Аутор Тема: 10 Највећих заблуда код Срба  (Прочитано 8063 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

Ван мреже Серафим

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 1497
  • Пол: Мушкарац
  • РАДОСТИ МОЈА, ХРИСТОС ВАСКРСЕ
    • http://pravoslavna-srbija.com/
10 Највећих заблуда код Срба
« послато: новембар 30, 2008, 03:49:22 »
10 највећих заблуда у Срба

Шта нам је ово требало..

Постоје "мрсне славе" и "посне славе"..


Истина је да славе нису ни мрсне ни посне, него дани у које оне падну могу бити мрсни или посни. Зависно од тога у какав дан слава пада, таква се славска трпеза припрема. На пример, ако једне године Ђурђевдан падне у четвртак, припрема се мрсна трпеза, јер је четвртак мрсан дан. Ако следеће године падне у среду, припрема се посна трпеза, јер је среда посни дан. Неке славе увек падају у време једног од четири велика поста, па се сваке године припрема посна трпеза. Пример такве славе је Никољдан, који увек пада у време великог Божићног поста.


Славско жито се не спрема за "живе свеце"..

Истина је да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих. Погрешна пракса је вероватно настала услед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу, и символизује Православну веру у опште Васкрсење. Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тог дана, или тог парастоса. Да ли је реч о светитељу који је живео, па се упокојио, или никада није прожао кроз биолошку смрт, попут Арханђела Михаила или Светог Илије, на пример, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино). Нажалост, успркос упозорења Цркве на овакву погрешну праксу, многи и даље настављају по своме јер су "тако радили и преци".


Клањање је мухамедански обичај, клечање је римокатолички обичај..

Истина је да су мухамеданци управо од Хришћана усвојили праксу клањања Богу, дотичући челом земљу. И то оних Хришћана који су живели у оној средини у којој се мухамеданство и појавило у 7. веку – од Православних Хришћана Блиског Истока. Црква је увела правило (канон XX, Првог васељенског сабора) да се на недељним Литургијама, као и на свим Литургијама између Васкрса и Педесетнице (Духова), обавезно стоји. А то Црквено правило је уведено због уобичајене праксе Православних да своју оданост и љубав према Богу изразе клечањем и клањањем (велики поклон, велика метанија). Ова заблуда многих Православних се појавила услед жалосне чињенице да нису никада били у цркви сем недељом (кад се не клечи и не клања), а и то често само два пута годишње (на Васкрс и Божић), па нису ни имали прилику да се упознају са свим облицима изражавања Православне духовности.


Није потребно постити јер грех не улази на уста, него излази из уста..

Истина је да грех не улази на уста, али не смемо злоупотребити тај цитат из Светог Писма као "исприку" за своју неспремност и одсуство воље да се боримо против уживања у храни. Сврха и циљ поста је борба против греха, а она укључује борбу против телесних жеља. Телесне жеље се, опет, најлакше сузбијају узимањем посне хране, што сведочи 2000 година дуга традиција Цркве. Одрицање од стомакоугађаља има двојако дејство: 1. то је наша жртва Богу; 2. то је средство за гашење телесних страсти. Зато се и каже да је пост једно од два крила која човека уздижу ка Богу (друго крило је молитва). Не заборавимо да је Адамов пад у грех изазван кршењем заповести о посту: "Не једи..." Ако кршимо Црквену заповест о посту: "Не једи...", на исти начин смо изложени паду као што је то био и Адам.


Не постим јер сам једном видео свештеника како у сред поста једе печење..

Истина је да су сви људи грешни, па и свештеници. Чак ако смо се лично уверили да неки од њих не поштују Црквене заповести о посту, то нас још увек не ослобађа личне одговорности за непоштовање Црквених заповести. Није ли и Адам након прекршене заповести о посту, покушао да свали кривицу на Еву рекавши: "..она ми даде са дрвета, те једох" (1 Мој 3,12)? Знамо да Бог није прихватио такво објашњење, јер свако од нас има слободу избора – да ли ће кренути погрешним или правим путем. Кренути погрешним путем поводећи се за другим људима, користећи их као изговор за своје погрешке, погубно је.


