ИСУСОВА МОЛИТВА

- Отац Тадеј нам говори да је пуна Исусова Молитва у почетку гласила:

Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме грешног (грешну)

- Свети Нил Мироточиви говори да ако зажелиш да сажмеш у једну молитву све молитве Цркве и сво Богослужење, све вапаје и све жеље - која би то била молитва? Та свеобухватна молитва јесте Молитва Господу Исусу. Њом и ми треба да се молимо, по могућности без престанка. Ово су речи пуне савршене "Исусове молитве" коју објави Светац Божији Нил Мироточиви 1817. године на Светој Гори - Грчка

Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради помилуј ме грешнога (грешну)

или у краћем облику:

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога (грешну)

- Најомиљенија Молитва свих Хришћана свих времена, посебно негована код Православних Монаха била је молитва Господа Исуса. Она се зове и "молитва ума" или "молитва срца", јер се непрестано понавља у уму и у срцу. Преподобни Јован Лествичник саветује: "Непрестано помињање и мисао на Исуса нека се сједини са твојим дисањем и онда ћеш јасно осетити корист од молитвеног тиховања". Учешће ума и срца припада свакој молитви. Ум треба да пази на речи а срце да их саосећа. Вежбање у молитви састоји се у томе да се ум васпитава у пажњи а срце у саосећању. "Не треба само речима да се моли, него и умом. Не само са умом, него такође и срцем. Тако да ум често и јасно схвати шта речи исказују, а срце да саосети оно што ум покреће. Све заједно је права молитва. Ако нешто од тога недостаје, онда је молитва непотпуна, или није никаква" (Теофан Затворник). Апостоли и искусни Оци захтевају од сваког Православног Хришћанина, да свим срцем призива име Исусово, против сваког искушења. Не напуштајте никако Исусову молитву, већ је изговарајте непрестано, при јелу и пићу, при раду или кад сте на путу, да бисте увек били наоружани. "Име Исуса Христа продире у дубину срца, тамо налази и везује непријатеља, ослобађа и оживљава душу. Зато пребивај увек у Имену Божјем, да 6и се срце сјединило са Господом. Ипак велики је труд док се непријатељ протера и Христос се усели у срце" (Јован Златоуст).

- И рече Исус: "До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена" (Јован 16,24). Апостоли су се молили Исусовом молитвом и они нас уче: "А изнад свега узмите штит вере о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духовни који је реч Божија"(Ефесцима 6,16-17). Честим причешћивањем и "Исусовом молитвом" очистимо себе и онда ће најомиљенији гост Исус Христос доћи сам у срце наше. "Да се Христос вером усели у срца ваша"(Ефесцима 3,17). Силом, нити било каквом техником, не можемо приморати позивајућег госта сместити у нечије срце. "Уселићу се у њих и живећу у њима", (2. Корин. 6,16).

- Господ говори: "Именом мојим изгонићете демоне" (Марко 16,17). Као најснажније оружје против невидљиве борбе против невидљивог непријатеља, служи име Господње: "Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме грешнога (грешну)"

- Сила Исусове Молитве - Монахиња Татјана
После јутарњег правила у пет сати ујутру, тек што сам успела да прилегнем ради предаха, кад поче необично виђење. Видех себе у Петербургу на Васиљевском острву. Спремајући се да пођем на службу у Саборну цркву Светог Николе, обукох монашке хаљине и мантију и седох у мале кочије.
Изненада, обретох се на некаквом мрачном тргу. Од страха и ужаса грозничаво сам се освртала час на једну час на другу страну, тражећи излаз из тог положаја. Одједном видим, иду на стотине људи. Искључиво "мирјани", а лица им мрачна, убијена вечном тугом, као и мени.
"Ко сте ви?" питам их. Они одговорише: "Ми смо, попут тебе, у магновењу прешли у вечност!" Шта сам у том тренутку осетила, немогуће је описати! Страх и трепет овладали су мојим бићем. Ту ми приђе неки светли муж, чије је лице остајало скривено у сјају којим је зрачило, и рече: "Следи ме!". Затим ме поведе ка митарствима.
Водио ме је кроз шуме, степе и неке зграде. Степе су биле безграничне и ја сам осећала да сам прешла из земног живота у загробни али неспремна, неочекивано. Затим ме уведе у собу, у којој се налазило мноштво "мирјана": мушкараца и жена, одраслих и деце. Сви су они били убијени вечном тугом и болом. Насред собе код огромног стола стоји жена и говори ми: "Човече, ово је место за тебе припремљено до Другог Доласка Господњег".
Ја се окренух ка свима који су били тамо и упитах: "Чиме се ви бавите, молите ли се Богу овде?" Они тужно одговорише: "Занавек нас Господ неће чути због нашег немарног држања за дане нашег земаљског живота. Ми занавек нећемо имати смелости да призивамо Име Господње. Док смо живели на земљи, било нам је дато да се у животу трудимо а души је била дана молитва. Заповест Христова о непрестаној молитви била је наша дужност. Обавезни смо били да целога свога живога са сваким уздахом произносимо молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живети тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну најважнију молитву нисмо вршили".
Чувши то ја се помолих и осених крсним знамењем.
И .... тада...? На свој ужас осетих да се чак и звук мога гласа вратио к мени! Обазревши се, опазих железну таваницу, железне зидове и дрвени обојени под. Тада задрхтах од сипног страха и ужаса, од осећања безизлазности сопственог положаја. Они поред мене рекоше: "За навек нас Господ неће чути. Само они који живе на земљи могу да нас пред Њим помињу". Једна жена поче да ми говори: "Ови људи су били добри Хришћани, љубили су Бога и творили су добра дела људима, али у души Господа стекли нису. Сви ви допали сте овде због свога равнодушног живота, мислили сте да тако сви живе"
"Ах", рекох. Како се мучим и страдам. Као да ме огњем жежу!". Сруших се и осетих као да ми се тело дели од костију.
"Какав 6и живот ти желела?", упита жена.
Одговарам јој са трепетом: "Желела бих такав живот да умревши видим земаљско и небеско. Господа и Мајку Божију!"
На то се жена осмехну и рече: "Само свети прелазе у Вечност. Они који су за живота на земљи стекли Господа у срцу "Исусовом молитвом". А ти инокињо (монахињо), њој се ниси научила. Кроз ту молитву усељава се благодат Божија и душа се сједињује са Христом и не види такве страхове у каквима се ви налазите. Рај је у души човековој - где је Господ, тамо је и Рај. О својем виђењу ти треба да причаш свима монахујућима и у свету живећим Хришћанима, који пропадају услед сопственог немара. О виђеном не причај једино неверујућима и маловернима. Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да 6и им сведочио о животу после смрти, али они му неће поверовати и убиће га!"
Тек што жена произнесе те речи, у мени се јави нека нада у повратак у земаљски живот. Сви који су се налазили у железној соби, прострелише ме погледима, који као да су говорили: "Зар је могуће да ће изићи из ове тамнице?
Жена настави: "Ако човек умре, произносећи у тренутку смрти Исусову молитву, душа ће му стати пред Господа и бивати са Њим неразлучно у векове. Такође ако произноси молитву "Пресвета Владичице моја, Богородице, спаси ме грешнога" у веке ће бити неразлучно са Мајком Божијом. Ако у својим последњим гренуцима човек не буде у стању да изговори ни речи његова ће је душа, која је тој молитви тежила у време земаљског живота, сама произносити на самртној постељи. У каквом стању душа изађе из тела, таква ће у веке остати. Неће бити никаквог побољшања. Само помињање може изменити удес душин."
И још ми рече: "Ах, монахујући, монахујући", иноцима се називате, то јест - онима, другачијима од осталих у свету живећих Хришћана. Али да ли тако живите? Ви не полажете своје печали на Господа и Мајку Божију и овако размишљате: "Сама треба да постигнем, иначе му нема живота". О таквим иноцима не брине се Мајка Божија ни у овом ни у будућем животу. А брине се само о онима који своје печали полажу на њу, који трпе невоље, сиромаштво и болест у име Матере Божије и говоре: "Тако је зацело, угодно Царици Небеској, све ми се даје по вољи Свевишњега!."
Хоћеш ли да ти покажем немарне монахиње" настави жена. "Погледај! " и ја видех - иду монахиње које су служиле при цркви и крале новац - онај украдени новац носе на рукама у век векова, заједно са хартијама на којима је назначено коме новац припада. Пролазе и друге - оне које нису девственост сачувале. У неких послушница била је прибадачама причвршћена раса.
Међу њима су биле и оне са певнице - њихова лица била су мрачна, као и моје - убијена вечном тугом. Ја ћу на то: "Појте песму Мајци Божијој, желим да је послушам!" Оне одговарају: "Немамо смелости у век векова. Зато што јој, живећи у обитељи, нисмо служиле чистим срцем". Ја горко заплаках над тим што смо због свога немара и лењости лишени среће да песмом славимо Господа и Његову Свету Мајку.
После свега што сам чула и видела прилази ми човек који ме је водио и каже ми: "Пођимо сада на место на коме се твоја душа растала са телом. И магновено, ја се нађох у својој постељи. Било ме је страх да се померим, осмотрила сам све предмете у својој ћелији, дошла к себи и произниела молитву са пуним крсним знаком.. . Слава Богу, то је био сан!
Тек што сам успела да изговорим те речи, кад одједном обрех се на овом свету. И, гле онај који ме водио каже мени тада: "Не мисли да је све то било у сну. Ти си заиста била на оном свету".
Падох пред њим на колена: "Тешко мени, како сам несрећна!" поново сам дошла овде. И зашто сам толико разгледала предмете у ћелији, а нисам на ноге скочила?"
"Следи ме! рече он, "ходићемо још 20 дана и вратићемо се ту, где ти је суђено да проборавиш до Другог доласка Христовог".
Ја сам међутим, све падала и никако нисам могла да идем. Он је к мени окренуо лице и погледао ме милостиво. Упитах га: "Ниси ли ти мој Ангео?" - "Да! чух његов одговор. Стадох да га молим: "Умоли Свевишњега и врати моју душу да се покаје. Тада мој чувар рече: "Вратићу, али само под једним условом: ако будеш испричала о свему што си овде видела и чула!". Падох на колена, давши обећање да ћу све испунити, и у том тренутку осетих душевну радост, а Ангео ми још говораше: "У твоме срцу нема Господа. И ти си само обећала да ћеш Га задобити. Ако се подаш лажном стиду, вратићеш се на пређашње место. Ја ћу с тобом бити и гледаћу како ћеш све испуњавати!".
У магновењу опет се обретох у своме кревету. Поскочих и видех - код постеље стоји човек. Потрчах својој келејници са речима: "Била сам на оном свету!" А човек свеједнако стоји на ономе месту. Ја се страшно уплашим да се са мном нешто не деси! Отворих врата да се не бих постидела и устегла да све испричам, и видех - човек се укри у зид! Изађох на ходник у ужасном трепету. Зовем сестре. Оне дотрчаше к мени са свих страна и чуде се необичној промени, која се код мене за тако кратко време збила. Јер, пре свега 20 минута виделе су ме на заједничкој молитви. Падох пред њима на колена, уверавајући их да сам се отада потпуно изменила.
Никакав земаљски ужас не може се упоредити са ужасима које сам била преживела у животу после смрти. И дан данас говорим о ономе што сам видела без устезања. Амин. - Из архива Т. Коваљске (Светигора 6р. 34, стр. 42. Са руског В.Н.)".

- Обратите пажњу на речи: Обавезни смо били да целога свога живота са сваким уздахом произносимо Молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живети, тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи, споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну, најважнију - молитву, нисмо вршили..." Исто тако на следеће речи: Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да би им сведочио о животу после смрти, али они му неће поверовати и убиће га! Према томе Апостол Павле говорио је и писао: "Молите се без престанка" (1 Сол. 5,18). Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј нас грешне.