Часни крст
ЧАСНИ КРСТ (Крст Исуса Христа), символички мотив познат још од ставарања човека, а у Хришћанству - оруђе на коме је разапет Господ Исус Христос, и од тада, символ Хришћанства; оруђе којим су Хришћани искупљени од прародитељског греха и последица тога греха; символ рекапитулације Христовог живота и символ икономије спасења; символ пута којим се иде ка Господу Исусу Христу и штит који заклања Хришћане од свих непријатеља.
Римска казна разапињања на крст
Стари Римљани су у свом закону имали казну - распеће на крсту. Та казна била је намењена пиратима, лоповима и робовима, и била је позната као тзв. ропско мучење. На месту казне, крст би био забоден у ископану рупу. Раширене руке кажњеника су везиване за хоризонталну греду, а ноге постављане на вертикалну, са једном врстом ослонца при стопалима, у облику мање хоризонталне греде. Изнад главе, на још једној краткој хоризонталној греди, исписиван је натпис са именом осуђеног и његовом кривицом. Кажњеник је умирао од гушења уколико је висио само на рукама. Пошто је постојао ослонац за стопала, то је време умирања на крсту могло да буде дуго, у том случају од жеђи. Да би убрзали смрт, осуђеницима на крсту су ломљене кости ногу, чиме су приморавани да висе само на рукама. Овај начин кажњавања одржао се до 21. марта 315. године, када је укинута казна разапињања на крсту, мада је идеја крста као инструмента казне остала и даље.
У иконографији
Kао представа крста, значајна је застава са крстом, ношена на Милвијском мосту (312. године), од стране војске цара Константина Великог (то је био Христов монограм, на коме је Христос представљен словима "Х-Р" - Христос Цар). У време цара Константина, улога крста била је веома садржајна, а нарочито се огледала у уношењу крста (с ловоровим венцем) у различите декоративне мотиве. Крст је постављан изнад сцена са Христовим страдањем, да би се нагласила улога крста - символа вечног живота. Мозаична представа крста, као дрвета живота, постоји од времена царице Јелене (IV век), а то је крст са Светог Гроба у Јерусалиму (крст је окружен венцима звезда, а са врха крста Анђели узносе Пантократора у Царство небеско).
Готово у свим представама крста, хришћанска традиција није одвојила крст од Васкрсења, па у том смислу није одвојила ни Оваплоћење од Обожења. Само у божанском чину (тајни) страдања и Васкрсења види се ралност крста, реалност која је испуњена силом Божијом и величанством љубави Божије.
Значај крста
Због своје символичке густине и пунине, Kрст је важан символ у животу сваког верника. Oн је у оквиру хришћанске вере задобио друкчија, нова и дубља значења. При томе је уз овострана или световна значења (географско, математичко, градитељско) сачувао и онострана или света значења (библијска, сотириолошка). Крст је јединствен и свеобухватан символ пред којим се клечи двадесет векова. Целокупна историја Православља одвија се у знаку крста. У односу на друге символе, а посебно у односу на круг (најшире распрострањен и најстарији од свих символа), крст има значајне предности. Крст има средиште (тачка у којој се укрштају водоравна и вертикална оса крста), и предност му је у томе што се из те тачке може кренути на све четири стране света, чиме се превладава стање мировања. Кретање се не одвија у кругу, где су тачка поласка и тачка доласка (живот и смрт) једна те иста тачка, већ се из одређене тачке може кренути у најмање четири правца, чиме се обезбеђује оријентација за религиозног човека, у неодређеном и несигурном свету. Тако крст као савршен символ представља просторне и временске појмове васионе: четири стране света и време насупрот вечности. Α сналажење у времену и простору од огромног је значаја и значења за верујућег човека, што се обично приказује сликом на којој Црква плови морима кроз векове са крстом у рукама као знаком победе над временом.
