ПРАВОСЛАВЉЕ

ПРАВОСЛАВЉЕ, оригинални облик Хришћанства, Вере која је "једном предана светима" (Јуда 1,3). Назив потиче од старословенске речи православьнь, која се формирала као превод грчке речи ορθόδοξος, која значи: онај који исправно мисли, верује - правоверан, право слављење (Бога), имати здраво мишљење и односи се на све оне хришћанске заједнице и појединце који су сачували веру утврђену светим саборима, насупрот онима који одступили од првобитне вере и пали у јереси. Будући да су правила апостолске вере основни критеријум Православног учења, историја Православља почиње заједно са историјом Хршићанства, тј. од догађаја који су везани за сам почетак Црквене историје - од Вазнесења и Педесетнице. Другим речима, Православље почиње од формирања заједнице Хришћана, заједнице која се потпуно разликује од традиционалне старозаветне религије (Нови Завет ту заједницу назива - Црква).

Православну Цркву је основао сам ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС и она представља живи израз Његовог присуства у историји људског рода. Православље се посебно одликује богатим литургијским животом и својом верношћу апостолском предању. Православни хришћани верују да је управо њихова Црква сачувала пуноћу предања и континуитета древне Цркве, за разлику од осталих хришћана који су у мањој или већој мери одступили од заједничког предања Цркве првих десет векова. Данас Православна Црква броји око 300 милиона верника који живе у вери и предању седам Васељенских Сабора.

Православна Црква је породица "аутокефалних" (независних) Цркава и није централизована организација са једним првосвештеником на челу. Јединство Цркве се пре свега огледа у заједничкој вери и заједничком литургијском општењу и нико осим самог Христа није глава Цркве. Број аутокефалних цркава мењао се кроз историју. Данас постоје следеће: Васељенска Патријаршија (у Цариграду), Александријска Патријаршија (у Египту), Антиохијска Патријаршија (са седиштем у Дамаску, Сирија), Јерусалимска Патријаршија (Израел), као и Србска, Руска, Румунска, Бугарска и Грузијска Патријаршија, те Цркве Кипра, Грчке, Пољске, Албаније и Америке.

Такође постоје и "аутономне" Цркве које су у канонској зависности од својих матичних Цркава. То су Цркве: Чешке и Словачке, Синаја, Крита, Финске, Јапана, Кине и Украјине. Поред тога постоји и веома бројна православна дијаспора расејана по целом свету и административно подељена у више јуриздикција (које су у зависности од матичних аутокефалних цркава). На челу првих девет аутокефалних цркава налазе се патријарси док остале цркве предводе архиепископи и митрополити. Ове титуле су почасног карактера и сви епископи су сасвим једнаки по сили која им је дарована од Духа Светога.

У ширем богословском смислу "Православље није тек један од видова чисто људске организације на челу са патријарсима, епископима и свештеницима који служе Цркви нити је то само Црква која се званично назива "Православном". Православље је пре свега мистичко "Тело Христово" и његова глава јесте сам Христос (Еф. 1, 22-23 и Кол. 1, 18-24). Православље не чине само свештеници већ сви они који истински верују у Христа и који су Светим Крштењем постали чланови Цркве коју је Он сам основао, они који живе на земљи и они који су се упокојили у вери и побожности".

Православна Црква је позната по свом развијеном МОНАШТВУ. Непрекинуто монашко предање православне Цркве вуче своје порекло из египатских пустињских манастира у 3. и 4. веку. Ускоро се монаштво проширило у Палестини, Кападокији, Грчкој, Србији, Русији и словенским земљама. Монаштво је одувек било на бранику Православља и направило је трајан утицај на целокупну православну духовност.

Данас Православна Црква представља непроцењиву ризницу богатог литургијског предања које потиче из најранијих периода хришћанства. Осећај свештене лепоте и величанства у православној Божанској Литургији ствара жив и снажан осећај присуству Неба на земљи. Православна црквена уметност и музика имају значајну функционалну улогу у православном животу и омогућавају чак и телесним чулима да осете духовну величину Божјих тајни. Православне иконе нису само прекрасна уметничка дела која имају извесну естетску и поучну функцију. Оне су пре свега средство помоћу којих опитно доживљавамо реалност Царства небеског на земљи. Свештене иконе крију неисцрпне дубине тајне Христовог оваплоћења за чију су одбрану хиљаде мученика жртвовале своје животе.

