Живот после живота

[витез]

Библиотека:
Свети Петар Цетињски
Коло:
На прагу Вјечности




Са благословом Митрополита
Црногорско-Приморског,
Зетско-Брдског и Скендеријског
Г. АМФИЛОХИЈА

Издаје:
СВЕТИГОРА
Издавачка установа
Митрополије Црногорско-Приморске



Уредник:
Протојереј Радомир Никчевић



Са руског и енглеског:
Весна Никчевић
Родољуб Лазић
Драган Ранковић
Антонина Пантелић
Александра Јовић
Матеј Арсенијевић
Марина Тодић

Са јелинског:
Еп. Атанасије (Јевтић)
Архимандрит Јустин (Поповић)
С. Јакшић

Корице:
Мирко Тољић

Штампа:
Финеграф, Београд


ЖИВОТ
ПОСЛЕ ЖИВОТА

УЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
О ВАСКРСЕЊУ ТЕЛА
И БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ,
О ЖИВОТУ ПОСЛЕ ТЕЛЕСНЕ СМРТИ
И ОПШТЕГ ВАСКРСЕЊА МРТВИХ

Друго, измењено и допуњено издање

Приредила:
Весна Никчевић


ЦЕТИЊЕ 2006.

[витез]

Прошојереј Георшје Флоровски

                     СМРТ И ЖИВОТ

(Језек. 37,1-14)

Сетимо се оног тајанственог виђења, које је негда било дато старозаветном Пророку. Он је Руком Господњом био пренесен у долину смрти, у долину очајања и опустошења. Тамо није било ничега живога. Само сухе кости и оне бејаху сухе веома. Само су кости остале од оних који негда бејаху живи. Живот је из њих изашао. И открило се да је човек - сухе косши, храна црвима и смрад... И, гле, Господ пита Пророка: хоће ли оживети кости ове?

Може ли се живот вратити? По људскоме поимању само је један једини одговор био могућ: не, заиста неће. Живот се не враћа. Оно што умре, умрло је занавек и као да се отуђује од Руке Господње, испада из иамћења Божијег (Пс. 37, 5). Живот се не рађа из праха и пепела. Умрећемо и јесмо вода, ироливена на земљу, која се сакупити не може (2. Цар. 14, 14). Смрт је - крај, (коначно) разоткривање човекове немоћи и сујете. Смрт је плата за грех, печат грехопада. После смрти више нема човека. Обестеловљена душа је само призрак. Обездушеио тело је само трупло. Смрт је безнадежна и неповратна. Јер иема никог  ко би Те у смрши иомињао; и у аду ко ће Те славити? (Пс. 6, 6)...

И шта је, зато, по људскоме (расуђивању), могао одговорити Пророк Господу осим: не, сухе кости неће изнова оживети...

 

Али, Господ суди другачије и одговара другачије. Одговара не речима, већ делом. Он шаље Духа Светога и обнавља лице земље (Пс. 103, 30). Јер Дух Божији јесте Животодавац... И Пророк је видео тајанствено обновљење. Силом Божијом сухе кости су почеле да се прибирају, свака својој кости, и снова су се заоденуле у живо тело, и дух живота се вратио у њих! И те сухе кости су оживеле, и усправиле се изнова, у пуној снази на "сабор велики". Живот се вратио, смрт је била побеђена...

Пророку је, истовремено, био откривен и смисао овога виђења. То је био "дом Израиљев", изабрани народ Божији. Он је био мртав, у гресима и неверности, побеђен, посрамљен и расејан, лишен славе и слободе. Израиљ, љубљени народ Бо-жији, Богом усиновљени - задрти и непокорни, бунџијски и тврдоврати, али, ипак, Божији народ. И Господ га изводи из таме и сени смртне...

И то тајанствено пророштво се остварило. Ослобођење се збило. Обећани Избавитељ је дошао. Али, догодило се нешто неочекивано и невероватно! Његов народ Га није препознао, већ Га је одбацио и осудио као лажнога пророка и лажнога учитеља. Јер, Он нимало није био налик ономе кога су Јудејци чекали, томе како су замишљали обећанога Спаситеља. Уместо силнога земаљскога владара којега су чекали, Сами Цар Небески, Господ господара, сишао је на земљу као Цар славе, али у обличју слуге, у обличју пониженом, као Страдајући Раб Господњи, Који је кротак и смирен срцем. И, уместо спољашње, земаљске независности и ослобођења, Он је Своме народу и читавом роду људском донео благовест слободе од греха и смрти, опроштај грехова и живот бесконачни... Он је дошао својима и своји су Га одбацили, осудили на смрт, и "међу безаконике ставили". Живот је био осуђен на смрт, Божански Живот је био предат на смрт од стране чове-ка, омртвљеног грехом, ради чијег је оживљења Бог Живи и дошао у свет - ето каква непојмива и страшна јесте тајна КрСта и Распећа. Жавош си у гроб иоложио! Али, поново дејствује Господ! И још једанпут живот изниче из Гроба! Христос је васкрсао! Изашао је из Гроба као Женик из ложнице. Смрт иије могла да задржи Началника Живота. И он је са Собом васкрсаоао и "свероднога Адама", читав род људски. Он је Првенац оних који су умрли и сви за Њим следе свакиу своме реду (I. Кор. 15,20-23)...

Језекијино пророштво, са нарочитом убедљивошћу, одзвања у јутро Велике Суботе, када служимо бдење крај Живоноснога Гроба Спаситељевог, крај Гроба Живота, и над њим појемо "похвалне" песме радости и туге. Велика је тајна Живота и Смрти, Живота кроз смрт, Живота засијалога из Гроба: у њој имамо залог нашега надања... Пророштво је постало сведочанство, остајући, пак, за нас и даље пророштво. Јер наш живот је и даље под знаком смрти, иако "из гроба засија живот – Христос“.Сви ми, чак и ми који смо са Христом – Победитељем над смрћу, остајемо у сени смртној, у јами преисподњој, са свом жалошћу и таштином земних сујета. И сами дом Новог Израиља, ма како чудно звучало, постаје сличан оним сухим костима, и то сухим веома. Мало је у нама истинскога живота. Земаљски пут човеков, чак и Хришћанинов, у историји још увек је препун горчине, и страха, и безнађа, и неправде. Ових последњих, смутних година сви смо били бачени у ту долину смрти и опустошења – јер читав свет је постао та долина! – уверивши се да човек око себе сеје опустошење и смрт. У будућности нас, то може предвидети свако, чека још горе стање... Видимо да се смрт све више зацарује на земљи... То није нимало зачуђујуће, јер корен смрти јесте – грех. Сила греха у наше време постаје све очигледнија, мада никада до краја ми не можемо да поимамо њену ужасну снагу. По речима архиепископа Димитрија Муретова, „грех се чини на земљи, али потреса Небо и Сина Божијега низводи на земљу“ и узводи Га на Крст. И, заиста, како је говорио Блажени Августин, „никада нећеш моћи да измериш свеколику тежину греха“.

Али, сила смрти је, уистину, сломљена. Христос је васкрсао. "И ниједнога  мршвога у гробу". Дух Утешитељ, Животодавац сишао је на земљу да запечати крсну победу, и, од дана Педесетнице, пребива у нама. Дар живота, живота вечнога и истинитога, дарује нам се у преизобиљу. Али, ми га исувише често не прихватамо... И као да живот у нама и не живи... Да бисмо истинито живели морамо да се боримо против себе самих, да побеђујемо сами себе, да гасимо у себи плотско мудровање, гордост и злобу, самодовољност и самовољу, да послушношћу и подвигом искорењујемо из себе страсти да бисмо покајањем одговорили на Божији призив. У супротном, ми гасимо Духа (у себи). Господ непрестано куца на двери нашега срца, али ми морамо сами да их отворимо: Господ не проваљује кроз њих на силу. Он, по речима Св. Иринеја Лионског, "поштује древни закон човекове слободе", које је у давнини Он Сам дао. И заиста, без Христа не можемо чиниши ништа. Но, ипак, има нешто што можемо сами да учинимо, а то је - да познамо Његов глас, да се на њега одазовемо, да примимо Његов дар у своје срце и да "пођемо за Њим". Али, ми то, по правилу, не чинимо, и благовест Живота узалуд одјекује над светом... Одавно се већ у нашем свету чују пророчки гласови који најављују страшне догађаје, пропаст царстава и на-рода, готово крај историје. Ова мрачна упозорења нису увек била лажна пророштва, премда нису баш свагда долазила од Духа Светога, већ понекад и од разочарења или по људском здравом разуму.

Али, људи не слушају чак ни здрави разум. Сада, после другога кушања огњем и мачем, више нема потребе за пророцима да бисмо схватили да се налазимо на ивици бездана (у који ћемо упасти, где ћемо бити), ако и док... Ако се не пока-јемо, и док се не покајемо. Док не будемо измолили дар покајања... Живот нам је дат у изобиљу, свима и свакоме, а ми смо и даље мртви... Гле, изнесох данас иреда ше живош и добро, смрт и зло... Сведочим вам данас небом и земљом да сам ставио иред вас жнвош и смрш, благослов и ироклешсшво. Зато изабери живош, да будеш жив ти и иошомство швоје (5. Мојс. 30, 15-19). Тако и ми, изаберимо живот!

