Сабрана дела Светог Владике
Николаја Велимировића

Вера Светих

Изнад Истока и Запада

Моје успомене из Боке

Индијска писма

Молитве на језеру

Емануил

Теодул Српски народ као Теодул

Слике са Косова и Метохије 2009.

Чудо благодатног огња у Јерусалиму

Аутор: Антонина Пантелић, Број 987, Рубрика Духовност

На Велику суботу, верни се у великим групама окупљају у цркви Светог Гроба, јер на тај дан са небеса силази благодатни огањ и пали ватру у кандилима ове цркве. Тако у једном од многих водича посвећених Васкрсу у Светој Земљи читамо:
„Хришћанско чудо благодатног огња у православним црквама је познато као највеће од свих хришћанских чуда. Оно се догађа сваке године, у исто време, на исти начин, на истом месту. Није познато да се ма које друго чудо појављује тако редовно и током тако дугог временског периода; о њему можете читати још у изворима који потичу из 8. века. Чудо се одиграва у цркви Светог Гроба, која за милионе верника представља најсветије место на земљи“. Црква Светог Гроба је, сама по себи, тајанствено место. Богослови, историчари и археолози сматрају да црква обухвата и Голготу, брдашце на којем је разапет Господ Исус Христос, исто као и „нови гроб“, недалеко од Голготе, који је примио Његово мртво тело, као што читамо у Јеванђељима. Најзад, хришћани верују да је Господ управо на том месту васкрсао из мртвих.

Ово чудо можемо да пратимо кроз многе векове, будући да је забележено у многим путописима из Свете Земље. Руски монах Данило, на пример, у свом путопису који потиче из 1106-1107. г, веома исцрпно пише о „Чуду благодатног огња“ и прослави која је пратила његову појаву. Он описује како патријарх улази у капелу Васкрсења са две свеће. Патријарх затим клечи испред камена на који је Христос положен после смрти и изговара одређене молитве, за којима ће уследити чудо. Светлост се појављује из средине камена - плавичаста, неописива светлост која ће после извесног времена запалити кандила, исто као и две свеће у патријарховим рукама. Ова светлост је „благодатни огањ“, и он се шири према свим људима који су присутни у цркви. Свечаност која прати „чудо благодатног огња“ можда је најстарија хришћанска свечаност која је, без прекида, дошла и до нас. Од 4. века Христове ере па све до наших дана, извори говоре о сили која побуђује помешано осећање дивљења и страха. Из тих извора је јасно да се током свих ових векова то чудо прослављало на истом месту, на исти дан и у истим богослужбеним оквирима. Упитао сам се: да ли ће се то догодити и сада, на преласку из 20. у 21. век?

Са жељом да то откријем, отпутовао сам у Јерусалим да бих присуствовао прослави на којој ће се јавити чудо благодатног огња. Хтео сам да посведочим да се оно није догађало само у старој Цркви или само у средњем веку, него да ће се догодити и сада. Грчки православни патријарх је човек који сваке године улази у гробницу да би ту примио благодатни огањ. Захваљујући посредовању највиших црквених власти, допуштено ми је да се нађем на галеријама под куполом цркве Светог Гроба. Одатле сам имао изванредан поглед на мноштво народа који се окупио око гроба да би присуствовао овом чудесном догађају.157

Шта се, у ноћи Велике суботе, заиста догађа у цркви Светог Гроба? Зашто тај догађај оставља тако дубок утисак на православну традицију? Зашто нам се чини да у протестантским и католичким земљама нико као да није ни чуо за ово чудо?

