АПОСТОЛСКО ПРЕЈЕМСТВО (наследство, слеђење, праћење). Приликом организовања првих хришћанских општина, позивање на Апостоле било је суштинско и обавезно - свака црква морала је да покаже порекло свога апостолства, кроз непрекинуто прејемство Епископа од једног од Апостола или апостолских ученика. Свака служба и власт дефинисала се у терминима који означавају непосредни континуитет са личностима и учењем Дванаесторице, а тај континуитет садржан је у речима: "Ја вам предадох оно што примих." (1 Кор 15,3) Дакле, апостолско прејемство је законита јерархија, односно непрекинути ланац преношења благодати и власти у Цркви, од Апостола на Епископе и од Епископа на свештенике и ђаконе - рукополагањем. Црква је верно сачувала апостолско прејемство до данашњег дана, као начин јединствене и перманентне структуре апостолства Дванаесторице, потврђене од Духа Светога, на дан Педесетнице (оснивања Цркве Христове). Стара словенска реч прејемство у преводу на савремени наш језик значи преузимање.
Спаситељ је сам изабрао Апостоле и дао им право и власт да проповедају Свето Јеванђеље, свештенодејствују и управљају. Апостоли, опуномоћени од самог Спаситеља, постављали су своје наследнике - Епископе (при чему су им давали нарочиту благодат) да врше њихову службу. Епископи су предавали своја права и дужности својим наследницима, а ови опет својим. Тако у апостолском прејемству, Црква оправдава свој континуитет са апостолским колегијумом у целини (овде је дат аспект саборности), а не са Апостолима узетим индивидуално. Колегијалност Епископа јесте сведочанство саборности Цркве, јер Апостоли су установили Епископе за заједнице које су осниване. Апостолско прејемство је гаранција каноничности у једној црквеној јединици, и као такво, подлога је канонског права и поретка Цркве.