Како се спасавати у свету

[Серафим]

Свако ко побожно живи биће клеветан и гоњен

Преподобни Антоније Велики

Буди приљежан у читању светих списа, о нарочито у читању Светога Писма. Оно ће одагнати од тебе све нечисте помисли. Ако са усрдношћу будеш читао поменуте списе и испуњавао заповести Божије, Божија милост биће са тобом.

Више воли прекор и грдњу, него поштовање и част; више воли умор тела него одмор и недостатак потребних ствари него сувишак излишних.

Када си у цркви не мисли о световним стварима, нити о томе како ћеш уредити своје земаљске послове.

Не откривај своје мисли свакоме, да не саблазниш ближњега. Не исповедај свима помисли своје, но само онима који могу излечити душу твоју. Према свакоме буди пријатељски расположен, али нека ти свако не буде саветник.

Владај се тако да те сви људи благосиљају.

Клони се лажи, јер ће лаж одагнати од тебе страх Божији.

Уста твоја нека говоре само истину. Не куни се нити заклињи ни у истинитој, а камоли у сумњивој ствари или послу.

Ако си почео неки посао, па видиш да није по вољи Богу, одмах га напусти.

Угледај се на оне који су бољи од тебе, који љубе Бога свим срцем својим и који чине добра дела. Њих питај и од њих савета тражи. Од световних људи који световно мисле и говоре само о земаљским стварима, уклањај се.

Не дружи се са гордим људима, већ са кроткима и благима.

Буди у свему скорман: у покрету тела, у говору, у оделу, у седењу, у устајању, у дому своме, у свему пред свим и сваким.

Ако би те ко и невиног прекорео за какав грех који ниси починио, не љути се, већ се смири, и Бог ће те наградити.

Не гневи се и не буди злопамтило на онога који те је разљутио, јер може бити да си и сам у томе крив.

Не плаши се људског презирања и клеветања. Свако ко побожно хоће да живи биће гоњен, клеветан и презиран.

Не остављај вољу Божију ради испуњавања воље људске и не нарушавај Божије заповести из уважавања према пријатељству људском.

превела:
др Ксенија Кончаревић

[Серафим]

ИСТРПИТЕ СВЕ ХРИСТА РАДИ

Преп. Антоније Оптински

Никакве завете и правила на себе не налажите без одобрења духовног оца, јер ће вам више користи донети једна од њега благословена метанија, него хиљаду метанија учињених по вашој самовољи.

Фарисеј се и молио више од нас и постио, али без смирења сав његов труд испао је ништаван, па ревносно подражавајте понајвише смерност (смирење) митареву, која се рађа од послушности и биће вам довољно.

У свакој тузи: и у болести и у оскудици и у тескоби и у недоумици и у свим непријатностима, боље је мање размишљати и разговарати са самим собом, а више се молитвом, макар и кратком, обраћати Христу Богу и пречистој Његовој мајци. Кроз то ће и дух чамотиње (унинија) одступити и срце ће се испунити надом на Бога и радошћу.

Учимо се да мислено за све себе укоревамо и осуђујемо, а не друге. Оно што је и смерније, то је и корисније, јер Бог воли смирене и благодат Своју на њих излива.

Какав те год јад снашао, каква те год непријатност срела, реци себи: "Истрпећу Исуса Христа ради!". Само то кажи и биће ти лакше. Јер је име Господа Исуса Христа моћно.

Њиме све непријатности тихну, демони ишчезавају, па ће нестати и твоја чамотиња, умириће се

твоје малодушје, када будеш понављао Његово преслатко Име.

"Господе, дај ми да видим сагрешења своја! Господе, дај ми трпљење, великодушност и кротост!".