Пре свега, треба да сав свој живот посвећујемо Богу, да Га признајемо и да га прихватамо као јединога Господа и Владику нашега живота, да једино Њему служимо, не толико из страха, не из пукога повиновања, већ из љубави према Њему. Јер је Он више наш Отац него наш Господ и Владика, и од Њега прима име сваки род на земљи (Ефес. 3, 15). А волети Га значи служити Му, испуњавати Његове заповести. А служити Му значи - служити овој браћи малој... И зато морамо да превладавамо нашу узајамну отуђеност, изузетно снажну чак и унутар Цркве, и зато морамо да истински иштемо у своме животу оно јединство за које се молио Спаситељ у навечерје Својих спасоносних Страдања: да сви једно буду (Јн. 17, 21) - у вери и љубави. Свет је безнадежно раздељен и раско-љен. Раздељени су међу собом и они који су призвани да буду благовесници мира, мира Христовога. "За мир читавог света" - молимо се само на речима, али има ли тога мира у на-ма самима? И шта уопште означава тај мир? Мир читавога света, мир међу народима, добру вољу међу људима... Судбина света и народа не решава се на бојним пољима, нити споразумима светских вођа. Судбина света се решава у срцима људским. Да ли ће се она отворити када на њих покуца Отац Небески или ће, пак, остати потпуно затворена? Да ли ћемо успети да отворимо, пре свега, своја сопствена учмала срца?

Али, и у наше мрачне дане јављају се добра знамеша. Не влада данас само "тмина у подне", већ и у ноћној мрклини просијавају зраци неочекивани! Многи се буде из греховнога сна и, кроз уске, улазе двери Покајања натраг у "брачну одају" наде. Бог подиже нове мученике и исповеднике међу нама. Многи поново примају Реч Божију чистим срцем. И храм Бо-жији за многе изнова постаје не само тихо пристаниште, већ и школа подвижништва. Мрак се згушњава, али тим јаркије просијава невечерња Светлост. Иста је то тајна: Живош и смрт!

Живот Божански присуствује у свету, а то је - Христос! И ми Га препознајемо  пу ломљењу хлеба". Али, морамо бити храбри да не бисмо пропустили дан у који ће нас Он посетити, као што Га, онда, није препознао ни стари Израиљ. Да не бисмо постали слични немудрим девојкама којима је - иако су такође "изашле Женику у сретање" - понестало уља у светиљкама њиховим... А уље, као и увек, означава добру вољу, милосрђе и љубав...

Но, можда још није прекасно. Изаберимо Живот! И тада ће се победа Крста, победа Васкрсења открити и у нашем животу. И поново ће се испунити древно пророштво: Господ ће отворити гробове наше, оживеће учмала срца наша и сухе кости наше, и благословиће људе Својим миром, радошћу и бесконачним Животом.

са руског. Машеј Арсенијевић

[витез]

ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ ПО УЧЕЊУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

                Св. Јован Дамаскин

О  ВАСКРСЕЊУ  МРТВИХ

Верујемо, пак, и у васкрсење мртвих. Јер биће, заиста ће бити васкрсења мртвих. А говорећи о васкрсењу, имамо на уму васкрсење тела. Наиме, васкрсење је васпостављање онога што је пало; јер како ће васкрснути душе које су бесмртне? А ако смрт описују као раздвајање душе од тела, онда је васкрсење, свакако, поновно шајање душе и тела, односно друго васпостављање разложенога и палога живога бића. Дакле, ово исто тело које је пропало и које је разложено, оно ће васкрснути непропадиво; јер Ономе који га је у почетку из праха земаљског саздао, није било немогуће поново га васкрснути (подићи), иако се оно, по одлуци Саздатељевој распало и вратило у земљу из које је и узето.

Јер ако нема васкрсења онда једимо и пијмо и одајмо се животу уживања и задовољства. Ако нема васкрсења, у че-му се разликујемо од бесловесних животиња? Ако нема васкрсења, блаженима назовимо звери пољске које воде беспечалан живот. Ако нема васкрсења, нема ни Бога ни промисла Божијег, те све бива вођено и управљано случајем. Јер, гле, видимо многе праведнике да су убоги и да трпе неправду, и да никакву надокнаду у овом животу немају, а опет видимо грешнике и безаконике како пребивају у богатству и благују у свакојаком изобиљу. И који благоразуман човек ће то прими-ти као дело праведног суда или мудрог промишљања? Биће, дакле, заиста ће бити васкрсења. Јер Бог је праведан, и узвраћа платом онима који уз Њега остају. Ако се душа сама подвизавала у борбама врлине, сама ће бити и украшена венцем победе. А ако се сама ваљала у уживању, сама ће бити достојно кажњена; али пошто се душа не обраћа ни врлини нити злоби одвојено од тела, обоје ће заједно и награде примити.

И божанско Писмо сведочи о томе да ће бити васкрсења мртвих. Јер Бог вели Ноју после потопа: Све вам то дадох као зелену траву. Али не једите меса с душом његовом, а шо му је крв; јер ћу и вашу крв, душе ваше, искати; од сваке ћу је звери искаши, из руке самога човека, из руке сваког  брата његова искаћу душу човечију. Ко иролије крв човечију, његву ће крв иролити човек; јер је Бог по својему обличју створио човека. Како ће затражити крв човечију из руку свих зверова, него тиме што ће васкрснути тела умрлих људи? Јер звери неће умрети уместо човека.

И опет вели Бог Мојсију; Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев. Бог није Бог мршвих односно оних који умиру и неће их више бити, већ живих, чије душе живе у Његовој руци; а тела ће васкрсењем опет живети. И богоотац Давид вели Богу: Узмеш им дух, гину, и у прах свој иовраћају се, Ево, речјеовдеотелима. Затим додаје: Пошљеш Дух свој, иостају, и обнављаш лице земљи.

А пророк Исаија, пак, вели: Васкрснуће мртви, и устаће они који су у гробовима Јасно је, наиме, да се у гробове не полажу душе, већ тела. А блажени пророк Језекиљ каже:

Тада стадох иророковати, како ми се заиоведи; а кад иророковах наста глас, и гле иотрес, и кости се ирибираху свака ка својој кости. И иошедах и гле, по њима изидоше жиле и месо, и озго се кожа навуче.п Затим учи, како су се, запо вешћу Божијом, повратшш духови. А божански Данило вели: А у то ће се време иодишуши Михаило велики кнез, који бр-ни швој народ; и биће жалосно време, каквог није било откако је народа дотада: и у то ће се време избавити тзој народ, сваки који се нађе заиисан у књизи. И мнош оних који сиавају у ираху земаљском иробудиће се, једни на живот вечни а други на срамошу и ирекор вечни. И разумни ће се сјаши као свешлосш небеска, и који многе ириведоше иравди, као звезде вазда идовека. А говорећи: Много оних који сиавају у ираху земаљском, иробудиће се, јасно је да се указује на васкрсење тела; јер нико не може рећи да душе почивају у пра-ху земаљском.

И сам Господ је у свештеним Јеванђељима врло јасно предао истину о васкрсењу: Сви који су у гробовима, вели, чуће глас Сина Божијег; и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живоша, а они који су чинили зло у васкрсење суда.Хоће ли ико разуман икада рећи да душе почивају у гро-бовима?

И није Господ само својом беседом објавио васкрсење тела, него и својим делом. И то најпре васкрсавши четвородневног и већ, пропадивошћу и задахом, начетога Лазара; јер није васкрсао душу лишену тела, већ и тело заједно са душом, и није васкрсао неко друго тело, већ оно исто које је било начето пропадивошћу. Јер како бисмо спознали или се уверили у васкрсење умрлога, ако то не би било лотврђено карактеристичним својствима његове личности? Лазара је, међутим Господ подигао из мртвих, да би показао своју божанственост, те да би потврдио своје и наше васкрсење, иако је било извесно да ће се овај опет вратити у смрт. Сам Господ је, пак, постао првенац савршенога и сада већ смрти неподложнога васкрсења. Због тога је, дакле, и божански апостол Павле говорио: Јер ако мршви не усшају, шо ни Христос није усшао. А ако Хрисшос није усшао, узалуд вера наша, још смо у гресима својим. И заиста је Хрисшос усшао из мршвих те посшаде ирвенац оних који су умрли. Те вели: Прворођени из мршвих. Па затим: Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, шако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довесши с Њам. А рекавши тако, мисли онако како је Господ васкрсао.

Јасно је, наиме, да је васкрсење Господње представљало сједињавање тела, неначетог пропадивошћу, и душе (јер то двоје је било разлучено); јер Господ је рекао: Развалише овај храм и за шри дана ћу ш иодићи. А свештено Јеванђеље је веродостојан сведок да је Он о сопственом телу говорио. Опипајше ме и видише, вели Господ својим учеиицима који су мислили да виде утвару, да сам ја, и да се нисам изменио, јер дух нема шела и костију као шшо видише да ја имам. И ово рекавши, иоказа им руке и ребра своја и пружи их Томи да их опипа. Није ли ово довољно да нас увери у васкрсење тела?

Вели опет божански апостол Павле: Јер шреба ово расиадиво да се обуче у нерасиадивосш, и ово смршно да се обуче у бесмршносш? Те затим: Сеје сев у расшдивосши, усшаје у нерасиадивосши; сеје се у бешчашћу, усшаје у слави; сеје се у немоћи, усшаје у сили; сеје се шело душевно, односно вештаствено и смртно, усшаје Шело духовно  као што је тело Господње после васкрсења, које је кроз затворена врата пролазило, и било неуморно, и није имало потребу за јелом, сном и пићем. Јер ће биши, вели Господ, као анђели Божиј неће више бити брака, нити рађања деце. А божански апостол Павле вели: Међушим, наше живљење је на небесима, ошуда очекујемо и Сиасишеља Госиода Хрисша, који ће иреобразиши н-ше ионижено шело, тако да буде саобразно шелу славе његве што не подразумева преображавање тела у друго обличје - далеко било - већ прелазак из пропадивости у непро-падивост.

