АПОСТОЛСКА ПРОПОВЕД облик проповеди који су увели у праксу Св. Апостоли. Као таква, она је најстарији вид проповеди и представља - и тематски и временски - директан наставак Христове проповеди; практиковали су је Апостоли и њихови ученици првих генерација (до првих деценија II века). У односу на слушаоце, ова проповед је била двојако усмерена:
1. Окренута према онима који су стајали ван круга Цркве - то је било почетна мисионарска проповед,
2. Онима који су били у Цркви, па је то био тип проповеди унутрашњег усмерења. Као таква, она представља сам почетак историјског рада на продубљивању и утврђивању хришћанске Истине у Цркви, међу верницима првих генерација.
Аксиоматски и аподиктички гледано, апостолска проповед јесте објављивање Христовог учења, а не његово ново откривање - она је почетак традиције Хришћанства и чување идентитета тог предања с његовим извором. Ова врста проповеди личила је на типично религиозно предавање које је представљало тумачење Светог Писма, с диспозицијама: саопштење, објашњење и морална примена прочитаног текста. Неки омилитичари апостолску проповед називају апостолском омилијом - управо због њене укорењености у тексту.
Интегрални текстови апостолских проповеди нису сачувани, али у Светом Писму у главним цртама имамо једанаест таквих проповеди: