АПОЛОГЕТИКА (грч. άπολογετική); богословска наука која као и остале богословске науке говори ο Богу и ο божанским стварима уопште, па према томе чини и општи појам - теологију. С обзиром на свој специјалан задатак и циљ, апологетика се служи специјалним методом, чиме се и издваја од других богословских научних дисциплина као потпуно самостална наука. Грчка реч απολογία (апологија) настао је од грчког глагола άπολογέομαι, који је првобитно значио: одрећи се или отказати, а касније - одговорити, бранити се, оправдати се, а у Светом Писму Новог Завета, на више места налазе се обе речи (1 Пет 3,15; Флм 1,7) и увек у значењу: бранити, одбрана.
Према том етимолошком тумачењу, апологетика је богословска наука која брани науку ο Богу и божанским стварима од напада њених непријатеља. Но, овом дефиницијом још није ни приближно дат цео појам ове науке, јер њен циљ није само у томе да брани Хришћанство пред негацијом, него и да позитивно утврди истинитост Хришћанства, у овом случају, изворни и неповређени облик Хришћанства - Православље. С тог становишта, апологетику можемо овако дефинисати: Апологетика је богословска наука која у строго научном систему излаже принципе Хришћанства, доказујући да је она Богом откривена и да се у хришћанској Православној Цркви, као Богом откривеној заједници, неизмењено очувала.
Апологетика се разликује од апологије. Апологија је конкретан одговор на неку нападнуту хришћанску догму, и то је њен једини задатак. Свакако да апологија представља примену апологетике у конкретном случају, и као таква, она је конкретизација и реализација апологетике у пракси.