са руског:
Монахиње ман. Св. Луке Жупе
Никшићке — Весна Никчевић

[Серафим]

Како се борити

Преп. Варсонуфије Оптински

Нека ваш први покрет, чим се пробудите, буде знак крста, а прве ваше речи — речи Исусове молитве. Када можете, говорите Исусову молитву уз бројанице, а када сте заузети послом, без њих. Када вас спопадну какаве маштарије, не противите им се сами већ се на њих баците каменом. А камен је Име Христово, молитва Исусова... Одагнати помисли није у вашој моћи, али не примити их — јесте: одгони их Име Исусово. Ако је молитва понекад непажљива, расејана, не треба клонути духом. У време молитве наше се усне освећују Именом Господа Исуса Христа. Постојано се држите Исусове молитве: " Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног?". Исусово Име руши све демонске насртаје. Они не могу да победе силу имена Христова. Зашто је и како се то збива ми не знамо. Знамо само да је у стварности управо тако.

"Ако се неко не сједини са Господом Исусом овде, никада се са Њим неће сјединити", каже преп. Симеон Нови Богослов.

Има смртних греха, а и оних не на смрт. Смртни грех је онај за који се човек не каје. Смртним се зове зато што душа по телесној смрти иде у ад.

Сваки човек мора претрпети време искушења и борби — тешко и веома болно стање. За те невоље у псалму се каже: "Спопадоше ме болови, као ону која се порађа". Сваки човек рађајући се духовно у нови живот, трпи болове, док још не изиђе на ширину. Ти "болови" састоје се у борби са страстима. Устаће страсти на вас. Непријатељ вас неће оставити. Овде је потребно трпљење. Треба трпети самога себе и не полагати оружје, знајући да је то неизбежно.

Непрестане невоље, које Промисао Божији шаље човеку, знак су посебног Божијег промишљања о нама. Циљ тих невоља је различит. Оне бивају или ради пресецања зла, или ради уразумљења, или ради веће славе у будућем животу, или, пак, као казна за раније учињене грехе. Сви имају свој крст.

Сваком добром делу, или претходи или последује искушење. У навали искушења треба себи рећи: "Зацело, све те невоље заслужујем. Значи да су све оне потребне да ме очисте од страсти, а најпре од гордости".

Мало је само потрпети искушења, потребно је и побринути се о томе да се не озлоједимо на онога који нас жалости. Невоља ће увек бити, али ће унутарње стање човеково бити другачије. Иако ће бити жалости, онај ко је стекао унутарњу молитву, лако ће их поднети јер ће са њима бити Христос. Он ће срце подвижниково испунити неизреченом радошћу. И ту радост у Господу неће моћи надмоћати никаква жалост. Када вас узнемиравају помисли страха од предстојећих искушења, не треба ступати у разговор са њима, но једноставно рећи: "Нека буде воља Божија!" То ће вас веома умирити.

са руског:
Монахиње ман. Св. Луке Жупе
Никшићке — Весна Никчевић

[Серафим]

О правој делатности

Прими сваки посао као из руке Божије (свети Теофан Затворник)

Питаш: "Како при раду могу да имам Бога у свести?" Можеш, уколико сваки посао обављаш мислећи да ти је од Бога поверен. Међутим, нећеш ништа постићи ако на Бога мислиш, а занемарујеш своје дневне дужности.

Како одржати унутрашњу сабраност при великој дневној запослености? Ради свој посао пажљиво и марљиво, постојано и без журбе, као Божије дело, и твоје ће мисли бити у Њему. Обављај све велике и мале задатке пред Божијим лицем, примај сваког ко те сретне као од Бога посланог, и при свему се питај о вољи Божијој.

Да би постигао тај циљ, најбоље је да човек верно стоји на свом месту и да испуни све оно што само место захтева. Кроз верно, послушно делање човек се поставља у корене хришћанског живота. Напредовање у делатном животу води ка степену сагледавања. Све је то унутрашње узрастање које захтева своје време. У духовном животу је исто као и код сваког занимања, и у свакој уметности. Ништа не може да се прескочи, и ништа да дода што не одговара унутрашњем сазревању.