Не идем у цркву јер нисам ништа згрешио..

Истина је да сви падамо у грех, и да је најгори могући облик гордости умишљеност да смо без греха. Свети Оци сведоче да прави пут покајања почиње онда када схватимо да је број наших греха једнак броју зрна песка у пустињи. Они који мисле да су греси једино они који су набројани у 10 Божијих заповести, праве велику грешку. Сам Спаситељ нам је рекао да се у грехе убрајају и грешне помисли (нпр. Матеј 5,2. Ова иста заблуда се јавља чак и код оних који иду у цркву. Свештеници сведоче да им за исповест прилазе људи и кажу: "Оче, немам ништа да исповедим јер нисам ништа згрешио." У Православљу је најгори грех - неокајани грех. Како да се покаје за своје грехе онај који мисли да их нема? Зато је умишљеност да смо без греха јако опасна.


Тако му је било суђено.. таква му судбина..

Истина је да је веровање у судбину, као нешто што је унапред "записано" човеку и што он не може да избегне, супротно Православном веровању у слободу људске воље. У судбину, као нешто предодређено човеку, веровале су и верују разне паганске религије, укључујући древне Грке, мухамеданце и протестанте - следбенике учења Жана Калвина. У нашем народу се ова заблуда највероватније увукла преко мухамеданства. Слободна воља и слобода избора коју човек има је један од Божијих дарова човеку. То је, између осталог, оно што човека чини боголиким бићем. Иначе, ако нам је све унапред зацртано (суђено), онда смо само роботи који не треба да се труде ни у чему, јер ионако је "све записано како ће бити". Православље нас учи да је човек творац своје судбине. Човеку ће бити онако како је сам одлучио, на основу одлука које је сам доносио, својом слободном вољом.


Данас је црвено слово, не треба ништа радити..

Истина је да Црквена заповест о празновању великих празника подразумева остављање свакодневних послова, али зато да би се имало времена за одлазак у цркву на Свету Литургију. Седење код куће ради "црвеног слова" (у скорије време и подебљаног), и не одлазак на богослужење представља злоупотребу црквене заповести, и само је изговор за ленствовање.


Божић је 7. јануара, Јовањдан 20. јануара, а Ђурђевдан 6. маја..

Истина је да је Божић одувек био и биће 25. децембра, Јовањдан 7. јануара, а Ђурђевдан 23. априла. Питање јулијанског календара насупрот грегоријанског је интензивирано у скорије време . Многи ће се нпр. чудити кад у цркви чују Божоћњу посланицу, дату у Патријаршији српској о Божићу 2008. године. Истовремено, немоћ и одсуство воље верних да се одупру упливу те јереси кроз употребу папског календара у секуларним институцијама државе, довела је до тога да су многи заборавили на чињеницу да су Црквени празници успостављени и одувек слављени у односу на јулијански календар.


Отац ми није пренео славу, зато не могу да славим..

Истина је да званични чин преношења славе није услов да би се отпочело са слављењем. Једино што је потребно да би се са тиме почело је - добра воља. Нажалост, узрок ове заблуде је тражење "изговора" пред самим собом, па и пред Богом, за властити немар и одсуство воље за практиковањем Православног начина живота.


Божић бâта је особа..

Истина је да је прави нагласак речи "бата" заправо батâ, што је изведено од речи "бат" (маљ). Значење речи батâ је везано за произвођење звука, и нема ништа заједничко са речју "брат" и њеним изведеницама братко, батко, бâта. Подсећање на звук који производи бат, произвело је употребу те речи и у другим приликама. Па тако знамо за "бат корака", на пример. Самим тим је и право значење правилно изговореног израза Божић батâ заправо Божић долази, или Божић куца, или Божић лупа (на врата). Ова заблуда представља конкуренцију кока-колиној измишљотини познатој под називом "деда мраз", јер је својеврсна домаћа верзија непостојеће личности. Подсетимо се да је Свети Никола онај који за Божић доноси поклоне деци, а он је истинска историјска личност и Божији светитељ.
« Последња измена: децембар 01, 2008, 05:18:36 Витез »
"Срце Хришћанина треба да љуби све што је прихватила и заволела Света Црква. Испуњавај оно што је Црква одредила на седам Васељенских Сабора. Тешко човеку који и једно слово дода или одузме."
( Св. Серафим Саровски Чудотворац )

