Христологија
ХРИСТОЛОГИЈА (грч. Χριστόλόγια, тј. Χριστός - Помазаник; λόγος - наука), област, тј. грана теологије која се бави проучавањем другог лица Свете Тројице - Сина Божијег - Исуса Христа; једно од главних поглавља Православне догматике; догматско учење ο две природе у једној личности (ипостаси) Исуса Христа, које је формулисано на Првом (Никеја, 325), Четвртом (Халкидон, 451) и Шестом (Цариград, 680) васељенском сабору, синтезом новозаветних података и патристичке теологије. У првим вековима Хришћанства, борба око истинског схватања личности Исуса Христа одвијала се између учења Цркве и разних јеретичких учења која су на разне начине покушавала да стекну легитимност упливом у саму Цркву.
Древне теолошке школе
У самом формулисању христолошких догмата, Црква се ослањала на две познате теолошке школе оног времена. У теолошкој школи Антиохије полазило се од Христове људске природе, а Његово су божанство посматрали у Његовој божанској свести, заснованој на божанској одредби, коју Му је Отац дао путем Духа Светог. У школи Александрије божанство личности Исуса Христа схвата се под видом силаска преегзистентног небеског бића у свет, силаска божанског Логоса, који узима човекову телесност да би се остварио у историји. Дакле, сусрет с ликом Исуса Христа ставља мисаону рефлексију пред проблем, па је зато формулација христолошког догмата тражила да се у мистерији Господа Исуса Христа, Сина Божијег, јасно изложе барем три чињенице ο којима Црква треба да има јединствен став:
- Чињеница да је Исус Христос потпуни Бог, да у њему борави пуноћа божанства.
- Чињеница да је Исус Христос потпуни човек.
- Чињеница да ове две природе не стоје једна с другом неповезане, него су у личности Исуса Христа спојене у нарочито јединство.
Ове теолошке поставке, у периоду формулације христолошког догмата, појмовно су одређене, тако да је израђен и христолошки речник: Ипостас, Уипостазирање, Перихореза, Омоусиос.
Коначни облик
У том правцу Никеоцариградски Символ Вере (члан 2-7) прецизира да је Исус Христос Син и Логос Божији, да је друго лице Свете Тројице, да је рођен пре свих векова од Бога Оца и да је једносуштан Оцу, дакле, да је "Бог истинити од Бога истинитог". Ова формулација била је суочена с разним јересима које су се појавиле после Сабора у Никеји (325) и Цариграду (381) и које су негирале како једну од две Христове природе (божанску и човечанску) тако и стварност људске воље у ипостаси Сина.
Одлука Четвртог васељенског сабора (Халкидон, 451) јесте да је Исус Христос оваплоћени Син Божији, истинити Бог и истинити човек, једносуштан са Оцем по божанској природи и једносуштан са човеком по човечанској природи. Те две природе савршено су и тајанствено сједињене у божанској и јединственој ипостаси Логоса Божијег, недељиво, неизменљиво, неразлучно и несливено. Шести васељенски сабор (Цариград, 680) потврдио је две природне воље и енергије у личности Сина Божијег, једну створену и другу нестворену, такође сједињене нераздељиво у јединственом субјекту Логоса.
Дакле, три су главна аспекта христологије:
- Преегзистенција Логоса вечним рађањем, тј. Син Божији, Исус Христос, постоји у вечности (Јн 1,1) и он је потпуно и коначно откривење Бога (Јев 1,1).
- У ипостаси Исуса Христа сједињене су две природе и воље (божанска и човечанска), као "велика тајна побожности" (1 Тим 3,16), а иза сједињења двеју природа одвија се прелазак својстава једне природе на другу, без сливања или мешања међу њима.
- Обожење људске природе у ипостаси Исуса Христа.