ЈЕДНО ОД НАЈВЕЋИХ ЧУДА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Откако је цар Константин Велики, средином 4. века, подигао цркву Светог Гроба, ова грађевина рушена је неколико пута. Цркву коју данас видимо подигли су крсташи. Око Христовог Гроба подигнута је мала капела са две одаје: са једном одајом испред гроба и самим гробом у који не може да уђе више од петоро људи. Ова капела је средиште чудесних догађаја, и овамо сваке године долазе на хиљаде ходочасника. Већина њих долази из Грчке, али је током последњих неколико година приметно да се повећава и број ходочасника из Русије и источноевропских земаља. Да би се што више приближили гробу, ходочасници долазе овамо још на Велики петак. На Велику суботу, око 11 сати пре подне, па све до 1 после подне, хришћани арапског порекла, громогласно и уз бубњеве, певају своје традиционалне песме. Ове песме потичу још из времена турске окупације Јерусалима у 13. веку, из времена када хришћанима није било дозвољено да било где певају своје песме, осим у црквама. „Ми смо хришћани, то смо били вековима и то ћемо бити довека! Амин“, каже се у једној таквој песми. Око 1 сат поподне, песма ће се утишати и наступиће напета и напрегнута тишина, наелектрисана ишчекивањем велике пројаве силе Божје којој ће сви присутни бити сведоци.

У 1 сат после подне делегација локалних власти почиње да се пробија кроз гомилу народа. Иако ови званичници нису хришћани, и они су део прославе. У доба турске окупације Палестине, они су били муслимански Турци, а данас су то Израелци. Током векова, присуство ових званичника чинило је део прославе. Њихова улога је да представљају Римљане из доба Господа Исуса Христа. Јеванђеља говоре о Римљанима који су отишли да запечате Исусов гроб, како Његови ученици не би могли да украду тело и да затим објаве како је васкрсао. На исти начин, представници израелских власти на ову Велику суботу долазе да би гроб запечатили воском.

Обичај је да, пре него што запечате гроб, уђу унутра и провере да ли постоји ма какав скривени извор ватре који би посредством обмане могао да створи чудо.

И као што су Римљани могли да гарантују да није било никаквих манипулација после Христове смрти, исто тако и локалне израелске власти могу да гарантују да ни у наше време овде нема никаквих трикова.

ПАТРИЈАРХОВО СВЕДОЧЕЊЕ

Када је гроб проверен и запечаћен, васцела Црква пева „Кирие, елеисон“ („Господе, помилуј“). У 1.45 после подне патријарх ступа на сцену. Предводећи дугу литију, он три пута обилази око гроба, а онда скида своју свечану богослужбену одећу и остаје само у белом стихару, што је знак његове скрушености пред величином силе Божје, којој ће он ускоро бити кључни сведок. Сва уљана кандила су угашена још претходне ноћи, а гасе се и сви остаци вештачког осветљења, тако да је већи део цркве обавијен тамом. Носећи у рукама две велике свеће, патријарх улази у капелу Светог Гроба, најпре у малу одају испред гроба, а затим и у сам гроб.

Никоме, осим њему, није могуће да прати шта се догађа унутар гроба, а аутор ових редова имао је прилику да са јерусалимским патријархом Диодором разговара о самом средишњем догађају.

„Ваша Светости, шта се догоди када уђете у Свети Гроб?“

„Улазим у гроб и са свештеним страхом клечим испред места на коме је Христос лежао после смрти и где је затим устао из мртвих. Молитва у Светом Гробу за мене је, сама по себи, увек свети тренутак на светом месту. На том месту, Он је поново устао у слави, и одатле је проширио светлост по читавом свету. У првој глави свога Јеванђеља, св. Јован Јеванђелиста пише да је Христос светлост свету. Клечећи испред места где је Он устао из мртвих, налазимо се у непосредној близини Његовог славног Васкрсења. Римокатолици и протестанти називају ову цркву црквом Светог Гроба, док је ми називамо црквом Васкрсења. За нас православне, Васкрсење Христово је срж наше вере. У Свом Васкрсењу, Христос је задобио коначну победу над смрћу, и то не само над Својом, него над смрћу свих оних који су Му блиски“.

„Верујем да ни најмање није случајно што се благодатни огањ спушта управо на том месту. У 3. стиху 28. главе Јеванђеља по Матеју пише да се, кад је Господ устао из мртвих, појавио анђео који је сав био одевен у чудесну светлост. Верујем да је та светлост, слична муњи, која је обавијала анђела приликом Васкрсења Господњег, она иста која се појављује и на Велику суботу. Христос жели да нас подсети да је Његово васкрсење стварност, а не мит, да је Он ваистину дошао у свет да би посредством Своје смрти принео неопходну жртву и васкрсао да би се човек поново сјединио са својим Творцем“.

