ЕПИТАФ (грч: έπιτάφιον - надгробна песма, од речи: έπί - на, τάφος - гроб), натпис, натпис на надгробном споменику.
Обичај писања епитафа траје од времена античке Грчке до данас. Код старих Грка (најпре надгробни епиграм, а онда епитаф), то је био назив за погребну похвалу или говор (класичан пример је Периклов говор у славу Атињана погинулих у Пелопонеском рату), који се састојао од конвенционалне формуле или уобичајене алузије на пролазност живота. Често је епитаф садржавао и похвалу врлинама покојника или карактеристику његове личности, са тенденцијом према лапидарности и сентенциозности. Код Римљана, епитаф је, најпре, похвала којом је син или покојников рођак славио род, а касније, једноставан надгробни натпис.
Епитаф је и песма поводом нечије смрти (код старијих писаца - песника), па се као такав развија у посебну књижевну (лирску) врсту, познату готово у свим књижевностима.
Православни су одувек на својим надгробним споменицима, изражавали веру у вечни живот у Царству Божијем. Па тако, као епитафе налазимо: "Бог је Отац; гробови су жизне двери" (врата живота); на другом, на коме је приказана књига коју је изрезао каменописац стоји: "Живимо да мремо, а мремо да вечито живимо, јер Бог никад не мре". На надгробним споменицима, човек је увек "раб Божији", који се животом спремао да пређе дубоку реку што га одваја од Очевог Дома. А овај живот је, како описује Св. Јован Дамаскин у својим текстовима парастоса (опела), "сенка и сан".