Епископ

ЕПИСКОП (грч: επίσκοπος, од глагола επισκοπέω - пазити, надзирати, надгледати) - у Цркви, највиши степен (чин) Црквене јерархије; непосредни наследник Апостола (који сведочи ο континуитету Цркве са Апостолима), коме припада највиша свештеничка, учитељска и пастирска власт у управљању извесним делом аутокефалне Цркве (Епархије).

Нови Завет

У почетку Хришћанства, Господ Исус Христос пренео је свештеничку, учитељску и пастирску власт на Апостоле и њихове наследнике за сва времена. Ови наследници апостолске службе (које су Апостоли поставили) били су најближи ученици Апостола и помоћници у апостолском раду (Тимотеј, Епископ у Ефесу, и Тит, Епископ на Криту, били су ученици Апостола Павла, а Поликарп Смирнски и Игњатије Богоносац, ученици Апостола Јована Богослова). На тај начин установљено је Прејемство (наследност) између Апостола и првих управитеља хришћанских заједница.

Ти Црквени настојатељи називали су се Епископи и одликовали су се високим моралним особинама, дубоким разумевањем хришћанских догмата, као и искуством у управљању Црквом. У Новом Завету, реч Епископ сусреће се пет пута: (1 Пет 2,25), (Дап 20,28), (Флп 1,1), (1 Тим 3,2), (Тит 1,7). Наизглед, у Новом Завету не постоји јасно разграничење између Епископа и презвитера (свештеника). То је зато што су Епископи у својој суштини свештеници са посебним достојанством и хиротонијом, из које произилази и њихова посебна улога у Цркви. На пример, Епископи су награђивали презвитере и рукополагали достојне кандидате за презвитере (1 Тим 5,17).

Историјат

Већ од почетка II века, у свакој помесној Цркви био је само један Епископ са посебном службом, ο чему сведоче и Црквени Оци прва четири века. Епископ је икона Господа Исуса Христа, а као такав, он је везан за одређену помесну цркву (Епархију), унутар које врши своју службу. Његова власт у управљању помесном Црквом има харизматичку основу (Еф 4,11), тј. његова улога зависи од дара Духа Светог (1 Кор 12,4-11). Он има дужност да врши координацију служења и харизми у помесној цркви, да учи у Духу са вером сачуваном од Цркве (непогрешивост је дар свеколике Цркве), да надзире аутентично исказивање апостолске вере.

У наш савремени језик, реч Епископ дошла је преко старословенског језика, који је дао и облике ове речи: епископализовање (увођење епископског достојанства и епископске власти), Епископат (звање и достојанство Епископа), Епископија (област под управом једног Епископа). У доба раног Хришћанства на Истоку, заменик Епископа, који је вршио епископску службу на селу (ван града), звао се Хорепископ (грч: χωρεπίσκοπος). Први пут се спомиње на почетку IV века, мада их је било већ у I веку. Данас у Православљу постоји и викарни Епископ (такође у чину Епископа), тј. помоћник Епископа који због здравственог стања није у могућности да врши своју службу и власт.