Иконе - Теологија

ТЕОЛОГИЈА ИКОНЕ (грч: Η θεολογία της Εικόνος); Израз којим се означава најдубљи, богословски смисао феномена који се зове икона; односи се на њено унутрашње значење, димензију, функцију. По Православном схватању иконе (грч. είκών - слика), није нимало адекватно посматрати је као материјални објект и феномен, само споља; то би била само иконографија, психологија лика насликаног на икони, мањим делом иконологија и ништа више од тога. Икону је потребно умно и духовно схватити, па пронаћи и доживети њену благодатну реалност која није од овога света. Будући да представља прозор из времена у вечност и из простора у безграничје кроз које струји дах и изобиље божанских нетварних енергија и улива се у тварни свет, икона представља комуникацију у којој човек види очима вере вишу енергију, нестворену реалност и прима је, усваја и постаје њен причасник и учесник.

Реалност иконе

Икона има своју реалност која повезује материјално и духовно. Пагански поглед на свет је тваран, а хришћански духован. То је разлог што пагани лако падају у идолопоклонство, чак и кад је слика у питању: они обожавају твар и постављају је на место творца. Још од времена Четвртог вaсељенског сабора (451) када је формулисан догмат ο двема природама - божанској и човечанској - у једној јединој личности Богочовека Исуса Христа, па до Седмог васељенског сабора (787), кад су раскривене богословске дубине које су се појавиле у спору ο иконама - формулисане, и још једном потврдиле учење Цркве ο реалности Овaплоћења, питање икона је појмљено и изражено као облик откривења. Наиме, основ иконе чини библијско саопштење да Реч постаде тело (Јн 1,14), тј. Бог Син је постао човек, али не престајући да и даље буде Бог; а постао је видљив и опипљив у облику човека, којег је Бог створио по својој слици (1 Мој 1,26; 5,1; 9,6). Као такав, Христос је постао основ иконе - иконе у начелу. Α иконе су, тако, реална последица реалног Оваплоћења: реалност оваплоћеног божанства може да се слика, и између њега и његовог отиска - слике чува се идентитет: он Оваплоћени је одговарајућа видљива слика невидљивога Бога (Кол 1,15). Принципијелна разлика између слике Божије - слике Бога Сина, од слике човекове, јесте у томе што је слика Бога, Бог Син - рођена, а слика човекова, коју он израђује - направљена од твари, односно њених елемената. Син Божији је слика Прволика - Оца. Његова слика јавља се превечним и вечним рађањем из саме суштине, одн. природе Бога - и то беспочетно вечно и бескрајно вечно - док су сви други видови слике створени, припремљени, израђени кроз подражавање. Богу Оцу чији је облик непојмљив и несхватљив, прилази се кроз Бога Сина који има свој лик, одн. облик (Јн 14,6) - тако исто прилази се и невидљивоме Богу или лику светога који је иконом оприсутњен, кроз видљиви лик, остварен бојом, тј. материјом.

Разлика између уметничке слике и иконе

Богословски узето, икона има намену да својом видљивошћу изрази невидљиво и опредмети натпредметно, да га прикажу телесно, у телу, што ћe рећи: на телесно реалан и опипљив начин (Кол 1,19; 2,9 и 10). Суптилност Цркве узела је за свој начин изражавања више стварности, дводимензионалну слику са бојама, као виши облик духовности у намери да што адекватније материјом ухвати и опредмети нематеријални и натпредметни садржај. Тако је било предочено оно што је у склоности црквеног ума: Црква хоће да изрази материјом нематеријалну вишу реалност; Црква истиче двојство природа које нису идентичне, а идентитет личности у њима чува благодат која држи уједно и једну и другу природу. Иначе, антиномијски однос у гносеологији и догматици изражава се и у сликарству, јер слика - икона има ову димензију и садржину. Зато приземно сликарство пагана овога света јесте пејзажно, линијско, с пропорцијама тела анатомски заснованим, и то тела плотског, "тела плоти" које, такво, не може да наследи Царство Божије нити за њега има места у њему (1 Кор 15,50) - док код Хришћана, кроз њихов непосредни доживљај светости, преовлађује, особито у византијском сликарству, канон композиције и склад боје. Зато је то тело преображено - тело телесно, а не плотско, што значи природно сирово.