Увек се управљај по својој савести са свом ревношћу и пажњом. Ипак, избегавај многобрижност која срцу не дозвољава да нађе мир. Многобрижљивост је болест палог човека, који покушава да сам уобличи своју судбину, па стога јури на све стране. То расејава мисли и не дозвољава им да се саберу, чак ни на сам предмет бриге. Прогнај те бриге, ради ревносно свој посао, посвети Богу сав свој труд и предај све у Његове руке. Не бацај се неумерено на посао, будући да је добро и корисно само оно што се чини са мером и по реду (преподобни Јефрем Сирин). Неумерен рад замагљује памет и охлађује срце. Учи се да све обављаш тако да се загреје твоје срце. Држи се тако код читања, код молитве, у послу, а такође и у општењу са људима. Нека ти образац буде Христово држање, и труди се да увек чиниш само добро. Тако ћеш на своме путу стицати све савршеније сопствено животно искуство, док најзад не постанеш обиталиште Божије.

Имајући многе обавезе које ти сметају да према жељи одвојиш време за молитву, не дај се збунити. Дужност која се по савести обавља, човека припрема на ревносну молитву, чиме се количина надокнађује каквоћом. Ништа не унапређује молитву толико колико добра савест са богоугодним делањем по Божијој вољи.

Не само мољење као такво, него и свако обраћање срца и ума Богу — при свему што се чини, такође сачињава молитву. То води у непрестано богомислије. Посвети Богу све животне кораке и управљај их према Његовим заповестима. Можеш да користиш сваку прилику све чинећи по Божијем захтеву, и све Њему посвећујући. Тако ће цео твој живот бити посвећен Богу. И то је све. То је тако једноставно (свети Теофан Затворник).

Изводи из књиге:
"Обитавање безграничног у срцу"

[Серафим]

ПРАВЕДНОСТ И БЛАГОЧЕШЋЕ

старац Сампсон Сиверс

— Баћушка, у чему се састоји праведност?

— У усвајању закона Божијег срцем. Благочешће (побожност) подразумева обављање прописаних обреда и поштовање правила која је установила Црква. Постови, молитве, одласци у цркву, понашање.

А праведност — то је стање срца.

Усвајање закона Христовог срцем, тј. смирења, кротости, дуготрпљења, целомудрености, исповедништва — то је праведност. Ето због чега је Симеон Богопримац имао оба својства: и праведност и благочешће. Прво имате благочешће, које потом даје праведност.

— А зашто се каже праведан и благочестив?

— Да. Код њега је праведност родила благочешће.

— Значи, својство срца?

— Да. Оно га је натерало да извршава спољашње обреде, спољашња правила, што је немогуће изван Православне Цркве, изван благодати.

Е, беседом на ту тему је мене приликом монашког пострига, 12. марта 1921. године, поздравио владика Николај (Јарушевич), тада архимандрит. Он је мени, малолетном дечаку, упутио поздравну беседу која је траја 45 минута објашњавајући ми шта је праведност, а шта благочешће. А онда је изнео икону св. Јована Богослова и предао ме Богослову. А Богослов је — љубав. Види премудрост. Јер су ми дали Симеона: праведан и благочестив, а проводник тога је — љубав. Разумеш? Јер без љубави не може бити ни благочешћа, ни праведности, зар не? Љубав према Богу и љубав према људима — она ће дати и праведност и благочешће.

[Серафим]

ПУТЕВИ ДО САВРШЕНСТВА

старац Сампсон Сиверс

Покајање почиње од језика.

Док језик није зауздан, нема ништа од покајања. Језик код куће, језик на послу, језик свуда. Објавити шкртост на језику. Не на џепу, него на језику. Нека свако зна одакле треба да почне.

Ви кажете (многи од вас): мисли вас узнемиравају. Не може се ратовати против мисли док језик није зауздан. И не покушавајте да ратујете против мисли док језик брбља и злослови. Клевета, осуђивање, оговарање, празнословље...

Често се правдамо тиме да ћемо увредити човека ако ништа не кажемо. Ми заборављамо на то да омаловажавамо Свудаприсутног и Свевидећег Бога, а плашимо се да не увредимо човека.

Боље да се увреди овде, него да пати у Вечности. Нека заплаче због тога што ћемо му рећи истину. Не треба да се бојимо да ћемо увредити човека ако он већ вређа сам себе (наравно, уз расуђивање). Ако се и увредио — Бог је Судија.