Из срамоте у славу Божију
У време пре Исуса Христа, крст је био символ понижења и срамоте, јер су на крст Римљани разапињали своје кажњене робове, зликовце и побуњенике против власти. После Христове смрти на крсту, а поготово после признања Хришћанства за званичну веру Римског царства, крсни знак од опште поруге постаје свеопшта порука спасења, Часни Крст, живи знак који стоји као брана против сваког зла, видљивог и невидљивог. Значење крста не зависи само од теолошког разумевања него и од историјских услова живота. Не само што су незнабошци у крсту видели символ смрти, а у Хришћанству култ мртвих, него и многи међу првим Хришћанима нису марили за крст, пошто их је подсећао на велико слово "Т", на направу на којој су римске власти мучиле и распињале робове и разбојнике. Вера у једног Бога није се могла развити из јелинског многобоштва, јер је вера у распетог Бога била лудост и ужас (1 Кор 1,22-24). За пагански свет било је непојмљиво да распети човек заправо буде Бог, да Бог буде напуштен и немоћан на крсту, а да људи виде у њему свога Спаситеља. Али оно што је била највећа лудост за пагане, одувек је била најдубља мудрост за Хришћане. Почела је нова ера, нови свет се родио из жртве, али не било какве жртве (јер су и пагани знали за жртве), већ жртве самог Бога - крст је ту да подсети како је богочовек пролио своју Крв да би откупио малене овог света. Насупрот паганској тајни постављена је хришћанска. То је био прелом и прекид са паганским и јудејским веровањима и култовима који су били навикнути само на слутњу према натприродном. Голгота, место где је Христос распет, постала је средиште око кога се окреће свет Вере.
Символика крста
Није могуће исцрпсти сва значења символа крста, јер је он презасићен значењима: велика тајна крста откриће се последњег дана овог пролазног и трулежног света. Ако се већ ο њему размишља у границама људских моћи разумевања, онда се истраживање слојевитости значења у символу крста претвара у испитивање дубинских слојева душе верника: "зачуђено обожавање једне тајне" која се постепено открива, али остаје неисцрпна у својим значењима. Ако је символ крста у начелу отворен за тумачење, онда у њему налазимо и оно што у њега уносимо. Прво што ο крсту ваља рећи јесте да десет Божијих заповести личе на крст и чине себе видљивим у њему. Као што крст има вертикалну осу која упућује на односе човека према Богу, и водоравну осу која упућује на односе човека према човеку, тако се у првим заповестима говори ο љубави према Богу, а у осталим ο љубави према ближњему свом. Однос Бог-човек је вертикална раван. Однос човек-човек је хоризонтална раван. Хоризонтална оса крста представља судбину смртног човека, вертикална оса означава васкрснуће божанског у човеку. Христос који умире на крсту значи да је човек, а Христос који Васкрсава значи да је Бог. Тиме се на крсту укрстило временско и вечно. Ипак, крст је постављен против времена, пролазности и смрти, као средство спасења.
Адамов пад био је пад у време и смртност, а Христов узлет у вечност символизује откупљење палог човека. На крсту се тело одваја од душе, што значи да је стари телесни човек умро, да би се родио нови духовни, ослобођен од греха. Вертикална оса се свакако доводи у везу и са кичменим стубом човека који се држи усправно и исправно упркос животним недаћама. Успон уз и пад низ вертикалу добијају у символу крста и морално значење, поред оног основног, верског, који му служи као мера. Успињати се и ићи према извору светлости значи исту духовну радњу, а улазити у мрак и падати потпуно је исто. Тачка сусрета вертикалне и водоравне осе у ствари је тачка повезивања неба и земље, Бога и човека. Додиривање основних супротности у једној тачки која означава измирење, смирење, сабирање, тиховање и молитву. Тако средиште крста означава средиште вере у којој се све стиче и из које све зрачи. Горњи крак крста означава врх наде, доњи веру у чврсте темеље, ширина је милосрђе, а дужина усправност до краја живота. Крст је символ синтезе и мере. У њему се додирују небо и земља, вечно и пролазно. Крст символизује раскрсницу свих одлука: свака наша одлука подсећа на распеће, понавља и обнавља патњу распетог Бога, а Христос на крсту представља последице слободног избора, распети живот. Крст је символ личне одлуке, слободе насупрот вери у безлични закон (јудаизам) и неизменљиву судбину (паганизам).
