АПОСТОЛСКИ САБОР, сабор Светих Апостола Христових, први сабор уопште у историји новозаветне Цркве, одржан у Јерусалиму, описан је у (Дап 15,1-35). Ширење Хришћанства међу многобошцима, без претходног примања јеврејске религије и њених обреда, бунило је Хришћане из Јудејства. Комешање и спорови најпре су се јавили међу антиохијским Хришћанима који су послали Св. Павла и Варнаву у Јерусалим ради саветовања са осталим Апостолима. Ту су се Апостоли и презвитери Јерусалимске цркве, окупили на Сабору на ком су расправљали ο овим проблемима. Апостоли су се позвали на чињенице из својих проповеди међу незнабошцима, из којих је било очигледно да је закон Мојсијев изгубио свој значај (Дап 9, 31-11,30).
Тада је потврђена дотадашња пракса необавезности закона Мојсијевог за многобошце који примају Хришћанство, али да се они упозоравају и позивају на чување од жртава идолских, крви и од блуда. Најважније упозорење било је да не чине другима оно што не желе себи. Ово саборско решење саопштено је писаним путем преко Св. Павла, Варнаве и других угледних чланова Јерусалимске цркве хришћанским општинама, основаним међу незнабошцима.