Икона није слика природног аспекта личности, него је у питању личност дигнута из равни реализма у вишу сферу - па је то слика будућега века и света (есхатон), одн. личности и тела; једноставно речено, слика у животу будућег века - у есхатологији коју наглашава и Символ Вере. Та слика је "поглед одозго", тј. из обрнуте перспективе, перспективе долазеће вечности, а не поглед из перспективе овога света, нити виђење из "линијске перспективе" која води упоједињавању и умањењу. Виђена и гледана овако како не треба, икона може да се претвори у идол - предмет који се обожава и приписују му се божанска својства. Да би икона била икона, тј. представа, виђење, она мора да средствима твари ухвати, одрази и пренесе надтварно и да као видљиви феномен садржи и сведочи невидљиву вишу реалност; чак и профано сликарство ако не залази у димензију унутрашњег (воља, расположење, радост, доброта) психичког и карактерног садржаја није никакво сликарство. Икона увек представља, као и храм, спону и јединство двеју реалности - небеске (оно невидљиво, зато се олтар не само символично, него и реално назива парчетом Неба на Земљи) и земаљске (у питању су остали делови храма); у литератури се ова слика употребљава као пример којим се објашњава однос природа и воља - божанске и човечанске - у једној личности Оваплоћеног Бога Логоса.

Теолошки опис иконе

На икони је насликан сам тросунчани, тројични Бог који на њој реално присуствује: неизрециви и невидљиви Отац показао се откривањем преко Свога Сина који га је објавио (Јн 1,18). Зато је Бог Син његова нетварна рођена слика, док је Дух Свети, такође нетварни али исходећи лик. Преко њих се посредно открива Бог Отац у свету и присуствује у историји - он који је само ћутање, али не ни празно, ни игнорантско, ни агресивно, него ћутање од пуноће садржајне која не може да се улије у речи. Божанско и човечанско - Оригинал или Прволик и његова слика или лик - били су у рајској преисторији у пуној комуникацији и сагласности: божанско је улазило у човечанско, па се Адам у Рају непосредно обраћао Богу. Падом у Грех човек губи своје изворно двојединство бића, јер се између њега и Бога јавља одвајање које ћe тек Христос својим Оваплоћењем да превлада, чинећи тиме и антиномију човековог бића савладивом. Двојединство човековог бића чије васпостављање или рестаурацију чини Христос, открива могућност човеку да позив непознатога Бога (Дап 17,23) који је и даље - али само суштински - непознатљив, односно надсхватљив, тј. уопште се не може схватити; ово из простога разлога што је познање Бога немогуће човеку који је удаљен од Бога и нема никаквог односа с њим. Христос успоставља тај однос и тако у човеку обнавља своју слику која је падом деформисана, запрљана, унакажена, али није уништена, па сад човек може у њој, обновљеној, да се огледа и одслика његов пречисти и прекрасни лик.

