Аријанство

АРИЈАНСТВО (грч: Αρειανισμός); јерес названа по јеретику Арију, александријском свештенику; прва велика Христолошка јерес која је угрозила Православну веру, због које је сазван Први васељенски сабор; јерес против које је вођена борба неколико деценија, и због које је Црква дефинисала, прво Никејски Символ Вере, а после и Никеоцариградски Символ Вере, који је у употреби све до наших дана.

Настанак и развој јереси

Арије је рођен у Либији; био је ученик Антиохијске богословске школе, код познатог учитеља Лукијана (312). Александријски Архиепископ Св. Петар (312), рукоположио га је у чин ђакона. Петров наследник, Архиепископ Ахила (312-313) рукоположио је Арија за свештеника у предграђу Александрије, које се звало Вавкалис (бокал), а била је то једна од првих цркава у целом граду. После смрти Ахиле, Арије је са Александром био најозбиљнији кандидат за Архиепископа у Александрији. Црквени историчар Ермије Созомен каже за Арија да је био добар дијалектичар, беседник, високог раста, једноставно обучен, строгог опхођења. Арије је већ око 319. године био у спору са Архиепископом Александром, јер је јавно исповедао субординацијска схватања ο личности Господа Исуса Христа - другог лица Свете Тројице. Арије је тумачио као да је Исус Христос створ Божији, и према томе није једнак и раван Творцу, Богу Оцу. Син Божији није рођен, није вечан, Он је први и најсавршенији створ Божији који је створио све остало. Признати да је Син део Једносуштног, по Арију би значило: мислити да је Отац сложен, дељив и изменљив. Овакво Аријево учење први пут је осуђено на локалном сабору у Александрији, под председавањем Архиепископа Александра. Уз Арија је била једна трећина клира у Александрији. У септембру 324. године, одлази на Исток код својих једномишљеника и пријатеља, какви су били Јевсевије Никомидијски, Јевсевије Кесаријски, Марије Халкидонски, Теогније Никејски и други, а цар Константин Велики шаље у Александрију Епископа Осију Кордовског да испита цео проблем. Мисија Осије била је безуспешна. Излаз је брзо нађен у сазивању и одржавању Сабора, првобитно замишљеног да се одржи у Анкири, а одржан је у Никеји (325).

Први васељенски сабор и Аријева смрт

Арије и аријанци су на Сабору осуђени као јеретици, донето је исповедање вере (Никејски символ) у коме се каже да је Син Божији рођен од Оца, да није створен и да је једносуштан Оцу (όμοούσιον τω πατρί). Арије и његови следбеници су протерани у Илирик на Балкану. У наставку исповедања, Арије је проклет (анатемисан), мада није поменуто његово име. После овог Сабора, на Истоку је за многе био нарочито споран кључни богословски израз Никеје ομοούσιος (једносуштан), јер је он још 269. године био осуђен заједно са учењем Павла Самосатског. Убрзо је под утицајем аријанаца, из прогонства враћен Јевсевије Никодимијски и Теогније Никејски (328), па чак и сам Арије (336) који је преваром успео да постигне да цар Константин Велики наложи његово примање назад у Црквену заједницу. На пријему код цара, Арију је прочитано Православно Никејско исповедање вере, након чега се он ударио руком по грудима рекавши: "У то ја верујем", истовремено испод одеће на грудима држећи своје јеретичко исповедање вере. Цар, помисливши да се Арије покајао, налаже његово примање назад у Цркву, и поворка аријанаца победоносно креће из царске палате према цркви. Када су се налазили близу места званог Константинов форум, Арија хвата напад панике, и склања се иза форума. Његови пратиоци одлазе за њим, и налазе га мртвог, при чему се цела утроба просула и изашла напоље кроз анални отвор. На начин на који је Арије умро, Православни су одувек гледали као на чудо Божије, вољу Божију да спречи повратак тог јеретика у Црквену заједницу. Са друге стране, данашње присталице ове јереси, видећи у Арију свог духовног вођу, тврде да је он отрован. Оно што нису у стању да објасне је - који то отров изазива реакцију и начин на који је умро Арије.