Али рећи ће неко: Како ће усшати мршви? О, каквог ли неверја! О каквог ли безумља! Зар Онај који је само запо-вешћу своје воље прах земаљски прометнуо у тело, и који је заповедио да мала кап семена расте у утроби мајчинској и да сачини тај многоврсни и многообразни орган тела, зар неће, тим пре, васкрснути својом вољом оно што је постало и што се разложило? И у каквом ће шелу доћи, безумниче! ако ти окорелост твоја не допушта да верујеш речима Божијим, веруј бар речима Његовим. Оно шшо ши сејеш неће оживеши, ако не умре; и што сејеш не сејеш шело које ће насшаши, неш голо зрно, било ишенично или неко друго. А Бог му даје шело како хоће, и свакоме семену своје шело. Сматрај, дакле, да су семена у браздама, као у гробовима, закопана. Ко је тај који им је подарио корење и стабљике и листове и класје и танушно осје? Зар није то Саздатељ свега? Није ли то подарила заповест Онога који је то саздао? Тако, дакле, да ће се и васкр-сење мртвих збити вољом и мигом божанским; јер сила Божија прати вољу Његову.

Васкрснућемо, дакле, тако што ће се душе опет сјединити са телима која су стекла непропадивост и одбацила пропадивост, и приступићемо страшном судишту Христовом; и предаће се ђаво и демони његови, и човек његов, односно Ан-тихрист, а бешчасни и грешници биће предати огњу вечном, не вештаственом, какав је наш, већ ономе кога Бог зна. А они који су добро чинили, засјаће као сунце скупа са анђелима у животу вечном, заједно са Господом нашим Исусом Христом, вечно Га гледајући и бивајући гледани, и наслађујући се бесконачно радошћу Његовом, славословећи Га скупа са Оцем и Светим Духом, у бесконачне векове векова. Амин.

с јелинског: С. Јакшић

[витез]

Протојереј Гршораје Дјаченко

0 ВАСКРСЕЊУ МРТВИХ

0 васкрсењу мртвих по веровању Св. Угодника Божијих

Веру у васкрсење мртвих Св. Угодници су сведочили јасно и непоколебљиво. Св. Антоније је исповедао: верујем у Господа да ће при васкрсењу мртвих васкрснути ово тело као нетрулежно. "Не бојим се смрти" - каже Св. Јаков Персијанац цару који му је претио мукама. Привремена смрт није смрт, него сан: као иза сна устаће из гробова сви људи о страшном доласку Христа мога". Када су овом Св, Мученику одсекли па-лац и када је царев помоћник почео да га наговара: "Поштеди себе, Јакове, послушај цареву наредбу, поклони се нашим боговима и бићеш жив," он је рекао: "Као што винова лоза, када јој обрезују гране, на сваком одсеченом месту поново пушта изданке и доноси плод, тако ће и човек насађен у винограду Свевишњег Бога и сједињен с правом Лозом - Сином Божијим, одсецан сада привременом смрћу, васкрснути у будућем веку цео, зеленећи се вејањем нетрулежне славе и доносећи плод вечне награде и плате Божије".

У Витсаидској земљи, у једном манастиру, извесни Је-ракс је учио да неће бити васкрсења садашњих тела и да ће Господ свакоме дати друго, ново тело. Догодило се да се у том манастиру једном обрео Св. Епифаније Кипарски. Овај Светитељ је дошао у манастир баш у време када је Јеракс проповедао своје лажно учење. Чувши то, Светитељ му се обрати: нека умукну твоја уста ... Истог часа Јеракс занеме и не могаше да се помакне с места. Тада Св. Епифаније сам поче да учи народ и да, на основу речи Божије. тврди како ће свако устати у оном телу у коме живи у овом свету и у коме ће умрети. А Јераксу је рекао: 'Чуо си праву веру, а сада сам реци реч истине'. Отворише се Јераксу уста и он се покаја због своје заблуде и исповеди реч истине".

Проповедајући истину васкрсења мртвих и уверавајући људе у њу, Св. Угодници су наводили и основе за ово васкрсење, указујући на оваплоћење и искупљење које је извршио Господ Исус Христос, као и на Његово тридневно васкрсење из мртвих. Господ је пак, да би потврдио ову истину и разобличио оне који у њу сумњају, по молитвама Св. Угодника, васкрсавао мртве још у овом животу. "Христос је" - исповедао је Св. Мученик Дула - "из љубави према људском роду постао човек да би, као што је некад с једним првоствореним човеком смрт ушла у свет, исто тако с једним човеком Господом нашим Исусом Христом, у свет ушло васкрсење људи". "Шта то говориш", успротивио се Хегемон, "зар ће мртви васкрснути?" "О, васкрснуће" одговори Мученик, "ако мртви неће васкрснути, како ће онда Бог судити свету?" Спаситељ наш, учаше Св. Акшш-на своје вршњакиње, васкрсао је трећег дана, потврдивши тиме истину да ће у време РБеговог другог доласка бити опште васкрсење мртвих.

 

Мисли о васкрсењу мртвих

"Смрш није нишша друш до душшрајни сан"

(Св. Јован Златоуст)

"Као што се човек који увече заспи ујутро пробуди с новом, обновљеном животном снагом, исто тако ће се и онај ко заспи телесном смрћу пробудити за нови, бесмртни живот у дан свеопштег васкрсења!" (Филарет, митроп. Московски).

"Богу је лакше, једноставније да сакупи прах људског тсла, развејан по лицу земље неголи нама да покупимо хаљине разбацане по соби" (Јаков, архиеп. Нижегородски).

"Црв себи припрема гробницу, затвара се у њу и умире; али кад кад гране благодатно пролеће, из те гробнице се поново рађа лаки, сјајни лептирић, и створење које је пузало у прашини лепрша међу мирисним цвећем; зрно бачено у земљу раствара се, ниче и уздиже се у виду златног класа. Све се на земљи претвара из једног облика у други и поново се рађа, све се иостепено уздиже до савршенства. Зар ће онда човек, најплеменитије од свих створења, лик и обличје Божије, бити несрећнији од црва који гмиже, беднији од зрна јечменог! Не! Иза граница земаљског постојања пружа се лествица вечности" (Бл. Августин).

"Али ће рећи ко: како ће усшаши мршви? И у каквом ће шијелу доћи? Безумниче! шо шшо сијеш неће оживјеиш ако не умре. И шшо сијеш не сијеш шијело које ће биши, неш голо зрно било ишенично или друго како. А Бог му даје шијело како хоће, и сваком сјемену своје шијело" (I. Кор 15, 35-38).

 

Примери васкрсења из мртвих

1. У Јопи, данашњој Јафи, живела је једна Хришћанка по имену Тавита, позната по својој вредноћи и доброчинствима. За време боравка Апостола Петра у Лиди, она се разболе и умре. Окупаше је и оставише да лежи у соби, а како је Лида била близу Јопе, верници који су чули да се тамо налази Ап. Петар послаше к њему два човека да га замоле да их неизоставно посети. Петар истог часа пође к њима и када стиже у Јопу, уведоше га у кућу. Све удовице му приђоше у сузама и показиваху му кошуље и хаљине које је шила Тавита док је живела с њима. Ап. Петар рече им да изађу, па клекну, помоли се, а затим, обративши се телу, рече: "Тавита, устани!" - и она отвори очи и, угледавши Петра, седе. Он јој пружи руку и подиже је. Затим позва удовице и друге вернике и показа им девојку живу. Чудо изврши велики утицај на становнике Јопе и многи повероваше у Христа (Дел. ап 9, 36-42).

2. Један јеретик настојаше да поколеба истину православне вере и преласти већ многе људе. На молбу православ-них, који беху у дубокој тузи због такве несреће, дође блаже-ни Макарије да од таласа неверја одбрани чистоту вере у чи-тавом Египту. Када му јеретик приђе и покуша да га превари и заведе досеткама из Аристотела, блажени Макарије, ограничавајући његово многословље сажетошћу апостолском, рече: "Царство Божије није у ријечи него у сили"; хајдемо до гробова да призовемо име Господње над првим мртвацом на кога наиђемо и, као што је написано, тжажимо нашу вјеру "из дје-ла", да бисмо таквим сведочанством на најјасшји начин потвр-дили истину праве вере и доказали њену несумњивост, али не сујетним и испразним споровима с много речи, него сштом знамења и сведочењем непогрешивим". Чувши то, јеретик, од стида пред окупљеним народом, притворно пристаде на пону-ду да сутрадан дође на исто место; али када се народ, у жељи да види чудо, окупи на уговореном месту и стаде да ишчекује долазак јеретика, овај се, устрашен, увидевши сопствено неверје, сакри, а доцније сасвим напусти Египат. Блажени Макарије, који га заједно с народом очекиваше до девет сати и раз-умевши да је због стида побегао, поведе заведени народ до поменутих гробница, Услед изливања Нила, читав Египат је на дуже време обично преплављен и сличан неизмерном мору, тако да је потпуно немогуће закопавати људска тела, све док се река не повуче у своје корито. Због тога се код Египћана развио обичај балсамовања тела умрлих миомирисним уљима и њиховог чувања у пећинама на узвисинама. Дакле, блажени Макарије се заустави пред једним врло старим лешом и рече: "Човече! Да је са мном овамо дошао онај јеретик, син погибли, и да сам у његовом присуству призвао име Христа, Бога мог, реци, да ли би ти устао пред овим људима које је он развратио својим лажним учењем?" Тада се мртвац придиже и одговори потврдно. Авва Макарије га упита ко је он, када је живео, у које креме, и да ли је тада знао за ИмеХристово. Покојник одговори да је живео у времена древних царева и да тада није ни чуо за име Христово. Авва Макарије му рече: "Почивај у миру са остаталима који су у твом  чину док те не пробуди Христос на крају времена!"

На ово чудо авву Макарија је подстакла потреба целе области која је била у опасности, потпуна преданост Христу, страхопоштовање и љубав према Њему (из Поука Касијана Римљанина о подвижницима, гл. 15).

