ИЗ ЖИТИЈА НОВОМУЧЕНИКА ХАРИТОНА
СЛЕДБЕНИК ХРИСТА И АРХАНГЕЛАГосподње речи: не бојте се оних који убијају тело, већ се бојте оних који вам могу убити душу, надахњивале су многе хришћанске генерације за ових 2000. година. Наш, иако грешан, али ипак крстоносни народ, следовао је тим речима и дао многе мученике и светитеље од тренутка примања хришћанства па све до сада.
У новије време у нашем народу, иако удаљеном од Христа, још увек има богочежњивих душа које су спремне да за Христом иду кроз смрт у вечни живот. Такав је у наше дане био отац Харитон.
РАДОСЛАВОвај свет је отац Харитон угледао на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године у селу Луковачка Река код Куршумлије. Рођен је у радничко-сељачкој породици Лукића, која је имала више деце, и на крштењу добио је име Радослав. Тим именом, које ће и на монашењу касније носити (на грчком Харитон има исто значење). Свој живот пре манастира он најпре проводи у свом селу, где усрдно помаже својој породици, да би касније, школујући се и радећи као професионални возач 20 година, ревновао у тражењу истине и правде. Желео је, као што је и био васпитан у својој породици, да поштено живи и да се труди да помогне свима.
У жељи за добром, у прво време је желео да приступи Комунистичкој партији, али не бива примљен у њу. Врло брзо сагледава све негативиости таквог режима.
МАНАСТИР ЦРНА РЕКАВођен Богом, отац Харитон 1996. године одлази у манастир Црна Река код Рибарића, да би тамо, служећи светим Архангелима и светом Петру Коришком, служио и своме вољеном Господу. Његовим ступањем у манастир, почиње и његова борба са старим човеком. Пун одлучности и самопожртвованости, отац Харитоп стреми вишим идеалима монашког живота.
Окружен људима млађим од њега, ненавиклим на тежак начин живота, он пуп усрђа, трудио се да свакоме помогне на заједничком послушању, и онима којима је помоћ била потребна, дању и ноћу, не гледајући да ли је време одмора.
По благослову свога игумана помагао је и манастирским суседима, посебно старим и изнемоглим, хитајући увек радосно на таква послушања. Мало говорљив и сталожен, изгледао је свима као неко ко није од овога света. Ступивши у манастир са жељом ка самовању, одлазио је по благослову, не ропћући, возећи онако како би други били задовољни.
ПОНОВО КОД СВЕТИХ АРХАНГЕЛАТако ревносно проводи свој живот као искушеник у манастиру Црна Река, а после две године, као онај који ништа нема, а све има, бива од стране свога духовника, епископа Артемија, премештен да помогне обнову манастира светих Архангела код Призрена.
Поново позван да служи својим светим Архангелима, којима је призван од рођења, неуморно себе улаже у нову светињу. Ту је убрзо и замонашен од свог владике Артемија, уочи бденија за славу манастирске капеле светог Николаја Жичког, 10. маја 1998. године. После монашења, отац Харитон је само додавао труд на труд.
Био је спреман да усред ноћи, у доба највећих напада тзв. ОВК, крене преко најопаснијих предела Дуље и Црнољева, да за једног болесног брата донесе лековиту воду из Пролом Бање. Потпуно мирно и спремно је кренуо на то послушање, али је био заустављен пре него што је упалио возило. Исто тако је примио нови благослов да се врати, нимало не ропћући и не коментаришући.
НЕЗЛОБИВО СРЦЕКако је ревносно живео, тако је и пострадао, од оних које је увек бранио и оправдавао, не показујући према њима мржњу ни онда када су, 1. маја 1999. године пуцали из аутоматске пушке на кола која је возио, идући са другима у посету болеснику у приштинску болницу. Био је неустрашив и сталожен у таквим ситуацијама, јер у свом незлобивом срцу није гајио мржњу и мислио је да су и други њему слични. Због свега тога се слободно кретао и онда када се наша војска повукла, а дошле злочиначке банде тзв. ОВК.
ПОСЛЕДЊЕ ПОСЛУШАЊЕ15. јуна 1999. године, када је после 10:30 колима стигао испред Епископије у Призрену и примио своје последње послушање на земљи да оде до једне породице у граду и донесе ручак за свог вољеног епископа, кренуо је радосно и без поговора, ничега се не бојећи. Са тог пута се више није вратио к нама жив. Ухватила га је злочиначка рука ту, на очиглед НАТО снага које су дошле да донесу „мир и слободу", и одведен је на место мучења.
Ништа се више није знало за њега иако је на све стране послата обавест онима који су били задужени да се о томе старају. Сви су ћутали, желећи да сакрију злочин, али Господ није хтео да отац Харитон оде у заборав, и као што бива да мученици за Христа имају слободу да се јаве, оца Харитона су сањали неколико његове сабраће, а једноме је и казао да је мртав.
МАНТИЈА И БРОЈАНИЦЕПосле годину дана се ти снови и обистињују, када је нађено његово намучено тело, ту поред Призрена, у месту Тусус иза болнице. Препознато је по монашкој мантији и бројаницама, а ту су били и делови његових докумената. Ту нам се открива део његовог мучеништва: тело је нађено без главе са неколико преломљених костију и са распараним џемпером и убодима у пределу срца. Знамо да се отац Харитон није одрекао свога Христа за кога је и пострадао, само зато што је хришћанин, зато што је монах, зато што је Србин.
МУЧЕНИКЈеданаестог новембра 2000. године доносе његове намучене остатке код његовог духовног оца, владике Артемија у манастир Грачаницу, одакле га, идућег дана, преносе у манастир Црна Река, где је отац Харитон и започео свој монашки подвиг. Ту, испред манастира га је његов владика, заједно са многобројним монаштвом и верницима, дочекао речима: „Оче Харитоне овде смо те пре пар година примили као искушеника, а сада те примамо као мученика..."
ГРОБ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХАРИТОНА
