Антиохија

АНТИОХИЈА (грч: Αντιόχεια), главни град у време римске владавине на Истоку, позната под именом Антиохија Велика (грч: Ἀντιόχεια ἡ Μεγάλη), за разлику од других градова на Истоку са истим именом; град у коме се следбеници Исуса Христа прво прозваше Хришћанима; седиште једне од пет ранохришћанских Епархија; позната по Антиохијској школи.

Историјат

Град основан пред крај IV века пре нове ере, од стране једног од генерала војске Александра Великог. У стара времена важио за главног ривала граду Александрији. У време цара Теодосија I (346—395) (грч: Θεοδόσιος Α' ), становништво је бројало око 100.000 људи, како извештава Св. Јован Златоусти. Током целог IV века, Антиохија је била један од три најважнија града Источног Царства, и због тога је уврштена међу пет ранохришћанских Патријархата (Пентархија). 637. године га освајају Арабљани, и постаје погранични град коме важност постепено опада. 969. године поново прелази у руке Византије, у време цара Никифора II Фоке (грч: Νικηφόρος Β' Φωκάς). 1078. га освајају Јермени, а 1084. Турци, који су га држали 14 година до доласка латинске јеретичке војске. Под крсташком влашћу остаје скоро 200 година, и 1268. године га освајају Египћани. Услед ратних разарања и онеспособљења пристаништа да прими веће бродове (гомилање песка у кориту реке Оронте), град никада није повратио своју ранију важност, која је опала у корист ривала - Александрије.

Оснивање цркве

У Антиохију Велику, Христово учење су донели расејани Хришћани из Јерусалима, нарочито Хришћани са Кипра и из Кирине, одмах после мученичке смрти (35-37) архиђакона Стефана (један од седам помоћника Апостола), који су и образовали хришћанску општину (цркву) од Јудеја и незнабожаца. Тако је Антиохијска црква, после Јерусалимске, најстарија помесна црква која је постала центар ширења Хришћанства.

Када је до Јерусалимске цркве стигао глас ο успеху Хришћанства у Антиохији, Апостоли су одмах наложили Апостолу Варнави да иде у Антиохију и да управља тамо основаном црквом. Ради већег успеха у свом послу, Апостол Варнава је позвао, као сарадника, Св. Павла (око 44. године) и они су у Антиохији заједно радили читавих годину дана на јачању и увећавању Антиохијске цркве. Уз то, верници у Антиохији били су први који су себе назвали Хришћанима, а до тада присталице Господа Исуса Христа звале су се: верни, браћа или свети.

Антиохијска егзегетска школа

Антиохија је била град чувен по егзегетској Антиохијској школи, коју су основали (око 290. године) презвитери Доротеј и Лукијан (312). У почетку се ова школа ослањала на научни и књижевни рад Оригена (учитеља Александријске хришћанске школе), али дубоки идеализам александринаца, који је богословску мисао узносио до трансценденталних висина, се све мање ценио у овој школи. Ову школу карактеришу аналитичност и рационалност, прожете дијалектиком, те је у тумачењу светих књига Библије више заступала историјско-директни смисао и пазила да теорија не изврне историју, која је у основи. Стога је ова школа имала, гајила и одржавала научни карактер. Познати представници су: Диодор Тарсијски (300-390), Теодор Мопсуестијски (350-428), Теодорит (393-466) и Јован Златоусти (349-407).

Данас је Антиохија средиште монофизитских оријенталних религијских скупина, а седиште Патријарха Антиохијске Православне цркве је премештено у Дамаск, Сирија, у XIII веку.