3. У III веку, у време безбожног цара Декија који је свирепо гонио Хришћане, у Ефесу су живела седморица младића, иојници по звању, деца градских старешина, Хришћани узорног живота. Њих тужише цару идолопоклонику да не приносе жртве идолима. Цар се разгневи, одузе им војничко звање, али, сажаливши се на њихову племенитост и лепоту, даде им времена да се предомисле. Младићи искористише дати им рок и удаљише се у једну дубоку пећину крај планине Охлан, да се молитвом припреме за предстојећа страдања, поневши са собом неколико сребрника за основне потребе. С времена на време најмлађи од њих је потајно одлазио у град да купи храну.

И тако он једном дочу да их по царевој наредби траже како би их предали суду и ставили на муке. Због опасности, младићи се склонише у дубину пећине, тако да ни изасланици нису могли да их пронађу. Тада цар нареди да улаз у пећину заграде камењем како би сасвим угушили младе Хришћане. На том послу било је и тајних Хришћана; они записаше имена младића и описаше њихове муке на двема калајним плочицама, па их ставише у бакарно сандуче међу камење.

После Декија прође већ 200 година, на грчки престо дође Теодосије млађи, имиератор-покровитељ Хришћана. Он је веома туговао и молио се Богу да уразуми тадашње заблуделе јеретике који одрицаху васкрсење мртвих. Господ услиши молитву благочестивог цара и - откри тајну очекиваног васкрсења мртвих.

Радници власника планине Охлан, бирајући камење за подизање ограде, начинише отвор на пећини. За то време Господ оживи седморицу младића који спаваху око 200 година: они васкрснуше као да су се пробудили из дугог сна, одећа им беше цела, тела непромењена, изгледали су као да нимало нису остарили. Мислећи да је свануло, младићи, по обичају, послаше најмлађег брата у град да купи храну. Узевши сребрник, он оде са страхом, као у време Декија, али када приђе градској капији и угледа на њој часне крстове, када зачу како гласно и отворено исповедају име Христово, он се изненади па упита: "Како се зове овај град?". "Ефес" - одговоршде му. Младић приђе продавцу хлеба и, плаћајући, даде му сребрник. Угледавши новчић који је одавно изашао из употребе, трговци приведоше незнанца градским властима. Младић откри градоначелнику ко је, где и с ким живи. Ту се задеси и епископ, који, зачувши то, рече: "Хајдемо с младићем да видимо чудо!"

Епископ, градоначелник и други представници градске власти заједно с народом дођоше пред пећину, нађоше бакарно сандуче, прочиташе запис и нађоше младиће, лепе, веселе, па, поклонивши им се дубоко, саслушаше и од њих лично причу о боравку у пећини. И сам император Теодосије, на писмени позив епископа, дође у Ефес, поклони се васкрслим младићима и пољуби их.

Пошто се наразговараху с благочестивим царем, младићи преклонише главе и, по заповести Господа, уснуше сном смрти до Његовог Другог доласка (Минеј за 4. август).

са руског. Александра Јовић

[витез]

ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ ПО УЧЕЊУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

                Св. Јован Дамаскин

О  ВАСКРСЕЊУ  МРТВИХ

Верујемо, пак, и у васкрсење мртвих. Јер биће, заиста ће бити васкрсења мртвих. А говорећи о васкрсењу, имамо на уму васкрсење тела. Наиме, васкрсење је васпостављање онога што је пало; јер како ће васкрснути душе које су бесмртне? А ако смрт описују као раздвајање душе од тела, онда је васкрсење, свакако, поновно шајање душе и тела, односно друго васпостављање разложенога и палога живога бића. Дакле, ово исто тело које је пропало и које је разложено, оно ће васкрснути непропадиво; јер Ономе који га је у почетку из праха земаљског саздао, није било немогуће поново га васкрснути (подићи), иако се оно, по одлуци Саздатељевој распало и вратило у земљу из које је и узето.

Јер ако нема васкрсења онда једимо и пијмо и одајмо се животу уживања и задовољства. Ако нема васкрсења, у че-му се разликујемо од бесловесних животиња? Ако нема васкрсења, блаженима назовимо звери пољске које воде беспечалан живот. Ако нема васкрсења, нема ни Бога ни промисла Божијег, те све бива вођено и управљано случајем. Јер, гле, видимо многе праведнике да су убоги и да трпе неправду, и да никакву надокнаду у овом животу немају, а опет видимо грешнике и безаконике како пребивају у богатству и благују у свакојаком изобиљу. И који благоразуман човек ће то прими-ти као дело праведног суда или мудрог промишљања? Биће, дакле, заиста ће бити васкрсења. Јер Бог је праведан, и узвраћа платом онима који уз Њега остају. Ако се душа сама подвизавала у борбама врлине, сама ће бити и украшена венцем победе. А ако се сама ваљала у уживању, сама ће бити достојно кажњена; али пошто се душа не обраћа ни врлини нити злоби одвојено од тела, обоје ће заједно и награде примити.

И божанско Писмо сведочи о томе да ће бити васкрсења мртвих. Јер Бог вели Ноју после потопа: Све вам то дадох као зелену траву. Али не једите меса с душом његовом, а шо му је крв; јер ћу и вашу крв, душе ваше, искати; од сваке ћу је звери искаши, из руке самога човека, из руке сваког  брата његова искаћу душу човечију. Ко иролије крв човечију, његву ће крв иролити човек; јер је Бог по својему обличју створио човека. Како ће затражити крв човечију из руку свих зверова, него тиме што ће васкрснути тела умрлих људи? Јер звери неће умрети уместо човека.

И опет вели Бог Мојсију; Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев. Бог није Бог мршвих односно оних који умиру и неће их више бити, већ живих, чије душе живе у Његовој руци; а тела ће васкрсењем опет живети. И богоотац Давид вели Богу: Узмеш им дух, гину, и у прах свој иовраћају се, Ево, речјеовдеотелима. Затим додаје: Пошљеш Дух свој, иостају, и обнављаш лице земљи.

А пророк Исаија, пак, вели: Васкрснуће мртви, и устаће они који су у гробовима Јасно је, наиме, да се у гробове не полажу душе, већ тела. А блажени пророк Језекиљ каже:

Тада стадох иророковати, како ми се заиоведи; а кад иророковах наста глас, и гле иотрес, и кости се ирибираху свака ка својој кости. И иошедах и гле, по њима изидоше жиле и месо, и озго се кожа навуче.п Затим учи, како су се, запо вешћу Божијом, повратшш духови. А божански Данило вели: А у то ће се време иодишуши Михаило велики кнез, који бр-ни швој народ; и биће жалосно време, каквог није било откако је народа дотада: и у то ће се време избавити тзој народ, сваки који се нађе заиисан у књизи. И мнош оних који сиавају у ираху земаљском иробудиће се, једни на живот вечни а други на срамошу и ирекор вечни. И разумни ће се сјаши као свешлосш небеска, и који многе ириведоше иравди, као звезде вазда идовека. А говорећи: Много оних који сиавају у ираху земаљском, иробудиће се, јасно је да се указује на васкрсење тела; јер нико не може рећи да душе почивају у пра-ху земаљском.

И сам Господ је у свештеним Јеванђељима врло јасно предао истину о васкрсењу: Сви који су у гробовима, вели, чуће глас Сина Божијег; и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живоша, а они који су чинили зло у васкрсење суда.Хоће ли ико разуман икада рећи да душе почивају у гро-бовима?

И није Господ само својом беседом објавио васкрсење тела, него и својим делом. И то најпре васкрсавши четвородневног и већ, пропадивошћу и задахом, начетога Лазара; јер није васкрсао душу лишену тела, већ и тело заједно са душом, и није васкрсао неко друго тело, већ оно исто које је било начето пропадивошћу. Јер како бисмо спознали или се уверили у васкрсење умрлога, ако то не би било лотврђено карактеристичним својствима његове личности? Лазара је, међутим Господ подигао из мртвих, да би показао своју божанственост, те да би потврдио своје и наше васкрсење, иако је било извесно да ће се овај опет вратити у смрт. Сам Господ је, пак, постао првенац савршенога и сада већ смрти неподложнога васкрсења. Због тога је, дакле, и божански апостол Павле говорио: Јер ако мршви не усшају, шо ни Христос није усшао. А ако Хрисшос није усшао, узалуд вера наша, још смо у гресима својим. И заиста је Хрисшос усшао из мршвих те посшаде ирвенац оних који су умрли. Те вели: Прворођени из мршвих. Па затим: Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, шако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довесши с Њам. А рекавши тако, мисли онако како је Господ васкрсао.

Јасно је, наиме, да је васкрсење Господње представљало сједињавање тела, неначетог пропадивошћу, и душе (јер то двоје је било разлучено); јер Господ је рекао: Развалише овај храм и за шри дана ћу ш иодићи. А свештено Јеванђеље је веродостојан сведок да је Он о сопственом телу говорио. Опипајше ме и видише, вели Господ својим учеиицима који су мислили да виде утвару, да сам ја, и да се нисам изменио, јер дух нема шела и костију као шшо видише да ја имам. И ово рекавши, иоказа им руке и ребра своја и пружи их Томи да их опипа. Није ли ово довољно да нас увери у васкрсење тела?

Вели опет божански апостол Павле: Јер шреба ово расиадиво да се обуче у нерасиадивосш, и ово смршно да се обуче у бесмршносш? Те затим: Сеје сев у расшдивосши, усшаје у нерасиадивосши; сеје се у бешчашћу, усшаје у слави; сеје се у немоћи, усшаје у сили; сеје се шело душевно, односно вештаствено и смртно, усшаје Шело духовно  као што је тело Господње после васкрсења, које је кроз затворена врата пролазило, и било неуморно, и није имало потребу за јелом, сном и пићем. Јер ће биши, вели Господ, као анђели Божиј неће више бити брака, нити рађања деце. А божански апостол Павле вели: Међушим, наше живљење је на небесима, ошуда очекујемо и Сиасишеља Госиода Хрисша, који ће иреобразиши н-ше ионижено шело, тако да буде саобразно шелу славе његве што не подразумева преображавање тела у друго обличје - далеко било - већ прелазак из пропадивости у непро-падивост.