Историјски пресек

Први векови

Историја Православља је историја Цркве, коју карактерише огорчена борба за очување чистоте вере коју су Апостоли пренели својим наследницима - Епископима. Та борба је почела још за живота Светих Апостола, и трајаће све до краја века, и другог Христовог доласка. Прогони Хришћана у првим вековима, не само да нису угасили Православље и Веру и развој Божије Цркве, него су, кроз вид мучеништва, и чуда која су се при томе дешавала, потпомогли да се она одржи и релативно брзо шири. После обраћања цара Константина у Хришћанство, дошао је тзв. Милански едикт (313), у коме је свечано прокламована слобода Хришћанства, уз слободу других вера. Прецизније речено, обраћање цара Константина имало је за последицу преокрет у односу Цркве и државе, преокрет већи од свих које је Хришћанство икада доживело (за Православље, цар Константин је и до данас остао "оруђе победе светлости над мраком").

Аријанска криза била је почетак оних богословских спорова, који ће скоро пет векова потресати Православље и Црквену историју. Али, у њој се прекаљује вера Христове Цркве и рађа се Византија, са оном визијом Црквене свести, која је и до данас присутна у Православљу. Рађа се Византија (Нови Рим) где је окончан развој Православног богослужења и где је настао Кодекс Светих Отаца (који до данас чини основу Православног богословља).

Епоха Васељенских сабора

Векови између четвртог и осмог (у историји Православља) обично се називају Епохом васељенских сабора. Четврти век, поред појаве монаштва, обележава и јасно формулисање апостолске Вере ο Cвeтој Тројици. Истовремено, осуђује се учење александријског свештеника Арија, као и актуелне јереси тог периода (Македонијанизам; Аполинаријанизам). Наредни пети век, карактеришу Трећи и Четврти васељенски сабори. Трећи (Ефес, 431), који дефинише доктрину ο сједињавању двеју природа у јединственој ипостаси Логоса и доктрину ο Богородици (поред тога осуђује и свргава несторијанство) и Четврти (Халкидон,451), који представља највиши домет Православља, јер дефинише догмат ο Христовом Богочовештву и осуђује монофизитство (заправо цела Епоха васељенских сабора открива се као питање смисла Богочовештва Исуса Христа за свет и за човека). Уз проглашење догмата, Халкидонски сабор уздиже јерусалимски престо на степен Патријаршије.

Следећи, Пети васељенски сабор (Цариград, 553) сазвао је цар Јустинијан (527-565), с намером да помири Монофизите с Православнима, јер Монофизити нису прихватили христолошки догмат Халкидонског сабора, чиме су изазвали политичка трвења. Но, током саборских седница, богословско дело овог Сабора дало је основу (и разлог) да се Православна Христологија назове "неохалкидонском", јер је Пети васељенски сабор објаснио монофизитима сабор у Халкидону, а у том циљу, христолошка вера формулисана је прецизнијом (конкретнијом) терминологијом кападокијских отаца.

Шести васељенски сабор (Цариград, 680) сазван је ради дефинисања праве вере против монотелитске јереси, а поред тога, у свом догматском оросу, дао је рекапитулацију и синтезу светоотачког и саборског христолошког предања ο ипостаси Сина Божијег.

На крају, Православље је одговорило и на иконоборачку јерес кроз Седми васељенски сабор (Никеја, 787). Овај сабор протумачио је и изразио поштовање светим иконама, у чисто христолошком и сотириолошком смислу, тј. афирмисао је учење, по коме је предмет поштовања личност представљена на икони; оно прави разлику између обожавања, које припада само Богу, и поштовања које припада светима. Против иконоборства значајан је и богословски допринос Св. Јована Дамаскина (VIII век).

Словенска епоха

После периода Васељенских сабора, традиција Православља је у сталном процесу тумачења и доказивања (Православље има садржај идентификован у Светом Писму, Предању и у догматским текстовима Цркве, којима Свети Дух даје аутентичност). Словенска мисија означила је почетак мисионарске активности Светих Кирила и Методија у Европи. Њихову мисију карактерише превод Православних текстова на словенски језик, служење Литургије по источном обреду и на словенском језику. Дело Кирила и Методија постало је знамење словенске културе уопште. Упркос гоњењу од стране Латина и анатемисању науке коју су проповедали (Православље), њихово дело одржало се као највиша светиња код Словена.

