Епиклеза

ЕПИКЛЕЗА (призивање; у литургијском контексту - призивање ради освећења), призивање Светог Духа на литургијске дарове ради њиховог освећења и претварања у Тело и Крв Господа Исуса Христа; врхунска тачка канона Евхаристије - централног дела Свете Литургије, у којој се заједница верних, сабраних на Литургији, обраћа Богу. Наиме, непосредно после речи установе Евхаристије у Литургији Православне Цркве, свештеник се у име присутних верника, и уз њихово молитвено учешће, моли Богу да ниспошље Светог Духа на предложене Дарове. Као централна евхаристијска молитва, Епиклеза је незаменљива и незамењујућа: њу не може да замени ни анамнеза (позив Христов ученицима да "ово чине у његов спомен" - Лк 22,19; уп. 1 Кор 11,24), а ни молитва благодарења.

Историјат

Присуство епиклезе у Литургији налазимо у најстаријим списима, већ у II веку у текстовима, у различитим облицима. Њене помене налазимо код Св. Иринеја, по коме се освећење Дарова врши изговарањем речи молитве призива; Св. Јустин Философ говори ο речима молитве; Св. Григорије Ниски њен основ и порекло налази код Св. Павла у речима посланице (1 Тим 4,4-5) кад је реч ο неодбацивању, јер се све "освећује речју Божијом и молитвом"; Св. Кирило Јерусалимски каже да се призивање упућује Светом Духу; Св. Василије Велики налази најдаље порекло молитви епиклезе: она је елемент који конституише Литургију од најранијих времена и претходи првим рукописима, јер је усмено предата и примљена (О Светом Духу, 37,65).

Место и улога

У теологији, епиклеза се посматра у склопу укупног учења ο Светој Тројици. Св. Григорије Чудотворац држи и учи да свако освећење полази од Оца, иде кроз Сина и остварује се у Светом Духу, који - по Христовим речима - наставља Његово дело. Тако, она је дело сва три лица Свете Тројице - Бога који је светост Сам по Себи и извор је светости. Свети Дух је неопходан у делу освећења принесених дарова, и сама епиклеза се савршава после речи установљења. Речи установљења су одувек имале велико значење. Велику важност и силу тих речи објашњава Св. Јован Златоусти (О свештенству VI, 4). Отац се позива да прослави и огласи прослављеног Исуса Христа кроз Духа, али и сам Христос шаље Духа Светог на Дарове и заједницу верних.

У Евхаристији као Светој Тајни, остварује се богојављење у две димензије - стварним присуством и васкрслога Христа, и Духа. Будући да је обожујућег, тј. освећујућег деловања, епиклеза је везана са жртвом и њеном наменом: принос се освећује Духом Светим (Рм 15,16; бр 11,9). Кад је у питању жртвовање, налазимо повезаност и замену Духа и Огња: Пророк Илија се моли своме правом Богу да ниспошаље огањ на припремљене жртве и да ове буду примљене (1 Цар 18,25-39), а у Новом Завету његово место и улогу преузима - Свети Дух (Јев 9,14). Св. Јован Златоусти је јасан и одређен кад старозаветну и новозаветну везу Огња и Духа разрешава тако што каже да свештеник не низводи огањ, него Светог Духа.

Присуство Светог Духа је живо и јасно у укупном литургијском деловању, као и у Светој Тајни уопште, јер је освећујућа сила Цркве - дар Светог Духа, који је душа Цркве. Својом ширином, појам епиклеза има литургијско и светотајинско делање Светог Духа који претходи пројављивању прослављеног Исуса Христа. Речима епиклезе "Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну жртву...", претходе речи трећег часа: "Господе, који су у трећи час Апостолима својим..."