Само чувајте свој језик. Наравно, то важи за онога ко хоће да живи макар мало по Богу и да иде путем покајања. А онај ко живи онако како се обично и живи у свету, зашто би себе присиљавао на тако строг живот?

Ми и сами добро знамо како се тешко каје онај чији је језик разуздан.

Немогуће је да човек обухвати све своје грехе повезане са језиком. Ево, покушај да запишеш све лоше што си рекао током дана. Немогуће је чак и записати. Толико зла долази само од језика.

А увече више немамо ни молитву. Тако нам је тешко. И све због језика.

Опит преподобних Отаца је показао да ако језик буде ћутао, онда ће ћутати и мисли — тога се не треба бојати — али молитве ће бити. Само због уздржавања језика! А тада ће се већ појавити и обележја покајања.

Ми често гледамо велике и значајне људе — како задивљујуће воле да ћуте, како су шкрти на језику, зар не? Они дуго размишљају. Полако размишљају. И шкрто, шкрто говоре. Што су ученији ти велики људи, то више воле да ћуте. Нећеш од њих баш често извући подробан и опширан одговор. Јер то су људи који живе духовним животом, људи огромног искуства који желе да се спасу или схватају да је Бог Свудаприсутан.

Једном сам рекао Карпинском, председнику Академије наука: "Ви баш умете да ћутите. На моју срамоту, ја као монах не умем да ћутим тако као ви!"

А знате шта ми је он одговорио? "Ћутим зато што пред собом имам мисао о томе да ме Бог гледа и слуша. Она ме тера да ћутим". Показало се да је обичан човек из света, мада председник Академије наука, мудрији од сваког монаха.

[Серафим]

О МОЛИТВИ ЗА ВРЕМЕ БОГОСЛУЖЕЊА И О НОЋНОЈ МОЛИТВИ

старац Сампсон Сиверс

Питање учешћа на Богослужењу је за сваког човека интересантно, тешко и болно. Како ви обично учествујете? Не пратите сваку реч онога што се поје или чита, него сопствена осећања. Ето због чега веома ретко добијате утеху и ретко се духовно опорављате на Богослужењу. Пре свега, треба се постарати о спокојству, зар не? Доћи у цркву у стању немира и добити некакву радост — то је немогуће. Као друго, потребно је да свако учествује тако, што ће непрекидно да прати сваку реч онога што се поје или чита, не препуштајући се сопственим осећањима. Треба се трудити да се избегава чулност и умишљена напетост, како би била схваћена свака реч која се поје или чита. И да се не изгуби нит стајања пред Богом. Нит стајања пред Богом може да буде само умна, молитвена, без учешћа чула. Чулно стајање пред Богом — то већ није православно! Ето зашто и наше појање веома често представља сметњу за молитву и квари је. Оно уводи елемент чулности у нас. Дакле, треба се пре свега постарати око тога да молитва буде у нама и да нас укључи у богослужбено читање и појање. Ако ње у нама нема, никако не можемо да се укључимо. Због тога се често препоручује: при уласку у храм и када се прелази његов праг неизоставно треба обављати Исусову молитву. И у стању упорног истрајавања у Исусовој молитви треба се укључити у богослужбено читање и појање.

Строго се треба држати правила: свако чулно учешће искључи из себе, јер оно није православно. Због тога сте често слушали да се препоручује појање читавог народа у цркви, је ли тако? Ту онда нема чулности изазване утицајем музике. Зато се прост народ који не схвата класичну музику заиста моли, док се тзв. интелигенција која воли класичну музику или учено појање моли чулно, па стога не добија никакву духовну утеху и задовољство. То се може видети и у животу.

У хришћанском духовном животу напредује прост народ, који не схвата класичну музику и музику уопште. Дакле, сва суштина нашег учешћа у Богослужењу састоји се само у томе, да то учешће обавезно мора у себи да садржи разумевање сваке речи молитвеног читања и појања. Уз мољење умом. А ако будемо учествовали само чулима, онда никада нећемо доживети никакву радост. То подразумева огроман рад на себи.