ПЛАВИЧАСТА СВЕТЛОСТ

„Идући кроз таму, крећем се ка унутрашњој одаји у којој се спуштам на колена. Овде изговарам извесне молитве које су кроз векове дошле до нас и, када их изговорим, почињем да чекам. Понекад чекам неколико минута, али уобичајено је да се чудо догоди непосредно након што изговорим молитве. Из самог средишта камена на коме је Христос лежао, почиње да се излива неизрецива светлост. Она је обично плавичаста, али боја може да се мења и појављује се у многим, различитим нијансама. Немогуће ју је описати људским речима. Светлост се подиже са камена слично као што се магла подиже са језера, и готово да би вам се могло учинити да је камен прекривен влажним облаком, али то је светлост. Светлост се сваке године другачије понаша. Понекад само прекрије камен, а понекад обасја читаву капелу, тако да људи који стоје изван гроба и гледају у њега, виде да се испунио светлошћу. Ова светлост не спаљује, тако да се, за ових шеснаест година откако сам јерусалимски патријарх и примам благодатни огањ, никада није догодило да ми, на пример, запали браду. Ова светлост је нешто другачија од оног, уобичајеног пламена који гори у кандилима“.

„У извесном тренутку, светлост се подиже и обликује стуб у коме се налази пламен другачије природе, тако да на њему могу да запалим своје свеће. Када на овај начин примим пламен за свеће, излазим и предајем пламен најпре јерменском, а затим и коптском патријарху. После тога, предајем пламен свима који су присутни у цркви“.

СИМВОЛИЧНО ЗНАЧЕЊЕ ЧУДА

„Како Ви лично доживљавате ово чудо и шта оно значи за Ваш духовни живот?“

„Ово чудо ме сваке године додирне подједнако дубоко. Сваки пут, оно за мене значи још један корак ка покајању. За мене лично, велика је утеха што могу да укажем на Христову верност нама, коју нам Он показује даровањем овог светог пламена упркос свим нашим људским слабостима и недостацима. Ми у нашим Црквама доживљавамо многа чуда, и чудо није за нас ништа необично. Често се догађа да иконе плачу у оним временима када небеса желе да нам покажу своју блискост са нама; исто тако, ми имамо многе светитеље којима је Бог дао бројне духовне дарове. Међутим, ниједно од тих чуда нема тако дубоко и символично значење као чудо благодатног огња. Ово чудо је као Света Тајна. Оно чини да нам Васкрсење Христово буде предочено тако као да је Он умро и васкрсао пре само неколико година“.

И док је патријарх унутар капеле, клечећи на коленима испред камена, напољу су све свеће угашене, али далеко од тога да влада тишина. Чује се прилично гласно мрмљање, и атмосфера је веома напета. Када патријарх изађе са свећама које блистају и обасјавају све око себе, проломи се громогласан усклик који се ни са чим не може упоредити.

ЧУДО ВОДИ КА ВЕРИ

Чудо није ограничено само на оно што се заправо догађа унутар капелице у којој се моли патријарх. Оно што би могло да буде још значајније, јесте чињеница да је примећено да се плавичаста светлост појављује и да дејствује и изван гроба. Сваке године, многи верујући тврде да је ова чудесна светлост, сама од себе, запалила свеће које су држали у рукама. Сви у цркви чекају са свећама у рукама, са надом да би се могле запалити саме од себе. Често се догађа да се, пред очима ходочасника, сама од себе упале угашена кандила. Плавичасти пламен може да се види док се појављује на различитим местима у цркви. Велики број забележених сведочанстава ходочасника, чије су се свеће запалиле саме од себе, потврђује веродостојност њихових исказа. Особа која се налазила у близини и чија се свећа запалила или је, пак, посматрала плавичасту светлост, обично напушта Јерусалим као потпуно промењена, и за свакога, ко је присуствовао овој прослави, може се рећи да за њега постоји време „пре и после“ појаве благодатног огња у Јерусалиму.