Између превечнога Прволика или Пралика, Бога Сина, и првога човека, Адама, створеног према њему, као његове слике, нема супстанцијалног јединства: нестворени вечни Бог је дубоко и високо својом суштином трансцендентан, и никако се не меша, чак и не дотиче, својом суштином - суштине створенога света. У Православној теологији, антиномичност познања Бога налази своје разрешење у божанским нествореним енергијама. Икона је слика Прволика, али по суштини друкчија од њега. Зато верник који се молитвено клања пред Христовом иконом, не клања се њој као предмету, него лику лица које је на њој изображено, јер је она само тварна слика надтварнога бића чије енергије, које невидљиво присуствују, спајају идентитет видљивога са невидљивим. Суштина насликанога у икони невидљиво присуствује као божанска енергија. Тако, икона постаје средство усхођења човековог поштовања у љубави према Богу, према бићу Божијем. Молитвене речи и песме, упућене Богу преко иконе, нису изговорене у празно, нити личе на писмо послато без адресе, него су упућене ономе ко их реално прима и на њих одговара преко својих благодатних енергија, па се молећи ускоро испуни другим и друкчијим доживљајем. Ради човека, Бог је примио видљиву природу, одн. изглед, који може да се слика: његова идеја или вид постаје очигледна у Оваплоћењу које стоји пред верником изложено његовој пажњи, али не радозналог посматрача и естетског аналитичара и можда уживаоца, него - предложено пажњи његове вере. Као што се види, божанске енергије су мост између суштине нествореног Бога и суштине створенога света; оне проистичу од Бога, из његове суштине: својствене су суштини и, као и она, вечне и нестворене. Зато се њихово поштовање у овом свету, преноси на свети лик, одн. личност која је у свету Царства Божијег. Дакле, икона као таква превладава човекову чулност и омогућује духовну климу у којој верник реално општи са бићем Бога и Његових светих. Будући таква, икона је откровење горње славе, славе оних у Царству Божијем.

Могућност поштовања

Исус Христос је крајњи и најпотпунији вид Откривења, одн. Оваплоћења бестелесне Речи Божије (Јев 1,1-3), која се, управо по основу реалности Оваплоћења, може сликати. Старозаветно откривење било је откривење речи: Бог се открио прототипски само одређеним изабраницима, а у Новом Завету почињу да теку две традиције откривења:

- Бого-оваплоћење Сина Божијега, и од њега слика, најпре као нерађени отисак, нерукотворени образ, а онда.

- Откривење словесно које је Спаситељ донео - то је његова спасоносна наука кроз речи.

Икона, као и реч, може да изрази најважнију богословску идеју. Да је то слика по мери, моделу и укусу овога света, било би неосновано и немогуће њено поштовање. Њено поштовање не би се уопште разликовало од потпуног идолопоклонства. Јединство образа и Првообраза који се налазе испод, иза и изнад материјалне равни слике - јесте језгро и залог иконе које се у таји у њој као феномену, а благодатна дејства Божија чинилац су који омогућује Божије чудесне интервенције у природи.

Теологија иконе и јесте природно, али реално присуство и ликовно представљање божанских енергија, одн. последица њихових благодатних дејстава. Кад је у питању сам божански Оригинал, имамо непосредно деловање Његових енергија. У икони одређенога светог - посредно деловање његово, одн. самих божанских енергија с којима су сагласне и његове енергије, као нпр. у икони Богородице - саме пресвете Дјеве. Ово је Црквена теологија иконе, док је иконоборство било њена болесна девијација. Зато иконопоштовање у Цркви није стихија, него свесни изражај; у питању је облагодаћена свест човека, одн. саборна свест Цркве - живе органске заједнице Христа, Анђела, светих и грешних верника на Земљи и у историји који верују и спасавају се. Унутрашње биће и конкретни модел и основ иконе јесте богочовечанско двојединство.

Шта је то икона?

Икона је Откривење саме бити Прволика. Икона изображава у линијама и бојама, а онда кроз њих јавља и показује вишу натчулну реалност (1 Кор 2,9). Зато је она видљиво и опипљиво сведочанство ο невидљивом и натчулном. На икони као да долази до оплотњења, одн. утелесења прволикова, са којима додир или контакт може да оствари само светост. У питању су Свети Оци који су "живе иконе" или слике Прволика и имају реалан опит и искуство онога знања које изражавају иконописци језиком боја и линија. Двојединство или суштаственост иконолика посебно се јасно и очигледно испољава у чињеници да се икона налази на граници светова: овога у коме се ради и окренута му је, и онога који је њена тема, идеја, подлога. Та граница није разграничење, него спојница. Као материјални предмет, икона је сва у овоме свету; као невидљиво присуство Прволика, као оплотњена и оваплоћена натчулна реалност која благодатно јавља и разглашава божанско и тиме даје божанственост творевини - она је сва у свету физичко-хемијске реалности, али њена бит и поруке долазе у овај свет; она је прозор из овога света у безграничје и недоглед духовног света и обратно. Изобиље божанских енергија струји кроз њу, као кроз прозор, у овај свет, из света Царства Божијега.