Али рећи ће неко: Како ће усшати мршви? О, каквог ли неверја! О каквог ли безумља! Зар Онај који је само запо-вешћу своје воље прах земаљски прометнуо у тело, и који је заповедио да мала кап семена расте у утроби мајчинској и да сачини тај многоврсни и многообразни орган тела, зар неће, тим пре, васкрснути својом вољом оно што је постало и што се разложило? И у каквом ће шелу доћи, безумниче! ако ти окорелост твоја не допушта да верујеш речима Божијим, веруј бар речима Његовим. Оно шшо ши сејеш неће оживеши, ако не умре; и што сејеш не сејеш шело које ће насшаши, неш голо зрно, било ишенично или неко друго. А Бог му даје шело како хоће, и свакоме семену своје шело. Сматрај, дакле, да су семена у браздама, као у гробовима, закопана. Ко је тај који им је подарио корење и стабљике и листове и класје и танушно осје? Зар није то Саздатељ свега? Није ли то подарила заповест Онога који је то саздао? Тако, дакле, да ће се и васкр-сење мртвих збити вољом и мигом божанским; јер сила Божија прати вољу Његову.

Васкрснућемо, дакле, тако што ће се душе опет сјединити са телима која су стекла непропадивост и одбацила пропадивост, и приступићемо страшном судишту Христовом; и предаће се ђаво и демони његови, и човек његов, односно Ан-тихрист, а бешчасни и грешници биће предати огњу вечном, не вештаственом, какав је наш, већ ономе кога Бог зна. А они који су добро чинили, засјаће као сунце скупа са анђелима у животу вечном, заједно са Господом нашим Исусом Христом, вечно Га гледајући и бивајући гледани, и наслађујући се бесконачно радошћу Његовом, славословећи Га скупа са Оцем и Светим Духом, у бесконачне векове векова. Амин.

с јелинско1: С. Јакшић



Прошојереј Гршораје Дјаченко

0 ВАСКРСЕЊУ МРТВИХ

0 васкрсењу мртвих по веровању Св. Угодника Божијих

Веру у васкрсење мртвих Св. Угодници су сведочили јасно и непоколебљиво. Св. Антоније је исповедао: верујем у Господа да ће при васкрсењу мртвих васкрснути ово тело као нетрулежно. "Не бојим се смрти" - каже Св. Јаков Персијанац цару који му је претио мукама. Привремена смрт није смрт, него сан: као иза сна устаће из гробова сви људи о страшном доласку Христа мога". Када су овом Св, Мученику одсекли па-лац и када је царев помоћник почео да га наговара: "Поштеди себе, Јакове, послушај цареву наредбу, поклони се нашим боговима и бићеш жив," он је рекао: "Као што винова лоза, када јој обрезују гране, на сваком одсеченом месту поново пушта изданке и доноси плод, тако ће и човек насађен у винограду Свевишњег Бога и сједињен с правом Лозом - Сином Божијим, одсецан сада привременом смрћу, васкрснути у будућем веку цео, зеленећи се вејањем нетрулежне славе и доносећи плод вечне награде и плате Божије".

У Витсаидској земљи, у једном манастиру, извесни Је-ракс је учио да неће бити васкрсења садашњих тела и да ће Господ свакоме дати друго, ново тело. Догодило се да се у том манастиру једном обрео Св. Епифаније Кипарски. Овај Светитељ је дошао у манастир баш у време када је Јеракс проповедао своје лажно учење. Чувши то, Светитељ му се обрати: нека умукну твоја уста ... Истог часа Јеракс занеме и не могаше да се помакне с места. Тада Св. Епифаније сам поче да учи народ и да, на основу речи Божије. тврди како ће свако устати у оном телу у коме живи у овом свету и у коме ће умрети. А Јераксу је рекао: 'Чуо си праву веру, а сада сам реци реч истине'. Отворише се Јераксу уста и он се покаја због своје заблуде и исповеди реч истине".

Проповедајући истину васкрсења мртвих и уверавајући људе у њу, Св. Угодници су наводили и основе за ово васкрсење, указујући на оваплоћење и искупљење које је извршио Господ Исус Христос, као и на Његово тридневно васкрсење из мртвих. Господ је пак, да би потврдио ову истину и разобличио оне који у њу сумњају, по молитвама Св. Угодника, васкрсавао мртве још у овом животу. "Христос је" - исповедао је Св. Мученик Дула - "из љубави према људском роду постао човек да би, као што је некад с једним првоствореним човеком смрт ушла у свет, исто тако с једним човеком Господом нашим Исусом Христом, у свет ушло васкрсење људи". "Шта то говориш", успротивио се Хегемон, "зар ће мртви васкрснути?" "О, васкрснуће" одговори Мученик, "ако мртви неће васкрснути, како ће онда Бог судити свету?" Спаситељ наш, учаше Св. Акшш-на своје вршњакиње, васкрсао је трећег дана, потврдивши тиме истину да ће у време РБеговог другог доласка бити опште васкрсење мртвих.

 

Мисли о васкрсењу мртвих

"Смрш није нишша друш до душшрајни сан"

(Св. Јован Златоуст)

"Као што се човек који увече заспи ујутро пробуди с новом, обновљеном животном снагом, исто тако ће се и онај ко заспи телесном смрћу пробудити за нови, бесмртни живот у дан свеопштег васкрсења!" (Филарет, митроп. Московски).

"Богу је лакше, једноставније да сакупи прах људског тсла, развејан по лицу земље неголи нама да покупимо хаљине разбацане по соби" (Јаков, архиеп. Нижегородски).

"Црв себи припрема гробницу, затвара се у њу и умире; али кад кад гране благодатно пролеће, из те гробнице се поново рађа лаки, сјајни лептирић, и створење које је пузало у прашини лепрша међу мирисним цвећем; зрно бачено у земљу раствара се, ниче и уздиже се у виду златног класа. Све се на земљи претвара из једног облика у други и поново се рађа, све се иостепено уздиже до савршенства. Зар ће онда човек, најплеменитије од свих створења, лик и обличје Божије, бити несрећнији од црва који гмиже, беднији од зрна јечменог! Не! Иза граница земаљског постојања пружа се лествица вечности" (Бл. Августин).

"Али ће рећи ко: како ће усшаши мршви? И у каквом ће шијелу доћи? Безумниче! шо шшо сијеш неће оживјеиш ако не умре. И шшо сијеш не сијеш шијело које ће биши, неш голо зрно било ишенично или друго како. А Бог му даје шијело како хоће, и сваком сјемену своје шијело" (I. Кор 15, 35-38).

 

Примери васкрсења из мртвих

1. У Јопи, данашњој Јафи, живела је једна Хришћанка по имену Тавита, позната по својој вредноћи и доброчинствима. За време боравка Апостола Петра у Лиди, она се разболе и умре. Окупаше је и оставише да лежи у соби, а како је Лида била близу Јопе, верници који су чули да се тамо налази Ап. Петар послаше к њему два човека да га замоле да их неизоставно посети. Петар истог часа пође к њима и када стиже у Јопу, уведоше га у кућу. Све удовице му приђоше у сузама и показиваху му кошуље и хаљине које је шила Тавита док је живела с њима. Ап. Петар рече им да изађу, па клекну, помоли се, а затим, обративши се телу, рече: "Тавита, устани!" - и она отвори очи и, угледавши Петра, седе. Он јој пружи руку и подиже је. Затим позва удовице и друге вернике и показа им девојку живу. Чудо изврши велики утицај на становнике Јопе и многи повероваше у Христа (Дел. ап 9, 36-42).

2. Један јеретик настојаше да поколеба истину православне вере и преласти већ многе људе. На молбу православ-них, који беху у дубокој тузи због такве несреће, дође блаже-ни Макарије да од таласа неверја одбрани чистоту вере у чи-тавом Египту. Када му јеретик приђе и покуша да га превари и заведе досеткама из Аристотела, блажени Макарије, ограничавајући његово многословље сажетошћу апостолском, рече: "Царство Божије није у ријечи него у сили"; хајдемо до гробова да призовемо име Господње над првим мртвацом на кога наиђемо и, као што је написано, тжажимо нашу вјеру "из дје-ла", да бисмо таквим сведочанством на најјасшји начин потвр-дили истину праве вере и доказали њену несумњивост, али не сујетним и испразним споровима с много речи, него сштом знамења и сведочењем непогрешивим". Чувши то, јеретик, од стида пред окупљеним народом, притворно пристаде на пону-ду да сутрадан дође на исто место; али када се народ, у жељи да види чудо, окупи на уговореном месту и стаде да ишчекује долазак јеретика, овај се, устрашен, увидевши сопствено неверје, сакри, а доцније сасвим напусти Египат. Блажени Макарије, који га заједно с народом очекиваше до девет сати и раз-умевши да је због стида побегао, поведе заведени народ до поменутих гробница, Услед изливања Нила, читав Египат је на дуже време обично преплављен и сличан неизмерном мору, тако да је потпуно немогуће закопавати људска тела, све док се река не повуче у своје корито. Због тога се код Египћана развио обичај балсамовања тела умрлих миомирисним уљима и њиховог чувања у пећинама на узвисинама. Дакле, блажени Макарије се заустави пред једним врло старим лешом и рече: "Човече! Да је са мном овамо дошао онај јеретик, син погибли, и да сам у његовом присуству призвао име Христа, Бога мог, реци, да ли би ти устао пред овим људима које је он развратио својим лажним учењем?" Тада се мртвац придиже и одговори потврдно. Авва Макарије га упита ко је он, када је живео, у које креме, и да ли је тада знао за ИмеХристово. Покојник одговори да је живео у времена древних царева и да тада није ни чуо за име Христово. Авва Макарије му рече: "Почивај у миру са остаталима који су у твом  чину док те не пробуди Христос на крају времена!"

