БЛАГОСЛОВ означава конкретан чин и радњу којом се призива благодат Божија ради освећења лица и предмета као и за отклањање свега што смета спасењу верних. Дејство благодати се простире како на човека тако и на предмете и силе око њега.
У Старом Завету благослов је изрицао отац, који је уједно био и свештеник своје породице. Тако, на пример, Исак благосиља Јакова и Исава (1 Мој 27). Посебну моћ има свештенички благослов (Аронов благослов), јер је то благослов по заповести Божијој (1 Мој 6,24-26). После повратка из ропства у Вавилону свештеници су благосиљали народ два пута дневно, после приношења јутарње и вечерње жртве.
У Новом Завету срећемо исто значење благослова. Господ Исус Христос благосиља своје ученике (Лк 24,50), децу (Мк 10,16), хлеб (Мк 6,41; 14,22), тако што за њих приноси благодарност Богу. Најзначајнија молитвена форма благослова, која је ушла и у литургијску праксу, има извориште у речима Апостола Павла: "Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа (да буде) са свима вама" (2 Кор 13,13). Са овим молитвеним изразом благослова, Епископ или свештеник спајају крстолики покрет десне руке, при чему су прсти исте руке постављени тако да образују слова ИСХС.