Но, готово раме уз раме са мисијом Кирила и Методија код Словена, ишло је и питање римских претензија на Византију, која је, све што се налазило изван њених граница, обележавала термином "варварства." Другим речима, крајем IX века долази до велике нетолерантности и охолости, које су пратиле мешање папе Николе I (857-867) и његових наследника у унутрашњу проблематику Византије. Тај догађај забележен је у историји Православља као спор између Патријарха Фотија (820-895) и папе Николе I, окончан на Цариградском сабору (879-880). Наиме, Патријарх Фотије први је јасно и прецизно указао на неправилности новина у доктрини Западне цркве (папизам и учење ο исхођењу Светог Духа - Filioque), оптуживши папу Николу I за јерес. Тиме је означен и почетак истинске Црквене и Православне реакције на заблуде Запада (богословске, културне и историјске разлике, између Истока и Запада, трају већ од IV века). Та реакција довела је до канонског одвајања и прекида литургијске заједнице између цариградског и римског престола, 1054. године.

Велики раскол

Велики раскол између источне и западне цркве 1054. био је врхунац постепеног процеса отуђења између истока и запада који је почео још у првим вековима хришћанске ере и наставио се кроз средњи век. Језичке и културне разлике, као и политички догађаји допринели су овом процесу. Од 4. до 11. века Константинопољ, средиште источног хришћанства био је такође и престоница Источног Римског и Византијског царства док је Рим након варварских освајања потпао под утицај западног Римског Царства које је било у политичком ривалству са истоком. На западу је теологија постепено све више губила непосредни додир са богатом богословском традицијом хришћанског истока. Теолошке разлике можда би и биле разрешене да нису постојала два различита концепта црквене власти. Схватање римског примата заснованог на апостолском пореклу Римске Цркве, која је тражила не само почасну већ и јуриздикцијску власт над другим црквама, никако се није могло ускладити са предањском источном еклисиологијом. Источни хришћани су све цркве сматрали сестринским црквама и римског епископа су прихватали само као првог међу једнаким. За Исток највиши ауторитет у решавању догматских расправа никако није могао бити суд једне цркве већ Васељенски Сабор свих сестринских цркава.

Током времена Римска црква је усвојила разна неправилна учења која нису заснована на предању и коначно је прогласила учење о непогрешивости Папе када поучава ex cathedra. Ово је још више повећало јаз између хришћанског истока и запада. Протестантске заједнице које су се одвојиле од Рима су се у наредним вековима још више удаљиле од учења Светих отаца и Светих Васељенских Сабора. Због ових озбиљних догматских разлика Православна Црква није у литургијском општењу са римокатоличком и протестантским заједницама. Традиционалнији православни теолози уопште не признају црквени и спасењски карактер западних цркава. Многи озбиљни правослани богослови су мишљења да између Православља и неправославних заједница, посебно у области духовног искуства, схватања Бога и спасења, постоји онтолошка разлика која се не може тек тако приписасти културним и интелектуалним разликама између истока и запада, већ је непосредна последица постепеног напуштања свештеног Предања од стране неправославних хришћана.

Покушаји унијаћења Православних

Истина, одмах после римског отпада од Цркве, чињени су покушаји помирења, али германски оријентисано и реформисано (Грегоријанска реформа) папство није више било настројено ка једној од основних карактеристика Православља - саборности, док су крсташки ратови дефинитивно продубили антагонизам између две стране (Православне и римокатоличке). XIV век доноси велике богословске спорове, јер формалне саборске одлуке (Цариград, 1341; 1347; 1351), које су потврђивале богословље ο реалном "учествовању" човека у Богу, па према томе ο реалној разлици између "суштине" и "енергије" у Богу, нису се подударале с тадашњим владајућим латинским богословљем. Другим речима, XIV век је у Православљу био време паламистичких сукоба, тј. исихастичке обнове, која је довела до формирања нове неопатристичке дефиниције Православља (Св. Григорије Палама, 1359, изнео је своје чувено учење ο разликовању између несазнатљиве суштине и нестворене енергије Божије, које је постало део званичног учења Православља).

Ово неопатристичко Православље имало је и одбрамбени карактер у сучељавању са схоластичком теологијом Запада, у чијем је оквиру у XV веку био прави метеж у вези са односом између папства и црквених сабора (једни су били за превласт ауторитета папства, а други за ауторитет црквених сабора). Један од сабора из овог периода (Фераро-Фирентински, 1438-1439) јесте догађај од велике теолошке важности, без обзира на многе нетеолошке факторе који су допринели условима под којима се он одржавао. Наиме, овај сабор дефинисао је сусрет - Унију Православља са западном теологијом, бришући основне догмате Православља, мада Унија није била званично проглашена све до 1452. године, када је објављена у цркви Свете Софије у Цариграду. Убрзо, после тога (29. маја 1453), трупе Мехмеда II заузеле су Цариград, чиме је отпочела ера Отоманске империје и истовремено ера помрачења Православља, која ћe оставити дубоки траг у свести Источне Цркве. Фирентинска унија умањила је у очима Православног света ауторитет Грчке цркве. Као држава, Византија је престала физички да постоји од 1453. године, а у вези с тим није више било ни чувара Православља. Сматра се да је пад Цариграда Божија казна због отпада од Православне вере. Пао је и Други Рим, као некада први. Међутим, није пропало Православље, одн. Православно царство.