На ово чудо авву Макарија је подстакла потреба целе области која је била у опасности, потпуна преданост Христу, страхопоштовање и љубав према Њему (из Поука Касијана Римљанина о подвижницима, гл. 15).

3. У III веку, у време безбожног цара Декија који је свирепо гонио Хришћане, у Ефесу су живела седморица младића, иојници по звању, деца градских старешина, Хришћани узорног живота. Њих тужише цару идолопоклонику да не приносе жртве идолима. Цар се разгневи, одузе им војничко звање, али, сажаливши се на њихову племенитост и лепоту, даде им времена да се предомисле. Младићи искористише дати им рок и удаљише се у једну дубоку пећину крај планине Охлан, да се молитвом припреме за предстојећа страдања, поневши са собом неколико сребрника за основне потребе. С времена на време најмлађи од њих је потајно одлазио у град да купи храну.

И тако он једном дочу да их по царевој наредби траже како би их предали суду и ставили на муке. Због опасности, младићи се склонише у дубину пећине, тако да ни изасланици нису могли да их пронађу. Тада цар нареди да улаз у пећину заграде камењем како би сасвим угушили младе Хришћане. На том послу било је и тајних Хришћана; они записаше имена младића и описаше њихове муке на двема калајним плочицама, па их ставише у бакарно сандуче међу камење.

После Декија прође већ 200 година, на грчки престо дође Теодосије млађи, имиератор-покровитељ Хришћана. Он је веома туговао и молио се Богу да уразуми тадашње заблуделе јеретике који одрицаху васкрсење мртвих. Господ услиши молитву благочестивог цара и - откри тајну очекиваног васкрсења мртвих.

Радници власника планине Охлан, бирајући камење за подизање ограде, начинише отвор на пећини. За то време Господ оживи седморицу младића који спаваху око 200 година: они васкрснуше као да су се пробудили из дугог сна, одећа им беше цела, тела непромењена, изгледали су као да нимало нису остарили. Мислећи да је свануло, младићи, по обичају, послаше најмлађег брата у град да купи храну. Узевши сребрник, он оде са страхом, као у време Декија, али када приђе градској капији и угледа на њој часне крстове, када зачу како гласно и отворено исповедају име Христово, он се изненади па упита: "Како се зове овај град?". "Ефес" - одговоршде му. Младић приђе продавцу хлеба и, плаћајући, даде му сребрник. Угледавши новчић који је одавно изашао из употребе, трговци приведоше незнанца градским властима. Младић откри градоначелнику ко је, где и с ким живи. Ту се задеси и епископ, који, зачувши то, рече: "Хајдемо с младићем да видимо чудо!"

Епископ, градоначелник и други представници градске власти заједно с народом дођоше пред пећину, нађоше бакарно сандуче, прочиташе запис и нађоше младиће, лепе, веселе, па, поклонивши им се дубоко, саслушаше и од њих лично причу о боравку у пећини. И сам император Теодосије, на писмени позив епископа, дође у Ефес, поклони се васкрслим младићима и пољуби их.

Пошто се наразговараху с благочестивим царем, младићи преклонише главе и, по заповести Господа, уснуше сном смрти до Његовог Другог доласка (Минеј за 4. август).

са руског. Александра Јовић

[витез]

УЧЕЊЕ СВЕТОГА МАРКА ЕФЕСКОГА  0  СТАЊУ ДУШЕ ПОСЛЕ СМРТИ

Многи, чак и сами православни хришћани, често не разумеју како треба православно учење о стању душе после смрти, а релативно недавна појања учења о "чистилишту" довела је до још веће забуне у умовима људи. Само православно учење није ни на који начин двосмислено или нетачно. Оно је најјасније изложено у делима Светога Марка Ефеског на Сабору у фиренци 1436. г., сачињеним управо са циљем да дају одговор на латинско учење о "чистилишту". За нас су ови ра-дови нарочито драгоцени због тога што су потичући непосредно од последњег византијског оца, писани пре ових наших дана пуних разних богословских конфузија. Његови радови откривају нам изворе православног учења, и упућују нас како тим изворима треба приступати и разумети их. Такве изворе представљају Свето Писмо, светоотачке беседе, црквене службе, житија светих, а такође и нека откровења и виђења загробног живота, попут ових која се описују у књизи "Разговора" светога Григорија Двојеслова. Савремени академски богослови показују нешверење према последња дватри овде поменута извора, због чега се често осећају нелагодно када гово ре на ту тему, а понекад испољавају и "агностичку суздржаност" у односу на њих. Са друге стране, списи светога Марка нам показују са колико се лакоће овим изворима баве истински православни богослови, а они којима је "нелагодно" можда самим тим неочекивано откривају своју зараженост савременим неверјем.

Од четири одговора Светога Марка о чистилишту сачињених на Сабору у Фиренци, прва беседа садржи најјасније излагање православног схватања у полемици против латинских заблуда, због чега она чини главни део овог прилога. Остали одговори садрже, углавном, материјал који илуструје разматрања питања, а такође и одговоре на неке специфичније латинске наводе.

"Латинска поглавља" на која одговара свети Марко, написао је кардинал Чезарини, и у њима је изложено латинско учење о стању душе после смрти које је уобличено раније, на "унијатском сабору" у Лиону (1270. г.). Ово учење запањује православног читаоца својим буквалистачким и "законским" карактером. Латини су у то време већ почели да Небеса и ад посматрају као на известан начин "окончане" и "апсолутне", а на ове који се тамо налазе - као да су већ у потпуности у оном стању које ће имати после Страшног Суда, због чега нема потребе молити се за ове који су на Небесима (јер су они већ постигли савршенство), нити за оне у аду (јер они никада не могу бити избављени или очишћени од греха). Међутим, како мноштво верника умире у "средњем" стању - недовољно савр-шени за Небеса, али и недовољно порочни за ад - то је логика латинске аргументације потребовала некакво треће место за очишћење, где чак и они чији су греси већ опроштени, треба да претрпе казну или дају "задовољење" за своје грехе, пре но што се довољно очисте за усхођење на Небеса.

Ове законске тезе чисто људског "суда праведног" (које практично одбацује неизрециву доброту и човекољубље Божје), Латини су доказивали буквалним тумачењем неких светоотачких текстова и неких виђења. Готово сва та тумачења вештачки су исконструисана и спорна, јер чак ии стари латински Оци нису спомињали такво место какво је "чистилиште", већ су говорили само о "очишћењу" грехова после смрти помоћу "огња", како су (могуће, алегоријски) писали неки од њих.

Са друге стране, у православном учењу које излаже свети Марко, верници који су умрли не исповедивши неке не-чнатне грехе, иле не приневши плодове покајања код исповеђених грехова, очишћују се од њих или самим тим што искусе смрт са страхом који она носи, или пак после смрти (када они бивају држани у аду), молитвама, Литургнјама Цркве и добрим делима која верни (живи) чине њих ради. Чак и грешницима, одређеним за вечне муке, могуће је на тај начин донети извесно олакшање. Међутим, сада не постоји огањ који мучи грешнике у аду (јер ће вечни огањ почети да их мучи тек после Страшног Суда), а тим пре не постоји ни на некаквом тре-ћем месту попут "чистилишта". Сва виђења огња, која су људи имали, представљала су слике, или пророчанства о ономе што ће бити у будућем веку. Сваки опроштај грехова после смрти даје се, уз садејство људских молитава, само по благодати Божијој, која се простире чак и до оних који се налазе у аду, и никаква "отплата" или "задовољење" за већ опроштене грехе нису потребни.

Треба напоменути да списи Светога Марка покрећу, углавном, конкретно гтитање о стању душе после смрти и го-тово се не дотичу разматрања онога што се са душом догађа непосредно после смрти. О том питању постоји обимна право-славна литература. али у Фиренци оно није било разматрано.

 

превели: Родољуб Лазић, Драшн Ранковић

[витез]

Беседа прва

ОПОВРГАВАЊЕ  ЛАТИНСКИХ ПОГЛАВЉА  КОЈА СЕ ТИЧУ ОЧИШЋУЈУЋЕГ ОГЊА

1. Пошто смо дужни, чувајући наше Православље и црквене догмате које смо од Отаца примили, с љубављу одговорити иа оно што сте ви изрекли, ми ћемо сваки аргумент и доказ, које сте ви писмено навели као опште правило, прво навести, да би затим следио кратак и јасан одговор и разјашњење свакога од њих.

И тако, у почетку ваше посланице ви овако кажете: 'Ако су они који се искрено кају отишли из овога живота у љубави (према Богу) пре но што су успели достојним плодовима да пруже задовољење за своја сагрешења или поступке, њихове душе очишћују се после смрти очишћујућим мукама; али ради олакшања (или "ослобођења") од ових мука, њима користи она помоћ која им се указује од стране живих верника, као што су: молитве, Литургије, милостиња и друга добра дела".

На ово ја одговарам следеће: то да упокојенима у вери, несумњиво, помажу за њих одслужене Литургије, молитве и милостиња, обичај који је на снази од давнина, сведоче многе и различите изреке Учитеља, како латинских, тако и грчких, речене или написане у разним временима и на разним местима. А што се тиче тога, да се душе ослобађају захваљујући некаквим очишћујућим мукама, које имају карактер помоћи, и привременом огњу, који има такву (очишћујућу) моћ - то ми не налазимо ни у Писму, ни у молитвама и пјенијима за покојнике, нити у речима Учитеља. Но, ми смо примили да се чак и душама које се држе у аду и већ су предате на вечне муке, било заиста и искуствено, или у безнадежном ишчеки-вању истих, може указати нека мала помоћ, мада не на такав начин да би оне у потпуности биле ослобођене мука и добиле наду на коначно ослобођење. А ово се види из речи Макарија Великог, египатског подвижника, кога је лобања коју је нашао у пустињи, по деловању силе Божје, поучила о овоме-1.