Крст је вечно живи символ који упућује на пораз истине или пораз идеалних вредности у овом свету, символ онога кога прогоне и коме ће можда одузети живот због његове вере у истину. Крст је настао пресецањем четири стране света да би, било где на свету, на њега могао бити разапет невин човек. Крст је символ наде да ће се са све четири стране света окупити људи око једног средишта у општем братству и љубави. Крст је симбол четири елемента која су се временом искварила и која, прочишћена жртвом Бога, наново дају живот. Нема живљег симбола од крста. Он је символ који указује не само на распеће, патњу, смрт и Васкрсење Бога, него је распети Христос и символ сваке душе која пати и која верује да ће њеној патњи доћи крај, да ће се спасити. Крст представља победу над смрћу. Крст није само дрво проклетства, него пре свега дрво бесмртног живота, као што је и дрво сазнања митолошко средиште света, а Христос је плод. Крст је путоказ у односу на стране света, али и у самоме себи. То је место укрштања телесних и духовних снага, људске и божанске љубави. Крст је очигледна представа човека: "кад раширим руке моја сенка личи на крст". Крст је символ духовне и просторне целовитости, повезивање свих супротности у једну целину. Символика крста је слојевита: од мистичних, преко антропоморфних, до чисто верских значења. Крст није само нешто телесно него и нешто духовно - садржи нематеријална значења. Крст јесте јер нешто значи, а не значи ништа тиме што јесте, јер он је само чулни знак нечег натчулног. Са њим се поистовећује народ верника, он је символ идентитета Хришћана. Ако не би имао свој идентитет потврђен крсним символом, овај изабрани народ, народ Божији и не би био народ, него гола маса.
Крст Исуса Христа
"Знак Сина Човјечијега" (Мт 24,30), који је своју личност и своју животворну силу усредсредио у крсту; врата духовног живота, кроз која Хришћанин припада Божијем Телу - Цркви; неизрецива тајна Новог Завета; од Константина Великог, јавни државни симбол и најкарактеристичнији знак Хришћанства уопште; неисказани домострој спасења, који је "дао учење ο бесмртности душе, ο васкрсењу тела, ο презирању земаљских блага, ο чежњи за будућим благом; он је (крст Исуса Христа) људе начинио Анђелима; њиме су сви и свуда постали философима и способни за сваку врлину; крст је основао Цркву; крст је темељ врлинама; крст је отворио рај" (Св. Јован Златоусти). Крст Исуса Христа је од дрвета, које представља знак како човековог пораза, тако и знак победе, Дрво Живота. Јер, у знаку животворног крста, Господ Исус Христос подигао је убоге и нишче, а горде овога света поразио у стиду. То је чудесни знак који у себи сакрива васцелу тајну божанског домостроја спасења, тј. читав подвиг оваплоћеног Христа, разумљив је и објашњив само у светлости крста. Другим речима, крст у богочовечанском животу Господа Исуса Христа није само символ и сила његове победе над грехом, смрћу и ђаволом, већ, будући да се дели на четири дела, представља и све четири стране света призване спасењу. Поред тога, крст Исуса Христа јесте и слика димензије човековог односа и деловања; догматика и етика секу се и осмишљавају животворно у крсту. Црква, са посебном богонадахнутошћу, слави и велича крст Исуса Христа, јер је он "непобедива победа побожности; (крст) побеђује све демоне, сва искушења, све грехе, сва зла, све смрти; крст је наставник слепих, лекар немоћних, васкрсење свих умрлих; крстом процветава бесмртност; крстом бива спасење и обожење; крст благодаћу освећује оне који га целивају, јер је извор светиње и свима узрок обожења; крстом се ум наш просвећује; грлећи преславни крст Господњи, ми се просвећујемо и страсти одгонимо; крст је лествица којом узлазимо на небеса; крст је поборник праведних и спаситељ преподобних; крст је радост целоме свету" (Јустин Поповић). Крсту Исуса Христа посвећена су два дана у седмици: среда и петак. Поред тога, крсту су посвећени многи канони, стихире, молитве, акатисти, као и празник - Крстовдан.
Часни крст на небу изнад Јерусалима
На Педесетницу, 7. маја 357. године, у 9 сати, на небу изнад Јерусалима, од Голготе до Маслинске Горе, појавио се Часни крст светлији од сунца, дивнији од најлепше дуге. И верни и неверни оставили су све послове и у страху посматрали ово небеско знамење. Тад се многи обратише вери Христовој, а аријанци напустише своје учење и вратише се Православљу. Ο овоме цара Констанција II (337-361), који је и сам нагињао аријанству, извести Патријарх Кирило Јерусалимски (350-387).