НЕПОЗНАТО НА ЗАПАДУ

Неко би се могао запитати зашто је чудо благодатног огња готово непознато на Западу. Када су у питању протестантске области, то би се, у извесној мери, могло објаснити чињеницом да овде не постоји традиција чуда и да људи не знају како би се односили према њима. У земљама са римокатоличким предањем, међутим, постоји велико занимање за чуда. Зашто се онда у тим областима о овом чуду не зна много више? Овде би се могло понудити само једно објашњење: црквена политика. Овом догађају присуствују само представници православних цркава. Оно се догађа само на православни Васкрс и без присуства римокатоличких власти. Православни стога сматрају да ова појава представља очигледан доказ да је Православна црква једина легитимна Црква Христова у свету, а то би, свакако, могло да изазове пометњу у римокатоличким круговима.

ПИТАЊЕ ВЕРОДОСТОЈНОСТИ

Као и у случају сваког другог чуда, постоје људи који сматрају да је то обичан трик и ремек-дело православне пропаганде. Они верују да патријарх унутар гроба има упаљач. Ови критичари се, међутим суочавају са многобројним проблемима. Шибице и упаљачи су, могло би се рећи, скорашњи изуми, и само је у последњих пар стотина година, да би се запалила ватра, потребно свега неколико минута, колико патријарх борави у гробу. Неко би можда могао рећи да се унутар гроба налази упаљено кандило на којем патријарх затим упали свеће, али локалне власти потврђују да су провериле гроб и да унутар њега није пронађено ниједно упаљено кандило. Међутим, највећи изазов са којим се суочавају критичари овог чуда јесу небројена, независна сведочења ходочасника чије су се свеће запалиле саме од себе, пред њиховим очима и без икаквог могућег објашњења. Према нашим истраживањима, ни у једном случају није било могуће да се сними неко паљење свеће или кандила самих од себе. Дошао сам, међутим, до видео-записа који је начинио један млади инжењер из Витлејема, Сухел Набдијел. Он је присуствовао прославама појаве благодатног огња још од свог детињства. Године 1996. замољен је да сними прославу са галерије испод куполе у цркви. На галерији су, заједно са њим, били присутни једна монахиња и четворо верујућих. Монахиња је стајала десно од г. Набдијела. На видео-запису се може видети како је снимао окупљени народ. У извесном тренутку, сва светла су се погасила, јер је било време да патријарх уђе у гроб и да прими благодатни огањ. И док је патријарх још увек био у гробу, изненада се зачуо усклик изненађења и чуђења, који је долазио од оне монахиње што је стајала десно од Набдијела. Камера је почела да се тресе, а зачули су се и повици осталих људи који су били присутни на галерији. Камера се у том тренутку окреће на десну страну, како би забележила разлоге овом запрепашћењу. У том тренутку, Набдијел је снимио да се велика свећа, коју је у рукама држала ова руска монахиња, запалила сама од себе пре него што је патријарх изашао из гроба! Док су јој се руке тресле, монахиња је високо подигла свећу и њоме творила знак крста, истовремено преплашена и усхићена силом чији је сведок управо постала. Овај видео-запис је, вероватно, највише што је до сада снимљено у вези са овим чудом.

ЧУДА СЕ НЕ МОГУ ДОКАЗАТИ

И ово чудо је, као и већина чуда, окружено мноштвом необјашњивих чињеница. Као што је, приликом нашег сусрета у Јерусалиму, рекао архиепископ Тиверије, „ово чудо никада није забележено камером и вероватно то никада неће ни бити. Чуда се не могу доказати. Да би чудо донело плодове у нечијем животу, неопходна је човекова вера, и без овог чина вере не постоји чудо у строгом смислу те речи. У хришћанском предању, истинско чудо има само једну сврху: да умножи благодат Божју у творевини, а Бог неће подарити своју благодат уколико у својој творевини не пронађе веру. Према томе, без вере ни чуда не могу да постоје“.
Nils Kristijan Hvidt