Православно царство никада не може пропасти, јер је истина бесмртна и непропадљива. Бог је могао да допусти неверницима да покоре Грке, али Он није допустио да с лица земље нестане истинита вера. Права вера не умире. Док свет постоји, дужан је да "разбијену посуду" замени другом. Такав нови сасуд је постала Москва - Трећи Рим. Руси су се успешно ослободили татарског ропства, московска држава је проширена и уједињена, велики московски кнез Иван III оженио се Софијом Палеолог, из породице последњег византијског цара. Све ово утицало је да савременици потпуно и фактички оправдавају овакву улогу и место Москве у хришћанској васељени. Таквом мишљењу доприносили су и обичаји крунисања московских владара, који су примили царско звање и грб, а и сама установа Московске Патријаршије (1596). У тој важној улози, Русија је верни чувар хришћанске васељене и Православља.

Период турске владавине и комунистичке пошасти

Почетком XIX века, за Православље почиње јутро слободе у облику националног ослобођења од турске доминације (устанци у Србији, 1804. и 1815; грчки устанак, 1821; ослободилачки рат Русије с Турском, 1877).

Наредни период карактерише појава безбожничких комунистичких држава, уз нове прогоне Православља, које је трајало све до пред крај XX века.

Православље данас

У време Великог Раскола између Константинопоља и Рима, источна Православна Црква простирала се широм Средњег Истока, Балкана и Русије са средиштем у Константинопољу. Историјске прилике су великим делом утицале на промену структуре Православне Цркве али још и данас највећи део православних живи у истим географским просторима. Мисионарска активност у Азији и емиграција на западу учинили су да се утицај Правослаља проширио широм света. Данас је Православна Црква присутна готово свуда у свету и непрестано сведочи апостолско и отачко предање свим народима света.

Основне карактеристике

Православље начелно одбија да себе сматра једном од хришћанских конфесија, или да поистовети своје учење с неким конфесионалним текстом. Учење Православља јесте Истина Господа Исуса Христа, изражена кроз саборност, тј. кроз искуство Цркве, будући да је истинита заједница у Духу Светом. У том смислу јесте и ауторитет синода, од кога потиче и поштовање према помесној црквеној јурисдикцији (Епископ нема универзалну јурисдикцију). Но, Православље се најпре заснива на Богопоштовању, на поштовању Господа Исуса Христа и његовог учења, а онда на поштовању Богородице и Светих Отаца. Богородица је "часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима"; она оживљава молбе (пред Сином) за читав људски род. Свети Оци за Православље представљају самолитвенике и уопште помоћнике у човековом општењу са Богом; а иконе у Православној побожности представљају место благодатног присуства, прозоре ка Небу. Поштовање светих икона заснива се не само на самој садржини него и на вери у благодатно присуство те садржине.

Богослужење у Православљу (заједничка молитва, вршење Светих Тајни и приношење евхаристијске жртве) веома је обимно и сложено, а карактеришу га у првом реду три основне црте:

1. У Православном богослужењу с највишом хришћанском надахнутошћу сједињено је најдрагоценије наслеђе антике са духовним виђењем лепоте овога света.

2. Православље одликује религијски реализам. Православно богослужење садржи успомену на све Црквене догађаје.

3. Православље је окренуто не само људској души него и читавој творевини.

Осим тога, Православље прати мистичко искуство које претпоставља искорак из себе и духовни додир са божанским светом, нарочито у Светој Тајни Евхаристије, која је врхунац Православне религиозности. Најзад, Православље не познаје морал који би се могао издвојити и третирати као посебна философска област. Православље морал изводи из догматике, тако да је морал практична примена догмата, тј. начин спасавања човекове душе (етички максимум у Православљу постиже се у монаштву, кроз: сузбијање воље, смирење и очување чистоте срца, мада Православље морал не дели на световни и монашки, већ прави разлику једино у квантитету). Морал Православља плени, јер је његов апсолутни циљ Исус Христос, љубав и радост.