Ви и по себи знате како се ретко са Богослужења враћате испуњени миром. Често се осећамо празно, је ли тако? Као да смо изгубили драгоцено време. Физички се веома уморимо, јер у Богослужењу нисмо учествовали умом, него само чулима. А чулност нам не пружа никакво духовно задовољство и утеху — то није молитва. Дакле, ко долази у цркву, треба благовремено да се постара о томе, да буде спокојан и да доведе у ред своје молитвено стајање пред Богом. И већ када пође у цркву да буде молитвено сабран, како би се потом, када у њу уђе, само пребацио на читање и појање. Тако ћемо добити огромну силу и благодатну енергију, кући ћемо се вратити са великом залихом духовних сила, па ћемо моћи да се супротставимо сваком греху и да се боримо против било које страсти.

Служба се обавља по одређеном поретку: све иде по реду. Зато треба знати шта се пева и чита — разумети, на пример, шестопсалмије. И Антифоне, је ли тако? Да ни једну реч не испустимо. Због тога чести поклони и често осењивање крсним знамењем могу да нам засметају у стајању пред Богом, зар не? Ми треба врло умерено да се клањамо и осењујемо крсним знамењем, како нас ништа не би одвајало од онога што слушамо да се пева и чита. Но, људи се углавном препуштају чулима, и значење речи не схватају умом, те им се само чини да се моле. Зато се молитвом треба бавити и код куће, како бисмо потом бављење молитвом само пренели у храм.

Ви ћете и невољно упитати: А када нас обузме немир, шта да радимо?

Немиран човек никада ништа не добија од Богослужења, све док не пронађе свој молитвени мир, тј. свој однос према Богу. Ако мисли да ће му утеху пружити молитва и појање на Богослужењу — то неће бити права утеха, јер нема учешћа срца. Срце је повезано са умом, а чула нису. Чула и срце су две различите ствари. И не може се једно мешати са другим. Ми се молимо срцем, кроз ум, је ли тако? А ако се неко моли чулима, без учешћа срца, тај само чулно узбуђује себе и умишља да се моли. Ето због чега Свети Оци стално говоре скрушеном и смерном срцу, је ли тако? А не о чулима. Ми, православни, стојимо пред Богом и молимо се. Онај ко нема дух скрушен и смеран, уз присуство ума, тај се не моли, него се обмањује.

* * *

—Баћушка, ако човек нема мира, шта да ради — да не иде у цркву?

Треба тражити разлог немира, тј. осудити себе, а оправдати онога кроз кога је немир дошао и измирити се са њим. Дакле, себе треба пред Богом молитвено осудити и тада ће настати мир. А са друге стране, мучење самога себе нема ничег заједничког са духовном скрушеношћу, смиреношћу и са молитвеним животом; оно не доноси никакву радост и корист, не поправља молитву нити доноси мир. Самомучење је — демонско покајање. Од свог гордог "ја" он грди и прекорева себе, мислећи да је крив за нешто, јер је могао лако да прихвати или одбије. Често бива да Бог то допусти: да дође искушење, или пад, или да се изгуби мир, је ли тако? Никога не треба кривити — ни демона, ни човека. И не треба прекоревати себе: зашто сам пошао. Човек нема власт да не пође и да не сусретне искушење, зар не? Нама је дато право само кроз способност да се побунимо против греха и да се чувамо од њега, да уз помоћ Божију не подлежемо искушењу, чувајући се молитвеним поретком, кроз смирење. А када нас мучи питање: зашто ли сам пошао и сл. — то је демонско покајање, које долази од гордости. Као да сам тобоже могао и да не пођем. То што сам пошао, то је по допуштењу Божијем, зар не? Да сам пак знао да ћу поћи на зло и да се нисам зауставио, него да сам ипак натерао себе да пођем, онда то свакако не би потпадало под демонско самоосуђивање, него би изискивало плач. Јер ми себе терамо да по ђемо због самоуверености да нећемо подлећи, зар не? Бићу јачи од зла... И онда падамо и грешимо. Све нам смета — и одећа, и дугмад, и околина, и наше очи, и наше уши, и наша лењост, наш немар, наша несабраност, наша неопрезност.