1. У "Ошечпику" епископа Игњатија читамо: "Једном је авва Макарије, идући пустињом, наишао на људску лобању која је лежала на земљи. Када авва Дотаче лобању палмовом палицом коју је држао у руци, лобања се огласи људским гласом. Старац рече: ко си ти? Лобања одговори: ја сам био жрец идолопоклоника који су живели у овом месту, а ти си - авва Макарије, имаш у себи Светога Духа Божјег, и када се сажалиш над онима који се налазе у вечним мукама и молиш се за њих, онда они добијају извесну утеху". Потом је лобања, испричавши светоме Макарију о адским мукама. овако запршила: "Нама, који нисмо знали за Бога, указује се макар извесно милосрђе; али они, који су познали Бога и одрекли Га се. и нису испуњавали вољу Његову. налазе се ниже од нас" ("Отечник", стр. 311-312}.

И Василије Велики, у молитвама које се читају на Педесетницу, дословно каже следеће: "Који и на овај свесавршени и сиасоносни иразник очишћења, удосшојаваш нас да Ти се молимо и за оне који су у аду држани, обећовајући нам велику наду на иобољшање онима који су заробљени због грехова који их заробише, и да ћеш Ти нисиослаши Твоју ушеху" (трећа коленопреклона молитва на вечерњем). Ако су душе отишле из овог живота у вери и љубави, па ипак носећи на себи неки грех - било да су то мали греси, за које се она уопште није кајала, или велики, за које, мада се кајала, није успела да принесе плодове покајања, такве душе, ми верујемо, имају да се очисте од такве врсте грехова, али не на некаквом месту испаштања (јер нам тако нешто, као што рекосмо, ни у колико................

није било предато) него уз помоћ самог покајног страха приликом исхода из тела, као што то изричито каже свети Григо рије Двојеслов (в. IV, књ. "Разговора"), док ће друге да се очишћују после исхода из тела, или још пребивајући на земном месту, пре но што дођу на поклонење Богу и удостоје се удела у блаженству, или ће? ако су њихови греси били тежи и дуготрајнији - бити држане у аду, али не ради тога да би заувек пребивале у огњу и мукама, већ као они које у тамници држе под стражом.

Свима таквима, ми тврдимо, помажу молитве и Литургије које се за њих чине, уз садејство Божјег милосрђа, које сагрешења учињена по немоћи људској одмах презире и прашта, како говори Дионисије Велики у "Размишљањима о тајни свештеноупокојених", а друге грехе после извесног времена праведним судом или такође разрешује и прашта, и то - савршено, или олакшава одговорност за њих до коначног Суда. И због тога не видимо никакву потребу за каквом другом казном или очишћујућим огњем. Јер, једне очишћује страх, а друге грижа савести прождире мучније од ма каквог огња, а неке очишћује сам ужас пред Славом Божјом и неизвесношћу будућег, које долази. А да је то мучење и казна знатно већа него шта друго, показује и само искуство, и свети Јован Златоуст сведочи нам у готово свим или већини својих етичких омилија, тврдећи ово, а такође и божанствени подвижник Доротеј у своме слову "О савести". А што се тиче тога да неизвесност будућег више раз-дире кажњене него сама казна, о томе говоре Учитељи, као на пример Свети Григорије Двојеслов, који у беседи "поводом разарања града", каже следеће: "Ове ће примити неисказива светлост и виђење Свете и Царствене Тројице, а оне, заједно са осталима - боље рећи, пре него друге - мучење: мука да се бу-де одбачен од Бога, и грижа савести, којој нема краја".

2. И тако, ми се Богу молимо и верујемо да ће се тиме спасти умрли, а не каквим другим мучењима или неком другачијем огњу, од оних мука и огња за које је објављено да ће бити вечни. И то да се душе умрлих, по молитвама, ослобађају од заточеништва у аду, као из неке тамнице, сведочи, међу многим другима, Теофан Исповедник, назван Начертани, јер је речи свога сведочанства за икону Христову, на челу исписане, крвљу својом запечатио. У једном од канона за умрле он се овако моли за њих: "Суза и уздисања рабе Твоје који у аду иребивају, ослободи, Сиасе" (Октоих, суботњи канон заупокојене, гл. 6, песма 6. "Слава"). Чујеш ли? - "суза", рекао је, и "уздисања", а не некаквих казни и очишћујућег огња. Ако се понекад у овим песмама и молитвама и помиње огањ, то није неки привремени огањ који има очишћујућу силу, већ огањ вечни и казна којој нема краја. Свети, подстицани човекољубљем и сажаљењем према своме роду, пожелеше и дрзнуше се на готово немогуће - да се моле за избављење у вери умрлих. Јер, тако говори и свети Теодор Студит, који је и сам исповедник и сведок Истине, на самом почетку свог канона за упокојене: "Сви се иомолимо Хрисшу, оиомињући се од века умрлих, да уиокојене у вери и нади на живош вечни, избави од вечног огња" (Великопосни Триод, месопусна субота, канон, песма 1). И затим, у другом тропару, петој песми канона, говори следеће: "Огња вечно иалећег и шаме нерасвешиве, шкргуша зуба, и црва који бесконачно мучи, збави, Сиасе, све који у вери умреше". Где је ту "очишћујући огањ"? И када би он уопште постојао, где би Светоме било прикладније да га спомене, не-го овде? Бивају ли Свети услишени од Бога, када се за ово мо-ле, то ми не треба да истражујемо, али они сами су имали знање о томе, и Дух, који је у њима обитавао, и Којим су покретани они и говорили, и писали, знао је то: а у истој мери знао је и Владика Христос, Који је дао заповест да се молимо за непријатеље своје, и Који се молио за оне који су Га распели и надахнуо првомученика Стефана, кад су овога каменова-ли, да чини исто. И мада ће, може бити, неко казати, да када се ми молимо за такве људе, не бивамо услишани од Бога, ипак ми све што од нас зависи испуњавамо; а ето, неки од Светих који се мољаху не само за верне, већ и за безбожнике, беху услишени, и својим молитвама их избавише од вечних мука, као на пример првомученица Текла - Теклонилу и Божанствени Григорије Двојеслов, како се приповеда - цара Трајана2.

 

2. 0 овом последњем случају говори се у некима од раних житија Св. Григорија, као на пример у његовом енглеском житију из осмога века: "Неки наши људи тако приповедају повест коју су испричали" Пимљани, о томе, како је душа императора Трајана била освежена и чак крштена сузама светога Гри-горија; повест дивну и за приповедача за слушаоце. Нека се нико не чуди ка-да кажемо да је био крштен, јер без крштења нико неће Бога видети, а трећи вид крштења, то је - крштење сузама. Једиом, прелазећи преко Форума -величанствене творевине, коју је, како причају, подигао Трајан - свети Григорије је открио, пажљиво проучавајући Трајанов живот, да је он, иако је био идолопоклоник, ипак учинио једно дело тако великог милосрђа, да се оно чиннло више делом хришћанина, него паганина. А то се десило када је једном приликом Трајан на челу војске журно кретао против непријатеља, и сажаливши се над речима једне удовице, император читавог света се зауставио. Она је рекла: "Господару Трајане. ево људи који су убили мога сина и неће да ми плате одштету". Он одговори: "Испричај ми о томе када се вратим, и ја ћу им наредити да ти плате, одштету". Али она одговори: Тосподару, ако се ти никада не вратиш, мени неће имати ко да помогне". И тада, стојећи под лу-ном бојном спремом, он нареди крилцима да датог часа у његовом присуству плате одштету коју су били дужни. Када је Григорије чуо ову причу; схватио је да је то оно о чему читамо у Писму: "Дајте правицу сироти, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити..." (Ис. 1, 17,18). Како Григорије није знао шта да учини да би утешио душу човека који га је на ове речи подсетно, он је пошао у цркву Светога Петра н проливао потоке суза, како је био у њега обичај, све док, најзад, није путем Божанског откривеша добио уверење да су његове молитве услишене, пошто се никада није усуђивао да ово моли ни за ког другог идолопоклоника". ("Најраније житије Григорија Великог", саставио непознати монах из Уитбија. Како Црква не приноси заједничке молитве за умрле невернике, јасно је да је ово избављење из ада било шшд неке личне молитве св. Григорија. Мада је ово редак случај, он ипак даје наду онима чији су блиски људи умрли изван вере.

[витез]

3. У овоме поглављу иоказује се да се Црква моли шакође и за оне који се већ наслађују блаженсшвом у Бо1у, и који, разуме се, нису дужни да иролазе кроз "очишћујући огањ"

 

4. После овога, нешто даље, ви покушавате да докажете наведени догмат о очишћујућем огњу, позивајући се најпре на речено у Књизи о Макавејцима, у којој се каже; "Свето је и спасоносно молити се за умрле, да би они били разрешени од грехова", а затим узевши из Еванђеља по Матеју оно место где Спаситељ објављује да "који рече на Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку, ни у будућем", ви говорите да се из овога може видети да има отпуштења грехова у будућем животу.

Но да из овога ни на који начин не проистиче појам очишћујућег огња, то је јасније од сунца: јер чега заједничког може бити између опроштаја и очишћења огњем и кажњавањем? Јер, ако се отпуштење догађа због молитава или једино божанским човекољубљем, онда нема потребе за казном или очишћењем. Ако су казна, као и очишћење (Богом) установљени - јер се прво одвија благодарећи другоме, и они нису уза-лудни једино ако захваљујући њима, као последица, проистиче очишћење - онда се, како изгледа, узалудно врше молитве (за умрле) и прославља човекољубље Божије. И тако, овим наво-дима не само да се не доказује постојање очишћујућег огња, већ се оно напротив оповргава: јер се њима опроштење грехова онима који су згрешили представља као деловање царске власти и човекољубља, а не као ослобођење од казни или очишћење.

