ЕПИСТОЛА, посланица, писани документ, дуго писмо. Ова грчка реч уобичајена је у новозаветно доба за све врсте Црквених списа. Писац је на почетку обично именовао аутора, а одмах иза тога и онога коме је епистола намењена. Након именовања, епистола је могла имати уводни поздрав и речи захвалности, као и жеље за добрим здрављем и другим добрима.
Проблематика садашњице
У новије време неки покушавају да направе разлику између посланице и писма. По тој новој теорији, писмо је писани састав са којим се има на уму лице (лица) којем се пише, и личне је природе, као и да је пролазног карактера. Епистола је књижевни састав општег и трајног карактера - једна врста отвореног писма не-личне природе и има дуготрајну вредност.
Премда је оваква употреба израза "посланица" корисна за разликовање од обичног писма, право писмо се не може карактерисати само чињеницом да ли је оно писани састав или није. Лична писма су често писали мајстори стила - брзина писања писма игра велику улогу у стилу писма, тако да се са порастом брзине, писац све мање држи утврђене конвенције писања, и самим тим и писмо поприма све општији карактер. У Новом Завету, све посланице Св. Павла, као и саборне посланице, представљају писма по тој новој теорији; оне су личне, а упућене су лицима на јавним скуповима. Но ово не значи да су састављане према књижевним нормама. Неке посланице би се, штавише, могле окарактерисати као богословски огледи или проповеди. Тако су Посланица Јеврејима и Прва посланица Јованова - проповеди; Јаковљева је оглед ο моралном учењу и мудрости; Друга посланица Тимотеју и Друга Петрова представљају литерарни тестамент.
У Цркви је, насупрот тих модернистичких тежњи, задржан израз који је идувек кориштен - посланице, за све саборне посланице и посланице Св. Павла.