Икона има своје име; то је име личности која је на њој изображена или представљена. Икони је увек основно полазиште икона самога Исуса Христа. Он је слика Оца, а не природе. Зато је немогуће изобразити или насликати Исуса Христа друкчије до онако како нам се представио, у нераздељивим и несливеним, непромењивим и неизмењивим двема природама у њему - Богочовеку. Икона као слика личности Богочовека Исуса Христа пребива у оба света. Будући таква, слична је леденом брегу чији је надводни део изложен естетском погледу споља - док је други део под водом, скривен од очију и погледа. Тај невидљиви део постаје видљив за духовне очи које су, очишћене и преображене, оспособљене да виде реалност која је за природно око невидљива. Умно посматрање и духовно удубљивање чине онај садржај и духовноумни подвиг који се старим словенским језиком зове созерцање (сагледавање, уочавање). Гледајући и видећи духовним очима, човек верник види невидљиво и усходи кроз созерцање иконообраза κа Првообразу. Естетски и спољни ефекат иконе постоји; али норме те лепоте су другачије од норми лепоте овостранога. Иако икона служи као књига за неписмене (Св. Јован Дамаскин) и представља за гледање исто оно што и реч за слушање (Св. Василије Велики), чинећи украс храма - ипак је циљ иконописца да напише и наслика чудесни свет и изобрази чудесну личност која није од овога света, или и јесте из овога света, само је примила богатства нетварних енергија Божијих; њу иконописац представља средствима тварним, подређујући свој уметнички таленат вишим циљевима и захватима: да изрази лепоту узвишену, ради нехедонистичке насладе.

Икона није површна слика, попут површне и круте фотографије, него слика живе личности. Иконописац слика за иконостас, а не за музејску изложбу. Па и кад икона буде скинута са иконостаса (црквеног или кућног), и стављена у изложбену галерију, она треба повремено да се одатле враћа у храм, да се благодатно освежава, јер је то њен природни амбијент и клима: свако друго место и употреба - рецимо посматрање у галерији уместо мољења у храму или у кући - представља њен дисконтинуитет и органску трансплантацију. Иконописац не слика једноставно икону одређеног светог или самог Христа, него - управо њега: Христа или одређеног светог, па је то на слици управо он, а не слика њега, односно његова. Тиме је идентитет још више наглашен. У слици тела, датој сликарским средствима, не слика се путено, него духовно; а у ликовном не лично, него личносно. И циљ и домет иконопишчев представља закорачење кроз дашчану, платнену или зидну површину у дубини нетварну.

Стилови иконописа се кроз историју смењују, па долази и до одступања од његових захвата у дубљу реалност, па то води у религиозно сликарство са компонентама профаног - а теологија иконе продубљује се и њен идентитет богати. У периодима криза долазило је до искушења иконописаца и иконописа па су сликана таква дела у којима је теологија била осиромашена. То је резултирало из искушења коме се није одолело. И строги, скоро мрачни ликови, и разнежена лица, са више или мање сентимента у изразу, могу бити лепе слике, чак и религиозне, али тако далеке од иконе; а ако и јесу иконе, њихова је оскудна теологија тако далеко од обиља благодатних енергија које икону овечнују: у традицији је укорењују а према безграничју отварају. Намена иконе вечности је двојака - почетно-бескрајна, а њен живот, квалитетно узет, није ни тварни ни биолошки, него духовно-благодатни. Ову димензију и садржај објашњава теологија иконе - теолошки приступ и доживљај иконе.