Ван мреже Десни

  • Уредник
  • Генерал
  • *****
  • Поруке: 2371
  • Пол: Мушкарац
  • Хало централа, дајте ми витеза Коју.
    • Заборављена и забрањена историја Срба
Одг: 10 Највећих заблуда код Срба
« Одговор #1 послато: децембар 27, 2008, 02:54:27 »
Постоје "мрсне славе" и "посне славе"..

Не постоје ни мрсне ни посне славе нити постоји било каква славска трпеза. Зна се шта је слава: колач, свећа, жито и молитва. Слава проистиче из речи славље али не славље као на свадбама и рођенданима него славље у смислу слављења - прослављања светитеља. Нешто што је било најлепше и јединствено међу свим Хришћанима ми смо успели да претворимо у најобичније пирове где се ждере, алкохолише, води тешка политика и по добром старом обичају свако свога свештеника (попа, како они кажу) блати а да при том не погледа себе у огледало.


Клањање је мухамедански обичај, клечање је римокатолички обичај..

Често се сусрећем са особама које ми постављају питање због чега се у последње време клечи у цркви а некада се није клечало. Обично и сами себи одговоре па дођу до закључка да им је свештеник можда пореклом из Босне па је то, како они кажу, покупио од Турака. На жалост код већине таквих људи, и поред мог обимног објашњења, остаје она задрта убеђеност да су неки исламски обичаји ушли у наше цркве а при том не знају ни Символ Вере да изговоре како треба.



Ван мреже Пивопија

  • Каплар
  • **
  • Поруке: 89
  • Пол: Мушкарац
  • И Пресвети Кнез Лазар је био Јакуза!!!
Одг: 10 Највећих заблуда код Срба
« Одговор #2 послато: октобар 07, 2009, 14:08:31 »
Данас је црвено слово, не треба ништа радити..


Задивљен сам објашњењем! s-20
То покушавам свима да објасним, али не иде!
У селу је заиста тако, сељаци оду ујутру у цркву, остану после литургије, и ту им оде пола дана! А шта има то толико да ради неко из града!!!??? Да опере веш или обрише прашину! И какве везе с њим има празник кад не оде у цркву него исту ту литургиу преспава?
''Не тражим ништа, никакву славу нити награду. За мене ће бити највећа награда када од себе дам све што могу. За мене је највећа награда да се избори слобода.''
Пуковник Драгутин Кесеровић

Ван мреже Нација

  • Уредник
  • Пуковник
  • *****
  • Поруке: 824
    • http://pravoslavna-srbija.com/
Одг: 10 Највећих заблуда код Срба
« Одговор #3 послато: октобар 08, 2009, 18:27:50 »
Данас је црвено слово, не треба ништа радити..


Задивљен сам објашњењем! s-20
То покушавам свима да објасним, али не иде!
У селу је заиста тако, сељаци оду ујутру у цркву, остану после литургије, и ту им оде пола дана! А шта има то толико да ради неко из града!!!??? Да опере веш или обрише прашину! И какве везе с њим има празник кад не оде у цркву него исту ту литургиу преспава?

Нећемо делити послове на оне у гаду и на селу. Јер онај ко је на селу не разуме обавезе у град и обрнуто. Ја живим у граду итекако имам обавеза и посла сваки дан...па ме не спречава да одем у Цркву. Не зато што имам "мање посла" него неко други него зато што ОЋУ и ЖЕЛИМ!
Зато треба то да се дефинише овако: Ко има воље и љубави према својој вери он ће ићи на црвено слово у Цркву! Као што му то слово омугућава...
А то да ли је у шупи, вили, дворцу или у штали нема везе! Јер итекако има примера где и на селу иде јако мали број људи у Цркву...зато покушај другачије да објашњаваш људима из града око црвеног слова.
« Последња измена: октобар 08, 2009, 18:29:45 Nacija »
Српство испред и изнад свега!