехе, а на другом свету неће имати ништа. Чему онда све ово? Није ли можда боље да се човек бар ово мало времена док је на земљи наужива. Ето, такве ме мисли прогањају, додаде он, и бојим се да ћу морати да се вратим свом занату.
Кад сам ово чуо било ми је веома жао тог човека, па помислих: обично се говори да су само интелектуалци и научници „слободни мислиоци" и да ни у шта не верују, а ево како и наши прости сељаци умеју да не верују. Вероватно зао дух не бира, штавише можда још лакше напада неуке. Треба се просвећивати колико год више можемо и јачати се Речју Божјом против непријатеља душе.
У намери да помогнем овом брату и да ојачам његову веру извадих из торбе Добротољубље и отворих га на сто деветој глави од преподобног Исихија. Прочитао сам и објаснио да се човек не може уздржати од греха само из страха од кризе, јер душа не може да се ослободи грешних мисли без чувања ума и чистоте срца који се задобијају кроз унутарњу молитву. Сви они који из страха од паклених мука отпочну добронетељни живот, као и они који га почну ради награде у Царству небеском су, према Светим Оцима, слични најамницима јер је страх од мука — пут слуге, а жеља за наградом — пут најамника. Бог међутим жели да људи долазе к Њему путем синовским, то јест да из љубави и усрђа према Њему буду поштени и да се наслађују спасоносним јединством са Њим у својим душама и срцима.
— Узалуд се умараш и намећеш себи разне тешке подвиге. Бићеш увек и у најмањој прилици склон да грешиш и никада нећеш бити спокојан, све док ти Бог не буде стално у памети, а Исусова молитва у срцу. Него ти, брате, отпочни да непрестано свршаваш Исусову молитву што ти неће бити тешко у овој пустињи и ускоро ћеш видети корист од тога. Богохулне мисли ће нестати, вера и љубав према Спаситељу пробудиће се у теби, разумећеш како то мртви могу да васкрсну и Страшни суд ће ти изгледати онакав какав ће он уствари и бити. На срцу ће ти бити тако лепо и лако од молитве да ћеш се зачудити и више нећеш жалити што водиш овај спасоносни живот.
Затим сам му растумачио, што сам боље умео, како да започне и како да упражњава непрестано Исусову молитву. Прочитао сам му и шта о томе говори Свето Писмо и Добротољубље. Било је видно да се он са тим саглашавао и да га је то успокојило. Пошто сам се растао од њега отишао сам у своју колибу.

Духовно удубљивање

Боже мој! Колику радост, колико спокојство и усхићење осетих када сам прекорачио праг те пећине или тачније речено тог гроба. Личила ми је на диван дворац испуњен утехом и весељем. Плачући од радости захвалио сам се Богу и помислио: е сад у овој тишини и миру треба марљиво радити и молити Господа да ме уразуми, па почех да читам Добротољубље од корица до корица са великом пажњом. После неког времена завршио сам са читањем и увидео колико се мудрости, и дубине светости налази у тој књизи. Али како се у њој говори о многим и разним проблемима и то по поукама многих Светих Отаца ја нисам могао све да разумем нити да обратим пажњу искључиво на самодејствујућу срдачну молитву. А то сам много желео руковођен заповешћу Божјом коју нам је Апостол саопштио речима: Старајте се пак за веће дарове (I Кор. 12, 31) и још Духа не гасите (I Сол. 5,19). Размишљао сам размишљао, али нисам знао шта да радим — сам нисам довољно паметан, а уз то немам никога да ми помогне. Досађиваћу Господу својим молбама, па ће ми Он можда све то разјаснити. Тако сам читав дан провео у молитви не прекидајући је ни за тренутак; мисли ми се умирише и ја заспах. Сањао сам да сам у ћелији мог покојног старца и да ми он тумачи Добротољубље. Говорио је: „Ова књига је пуна мудрости, то је тајанствена ризница поимања скривених намера Божјих. Она није увек сваком доступна, али она садржи поуке за сваког: за мудрог — мудре, за простог — просте. Стога ви неуки не треба да читате Добротољубље по реду. Распоред поглавља је ту богословски, док прост човек који жели да из ове књиге научи унутарњу молитву треба да је чита следећим редом: 1) најпре књигу монаха Никифора (у другом делу Добротољубља); затим 2) књигу Григорија Синаита у целости осим малих поглавља; 3) Симеона Новог Богослова о три вида молитве као и слово о вери и најзад 4) Калиста и Игњатија. Код ових Отаца налази се у потпуности изложено учење о унутарњој молитви срца, разумљиво за свакога.
А ако хоћеш најјаснију поуку о молитви ти нађи у четвртом делу скраћене поуке о молитви од Калиста, патријарха Цариградског."