ИКОНОГРАФСКИ ПРОГРАМ ЖИВОПИСА, у Православним храмовима програм живописа као средство објашњавања (Библија за неписмене) и преношења сложених теолошких мисли (са сценама циклуса, ликовима и фигурама светитеља), а у одређеним случајевима и као место обраћања и молитве (фреско-иконе).
Потчињен је канону и строгим правилима заснованим на литургијској намени и символици појединих делова храма. Током историје условљен је развојем и променама у богослужењу и богослужбеној пракси, друштвеним и уметничким приликама и утицајима, истовремено зависан од јерархијске лествице и односа догађаја и личности хришћанске историје, тематике и значаја циклуса и категорије светитеља (општехришћански или локални), али подређен и архитектонској структури богомоље - простору и зидној површини, архитектонском типу храма и врсти богомоље (католикон, катедрала, маузолеј, параклис и др.), слави храма, жељама теолога и ктитора (понекад, иако у најмањој мери и од зографа), популарности појединих светитеља или наглашавања појединих тема, програма, тј. места гробова у храму и присуства ликова живих у току живописања.
Посматрање, праћење иконографског програма храма врши се од улаза, тј. врата (понекад и од живописа на фасади), преко припрате и наоса, куполе с поткуполним простором, олтарског простора, одн. од улаза ка олтарском простору и од доњих зона навише ка своду и куполи (с посебним програмом декорације параклиса, галерија, катихумена и звоника, ако постоје у саставу храма). Овај програм изграђиван је према предлошцима и сликарским приручницима попут Ерминије, а временом се примећује и утицај илустрованих Библија.