Није потребно гневити се на оне који погреше, па нека су њихови поступци и достојни казне. Ради саме правде, потребно је кривце враћати на прави пут и кажњавати их по потреби, или лично, или преко других. А гневити се или срдити се на њих неумесно је, зато што гнев потиче од страсти, а не од суда и правде. Није потребно одобравати онима који су преко мере милостиви, јер потребно је и казнити одане злу, због самога добра и правде, али не због личне страсти и гнева.
Само је духовна имовина сигурна и неприступачна лоповима; она се од добродетељи састоји и богоугодног живота, од познавања и творења добрих дела. Богатство је слеп вођа и неозбиљан саветник. Ко употребљава богатство једино ради свога задовољства, губи своју преморену душу.
Знај да телесне болести по самој битности припадају телу као материјалном и трулежном. И онда, у случају болести, добру навикнута душа треба са благодарношћу да показује мушкост и трпљење, не питајући Бога зашто је створио тело.
Они који нису задовољни оним што имају, него трче за маснијим залогајем, постају робови страстима које мрцваре душу и наводе у њу све гора и гора уображења; те ово не ваља, те оно не ваља, треба стећи ново и боље. Као што сувише дугачка хаљина смета путнику при корачању, тако и жеља да се стекне преко могуће мере спречава душу да се брине о спасењу.
Кад душа сазна за грех, она омрзне на њега као на звер са смрдљивим задахом. Онима који за његову вредност још не знају, грех изгледа сладуњав, јер држи свога љубимца у потчињености све док га потпуно не зароби. А бедни и несрећни грешник не види шта је за њега спасоносно, чак о томе и не мисли, већ мислећи да га грех краси, радује му се.