Јерусалим

ЈЕРУСАЛИМ, главни град, престоница, политички и верски центар израиљског народа; град где су се одиграли најважнији догађаји из Христовог живота (осуда на смрт, погреб, Васкрсење, Вазнесење) и други догађаји значајни за Хришћанство и Цркву. Јерусалим се спомиње најпре у време Аврамово под називом Салим (мир) (1 Мој 14,18; уп. Пс 76,3; Јевр 7,2). Писма из Амарне спомињу Јерусалим под називом Урусалим; у асирским записима град се зове Урусалиму; на грчком језику наилази се упоредо на два назива: 'Ιεροσόλυμα и 'Ιερουσαλήμ. Арапи га данас зову Ел-Кудс (свети град) (уп. Ис 52,1; Мт 4,5).

Географски положај

Јерусалим лежи на висини брда Јудиних (Пс 87,1), тачно на 760m надморске висине и око 25km северозападно од Мртвог мора. Кречњачки плато јужног подручја пада према југу, и пресеца га данас већ потпуно претрпана градска долина (Ел-Вад, код Јосифа Флавија "Долина справљача сира", грч. "Тиропеон") у правцу север-југ. На источној страни лежи брдо Офел (920m) и Храмовно брдо (772m). Унутар града могу се тако опазити разлике у висинама. Од околних брда, у правцу запад-југ Јерусалим раздваја Еномова долина, а од Маслинске горе (изнад 800m) Кидронска долина. Иако Јерусалим има добре саобраћајне везе у свим правцима, пут са севера према југу дуж вододелнице, а и пут од Јерихона преко Вет-Орона за приморску равницу, мимоилазе градско насеље. Значај Јерусалима није у његовом географском положају, него у томе што га је Господ рекао: "Ту ће бити име моје" (1 Цар 8,29; Пс 68,17). Од животног значаја за сваки град је снабдевање водом. Једини непресушни извор код Јерусалима био је Гион у Кидронској долини, данас назван "Маријин извор". Био је повезан с градом Јевусеја (Јерусалимом) тунелом којим се силазило степеништем до извора. Касније је његова вода захватана најпре површински, а још касније цар Језекија ископао је тунел који је одводио воду у јужни део града, у тзв. Силоамску бању. На месту на којем се састају Еномова и Кидронска долина лежи дубински бунар "Рогел" или "Жичани бунар", данас Бир Ајуб (Јовов бунар). До бунара су допирале цистерне, које су скупљале зимску кишницу са падина Маслинске горе источно од града. Још у време пре Римског Царства, саграђена су два водовода, који су воду из извора Етамског из Соломоновог језера, југозападно од Витлејема, спроводили до Храма на удаљености већој од 12km.

Рани период

Најстарији Јерусалим, јевусејски град Јевус или Гора Сион (2 Сам 5,7), који је упркос једном израиљском освојењу остао јевусејски (Суд 1,8,21), лежао је на југоисточном брду над извором Гион. Имао је четири капије (врата) и захватао је подручје од 3 хектара. Од када га је Давид освојио, назван је "Давидов град" (2 Сам 5,9). Цар је обновио кружне зидове (2 Сам 5,9; 1 Дн 11,8). Соломон је проширио Јерусалим према северу, припојивши му подручје Храма и двора (9ha) и Милон. Уз то, он је ојачао још једном зидине северног града (1 Цар 3,1; 9,15,24). У доба царева град се још једном проширио (за 9ha) према северозападу; то је онај "други крај" или "нови град" (2 Дн 22,14; Соф 1,10). Зидине и куле поново су ојачане (2 Дн 26,9; 27,3; 32,5; 33,14), али осим проширења ради заштите бања (извора) на југу, до прогонства и робовања Јевреја у Вавилону, Јерусалим није био прошириван. У ово доба, Јерусалим су освојили и пљачкали (-925) фараон Сисак (1 Цар 14,25) и (-843) Филистејци и Арабљани (2 Цар 12,18; 2 Дн 24,23). Израиљски цар Јоас оборио је зид између капије на југу и Јефремове капије (-792) дужине 400 лаката (2 Цар 14,13). Сенахирим је узалуд опседао Јерусалим (-701)(2 Цар 18-19). Асирци одовде цара Манасију у заробљеништво (после -648) (2 Дн 33,11); Фараон Нехаон (Нехо) заузима град (-609) (2 Дн 36,3). Навуходоносор га је двапут заузимао (-605 и -597) (Дан 1,1; 2 Цар 24,10) пре него што га је после двогодишње опсаде коначно разорио (-587) (2 Цар 25). Поновна изградња града започета је 538. године пре Христа.