А реч је о неправилном стајању пред Богом, је ли тако? Ако стојимо умом, са духом скрушеним и смиреним, онда је то правилно расположење. Са таквим молитвеним расположењем треба да улазимо у храм. А ако стојимо чулно или уз маштања — никада ништа од Богослужења нећемо добити. Изгубићемо Литургију или свеноћно бденије, и само ћемо рећи:"био сам тамо, слушао сам, служили су, служио је тај и тај, али мене то није дотакло". Онда и против своје воље осетимо тугу и чежњу због пропуштеног свеноћног бденија или Литургије. Да, пропустио сам, јер нисам био расположен како треба, нисам се старао ни око чега, нисам се потрудио. А све док ниси ушао у храм, био си заузет споредним стварима, је ли тако? Та велике бриге које се појављују у дане када одлазимо у храм Божији, представљају, између осталог, демонску замку. То је наш лењи однос према себи. Тако сами себе лишавамо сладости молитвеног стајања пред Богом на Богослужењу, па и кривицу сносимо сами. Јер не водимо рачуна о себи, нити пазимо на себе.

Узмимо да срцем и умом учествујеш у певању песме "Хвалите име Господње". Како ће да је отпевају, то те не интересује — ако буду грешили, нећеш приметити, јер ћеш молитвено стајати пред Богом. Нећеш правити разлику. Но, када ниси сабран и када не стојиш пред Господом, онда лако приметиш сваку грешку: и појање, и ђаконе, и свештенике, итд. Рад на молитви представља велики напор и мирјани су тога обично лишени: њима прилике то не допуштају, или немају времена, или им се појављују бескрајне сметње итд.

Ето због чега је тако важно да се као закон усвоји следеће: најбоље време за молитву је — ноћ. Ожењен, удата, итд. — ноћ! Кухиња, ходник — то на крају крајева није ни важно, зар не? Један већи део (ноћи) преспавати, други (провести) на молитви. Ово треба извести тако да нико не примети, да нико не зна. Пред Богом треба стајати због потребе срца, је ли тако? Због потребе. Ко у себи буде развијао то, никада неће моћи да живи без молитве, и ако буде принуђен да је пропусти или да је скрати, учиниће то са сузама и ридањем. Зашто је ономе који лежи болестан тако тешко да буде болестан? Не зато што треба да лежи у кревету, него зато што је лишен оног најслађег, молитвеног стајања пред Богом. Ето зашто је болеснику тако тешко да дуго болује и да буде лишен молитвеног делања, ако није научио да се моли лежећи! А за то су најбољи ноћни часови. Потребан је рад, сталан рад на себи. И одбацити самосажаљење. Ми, између осталог, не умемо да распоредимо време тако да бисмо успели ноћу да се помолимо — да бисмо устали ноћу, али устали тако, да то нико не види и не зна... Ни у ком случају се не треба обувати, само назути чарапе, вунене, да не шушкају и не шкрипе. Треба да буде потпуна тишина.

Зато је нама православнима тако драгоцено кандило. Ето чега су се лишили католици и сви други хришћани. Лишили су се те једноставне радости да икону осветле кандилима, и да се онда баве не молитвом према књизи, него да говоре Исусову молитву, или "Достојно", или "Свемилостива". Не треба више од 2—3 сата, књига није потребна. Ноћу се акатисти не читају, ноћу се чита "Достојно јест", "Свемилостива" и Исусова молитва, на све начине.

Тако дође јутро, а ти не би хтео да престанеш. И читава ноћ прође у молитви. Е, ако неко може себе да привикне на овакво слатко делање, онда ће бити истински богат. Јер такав не уме да осуђује, нити се гневи; он све оправдава, свима прашта, са свима је у миру, свима попушта. За њега су сви умни, добри и свети, а он је једини који не ваља. Ето због чега су угодници Божији тако брзо усходили из силе у силу, стичући благодат Духа Светога.