Појава полуаријанства

С друге стране, присталице никејске вере су прогоњене, нарочито александријски Архиепископ Атанасије Велики (Архиепископ од 328). На сабору у Тиру, Свети Атанасије је осуђен на прогонство. После смрти цара Константина Великог (337) на Истоку је преовладала група Епископа око Јевсевија, који је од 338. године био Епископ у престоници, у Цариграду. На Западу су се у прогонству нашли многи Епископи са Истока, међу њима Св. Атанасије Велики и Маркел Анкирски - који је с разлогом осуђен као јеретик на сабору у Тиру (335). Међутим, на сабору у Риму (340) обојица су били оправдани и враћени у Црквену заједницу. Почев од сабора у Антиохији (340) источни Епископи са Истока често су покушавали да саставе ново исповедање вере, али обавезно без појма - једносуштан (ομοούσιος) који је садржан у Никејском символу. Значајан је био сабор у Сардики (данас Софија - Бугарска), одржан 343. године, који је претендовао да буде васељенски и да измири све постојеће струје у Цркви, и на Истоку и на Западу. Сабору је присуствовало око 170 Епископа. Источни Епископи са Истока нису били задовољни Атанасијевим присуством и одржали су свој сабор у Филипопољу (данас Пловдив - Бугарска). Они су донели једну формулу вере у којој се каже да је Син "по свему сличан Оцу" (όμοιος κατά πάντα) - полуаријанство. У време цара Констанција II, који је после смрти цара Констанса (350) сам владао целим царством и отворено подржавао полуаријанце, одржано је неколико сабора, и на Истоку и на Западу, на којима је поново осуђиван борац за никејску веру Св. Атанасије Велики, и на којима су доношене формуле вере.

Нови облици јереси

Аријанство педесетих година IV века достиже врхунац у групи аномеја (ανόμοιος - несличан) који се по Евномију Кизичком зову евномијевци. Они су учили да Син није чак ни сличан Оцу - несличан му је. На ово учење одмах се реаговало од стране омиусиана (όμοιούσιος - подобносушти, сличносушти), односно полуаријанаца. У то време на њиховом челу налазио се Епископ Василије Анкирски, добар богослов и веома близак Православним никејцима. Сам цар је дуго био под јаким утицајем тројице полуаријанаца Епископа: Урсакија из Сингидунума (Београд), Валента из Мурсе (Осијек) и Герминија из Сирмијума (Сремска Митровица). У Сирмијуму је одржано неколико сабора на којима су превагу углавном односили омијци (όμοιος - сличан, подобан), који су такође избегавали никејски појам ομοούσιος као непостојећи у Светом Писму и као главни камен спотицања у Цркви већ неколико деценија. Тако је у Сирмијуму 358. године формулисано једно исповедање вере у коме се каже да је "Син сличан Оцу у свему". Ово се могло разумети и као омиуситска и као омијска формула. Овакво исповедање потписао је и римски Епископ (папа) Либерије који се тада налазио у прогонству на Истоку. Следеће, 359. године одржан је Сабор у Селевкији - на Истоку и - у Аримину (Римини), на Западу. Исход овог сабора је био тријумф омијаца са такозваном Никејском формулом вере која је прихваћена и од самог цара (360).

Победа Православља

Као вешти противник Хришћанства, цар Јулијан Отпадник (361-363) вратио је из прогонства све прогнане због вере - и јеретике и Православне. То је омогућило Св. Атанасију да 362. године одржи веома значајан сабор у Александрији. Сабор је окупио све Православне снаге, чак и оне које су биле само блиске никејској вери. После ових догађаја аријанство почиње нагло да слаби и нестаје. Када је умро Св. Атанасије (373), терет борбе за Православље а против аријанства преузимају кападокијски свети оци: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Григорије Ниски, затим Мелетије Антиохијски и Амфилохије Иконијски. Коначна победа над аријанством постигнута је на Другом васељенском сабору у Цариграду (381) када је потврђена никејска вера и када су осуђене друге јереси. Канон VII тог Сабора прописује да они аријанци који се покају и желе да се врате у Цркву, треба да поднесу писмено исповедање вере, да анатемишу Арија и његове присталице, а затим је над њима извршена Света Тајна миропомазања. Аријанство се после Другог васељенског сабора најдуже задржало код неких варварских народа који су у то време тек примали Хришћанство. Тако су Остроготи остали аријанци до 553. године, Визиготи до Толедског сабора 589. године, Вандали у северној Африци до 533. године, Бургунди све до времена прикључења држави Франака 534. године, а Лангобарди до средине VII века.