5. Као треће, она изрека, узета из Прве посланице блаженог Павла Коринћанима, у којој он, расуђујући о зидању "златом, сребром, драгим камењем, дрветом, сјеном, сламом" на Темељу који је Христос - додаје: "Јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату. Ако чије дјело изгори, биће оштећен а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ" (1 Кор. 3, 11-13) - чини се да више од свега другога доказује појам очишћујућег огња, а у самој ствари више га од свега оповргава. Јер, као прво, божански Апостол није га назвао очишћујућим, већ испитујућим; затим, он је објавио да кроз њега треба да прођу такође и добра и часна дела, а таквима, јасно, није потребно никакво очишћење. Затим, он каже да ће они, који приносе зла дела, пошто њихова дела сагоре, претрпети штету - а, међутим, они који се очишћују, не само да не трпе штету, већ још већма задобијају - да би затим рекао да се то има догодити "у онај дан", управо у дан Суда и будућег века, а претпостављати да ће постојати очишћујући огањ после тога страшног Доласка Судије и коначне пресуде, није ли то - савршена глупост? Јер, Писмо нам не предаје ништа томе слично, но Сам Онај Који ће нам судити, говори:

"И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни", (Мт. 25:46), и још: "И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење Суда" (Јн. 5:29). Тако да ни на који начин не остаје никакав међупростор. Пошто је све којима се суди разделио на два дела, једне поставивши са десне, а друге са леве стране, и прве назвао "овцама", друге "јарцима", он међутим, није објавио да има и таквих који треба да се очисте тим (очишћујућим) огњем. Изгледа да је огањ о коме говори Апостол управо онај о коме говори пророк Давид: "Пред њим је огањ који прождире, око њега је бура велика" (Пс. 50, 3), и још: "Огањ пред њим иде, и пали наоколо непријатеље његове" (Пс. 97, 3). Пророк Данило такође говори о овоме огњу: "Ријека огњена излажаше и тецијаше испред њега" (Дан. 7,10).

Како Свети не носе на себи некаквог злог дела и злог печата, овај огањ ће их пројавити још светлијима, као злато у пећи искушано, или као камен амијант, који, како кажу, када се стави у ватру изгледа као да је потамнео, али када се изва-ди из ватре показује се још чистији, као водом омивен; као што су се показала тела светих Трију Отрока у пећи вавилонској. Греишике, пак, који са собом носе зло, захвативши, као материјал погодан за овај огањ, он ће одмах запалити, и "дело" њихово, то јест њихово зло настројење или деловање, сагорети и сасвим уништити, и лишиће их онога што су са собом донели, то јест лишиће их злог терета, док ће њих саме "спасти" -то јест биће заувек чувани и одржани да се не би подвргли уништењу заједно са својим злом.

6. И Божански Ошаи, Злашоусши (кога зовемо "устима Павловим", као што овога називано "устима Христовим") такође сматра неопходним да овако протумачи ове редове у свом коментару Посланице (9 беседа на 1 Кор.), при чему Павле говори кроз Златоуста, како је то било јављено захваљу-јући виђењу Прокла, његовог ученика и наследника његовог престола3.


3) У житију Светога Прокла (20. новембар) приповеда се да је, када је свети Јован Златоусти радио на коментарима на посланице ап. Павла, Свети Прокло је видео самог ап. Павла како се нагнуо над Светш Јованом Златоустим и шапуће му у ухо.


Свети Јован Златоусти је посветио посебан трактат искључиво овој изреци, због тога да оригенисти не би ове Апостолске речи наводили као потврду свога начина мишљења (које, чини се, више одговара њима него вама), и да не би наносили зло Цркви, уводећи (учење) о крају адских мука и коначном исправљању и обновљењу (ашжатастасис) грешника. Јер, изрека да ће се грешник "спасти као кроз огањ", означава да ће он бити кушан у огњу, а неће бити уништен заједно са својим злим делима и злим душевним усмерењем. О томе говори и Василије Велики у "Етичким главама", тумачећи речено у псалму: Глас Господњи сипа пламен огњени" (Пс. 29, 7): "Огањ, приправљен за мучење ђавола и ангела његових, раздваја се гласом Господа, тако да после овога у њему бивају две силе: једна - која пали, и друга - која просветљује; сила тог огња која мучи и кажњава сачувана је за оне који су заслу-жили муке, а просветљујућа и освећујућа сила намењена је да осијању ликујућих. И тако, због тога, глас Господа расеца и...........

раздваја пламен огња, да би мрачни део био мучен огњем, а несагорив део пребивао у светлу радости" (Свети Василије Велики, Беседа на Пс. 28).


И тако, као што се може видети, ово раздвајање и раздељивање огња биће онда када сви без изузетка буду морали да прођу кроз њега: светла и сјајна дела показаће се им још светлијим, а они који их носе постаће наследници светлости и примиће вечну иаграду; а они који доносе дела зла и погодна за сагоревање, биће кажњени изгубивши их, и вечно ће пребивати у огњу, наследивши спасење које је горе од пропасти јер управо то и означава, у овом смислу, реч "спасти", да им се не би догодило да уништавајућом силом огња буду и сами сасвим уништени... Следећи ове Оце, и многи други од наших Учитеља схватили су ову изреку у том смислу. Ако би неко ово другачије тумачио, и "спасење" схватио као "ослобођење од казне", а "пролажење кроз огањ" - као "Чистилиште", онда он, ако се можемо тако изразити, тумачи изречено на потпуно погрешан начин. И није ни чудно, јер он је човек, а многи чак и међу Учитељима различито тумаче речи Писма, и нису сви у истој мери достигли тачан смисао. Није могуће да један исти текст, који се предаје у различитим тумачењима, одговара у једнаком степену свим својим тумачењима; али ми треба, изабравши најважнија међу њима и она која највише одговарају црквеним догматима, остала тумачења да поставимо на нижи степен. Због тога ми нећемо напустити горе наведено тумачење Апостолових речи, чак и ако су Августин, или Григорије Двојеслов, или ко други од наших Учитеља дали такво (неодговарајуће) тумачење; јер таква тумачења не сведоче толико у корист схватања привременог очишћујућег огња, колико иду на руку Оригеновом учењу, које је, будући да је говорило о коначном исправљању душа кроз овај огањ и ослобођењу од мука, било забрањено и анатемисано од Петог Васељенског Сабора и коначно заједнички одбачено од Цркве као безбожно

(У иоглављима 7-12, свеши Марко одговара на иригворе изазване цитатима из блаж. Авгусшина, свешог Амвросија, свешог Гршорија Двојеслова, свеших Василија Великог, и друшх свеших Ошаца, иоказујући да су они били или неиравилно схваћени или, могуће, иогрешно циширани, и да ови Оии у ствари уче иравославном учењу, а уколико не, њихово учење у шом иогледу не шреба ирихвашаши. Даље, он указује на то да свети Гршорије Ниски уоишше не учи о "Чисшилишшу", већ се иридржава још и горе Оригенове заблуде да ће вечни огањ имаши свој крај, мада је могуће да су ша месша у његове шекстове касније умешнули оригенисши.)

13. И, на крају, ви говорите: "Да је раније наведено истина, јасно је на основу праведности Суда Божијег, које не оставља некажњеним ништа од онога што је безаконо учињено, и отуда неминовно проистиче да за оне, који нису претрпели казну овде, и не могу да је исплате на Небесима, нити у аду, треба допустити да постоји још неко, треће место, на ко-ме се ово очишћење догађа, захваљујући коме се свако (такав) очишћује, и одмах узводи небеским радостима".

На ово ми одговарамо следеће, и обратите пажњу, како је то једноставно, и у исти мах праведно: опште је признато да је опроштење грехова у исто време и ослобођење од казне, јер онај ко добије опроштај, бива истовремено и ослобођен од казни које за њих следују. Опроштај се даје у три вида и у различита времена: прво - у време крштења, друго - после крштења, кроз покајање и вршење одговарајућих добрих дела у овом животу, треће - после смрти, благодарећи молитвама, милостињи, и другоме што Црква чини за умрле. И тако, пр-во опроштење грехова не захтева никакав труд, догађа се је-данпут, и опште је за све, као сијање светлости, гледање сунца и промене годишњих доба, јер је то - искључиво благодат, и од нас се не тражи ништа више, осим вере. Друго је, међутим, мучно, као ономе ко "сваку ноћ кваси одар свој, сузама својим натапа постељу своју" (Пс. 6, 6), коме су болни и сами трагови греховних удара, који ходи плачући и скрушена лица и подражава обраћењу Нинивљана и смирењу цара Манасије. Треће је такође мучно, јер је повезано са раскајањем и савешћу која је скрушена и пати због недостатка добра, али, у исто време, нипошто није скхшчано са казном, уколико заиста представља опроштење грехова, јер опроштење и казна ни на који начин не могу бити истовремени. Штавише, у првом и последњем виду опроштења грехова највећи удео има благо дат Божија, при суделовању молитава, а сасвим се мало тражи од нас. Средњи вид, напротив, мало има од благодати, а већи део припада нашем напору. Први вид отпуштења грехова разликује се од последњег и по томе што је прво - у једнакој ме-ри отпуштење свих грехова, а последње - опроштај само оних грехова који нису смртни и за које се човек за живота кајао. Тако мисли Црква Божкја, и молећи за опроштење од грехова умрлих и верујући да им се оно дарује, она не одређује, као за-кон, ма какву казну за њих, добро знајући да Божија благодат у таквим случајевима превазилази праведност Суда Божијег.

превели: Родољуб Лазић, Драшн Ранковић