Период до почетка Нове ере

Из Немијиног времена, када су обновљене градске зидине (-445), први пут добијамо опис утврђења Јерусалима. Тада је град имао, гледајући са севера, шест нових врата (капија), па је заједно са старим било десет врата:

1. Овчија врата (Нем 3,1; 12,39; Јн 5,2) или Венијаминова врата (Јер 37,13; 38,7; Зах 14,10), западно од њих стајале су куле Меје и Ананеила (Нем 3,1; 12,3).

2. Рибља врата (Нем 3,3; 12,39; 2 Дн 33,14; Соф 1,0).

3. Стара врата (Нем 3,6; 12,39) или Врата на углу (2 Цар 14,13; Јер 31,28; 2 Дн 26,9; Зах 14,10).

4. Јефремова врата (2 Цар 14,13; Нем 8,16).

5. Врата долине (Нем 2,13; 3,13; 2 Дн 26,9), која одговарају западним вратима јеврејског града - археолошким истраживањима доказало се да су ова врата коришћена све време до макавејског доба.

6. Гнојна врата (Нем 2,13; 3,13-14; 12,31), названа и врата између два зида (2 Цар 25,4).

7. Изворска врата (Нем 2,14; 3,15; 12,37), у чијој је близини било језерце у Кидронској долини (Нем 2,14).

8. Водена врата (Нем 3,26; 8,1-16; 12,37).

9. Коњска врата(Нем 3,28; 2 Дн 23,15; Јер 31,40), унутрашња врата између храмовног места и Офела.

10. Тамничка врата (Нем 3,31; 12,39), вероватно североисточно од Храма.

Када је Александар Велики освојио Персијско царство, Јерусалим је подлегао грчком културном утицају (-332), а у борбама његових наследника и у макавејско доба (III век пре Христа) град је стално мењао владаре, а његове тврђаве разаране су и обнављане (Сир 50,1-4).

Период Нове ере

Године 63. пре Христа, римски војсковођа Помпеј освојио је Јерусалим, а 40. године пре Христа пао је у руке Парћана, пре него што га је Ирод Велики заузео 37. године пре Христа. Под његовом владавином, град је доживео нови процват. Храм је из темеља обновио, преуредио је макавејску тврђаву Варис (североисточно од Храма) у кули Антонија и подигао дворац на западној страни града. Овај дворац био је касније резиденција римског намесника који би у Јерусалим долазио ο великим празницима, са четом војника да одржавају ред; тако су се, највероватније, овде налазиле Судница (Преторија) и Гавата. Ирод Антипа је био смештен у хасмонејском дворцу, на источној страни. Последње проширење, за око 30 хектара, Јерусалим је доживео под Иродом Агрипом I. Он је озидао предграђе Визету са тзв. "Трећим зидом", али је био присиљен да под римским притиском обустави радове пре него што је зид био готов. Претпоставља се да је то данашњи северни зид или да су то остаци зида, пронађени на 500m даље ка северу. У Јудејском рату град је потпуно разорен (70), но само један део западног зида и три моћне куле при Иродовом дворцу Тит је оставио као знак победе. После другог јудејског устанка (132-135), цар Адријан је на рушевинама подигао пагански град, Колонија Елија Капитолина, у коме је саградио храм паганском богу Јупитеру, који је тамо остао све до времена Константина Великог. 638. године, Арапи освајају Јерусалим.

Хришћански осврт

Од времена Адријановог, стари Сион, Давидов град, лежи изван јужног зида. У хришћанско доба, овде се развила прва хришћанска општина, са Св. Јаковом братом Господњим као првим Епископом на челу. Свети пророк Исаија Јерусалим назива "светим градом" (глава 52) - тако се и данас назива. Буквални превод јеврејске речи "хак-кодеш" јесте "град светиње"; можда због тога што је у Јерусалиму био Храм, светилиште, где се Бог састајао са својим народом. Отуда је и реч "кодеш" почела да означава "светилиште", а и "светињу". Онда је сасвим природно што овај земаљски град, иако далеко од савршеног, Апостоли Петар и Јован упоређују са "Горњим Јерусалимом" (Гал 4,26), као местом обитавања истинске светиње "Новим Јерусалимом" (Отк 21,2 "Светим градом"). Саме по себи, речи Сион и Јерусалим често се употребљавају као природна метонимија за један народ (па и када је он далеко у ропству), за целог Јуду и целог Израиља, или за сав народ Божији, народ обећања (Јев 6,17). Јерусалим има значајну и незамењиву богословску улогу у оба завета. Преовлађују два мотива: Јерусалим је у исто време место јеврејског неверства и непослушности, а и место Божијег избора и присуства, савршенства и славе. Историјски ход посведочио је наведено, јер је прво изазвало божанску срџбу и казну, а славослов града пројавиће се у будућности (Ис 1,21; 29,1-4; Мт 23,37; Пс 78,68; Ис 35,11-17). Контраст стварног и идеалног природно је створио појам ο небеском Јерусалиму (Гал 4,25; Јев 12,12; Отк 21).